I don’t have the same problem you have.
Leave no Trace je nova drama nezavisne filmašice Debre Grenik (Debra Granik), kojoj je najpoznatiji film Winter’s Bone iz 2010. godine, sa tada nepoznatom Dženifer Lorens u glavnoj ulozi. Ona nema previše radova u svojoj karijeri, ali je svaki na svoj način specifičan i bavi se ozbiljnim temama. Ovaj film se bazira na romanu My Abandonment Pitera Roka, a scenario je napisala sa En Roselini, producentkinjom svakog njenog autorskog dela.
Radnja prati Vila (Ben Foster) i njegovu ćerku tinejdžerku Tom (Thomasin McKenzie), koji neodređeni vremenski period žive u šumama u okolini Portlanda. Na prvi pogled, deluje kao da su na nekom kampovanju – skupljaju drva za loženje vatre, pronalaze hranu i piju kišnicu. Vil zarađuje tako što prodaje lekove koji mu sleduju kao ratnom veteranu, a ta informacija nam pomaže da izvedemo zaključke zašto se odlučio na tako drastičan korak. Njihovu dnevnu rutinu prekida lavež psa i ljudi zaduženi za mir u parku, a njihov slučaj dospeva do socijalnih radnika…
Tako je, dobro ste pročitali triviju – čovek je odlučio da uzme svoju ćerku i da ostavi civilizaciju iza njih, kako bi pobegli u divljinu i živeli totalno izolovan život. Prilikom donošenja te odluke, Vil je morao da bira da li će svoju ćerku povesti sa sobom ili ne, mada smo i sami svesni da opcija B nije ni dolazila u obzir. Po njegovom mišljenju, iz razloga koje mi možemo samo nagađati, ostavljanje civilizacije je pravi izbor za njega, ali se postavlja pitanje da li je to pravi izbor i za njegovu ćerku.
Verujem da ćete, tokom gledanja filma Leave No Trace, nekoliko puta pomisliti da je Vil doneo ispravnu odluku, jer koliko god da je on potreban njoj, toliko je i ona potrebna njemu. Objektivno, osuditi tinejdžerku na izolovan život u šumi je totalno pogrešan potez, ali autorka nema mišljenje na tu temu. U objektivu njene kamere, Vil nije ni grešnik ni vitez i ona ne zauzima nijednu stranu u ovoj priči, nebitno da li je to on, njegova ćerka ili ljudi koje susreću tokom svoje avanture – svako od njih je, na svoj način, u pravu. Čak i socijalni radnici, koji samo rade svoj posao i zaista im žele sve najbolje, bi u nekom drugom slučaju mogli biti zlikovci, jer imaju mogućnost da razdvoje oca i ćerku.
Vil je nedvosmisleno izgubljen čovek koji pokušava pronaći svoje mesto na ovom svetu, a komfor u klasičnom smislu mu uopšte nije bitan. Sve vezano za njega mi dobijamo na kašičicu i ni u jednom momentu ne saznajemo ništa konkretno, a dosta toga nas zanima, počevši od ranijeg života, preko razmišljanja do emocinalnog stanja. Međutim, mi pronalazimo način da svaki njegov potez razumemo, iako on često ni sam sebe ne razume, što je poprilično tužno. Čak i u igri kao što su žmurke on pronalazi način da obuči svoju ćerku da se kloni civilizacije, jer ako ih ona otkrije, skoro sigurno će ih trajno razdvojiti.
Ben Foster je glavni razlog što su uopšte primetio ovaj film i pružio mu šansu. Mišljenja sam da je fantastičan glumac i da ostavi utisak gde god da se pojavi, a jedna od popularnijih uloga mu je ona u odličnom filmu Hell or High Water. Njegov performans je tih i nenametljiv, a opet duboko razarajući – izdvojio bih scenu kada odgovara na pitanja prilikom psihološkog testa, gde mu dolaze misli koje nikada nije izgovorio naglas. Tomasin Mekenzi mu je odlična partnerka, kao tinejdžerka koja se trudi da bude privržena ocu, ali sa zabrinutošću za budućnost i velikom željom da nešto promene u svojim životima.
