ocjena:

godina: 2015.

trajanje: 123 minute






uloge:
Tihana Lazović, Goran Marković, Nives Ivanković, Dado Ćosić, Trpimir Jurkić, Stipe Radoja, Slavko Sobin


žanr:
drama


scenario:
Dalibor Matanić


režija:
Dalibor Matanić




Na Zvizdan se može gledati kao na kalkulantski film namenjen politički korektnim žirijima na internacionalnim festivalima. Ne bih ja to baš nazvao kalkulantstvom, nego pametnom odlukom i dobrim ciljanjem, pre svega, strane publike. Umesto didaktičnih dela namenjenih Srbima i Hrvatima koje valja naučiti da im nema budućnosti ako ne žive u slozi (ako to do sada nisu naučili, bojim se da im nema pomoći), Zvizdan se poziva na univerzalnost rata, razaranja i patnji kojima su ljudi (jer smo pre svega ljudi, pa tek onda sve ostalo) izloženi, ma u kom ratu i ma na čijoj strani bili. Zato pametna konstrukcija Zvizdana može biti preneta na bilo koji drugi sukob u svetu juče, danas i sutra, na Ruse i Ukrajince, Izraelce i Palestince i bilo koje druge zaraćene strane. Nemam ništa protiv te univerzalnosti, dokle god nije beskrvna i dokle god je dobro izvedena, a Zvizdan je jedan sasvim dobar film.




ZVIZDAN: Veliki korak za hrvatski film, jer teške teme obrađuje pametno i promišljeno



Sva je prilika da nismo sve rekli o ovom poslednjem ratu na našim prostorima, nazivali ga domovinskim ili građanskim, svejedno. Čini nam se da stalno nekako razgovaramo o tome i samo o tome, a nikako da sve kažemo, i što više govorimo, to smo manje u stanju da se izrazimo. Sa druge strane, o poratnoj i savremenoj svakodnevici ratom devastiranih područja i tamošnjeg stanovništva kao da se ne govori dovoljno, a ti ljudi svoju (najčešće) tragediju preživljavaju iz dana u dan, sami i zaboravljeni, do neke zgodne prilike.

Kada se Hrvatskom prolomila vest da je Matanićev najnoviji film Zvizdan, koji se upravo bavi Srbima i Hrvatima za vreme i posle rata, najpre uvršten u canneski “Un certain regard” program, a potom da je i dobio nagradu žirija, odjeknule su različite reakcije. Od čestitki, hvalisanja i najavljivanja “Oscar” kampanje sa jedne strane, do podmetačina i pljuvačkih tekstova iz nekog već suprotnog tabora, preko tihog i napetog iščekivanja da se film konačno pojavi u Hrvatskoj, pa i u regionu, uz naravno notorne forumske nacionaliste, bukače i dizače panike svih vrsta i boja koji bi filmu već presudili, a da se nije pojavio ni trailer. Nakon Cannesa, Odesse i ugovorene distribucije na svim kontinentima, domaća publika je film mogla videti u Puli i Motovunu, očekuje se još nekoliko festivala, pa onda i redovna distribucija u regionu posle leta.

Zvizdan je svakako veliki korak napred za hrvatski, čak i regionalni film jer se ustaljenih teških, kompleksnih tema (ljubavi i rata) hvata pametno i promišljeno. Imamo tri priče o (ne)mogućoj ljubavi između Hrvata i Srpkinje u različitim vremenskim periodima (1991, 2001. i 2011. godina) sa istim glavnim glumcima (Tihana Lazović i Goran Marković), ponekim od sporednih glumaca, na sličnim ili istim lokalitetima (nekoliko srpskih i hrvatskih sela u Dalmatinskoj Zagori) i detaljima koji se preklapaju, ponavljaju (isti podvodni kadar sa različitim ljudima, ista plaža i isti bar na njoj) ili prenose iz jedne priče u drugu (pas, mačka, nadgrobni spomenici).

Prva priča prati nevinu, gotovo dečiju ljubav između Jelene i Ivana u predvečerje rata. Revolucionari već postavljaju svoje balvane, zapitkuje se i predbacuje ko je čiji i ko spava u čijim kućama, a njih dvoje pokušavaju da se sklone u Zagreb, “dok gužva ne prođe”. A gužva je već počela i kovitlac mržnje već preti da ih zahvati, sažvaće i ispljune, naročito kad njenog brata Sašu mobiliziraju...

Zvizdan
Zvizdan se poziva na univerzalnost rata, razaranja i patnji kojima su ljudi izloženi, ma u kom ratu i ma na čijoj strani bili (FOTO: zvizdan.com)

Druga priča je od prve odvojena pomalo manipulativnim, ali zato izuzetno efektnim muzičkim intermecom u kojoj su fotografije srušenih kuća praćene šansonom koja slavi život, što stvara jak kontrast. Tu imamo Natašu i njenu majku, povratnice iz izbeglištva u Srbiji, koje pokušavaju da poprave svoju devastiranu kuću. One su izgubile brata, odnosno sina potkraj rata i sa tim će se nositi svaka na svoj način. Dok je majka sklonija oprostu i pogledu u budućnost, Natašu prošlost ispunjava besom, što će posebno doći do izražaja kada majka nađe poštenog hrvatskog majstora Antu, koji je i sam izgubio oca u ratu. Ante i Nataša su rastrzani između strastvene seksualne privlačnosti i prebacivanja i ožiljaka iz ne tako davne prošlosti.

