Linda Širs Leonard je poznata američka psihoterapeutkinja koja se posebno bavi temama odnosa otac – ćerka, majka – ćerka; o tome je napisala čitav niz knjiga. Jedna od njih je knjiga „Ranjena žena“.
Ova naučna i psihoterapijska knjiga, pisana je u izvesnom romansijerskom tonu, izanimljiva je i dostupna za čitanje široj publici. Prvo, to je antropološka studija o antičkim, istorijskim i umetnički obrađenim likovima žena, od kojih je Ifigenija na Aulidi posebno važna i upečatljiva. Autorkatakođe iznosi vlastito tragično iskustvo sa ocem, probleme koje je imala tokom svog rasta i razvoja u roditeljskoj kući, ožiljke koje je ponela dalje u život. Konačno, ona iznosi i svoje lečenje. Autorka daje brojne prikaze terapijskog rada sa klijentkinjama. Sve to podkrepljujepsihološkim postavkama i slobodnijim, kolokvijalnim promišljanjima o ženama koje dolaze na tretman, njihovim problemima i rešavanju tih problema.
L.Š. Leonard se u svom praktičnom radu prvenstveno koncentrisala na odnos otac-ćerka; njoj dolaze žene koje su se zaglibile u životu, u odnosu sa ocem, majkom, partnerom, decom, poslom… Ustvari, one zaboravljaju i muče, svoje stvarno biće, potencijale koje imaju, moguću slobodu izbora…
Drama Karpmanovog trougla je prisutna na poseban način u svima njima: otac – ćerka – (majka). One nose tešku i još uvek živu prošlost koja ih ranjava i sada i ovde: detinjstvo, odrastanje u porodici u kojoj je odnos otac – ćerka bio poremećen i patološki.
Autorka je posebno koristila umetničko stvaralaštvo, i u njemu tražila i nalazila likove žena sa problemom odnosa otac-ćerka. Ulazila je u prirodu njihove ličnosti, patnje, želje, snove. Žene koje su doživljavale nerazrešen i patnički odnos sa ocem, nazvala je „Ranjene Žene“.Sa promišljanjem i empatijom ih je prepoznavala, razumevala, prihvatala, nastojala da im kao terapeut pomogne.
Kao psiholog i terapeut, L.Š. Leonard Ranjene Žene vidi kao Večne Devojčice i Oklopljene Amazonke. U nekoj Ranjenoj Ženi može da dominira jedna od njih, u nekoj drugoj pak,mogu se pojaviti obe -pomešane. Ranjene Žene dobijaju ozledezbog nasilja i povreda, fizičkih i psihičkih, zbog nedostatkaljubavi, prihvatanja, poštovanja, prepoznavanja i oslonca u detinjstvu i tokom odrastanja. Tako one postaju žene željne ljubavi i pažnje, gladne prihvatanja i prepoznavanja; takođe, one žele da rade, željne su obrazovanja isamo-ostvarenja kroz neki oblik stvaralaštva i pre svega ljubavi. Svaka Ranjena Žena ispoljava svoje gladi, muke i ožiljke, i, na neki svoj načinprevazilazi ih ili ne prevazilazi.
Ko su Ranjene Žene ustvari?
