Nije više ideal ne biti eksploatisan, nego biti uposlen i stalno eksploatisan
Piše: Todor Kuljić (Politika)
Sedmog novembra stiče se 99 godina od svetski značajnog istorijskog događaja – Oktobarske revolucije. Trebalo bi podsetiti na ovaj prognani datum i na okupirani i prevrednovani pojam revolucije. Zašto danas nema revolucije kada su nejednakosti drastične? U Moskvi novembra 1917. nije bilo mnogo krvi i žrtava prilikom nasilnog preuzimanja vlasti. Žrtve su stigle kasnije u građanskom ratu i u Staljinovim čistkama. Mnoge kapitalističke reforme su bile krvavije.
Današnji defetizam je počeo 1989. sa tranzicijom uma. Tadašnji levičarski intelektualci su se počeli pitati šta će nažalost od socijalizma ostati ili, što je ređe bilo, šta će hvala bogu ostati. Trijumf o zasluženom kraju socijalizma pratio je trijumf o njegovom definitivnom kraju. Pa ipak, 25 godina nakon toga, kao da je ova isključivost oslabila jer se javljaju oprezni glasovi o mogućnosti sličnog urušavanja kapitalizma. Tržišni fundamentalizam danas skoro da nije manje diskreditovan od jednopartijskog socijalizma. Danas jedan odsto najbogatijih na svetu poseduje više nego ostatak čovečanstva, a najbogatija 62 milijardera poseduju isto koliko i siromašnija polovina svetskog stanovništva. Beda ima svoj sistem – kapitalizam.
Uprkos tome, nema revolucije, iako nikada kao danas siromah nije ostajao siromah ni bogat ostajao bogat. Ima antikolonijalnih ratova, ali antikolonijalizam više nije izvorište svetovne revolucije nego je poluga religijske reakcije. S nestankom socijalističke arogancije SSSR-a nastupila je kapitalistička arogancija SAD i EU. Mančesterski kapitalizam u autoritarnoj Kini još više je ojačao globalni trijumf kapitalizma. Nije više ideal ne biti eksploatisan, nego biti uposlen i stalno eksploatisan. Pojam revolucije je prognan ne samo zbog konverzije intelektualaca nego i zbog banalne okolnosti da kapitalizam danas ima više tenkova od levice.
Nema revolucije i zato što je ova proglašena za nasilje, a procedura – za demokratiju. A da li je tako? Granica između političkog nasilja i nenasilja je nejasna i uvek je nameću vladajući. Socijalna revolucija nije izvorno nego reaktivno nasilje, otimanje otetog, nasilje protiv nasilja. Nisu li i izbori nasilje? Ako medijski uspešnu kampanju ne može organizovati sirotinja nego samo bogati, nije li na delu represivna tolerancija? Promenjen je i krivac. Partije su odgovorne, kapitalizam ne. Na izborima treba menjati partije, a ne ukidati eksploataciju. To je neoliberalna kultura oslobođenja. Zaboravlja se da je demokratija gola proceduru svuda gde su socijalne razlike velike. Ali gde naći detonator za neoslobođeni gnev?Nema ga iako ima mnogo kritike kapitalizma. Zidovi kapitalizma jesu gumeni, ali nema ni uspešnih organizatora masovnog gneva. Nije li kapitalizam spontano postao bolji zato što se evropski socijalizam pokazao neuspešnim? Iako je, objektivno gledano, kapitalizam postao gori jer je drastično redukovao socijalnu državu. Ali pošto nema konkurentske hegemone ideologije, pobednik je oktroisao vlastite kriterije napretka. I na taj način sam sebe proglasio za boljeg. Na revoluciju se danas gleda kao na poraženu ideju, što svakako utiče na njen delatni potencijal. Ne može poraženi biti privlačni ideal, nego pobednik. Do 1989. revolucija je bila u registru pobednika. Današnja Kina više hrabri kapitalističke nego socijalističke promene, dok je sovjetski režim imao obrnuti uticaj.
Nema revolucije jer je nepomirljivi antagonizam rada i kapitala pretvoren u rešive ekološke, verske i polne napetosti. Savremena neoliberalna država počiva na savezu vrhova građanskih partija sa bankama i tajkunima, a zaštićena je mrežom nacionalnih i multinacionalnih nevladinih organizacija. Uprkos tome, ima prognoza da kapitalizam može umreti od predoziranosti jer je uništio opoziciju koja ga je gonila na umerenost. Da će se sam od sebe urušiti i da je 1989. bila zapravo Pirova pobeda kapitalizma. Ako se već ne može srušiti, da li je uteha da se kapitalizam može urušiti?
Nije. Zašto? Ključni trend jačanja neumerenosti tržišta destabilizuje kapitalizam, ali ga uprkos tome odsustvo aktera promene s leva i dalje stabilizuje, pa je otuda bar za sada kao rezultat ove sinergije verovatniji reaktivni udar zdesna. Masovni privremeno uposleni prekarijat ne može blokirati proizvodnju i to je ključna kontrarevolucionarna okolnost. Uprkos tome, moramo se učiti da mislimo o kraju kapitalizma, iako ne znamo šta će ga i kada zameniti. Ako istinske revolucije menjaju i čoveka i ako jesu s onu stranu postojećeg, ako su ono što nije, a treba da bude, onda ne priznaju postojeće kao nužno. U tom smislu je Marks otac revolucije, a Dekart joj je deda. Nije dovoljno ponavljati da kapitalizam nije večan. Treba se promeniti da bi se moglo verovati u alternativu, a to znači razvijati kulturu neburžoaskog života i mišljenja. U suprotnom, onoga ko zapoveda velikim čini onaj ko je poslušan. Valjda se i otuda treba setiti Oktobra 1917.
radiogornjigrad
Piše: Todor Kuljić (Politika)
Sedmog novembra stiče se 99 godina od svetski značajnog istorijskog događaja – Oktobarske revolucije. Trebalo bi podsetiti na ovaj prognani datum i na okupirani i prevrednovani pojam revolucije. Zašto danas nema revolucije kada su nejednakosti drastične? U Moskvi novembra 1917. nije bilo mnogo krvi i žrtava prilikom nasilnog preuzimanja vlasti. Žrtve su stigle kasnije u građanskom ratu i u Staljinovim čistkama. Mnoge kapitalističke reforme su bile krvavije.
