Dunkirk, Christopher Nolan
U fokusu britanskog reditelja Christophera Nolana (Memento, Insominia, Prestige, Dark Knight, Interstellar), što nije neobično s obzirom na njegov šaroliki opus, ovaj put našla se istorijska drama smeštena u 1940. godinu. Britanske, francuske i belgijske trupe su, nakon samo par nedelja borbe, snaga Vermahta sabile u mali džep na obali Lamanša. Dezorijentisane, demoralisane, s inferiornom opremom u odnosu na nemačku, savezničke trupe imaju ispred sebe dva izbora: da se predaju ili da se preko luke u francuskom gradu Denkerku evakuišu u Veliku Britaniju. Šanse za spasavanje preko četiri stotine hiljada savezničkih vojnika bile su, što je opšte mišljenje savezničke komande, ravne čudu. Čak je i britanski premijer Winston Churchill verovao da će se tek svaki deset vojnik domoći britanske obale.
Kao što svako ko se iole pozabavio ovom tematikom zna, Denkerk je bio „uspeh u neuspehu“, tj. najuspešnija i najmasovnija akcija evakuacije u istoriji ratovanja. Preko 330 hiljada savezničkih vojnika je uz veliku pomoć britanskih civila, koji su im priskočili u pomoć svojim brodovima, jedrilicama i motornim čamcima, prebačeno na sigurno. Iako je Francuska kapitulirala nekoliko nedelja nakon završetka evakuacije, Velika Britanija je sačuvala najveći deo svojih jedinica i ostala vojno sposobna da nastavi da vodi borbu protiv Trećeg Rajha. Fraza Spirit od Dunkirk je predstavljala za Britance simbol njihove međusobne solidarnosti i vere u to da će preživeti u najtežim danima za Ostrvo.
Scena iz filma
PLAŽA IZ PAKLA
Nolanov pristup istorijskim događajima je zanimljiv iz više razloga. U značajnoj meri odbacujući istorijski narativ, reditelj se fokusirao na priče tzv. običnih ljudi: grupe britanskih vojnika koji pokušavaju da „preko reda“ pobegnu s plaže u Denkerku koju non-stop mitraljiraju nemačke štuke, gospodina Dawsona (Rylance) koji u svom brodiću jedri da bi pomogao u evakuaciji, na grupe usamljenih pilota britanske avijacije (RAF) koji se bore protiv nadmoćnog Luftvafea, od kojih jedan, Farrier, samurajski, ostaje na nebu gotovo do kraja filma i grupe britanskih oficira koji pod komandom Commander Boltona rukovode evakuacijom.
Ono što je najvrednije u filmu i deluje najautentičnije jeste, zapravo, prva priča koja prikazuje Tommyja u odličnom tumačenju Fionna Whiteheada (Tommy je kolokvijalni nadimak za britanske vojnike), koji isprva s „Gibsonom“, francuskim vojnikom prerušenim u britanskog vojnika (brodovima se prvih dana evakuišu samo britanski vojnici) a zatim i s grupom škotskih „gorštaka“, pokušava da pobegne iz Denkerka. Pritom Tommy i njegovi saborci pokazuju, u ekstremno kriznim situacijama, izrazito malo empatije i solidarnosti. Tako, kad odlučuju ko će prvi da izađe iz broda koji se nalazi pod nemačkom paljbom, „Gibson“ (koji im je prethodnog dana spasio živote) mora da izađe prvi jer nije Britanac. Tommy se isprva opire takvom pristupu ali, nakon kratke rasprave, pristaje jer će mu, kako kaže: „biti teško, ali će moći da živi s tim“. Ukratko, dozvoljena su sva sredstva u borbi za preživljavanje i čovekova životinjska priroda se pokazuje u svojoj punoj jezivosti. Storije o komandantima evakuacije i pilotima su, pak, herojske i ne bez patriotskog patosa – Farrier obara nekoliko nemačkih aviona pre nego što ga Nemci obore i uhvate a Bolton, na svoju ruku, ostaje da pomogne u evakuaciji Francuza, dočim Dawson, otac poginulog pilota RAF-a, spasava vojnike iz broda koji je uništio Luftvafe.
Valja napomenuti da je Nolan surovo realistično prikazao scene nasilja, davljenja u vodi, agonije umirućih vojnika i traume kroz koje s akcentom na Drhtavog Vojnika (Murphy) prolaze oni koji pate od shell shocka ili posttraumatskog sindroma (PTS). Obilato korišćenje subjektivnog kadra i ručno nošene kamere dodatno je pojačalo utisak autentičnosti ovog ostvarenja. Dramaturški gledano, Nolan je ponovo pribegao eksperimentisanju vremenom u filmu. Radnja nije linearna već fragmentarna, tako da tek na kraju filma, nakon velikog broja flashbackova i flash forwarda, što je metod koji je koristio u Mementu, gledaoci mogu da „sastave kockice” komplikovane slagalice ovog filma u trajanju od 107 minuta (što je za istorijski spektakl neobično kratak film).
Istorijska fotografija
FILMSKA (BRITANSKA) I ISTORIJSKA ISTINA
Film Dunkirk je od prvog dana premijere pratio veliki broj negativnih kritika, objavljenih u britanskom Guardianu i u nizu francuskih glasila. Nolanu je zamerano da među vojnicima nije prikazao prisustvo Afrikanaca, iako su oni u velikom broju učestvovali u borbama kod Denkerka (naročito u francuskim trupama). Takođe, primećeno je i gotovo potpuno odsustvo žena iz filma (ako se izuzme nekoliko medicinskih sestara-statistikinja), kao i potpuna fokusiranost na „britansku vizuru“ koja je, navodno, imala „bregzitovsku“ ideološku osnovu. No, kritike su išle i u drugom pravcu koji ne nosi iskrzanu etiketu „politički korektnog“ pristupa, već onog baziranog na istorijskim činjenicama.
Osim jedne kratke scene, u kojoj Tommy, na početku filma, prolazi pored barikade koju čuvaju namršteni francuski vojnici koji mu sarkastično poručuju: Bon voyage!, nema spominjanja činjenice da su trupe koje su desetostruko nadjačane od nacista hrabro držale odstupnicu, bile sastavljene uglavnom od Francuza koje, zbog kapitulacije i Petenove višijevske vlade, u Britaniji i SAD i dan-danas prati stereotip verolomnih kukavica. Nema ni post festum podataka o tome kako je gotovo ceo Denkerk bio sravnjen sa zemljom i da su hiljade civila izgubile živote, te da su evakuisani francuski vojnici bili hitno vraćeni nazad na bojište gde su mnogi od njih izgubili živote ili završili u zarobljeništvu. Nedostaje i priča o tamnoputim vojnicima iz francuskih kolonija koji su nacisti često, po zarobljavanju, kao pripadnike „niže rase“, odvajali od belih oficira i likvidirali.
Zbog svega ovoga, Dunkirk, iako ambiciozno koncipiran i kvalitetno realizovan film, ima istorijski netačan narativ kao ekskluzivno britanska priča o stradanju i izbavljenju.
beton