Večna Devojčica uglavnom naivno i čežnjivo traga za pažnjom, naklonošću; trudi se, žrtvuje i posvećuje onome od koga priželjkuje pažnju i ljubav. Na priželjkivani i zamišljeni oltar naklonosti i ljubavi spremna je često da položi celu sebe i svoj život. Ona obično ima lice i telo devojčice ili neodrasle žene; izgleda tužna i(li) zbunjena, uplašena; izraz lica, tela, pokreti, odaju zapostavljenu, ostavljenu, izgubljenu devojčicu. Treperava je, nesigurna,povučena; katkad nametljiva, može i hoće da se mazi, često to ume i čini za šaku pažnje. Diskretna je i nenametljiva; često ljupka sanjalica puna bajkovitih snova; takođe, sklona je čekanju, trpljenju, praštanju. Katkad drska i koketna, ali se obično povlači pred onim što joj izgleda riskantno. Poneka od njih ume da nosi masku grubosti, ali se uglavnom lako otkrije. Večna Devojčica je na životnoj sceni često jedno nesnađeno, izgubljeno žensko stvorenje; i pored pokušaja da bude drugačija, otvorena, dopadljiva, pokazuje se nemoćna, depresivna, apatična, nezainteresovana. Lako ju je ugroziti u osetljivosti da ne bude ponovo ranjena i odbačena. Iako može da bude uspešna, lepa, poželjna, obrazovana, radna, ona je u osnovi željna ljubavi i to je određuje kao biće koje traga za ljubavlju i prihvatanjem. To traganje ume da bude smisao i suština njenog života. Njen otac mogao je da bude loš otac, a moglo je da ga uopšte i ne bude…
Slično je i sa Oklopljenom Amazonkom, ali je ona u nekom trenutku prošlosti, za razliku od Večne Devojčice, odlučila da ne bude slaba i jadna, već da se bori, krije svoje stvarne želje i čežnje. Ona teži da stvori oklop koji će je štititi od vanjskih napada i odbacivanja, a svoje unutrašnje biće hoće da zaštiti, izoluje, osigura od spoljnih opasnosti i od sopstvenih slabosti: tim oklopom ona ume da se ponosi svojom jačinom; za nju su snaga i moć njene odbrane način pomoću kojih može da potisne i zaboravi čežnju za ljubavlju. Naravno, taj oklop može i da joj smeta, da bude tesan, pa ga ona pokušava podesiti. Amazonka često izgleda kao ratnica; govor njenog tela se odlikuje samokontrolom, čvrstim držanjem, napadačkim ili odbrambenim stavom. Stoga je ona često inhibirana i distancirana u pokazivanju nežnosti i želja. Naravno, ona može biti ženstvena, lepa, nežna, šarmantna, obrazovana; obrazovana, ali je na oprezi; ona stražari da ne bi bila ugrožena. Obično ne pokazuje svoja osećanja, ona ne voli da je slaba u ljubavi i ne da da je ko povredi. Pošto ne veruje u iskrenost i plaši je se, ne želi da rizikuje osećanja, stoga može da zavodi, ali pri tome dozira ili sklanja svoja osećajna davanja. To je taj oklop koji je izgradila radi zaštite od ljubavi koja može da je povredi. Ona neće da rizikuje ponovna odbacivanja i povređivanja i stoga svojim oklopom čuva sebe. Oklopljena Amazonka se kloni povrede i krije svoju osetljivu nutrinu čežnje za ljubavlju, za razliku od Večne Devojčice koja se u svom traganju – pokazuje, potura se, otvara, žrtvuje i teži da dođe do ljubavi.
I Večita Devojčica i Oklopljena Amazonka mogu biti vrlo različite kao ličnosti, kao što i njihova priroda Večne Devojčice i Oklopljene Amazonke mogu biti različite. Leonard razmatra četiri podtipa Večne Devojčice I četiri podtipa Oklopljene Amazonke.
Od interesa za ovaj rad je podtip Večne Devojčice označen kao – Nepodobna (The Misfit).
Nepodobnu Devojku Leonard opisuje kao nespretnu devojku, vezanu za oca koji je obično asocijalan tip ili razbojnik; ona priželjkuje bliskost i razumevanje od strane oca; iz želje za blizinom ume i da ga imitira, ispoljavajući u nekim prilikama samodestrukciju ili mazohizam; ona može da bude alkoholičarka, narkomanka, sklona zavisnim ljubavnim vezama, bez ego snage ili sa slabim animusom u sebi. Socijalno inferiorna, ali, moguće – superiorna u nekim poslovima, ili atraktivna; ipak, ona je često slaba, nemoćna, naivna, “kači” se o vrat zavodniku kao “spasiocu” ili pak unezvereno luta, živeći od milostinje i prljavih, ponižavajućih poslova koje obavlja. Leonard pominje Persefonu kao mitski lik koji podseća na iskustvo Nepodobnih Devojaka, da su bačene u Had i da tamo tumaraju, bez nade i snage da izađu. Leonard analizira ličnost i život čuvene Merilin Monro, kao Nepodobne Devojke, koja, bez obzira na lepotu, talenat i trud koji je ulagala u svoj talenat i filmove, ostala sama i rano umrla. Sama MM je u filmu “The Misfits” igrala jednu takvu “zalutalu” curu. Sličan primer je Maggie, junakinja drame Artura Milera “Posle pada” u kojoj je pisac izgleda, baš pričao o MM.