Današnji defetizam je počeo 1989. sa tranzicijom uma. Tadašnji levičarski intelektualci su se počeli pitati šta će nažalost od socijalizma ostati ili, što je ređe bilo, šta će hvala bogu ostati. Trijumf o zasluženom kraju socijalizma pratio je trijumf o njegovom definitivnom kraju. Pa ipak, 25 godina nakon toga, kao da je ova isključivost oslabila jer se javljaju oprezni glasovi o mogućnosti sličnog urušavanja kapitalizma. Tržišni fundamentalizam danas skoro da nije manje diskreditovan od jednopartijskog socijalizma. Danas jedan odsto najbogatijih na svetu poseduje više nego ostatak čovečanstva, a najbogatija 62 milijardera poseduju isto koliko i siromašnija polovina svetskog stanovništva. Beda ima svoj sistem – kapitalizam.
Uprkos tome, nema revolucije, iako nikada kao danas siromah nije ostajao siromah ni bogat ostajao bogat. Ima antikolonijalnih ratova, ali antikolonijalizam više nije izvorište svetovne revolucije nego je poluga religijske reakcije. S nestankom socijalističke arogancije SSSR-a nastupila je kapitalistička arogancija SAD i EU. Mančesterski kapitalizam u autoritarnoj Kini još više je ojačao globalni trijumf kapitalizma. Nije više ideal ne biti eksploatisan, nego biti uposlen i stalno eksploatisan. Pojam revolucije je prognan ne samo zbog konverzije intelektualaca nego i zbog banalne okolnosti da kapitalizam danas ima više tenkova od levice.
Nema revolucije i zato što je ova proglašena za nasilje, a procedura – za demokratiju. A da li je tako? Granica između političkog nasilja i nenasilja je nejasna i uvek je nameću vladajući. Socijalna revolucija nije izvorno nego reaktivno nasilje, otimanje otetog, nasilje protiv nasilja. Nisu li i izbori nasilje? Ako medijski uspešnu kampanju ne može organizovati sirotinja nego samo bogati, nije li na delu represivna tolerancija? Promenjen je i krivac. Partije su odgovorne, kapitalizam ne. Na izborima treba menjati partije, a ne ukidati eksploataciju. To je neoliberalna kultura oslobođenja. Zaboravlja se da je demokratija gola proceduru svuda gde su socijalne razlike velike. Ali gde naći detonator za neoslobođeni gnev?Nema ga iako ima mnogo kritike kapitalizma. Zidovi kapitalizma jesu gumeni, ali nema ni uspešnih organizatora masovnog gneva. Nije li kapitalizam spontano postao bolji zato što se evropski socijalizam pokazao neuspešnim? Iako je, objektivno gledano, kapitalizam postao gori jer je drastično redukovao socijalnu državu. Ali pošto nema konkurentske hegemone ideologije, pobednik je oktroisao vlastite kriterije napretka. I na taj način sam sebe proglasio za boljeg. Na revoluciju se danas gleda kao na poraženu ideju, što svakako utiče na njen delatni potencijal. Ne može poraženi biti privlačni ideal, nego pobednik. Do 1989. revolucija je bila u registru pobednika. Današnja Kina više hrabri kapitalističke nego socijalističke promene, dok je sovjetski režim imao obrnuti uticaj.
Nema revolucije jer je nepomirljivi antagonizam rada i kapitala pretvoren u rešive ekološke, verske i polne napetosti. Savremena neoliberalna država počiva na savezu vrhova građanskih partija sa bankama i tajkunima, a zaštićena je mrežom nacionalnih i multinacionalnih nevladinih organizacija. Uprkos tome, ima prognoza da kapitalizam može umreti od predoziranosti jer je uništio opoziciju koja ga je gonila na umerenost. Da će se sam od sebe urušiti i da je 1989. bila zapravo Pirova pobeda kapitalizma. Ako se već ne može srušiti, da li je uteha da se kapitalizam može urušiti?
Nije. Zašto? Ključni trend jačanja neumerenosti tržišta destabilizuje kapitalizam, ali ga uprkos tome odsustvo aktera promene s leva i dalje stabilizuje, pa je otuda bar za sada kao rezultat ove sinergije verovatniji reaktivni udar zdesna. Masovni privremeno uposleni prekarijat ne može blokirati proizvodnju i to je ključna kontrarevolucionarna okolnost. Uprkos tome, moramo se učiti da mislimo o kraju kapitalizma, iako ne znamo šta će ga i kada zameniti. Ako istinske revolucije menjaju i čoveka i ako jesu s onu stranu postojećeg, ako su ono što nije, a treba da bude, onda ne priznaju postojeće kao nužno. U tom smislu je Marks otac revolucije, a Dekart joj je deda. Nije dovoljno ponavljati da kapitalizam nije večan. Treba se promeniti da bi se moglo verovati u alternativu, a to znači razvijati kulturu neburžoaskog života i mišljenja. U suprotnom, onoga ko zapoveda velikim čini onaj ko je poslušan. Valjda se i otuda treba setiti Oktobra 1917.
radiogornjigrad
