Ovaj „Mali pojačivač za vaše uživanje u ovom danu“ (izvini Veljko na plagiranju naslova!) posvećujem svima koji se kriju iza velebnih stihova velikih pjesnika, ustvari (čini li se samo?) animalnih stvorenja nedostojnih ljudskog roda, jelte – kojega, eh, ni ne bi bilo da čitatelji u potaji ne rade isto što pjesnici imaju snage izreći, a oni se srame i pročitati. Gizdavo se uzdižući ponad svoje zatajene ljudskosti. Jednom rječju, moja mala posveta ljudskom licemjerju (licemjerima)!
Gijom Apoliner (1880—1918.)
PEKARKA
Pekarko što mi bejaste odana
Motačice muda
Dal se još sećate godina i dana
U znaku mog uda
Moj mač je čekala vaša galija fina
Što skriva je dupe
Tu je moja kara poput klina
Krpila sve rupe
Po pekari sperma blistaše poput vira
Gde sužanjstvo vas stiže
I zalud sam tražio u ulici Martira
Guz od kog se bolje diže
Stefan Malarme (1842—1898)
RUŽIČASTE USNE
Jedna Crnkinja, kojoj demon telo čupa,
Hoće da okusi tužno dete sveža ploda,
Nevinu zloĉinku u haljini punoj rupa,
Pa se sprema bludna za lukavstva podla.
Na trbuh poleže sise ko životinje tmaste,
Srećna što je gola, pa rukama besnim
Grabi raširene noge u čizmama tesnim,
Od čijeg izgleda zadovoljstvo njeno raste.
Pa kraj belog tela, mršavog ko u gazele
Što drhti, na leđa poput ludog slona
Izvrnuta, čeka i divi se, pokazujuć bele
Zube, naivno se smešeć put dečjih prepona,
I, otkrivši na nogama gde leži nevoljka
Žrtva, crnu koţu otvorenu ispod runa gusta,
Primiče joj nepce tih čudesnih usta,
Bledih i ružičastih kao morska školjka.
Pol Verlen (1844—1896)
GOSPOĐI * * *
Kad mi tvoja stegna drusla
Stegnu glavu il bedra skliska,
Kljukajuć slašću moja usta
Mladom ti spermom koja stiska,
I kad picom baš po meri
Grickaš moga prođi-svuda,
Ne krupnog, al gada, zveri
Od vrška do samih muda,
Sred te cica-mace strasne
Vrtiš dupetom na način
Nedostojan žene časne;
Tu si u pravu, ja ti jamčim!
Ti mi turaš jezik tmasti
Kad ljubimo se da sve vrca
Poljupcem dugim, punim strasti
Što prožme me, trt! do srca,
Tad ti pica mog rakuna
Cedi kao medved sisu,
Otmen medved, skupa runa,
Što na mog ko bunda kliznu
Otmen medved, pjan, iskusan
Jezik moj to jamčit može,
Što klitoris tvoj pokusa
Praveć balon od te kože;
Otmena, da, al vraški drska,
Tvoja pica đavolica fina
Što se smeje iz svog krzna
Kao usta Arlekina.
Šarl Bodler (1821—1867)
UVEK
»Koliko će naša ljubav trajati?«
Pita devica na mesečini.
Zaljubljeni kaže: »Meni se čini
Uvek, uvek.«
Naokolo kad san svakog svlada,
Hortenzija počne da zadnjicom suče:
»Želim da me jebeš«, nežno mi guguće,
»Uvek, uvek.«
A ja kažem da začaram dane
I da zatreperi mojih patnji struna:
Muda moja, zašto niste puna,
Uvek, uvek.
Al ljubav makar najčednija bila
I jebač makar i najveća droca,
Troše se i prazne kao boca,
Uvek, uvek.
Teofil Gotje (1811—1872)
SONET
Pred tobom jedan Slon: diže mu se u vis surla,
Zgulio kožu džinovskog falusa mrka;
Četa što prolazi maše zastavama, i urla,
A sperma svuda pršti kao iz nekog šmrka.
Jer ti imaš da pokažeš, pa da zavedeš sveca,
Pod prnjama veza samo sjajna prsa gola;
Pod mjnim šeširom rimskih kardinala streca
Rumena papinska kara napeta do bola.
Rubensove nimfe, dok meso butina pljeska,
Daju manje bela krsta valu što ih pljuska
No ti kad se voda po lepom ti telu ljeska.
Tvoj pogled u srca pada kao uglja ljuska.
Živeo bih s tobom u ćumezu nekom surom:
Tvoja ljubav svaku zabit ozari azurom.
Kanonik Mokroa (1619—1708)
EPIGRAM
Kokenber (vrag mu nosi platu)
Govori loše o mom alatu;
Svud me kudi kao benu.
Zaslužih te opačine!
Što mu nisam jebo ženu
Kao što sva braća čine?
Žan de Lafonten (1621—1695)
EPIGRAM
Volimo, jebimo, to dvoje
Ne treba nikad da se razdvaja;
Naslada i žud, pa to je
Ono što duša najređe spaja.
Kurac, pica i dva srca mlada
Rađaju slogu punu sklada,
Koju licemer zaludu napada.
Amarilis, zapamtite sada:
Voleti bez jeba ako vredi išta,
Jebat bez ljubavi — to je ništa.
Kleman Maro (1496—1544)
LEPIM SISAMA
Jedre sise od jajeta belje,
Sise od belog satena želje,
Sise da postide ružu u cvetu,
Sise lepse od svega na svetu,
Tvrde sise, ne sise: okrugle
Belokosne male kugle
Na čija je središta sela
Jagoda ili višnja zrela.
I kunem se da je tako:
Niko ih ne vide, niko tak’o.
Sise što s rujnim vrškom niču,
Sise što se nikada ne miču,
Ni da dođu ni da odu,
Ni u trku nit u hodu;
Leva sisa slatke žmarke
Uvek je daleko od svoje drugarke
A obe sise svedoče, bele,
O lepoti osobe cele.
Kad vas vidi, čoveka povuku
Želje potekle iz ruku
Da vas pipa, da vas valja
Al se uzdržati valja
I lepoti toj ne prići,
Jer će druge želje stići!
Divne sise, ni krupne ni male,
Zrele sise, za ljubav stasale,
Sise što danju i noću kliču:
»Dajte nas što pre nekom mladiću!«
Sise što ti jelek odmiču od tela
Barem za dva palca cela!
S pravom će onog srećnikom zvati
Koji će vas mlekom napuniti znati,
Kad devičanske sise prene
I stvori grudi lepe zrele žene.
Pjer de Ronsar (1524—1585)
SONET (I.M.F.)
Pozdravljam te, pukotino divotna,
Što međ slabinama njenim blistaš vazda;
Nek je blagoslovena ta blaga brazda
Koja mi vraća zadovoljstva životna.
Blagodareć tebi nestade bez traga
Strelac što mi život smuti svojom moći;
Imajuć te samo četir kratke noći
Osećam u sebi da mu slabi snaga.
O rupice-umilnice, dlakavice,
Mekobruca kudravice, maljavice,
Što po želji krotiš bundžije najveće,
Znaj, svi bi pesnici s osećanjem časti
Morali pred tobom na kolena pasti
Držeći u ruci upaljene sveće!