Felinijeve junakinje:
U ove nesrećne i tragične likove spada (i) Kabirija, ulična prostitutka sa siromašne periferije Rima. Inače, sve one, Nepodobne Felinijeve junakinje, imaju neku svoju jadnu i praznu prošlost; njihova prošlost je izgubljena u tami materijalne, socijalne i moralne bede; bede propalih očeva i majki. Kabirija radi svoj bedni posao noću, sreće prevarante koji je koriste, varaju i ostavljaju. Ona je devojka nafrakanog lica, blajhane kratke kose, siromašno, neukusno (o)devena devojka-devojčica, ali -dobra srca i poštene duše; njen život je grozan: opšte siromaštvo, prostituisanje, gubljenje zdravlja i životne svežine na pločniku, sa poluljudima, progonjena, prevarena od sitnih lopova, kriminalaca i bitangi – do kraja. Nigde nikoga i nigde ničega što bi mogla da prihvati, a što bi joj pružilo mogućnost kakve promene na bolje. Ona ipak ima neku nadu, skuplja svoj neznatni novac za neke bolje dane, za neku ljubav koja će banuti odnekud … i onda, kada na kraju biva, po ko zna koji put opljačkana i gurnuta u blato na obali neke reke, nakon propalog susreta sa prevarantom u koga je bila zaljubljena, ona uplakana i očajna, trči kroz blato i šumu,trči ne zna ni ona gde … dok ne naiđe na povorku nekih noćnih veseljaka. Onako zablenuta, biva povučena gomilom u kojoj korača svoj mali – nepodobni – život, korača, korača – lica tužnog, mokrog od suza … i počinje polako dase smeši, njene krupne oči se smeše, njene drhtave i iskrivljene usne se smeše u najlepši osmeh na svetu … i trenutak, dva kasnije … ona se smeje, svom snagom svog ubogog života. Ne, ustvari, to je trijumf života. To je čudo radosti, nade, dostojanstva, koje izranja iz sveg očaja i bede stvarnog života jednog ljudskog bića.
To je napravio i pokazao Federiko Felini u ovom filmu: Nepodobna Cura Kabirija u odbrani Života.
Drugi Felinijev film je “Ulica”; siroti devojčurak Đelsomina biva gurnuta u ruke grubog uličnog zabavljača Zampana, da mu se nađe pri ruci kao pratilja, sluškinja … kao pas. Ona ga opslužuje dok on po ulicama siromašnih mesta pokazuje svoju snagu kidanjem lanaca kojima je omotan. Đelsomina ga prati nežno, poslušno, pokorno; ona bi koju reč sa njim da progovori, ona ga pokriva kada je umoran, gleda milo i toplo dok spava. Jednom prilikom ona zasvira u vašarsku trubu predivnu nežnu melodiju čežnje i sna za nečim lepšim, toplijim, bližim … Odurni, tvrdi Zampano je ne primećuje, grub je prema njoj. Njih dvoje se vuku u starim kolima, od mesta do mesta, pregrizu nešto što zarade, spavaju gde stignu. Ponekad zaista dobiju poneku porciju hrane i krov nad glavom. U jednom trenutku, ona uzima trubu kojom poziva publiku i zatrubi jednu nežnu, setnu melodiju. Melodiju koja bi da je ljudi čuju i da im se duša smekša … Na kraju … od gladi, muke i trpljenja, mršava, nežna Đelsomina umire, bez glasa i pobune. Nepodobna Cura umire, nestaje kao da nije ni postojala. Tada se Zampanu otvara svet u svoj svojoj istini: ona je bila jedino biće koje ga je pratilo i volelo. I on plače, plače za onom koja se neće nikada vratiti, a čiji je život bio tek odblesak male sveće na vetru i kiši. Nepodobna Đelsomina je ostavila trag ljubavi i nežnosti, poslušnosti i odanosti, jer, zapravo, takvo je bilo njeno srce. I njegovo srce je ponelo tu nežnost I saosećanje. Zampano je proplakao tugom i kajanjem, ljudskim.
To je napravio i pokazao Federiko Felini u ovom filmu. Nepodobna Đelsomina u odbrani Ljubavi i Života.
Nepodobna Cura je slabašna, pasivna, povučena žrtva, od početka do kraja svog života. Ali, njeno srce i njena duša su čisti, imaju šta da daju, odani su i trpeljivi. U njima su Ljubav i Život.
Muškarac, žena, ljubav, sloboda … i – patnja, tuga, trpljenje … onda opet – blistava suza radosti i zov života : to je veliki Federiko Felini otkrio na svoj čudesno jednostavan, naturalan način. Đulijeta Masina je rame uz rame sa njim. Ona je u ovim filmovima i Kabirija i Đelsomina.
