BILJEŠKA O PISCU: Na javni poziv pjesnicima i piscima kratkih priča javila se Svetlana Živanović. Rođena je u Topoli 1972. godine. Do sada je objavila romane: Oplenačka magija; Prodavačica ljubavi; Čekam te, moja dugo; Dobre žene. Piše kratke priče i objavljuje u časopisima.
Zaljubljena sam u tebe, o Mitrovdanu poslednje godine dvadesetog veka priznala je Tatjana. To je lepo, osmehnuo se tad Pesnik. Da li sada treba da se plašim od tebe ili da odem negde daleko i pokušam da te zaboravim, pitala ga je ona. Lišće je zelenilo drveće kao da je u sred leta. Ne plaši se i ne beži, ne žuri s odlukama, jer tvoj mozak i tvoje srce sada su u svađi, idemo polako... govorio je tiho i koračao brzo. Duž visokih terasa hrizanteme su rascvetavale sunčevu svetlost. Da te poljubim, pitala je. Ne, zaključio je razgovor. Sela je na klupu, nedaleko od srušene zgrade RTS-a. Pesnikovu izduženu senku što zamiče iza crkve Svetog Marka u korak je pratila devojčica s čije kose je spao leptirićima ukrašeni rajf i sakrio se ispod lišća. Dotrčalo je jedno kuče, devojčica je vrisnula, a Tatjana... Čekala.
Dođi na Andrićev venac, u pola četiri po podne, da ti dam nešto i da popričamo, tokom leta sledeće godine poručio je Pesnik. Potrčala je kao da joj je dvesta četrdeset sedam dana čekanja dalo ubrzanje i odjednom je njena ljubav za Pesnika zahtevala hitnost. Pramenovi kose izuvijani i upleteni u isprelamene lokne nikako da se podaju drhtavim prstima koji bi da ih urede, zubi kao da im je jedina svrha postojanja da ugrizima raskrvare usnice boje se crvenim karminom, trepavica bi da se kupa i bućka se u oku, grudi se baškare i kidaju dugme nikada do tada preuske bluze te se čini da se ceo svet urotio protiv Tatjane, a ona žuri. Čeka je Pesnik. Pijana od ljubavi, onesposobljavajući čulo mirisa grubim stezanjem izručuje čašice nekog pića u usta, a goreći grlo tečnost se sliva i svakim gutljajem izliva po jedno treskavo U. Ostavi se pića, crna ćerko, hajde Pesnika da vidiš, moljaka se, grdi i hrabri, obećao je da ti ništa neće uskratiti. Poljubiću ga čim ga vidim, naslikane željama misli joj lete zamišljenim scenama, obesiću mu se oko vrata, jako ću ga stegnuti za ruku, udariću ga pesnicom u rame, stegnuću mu lice šakama i nižu se sve do trenutka kada će se sastanak završiti što joj skrene pogled na tužna lica lepih prolaznika koji odsutni duhom koračaju po vrelom asvaltu.
Žubor vode i razgranate krošnje nude joj predah. Naslonjena na stablo pogledom štrafta od Andrićevog spomenika do bučne ulice i ne trudi se da zapazi njega kad naiđe jer sigurna je da će on zasvetleti kao zvezda padalica. I stvarno, s knjigom u ruci Pesnik smiruje želje. Tatjana lista knjigu pogledajući ga u oči, jer Pesnik je to, ne dozvoljava razgledanje lica, usana, ramena, grudi ili bicepsa, već samo za trenutak pokaže nežnu šaku dok ružom zaklanja slova pesme. Venčan sam s poezijom, draga moja, kaže on. Sklopili su tada prećutni dogovor čija pravila nikom na svetu nisu jasna.
Ljubav za Pesnika se i dan danas, mnogo godina nakon smene vekova, lepotom svojom rascvetava.
Zaljubljena sam u tebe, o Mitrovdanu poslednje godine dvadesetog veka priznala je Tatjana. To je lepo, osmehnuo se tad Pesnik. Da li sada treba da se plašim od tebe ili da odem negde daleko i pokušam da te zaboravim, pitala ga je ona. Lišće je zelenilo drveće kao da je u sred leta. Ne plaši se i ne beži, ne žuri s odlukama, jer tvoj mozak i tvoje srce sada su u svađi, idemo polako... govorio je tiho i koračao brzo. Duž visokih terasa hrizanteme su rascvetavale sunčevu svetlost. Da te poljubim, pitala je. Ne, zaključio je razgovor. Sela je na klupu, nedaleko od srušene zgrade RTS-a. Pesnikovu izduženu senku što zamiče iza crkve Svetog Marka u korak je pratila devojčica s čije kose je spao leptirićima ukrašeni rajf i sakrio se ispod lišća. Dotrčalo je jedno kuče, devojčica je vrisnula, a Tatjana... Čekala.
Dođi na Andrićev venac, u pola četiri po podne, da ti dam nešto i da popričamo, tokom leta sledeće godine poručio je Pesnik. Potrčala je kao da joj je dvesta četrdeset sedam dana čekanja dalo ubrzanje i odjednom je njena ljubav za Pesnika zahtevala hitnost. Pramenovi kose izuvijani i upleteni u isprelamene lokne nikako da se podaju drhtavim prstima koji bi da ih urede, zubi kao da im je jedina svrha postojanja da ugrizima raskrvare usnice boje se crvenim karminom, trepavica bi da se kupa i bućka se u oku, grudi se baškare i kidaju dugme nikada do tada preuske bluze te se čini da se ceo svet urotio protiv Tatjane, a ona žuri. Čeka je Pesnik. Pijana od ljubavi, onesposobljavajući čulo mirisa grubim stezanjem izručuje čašice nekog pića u usta, a goreći grlo tečnost se sliva i svakim gutljajem izliva po jedno treskavo U. Ostavi se pića, crna ćerko, hajde Pesnika da vidiš, moljaka se, grdi i hrabri, obećao je da ti ništa neće uskratiti. Poljubiću ga čim ga vidim, naslikane željama misli joj lete zamišljenim scenama, obesiću mu se oko vrata, jako ću ga stegnuti za ruku, udariću ga pesnicom u rame, stegnuću mu lice šakama i nižu se sve do trenutka kada će se sastanak završiti što joj skrene pogled na tužna lica lepih prolaznika koji odsutni duhom koračaju po vrelom asvaltu.
Žubor vode i razgranate krošnje nude joj predah. Naslonjena na stablo pogledom štrafta od Andrićevog spomenika do bučne ulice i ne trudi se da zapazi njega kad naiđe jer sigurna je da će on zasvetleti kao zvezda padalica. I stvarno, s knjigom u ruci Pesnik smiruje želje. Tatjana lista knjigu pogledajući ga u oči, jer Pesnik je to, ne dozvoljava razgledanje lica, usana, ramena, grudi ili bicepsa, već samo za trenutak pokaže nežnu šaku dok ružom zaklanja slova pesme. Venčan sam s poezijom, draga moja, kaže on. Sklopili su tada prećutni dogovor čija pravila nikom na svetu nisu jasna.
Ljubav za Pesnika se i dan danas, mnogo godina nakon smene vekova, lepotom svojom rascvetava.