Leave No Trace poseduje priču koja je materijal za neki veliki film, ali je u rukama nezavisne autorke ono što i treba da bude – pravo malo remek-delo od socijalne drame, kojoj su dovoljni režiserka koja zna šta hoće i dvoje odličnih glumaca da ostane sa vama danima nakon gledanja.
filmskerecenzije
Leave no Trace je nova drama nezavisne filmašice Debre Grenik (Debra Granik), kojoj je najpoznatiji film Winter’s Bone iz 2010. godine, sa tada nepoznatom Dženifer Lorens u glavnoj ulozi. Ona nema previše radova u svojoj karijeri, ali je svaki na svoj način specifičan i bavi se ozbiljnim temama. Ovaj film se bazira na romanu My Abandonment Pitera Roka, a scenario je napisala sa En Roselini, producentkinjom svakog njenog autorskog dela.
Radnja prati Vila (Ben Foster) i njegovu ćerku tinejdžerku Tom (Thomasin McKenzie), koji neodređeni vremenski period žive u šumama u okolini Portlanda. Na prvi pogled, deluje kao da su na nekom kampovanju – skupljaju drva za loženje vatre, pronalaze hranu i piju kišnicu. Vil zarađuje tako što prodaje lekove koji mu sleduju kao ratnom veteranu, a ta informacija nam pomaže da izvedemo zaključke zašto se odlučio na tako drastičan korak. Njihovu dnevnu rutinu prekida lavež psa i ljudi zaduženi za mir u parku, a njihov slučaj dospeva do socijalnih radnika…
Tako je, dobro ste pročitali triviju – čovek je odlučio da uzme svoju ćerku i da ostavi civilizaciju iza njih, kako bi pobegli u divljinu i živeli totalno izolovan život. Prilikom donošenja te odluke, Vil je morao da bira da li će svoju ćerku povesti sa sobom ili ne, mada smo i sami svesni da opcija B nije ni dolazila u obzir. Po njegovom mišljenju, iz razloga koje mi možemo samo nagađati, ostavljanje civilizacije je pravi izbor za njega, ali se postavlja pitanje da li je to pravi izbor i za njegovu ćerku.
Verujem da ćete, tokom gledanja filma Leave No Trace, nekoliko puta pomisliti da je Vil doneo ispravnu odluku, jer koliko god da je on potreban njoj, toliko je i ona potrebna njemu. Objektivno, osuditi tinejdžerku na izolovan život u šumi je totalno pogrešan potez, ali autorka nema mišljenje na tu temu. U objektivu njene kamere, Vil nije ni grešnik ni vitez i ona ne zauzima nijednu stranu u ovoj priči, nebitno da li je to on, njegova ćerka ili ljudi koje susreću tokom svoje avanture – svako od njih je, na svoj način, u pravu. Čak i socijalni radnici, koji samo rade svoj posao i zaista im žele sve najbolje, bi u nekom drugom slučaju mogli biti zlikovci, jer imaju mogućnost da razdvoje oca i ćerku.
Vil je nedvosmisleno izgubljen čovek koji pokušava pronaći svoje mesto na ovom svetu, a komfor u klasičnom smislu mu uopšte nije bitan. Sve vezano za njega mi dobijamo na kašičicu i ni u jednom momentu ne saznajemo ništa konkretno, a dosta toga nas zanima, počevši od ranijeg života, preko razmišljanja do emocinalnog stanja. Međutim, mi pronalazimo način da svaki njegov potez razumemo, iako on često ni sam sebe ne razume, što je poprilično tužno. Čak i u igri kao što su žmurke on pronalazi način da obuči svoju ćerku da se kloni civilizacije, jer ako ih ona otkrije, skoro sigurno će ih trajno razdvojiti.
Ben Foster je glavni razlog što su uopšte primetio ovaj film i pružio mu šansu. Mišljenja sam da je fantastičan glumac i da ostavi utisak gde god da se pojavi, a jedna od popularnijih uloga mu je ona u odličnom filmu Hell or High Water. Njegov performans je tih i nenametljiv, a opet duboko razarajući – izdvojio bih scenu kada odgovara na pitanja prilikom psihološkog testa, gde mu dolaze misli koje nikada nije izgovorio naglas. Tomasin Mekenzi mu je odlična partnerka, kao tinejdžerka koja se trudi da bude privržena ocu, ali sa zabrinutošću za budućnost i velikom željom da nešto promene u svojim životima.
Leave No Trace poseduje priču koja je materijal za neki veliki film, ali je u rukama nezavisne autorke ono što i treba da bude – pravo malo remek-delo od socijalne drame, kojoj su dovoljni režiserka koja zna šta hoće i dvoje odličnih glumaca da ostane sa vama danima nakon gledanja.
filmskerecenzije