Kao što ova dva filma pomažu da otkrijemo stvarne potencijale jadnih ljudskih bića, tako nam pružaju mogućnost da kroz razumevanje ova dva ljudska bića i katarzu koja se pri tom događa, otkrijemo Dobro njihove stvarne prirode. One su dva tragična ljudska bića, koja su ipak ostavila svoj trag zvezdane prašine. To je njihovo srce i njihova Sloboda.
pulse
Ova naučna i psihoterapijska knjiga, pisana je u izvesnom romansijerskom tonu, izanimljiva je i dostupna za čitanje široj publici. Prvo, to je antropološka studija o antičkim, istorijskim i umetnički obrađenim likovima žena, od kojih je Ifigenija na Aulidi posebno važna i upečatljiva. Autorkatakođe iznosi vlastito tragično iskustvo sa ocem, probleme koje je imala tokom svog rasta i razvoja u roditeljskoj kući, ožiljke koje je ponela dalje u život. Konačno, ona iznosi i svoje lečenje. Autorka daje brojne prikaze terapijskog rada sa klijentkinjama. Sve to podkrepljujepsihološkim postavkama i slobodnijim, kolokvijalnim promišljanjima o ženama koje dolaze na tretman, njihovim problemima i rešavanju tih problema.
L.Š. Leonard se u svom praktičnom radu prvenstveno koncentrisala na odnos otac-ćerka; njoj dolaze žene koje su se zaglibile u životu, u odnosu sa ocem, majkom, partnerom, decom, poslom… Ustvari, one zaboravljaju i muče, svoje stvarno biće, potencijale koje imaju, moguću slobodu izbora…
Drama Karpmanovog trougla je prisutna na poseban način u svima njima: otac – ćerka – (majka). One nose tešku i još uvek živu prošlost koja ih ranjava i sada i ovde: detinjstvo, odrastanje u porodici u kojoj je odnos otac – ćerka bio poremećen i patološki.
Autorka je posebno koristila umetničko stvaralaštvo, i u njemu tražila i nalazila likove žena sa problemom odnosa otac-ćerka. Ulazila je u prirodu njihove ličnosti, patnje, želje, snove. Žene koje su doživljavale nerazrešen i patnički odnos sa ocem, nazvala je „Ranjene Žene“.Sa promišljanjem i empatijom ih je prepoznavala, razumevala, prihvatala, nastojala da im kao terapeut pomogne.
Kao psiholog i terapeut, L.Š. Leonard Ranjene Žene vidi kao Večne Devojčice i Oklopljene Amazonke. U nekoj Ranjenoj Ženi može da dominira jedna od njih, u nekoj drugoj pak,mogu se pojaviti obe -pomešane. Ranjene Žene dobijaju ozledezbog nasilja i povreda, fizičkih i psihičkih, zbog nedostatkaljubavi, prihvatanja, poštovanja, prepoznavanja i oslonca u detinjstvu i tokom odrastanja. Tako one postaju žene željne ljubavi i pažnje, gladne prihvatanja i prepoznavanja; takođe, one žele da rade, željne su obrazovanja isamo-ostvarenja kroz neki oblik stvaralaštva i pre svega ljubavi. Svaka Ranjena Žena ispoljava svoje gladi, muke i ožiljke, i, na neki svoj načinprevazilazi ih ili ne prevazilazi.
Ko su Ranjene Žene ustvari?