Nakon još jednog intermeca, ovog puta brzog i modernog, sa novim auto-cestama, turističkom ponudom i elektronskom muzikom, prelazimo na treću priču. Ovde su ratna zbivanja nešto na šta pažnju obraćaju starije generacije, dok je mladima do leta, sunca, mora i zabave. Skoro svima, ali ne i Luki, koji se sa prijateljima vraća u rodno selo na žurku i da usput poseti roditelje. Međutim, Luka se drži suviše pokislo za momka željnog zabave. Otkrićemo zašto je tome tako kada se on odluči da poseti Mariju, svoju bivšu devojku koja živi u susednom srpskom selu.

Na Zvizdan se može gledati kao na kalkulantski film namenjen politički korektnim žirijima na internacionalnim festivalima. Ne bih ja to baš nazvao kalkulantstvom, nego pametnom odlukom i dobrim ciljanjem, pre svega, strane publike. Umesto didaktičnih dela namenjenih Srbima i Hrvatima koje valja naučiti da im nema budućnosti ako ne žive u slozi (ako to do sada nisu naučili, bojim se da im nema pomoći), Zvizdan se poziva na univerzalnost rata, razaranja i patnji kojima su ljudi (jer smo pre svega ljudi, pa tek onda sve ostalo) izloženi, ma u kom ratu i ma na čijoj strani bili. Zato pametna konstrukcija Zvizdana može biti preneta na bilo koji drugi sukob u svetu juče, danas i sutra, na Ruse i Ukrajince, Izraelce i Palestince i bilo koje druge zaraćene strane. Nemam ništa protiv te univerzalnosti, dokle god nije beskrvna i dokle god je dobro izvedena, a Zvizdan je jedan sasvim dobar film.

Istini za volju, Zvizdanu se mogu naći nedostaci, nedoslednosti i nategnutosti i za to čak ni ne treba biti prevelika cepidlaka. Prva priča se nama sa ovih prostora može učiniti previše pojednostavljenom, čak banalnom, ali iz zapadne perspektive to nije baš tako i svakako prolazi kao svojevrsni intro. Druga priča je, opet, kakvih deset minuta preduga i prespora, ali ona nosi najveći emotivni naboj i najveću urgencu u filmu. Treća, pak, jednom kad otkrije misteriju koja ju je nosila, postaje uglavnom “showcase” za hollywoodske klišeje i za demonstraciju tehničkih mogućnosti (izvanredna kamera, ton, montaža i muzika, posebno vidljivi na onoj desetominutnoj neprekidnoj sceni žurke). Na stranu još sitni detalji u svakoj i verovatnost određenih postavki.

Zvizdan
Povremeno film postaje “showcase” za hollywoodske klišeje i za demonstraciju tehničkih mogućnosti (SCREENSHOT: YouTube)

Zvizdan ipak nose glumci i to rade odlično. Tihana Lazović je prava zvezda u usponu i briljantna je u sve tri svoje uloge, dok je Goran Marković savršeno prati i upotpunjuje, mada njegova ostvarenja jako variraju u kvalitetu, ali nikad nisu ispod solidnih. Istini za volju, kod Tihaninih likova postoji više konzistentnosti i sličnosti jedne sa drugom curom. Sve tri su energične i čvrste cure, pomalo surove i sirove (u Hollywoodu bi pravi izbor za takve uloge bila neponovljiva Jennifer Lawrence), samo se druga raspoloženja menjaju u fokusu, od tvrdoglave, mlade ljubavi, preko besa i strasti do umora i sarkazma. Goranovi likovi su potpuno različiti od pomalo blentavog, zaljubljenog Ivana, preko “strong & silent” Ante do Luke opterećenog grižom savesti, i u takvoj postavci je teže ostati konzistentan.

Možda Matanićeve priče o podsvesnom ili nesvesnom kao okosnicom za Zvizdan treba uzeti sa rezervom. Možda i najave o trilogiji isto tako treba prosejati kroz sito sumnje. Možda ni priče o Oscaru (dobro, nominacijama) nisu baš tako izgledne (ima tu i politike i svega, mada je ovogodišnja “berba” filmova za sada ispod očekivanja i Zvizdan je tu svakako pri vrhu tabele, takođe za sada). Možda je Zvizdan samo izuzetno pametna filmska konstrukcija koja me je dobila na foru. Ali ja sam u njemu prepoznao stvaralačku strast na različitim nivoima, od glumaca do kamere, montaže i muzike, pa čak i priče. A to se ne viđa baš u svakom filmu.

lupiga