Večna Devojčica uglavnom naivno i čežnjivo traga za pažnjom, naklonošću; trudi se, žrtvuje i posvećuje onome od koga priželjkuje pažnju i ljubav. Na priželjkivani i zamišljeni oltar naklonosti i ljubavi spremna je često da položi celu sebe i svoj život. Ona obično ima lice i telo devojčice ili neodrasle žene; izgleda tužna i(li) zbunjena, uplašena; izraz lica, tela, pokreti, odaju zapostavljenu, ostavljenu, izgubljenu devojčicu. Treperava je, nesigurna,povučena; katkad nametljiva, može i hoće da se mazi, često to ume i čini za šaku pažnje. Diskretna je i nenametljiva; često ljupka sanjalica puna bajkovitih snova; takođe, sklona je čekanju, trpljenju, praštanju. Katkad drska i koketna, ali se obično povlači pred onim što joj izgleda riskantno. Poneka od njih ume da nosi masku grubosti, ali se uglavnom lako otkrije. Večna Devojčica je na životnoj sceni često jedno nesnađeno, izgubljeno žensko stvorenje; i pored pokušaja da bude drugačija, otvorena, dopadljiva, pokazuje se nemoćna, depresivna, apatična, nezainteresovana. Lako ju je ugroziti u osetljivosti da ne bude ponovo ranjena i odbačena. Iako može da bude uspešna, lepa, poželjna, obrazovana, radna, ona je u osnovi željna ljubavi i to je određuje kao biće koje traga za ljubavlju i prihvatanjem. To traganje ume da bude smisao i suština njenog života. Njen otac mogao je da bude loš otac, a moglo je da ga uopšte i ne bude…
Slično je i sa Oklopljenom Amazonkom, ali je ona u nekom trenutku prošlosti, za razliku od Večne Devojčice, odlučila da ne bude slaba i jadna, već da se bori, krije svoje stvarne želje i čežnje. Ona teži da stvori oklop koji će je štititi od vanjskih napada i odbacivanja, a svoje unutrašnje biće hoće da zaštiti, izoluje, osigura od spoljnih opasnosti i od sopstvenih slabosti: tim oklopom ona ume da se ponosi svojom jačinom; za nju su snaga i moć njene odbrane način pomoću kojih može da potisne i zaboravi čežnju za ljubavlju. Naravno, taj oklop može i da joj smeta, da bude tesan, pa ga ona pokušava podesiti. Amazonka često izgleda kao ratnica; govor njenog tela se odlikuje samokontrolom, čvrstim držanjem, napadačkim ili odbrambenim stavom. Stoga je ona često inhibirana i distancirana u pokazivanju nežnosti i želja. Naravno, ona može biti ženstvena, lepa, nežna, šarmantna, obrazovana; obrazovana, ali je na oprezi; ona stražari da ne bi bila ugrožena. Obično ne pokazuje svoja osećanja, ona ne voli da je slaba u ljubavi i ne da da je ko povredi. Pošto ne veruje u iskrenost i plaši je se, ne želi da rizikuje osećanja, stoga može da zavodi, ali pri tome dozira ili sklanja svoja osećajna davanja. To je taj oklop koji je izgradila radi zaštite od ljubavi koja može da je povredi. Ona neće da rizikuje ponovna odbacivanja i povređivanja i stoga svojim oklopom čuva sebe. Oklopljena Amazonka se kloni povrede i krije svoju osetljivu nutrinu čežnje za ljubavlju, za razliku od Večne Devojčice koja se u svom traganju – pokazuje, potura se, otvara, žrtvuje i teži da dođe do ljubavi.
I Večita Devojčica i Oklopljena Amazonka mogu biti vrlo različite kao ličnosti, kao što i njihova priroda Večne Devojčice i Oklopljene Amazonke mogu biti različite. Leonard razmatra četiri podtipa Večne Devojčice I četiri podtipa Oklopljene Amazonke.
Od interesa za ovaj rad je podtip Večne Devojčice označen kao – Nepodobna (The Misfit).
Nepodobnu Devojku Leonard opisuje kao nespretnu devojku, vezanu za oca koji je obično asocijalan tip ili razbojnik; ona priželjkuje bliskost i razumevanje od strane oca; iz želje za blizinom ume i da ga imitira, ispoljavajući u nekim prilikama samodestrukciju ili mazohizam; ona može da bude alkoholičarka, narkomanka, sklona zavisnim ljubavnim vezama, bez ego snage ili sa slabim animusom u sebi. Socijalno inferiorna, ali, moguće – superiorna u nekim poslovima, ili atraktivna; ipak, ona je često slaba, nemoćna, naivna, “kači” se o vrat zavodniku kao “spasiocu” ili pak unezvereno luta, živeći od milostinje i prljavih, ponižavajućih poslova koje obavlja. Leonard pominje Persefonu kao mitski lik koji podseća na iskustvo Nepodobnih Devojaka, da su bačene u Had i da tamo tumaraju, bez nade i snage da izađu. Leonard analizira ličnost i život čuvene Merilin Monro, kao Nepodobne Devojke, koja, bez obzira na lepotu, talenat i trud koji je ulagala u svoj talenat i filmove, ostala sama i rano umrla. Sama MM je u filmu “The Misfits” igrala jednu takvu “zalutalu” curu. Sličan primer je Maggie, junakinja drame Artura Milera “Posle pada” u kojoj je pisac izgleda, baš pričao o MM.
Felinijeve junakinje:
U ove nesrećne i tragične likove spada (i) Kabirija, ulična prostitutka sa siromašne periferije Rima. Inače, sve one, Nepodobne Felinijeve junakinje, imaju neku svoju jadnu i praznu prošlost; njihova prošlost je izgubljena u tami materijalne, socijalne i moralne bede; bede propalih očeva i majki. Kabirija radi svoj bedni posao noću, sreće prevarante koji je koriste, varaju i ostavljaju. Ona je devojka nafrakanog lica, blajhane kratke kose, siromašno, neukusno (o)devena devojka-devojčica, ali -dobra srca i poštene duše; njen život je grozan: opšte siromaštvo, prostituisanje, gubljenje zdravlja i životne svežine na pločniku, sa poluljudima, progonjena, prevarena od sitnih lopova, kriminalaca i bitangi – do kraja. Nigde nikoga i nigde ničega što bi mogla da prihvati, a što bi joj pružilo mogućnost kakve promene na bolje. Ona ipak ima neku nadu, skuplja svoj neznatni novac za neke bolje dane, za neku ljubav koja će banuti odnekud … i onda, kada na kraju biva, po ko zna koji put opljačkana i gurnuta u blato na obali neke reke, nakon propalog susreta sa prevarantom u koga je bila zaljubljena, ona uplakana i očajna, trči kroz blato i šumu,trči ne zna ni ona gde … dok ne naiđe na povorku nekih noćnih veseljaka. Onako zablenuta, biva povučena gomilom u kojoj korača svoj mali – nepodobni – život, korača, korača – lica tužnog, mokrog od suza … i počinje polako dase smeši, njene krupne oči se smeše, njene drhtave i iskrivljene usne se smeše u najlepši osmeh na svetu … i trenutak, dva kasnije … ona se smeje, svom snagom svog ubogog života. Ne, ustvari, to je trijumf života. To je čudo radosti, nade, dostojanstva, koje izranja iz sveg očaja i bede stvarnog života jednog ljudskog bića.
To je napravio i pokazao Federiko Felini u ovom filmu: Nepodobna Cura Kabirija u odbrani Života.
Drugi Felinijev film je “Ulica”; siroti devojčurak Đelsomina biva gurnuta u ruke grubog uličnog zabavljača Zampana, da mu se nađe pri ruci kao pratilja, sluškinja … kao pas. Ona ga opslužuje dok on po ulicama siromašnih mesta pokazuje svoju snagu kidanjem lanaca kojima je omotan. Đelsomina ga prati nežno, poslušno, pokorno; ona bi koju reč sa njim da progovori, ona ga pokriva kada je umoran, gleda milo i toplo dok spava. Jednom prilikom ona zasvira u vašarsku trubu predivnu nežnu melodiju čežnje i sna za nečim lepšim, toplijim, bližim … Odurni, tvrdi Zampano je ne primećuje, grub je prema njoj. Njih dvoje se vuku u starim kolima, od mesta do mesta, pregrizu nešto što zarade, spavaju gde stignu. Ponekad zaista dobiju poneku porciju hrane i krov nad glavom. U jednom trenutku, ona uzima trubu kojom poziva publiku i zatrubi jednu nežnu, setnu melodiju. Melodiju koja bi da je ljudi čuju i da im se duša smekša … Na kraju … od gladi, muke i trpljenja, mršava, nežna Đelsomina umire, bez glasa i pobune. Nepodobna Cura umire, nestaje kao da nije ni postojala. Tada se Zampanu otvara svet u svoj svojoj istini: ona je bila jedino biće koje ga je pratilo i volelo. I on plače, plače za onom koja se neće nikada vratiti, a čiji je život bio tek odblesak male sveće na vetru i kiši. Nepodobna Đelsomina je ostavila trag ljubavi i nežnosti, poslušnosti i odanosti, jer, zapravo, takvo je bilo njeno srce. I njegovo srce je ponelo tu nežnost I saosećanje. Zampano je proplakao tugom i kajanjem, ljudskim.
To je napravio i pokazao Federiko Felini u ovom filmu. Nepodobna Đelsomina u odbrani Ljubavi i Života.
Nepodobna Cura je slabašna, pasivna, povučena žrtva, od početka do kraja svog života. Ali, njeno srce i njena duša su čisti, imaju šta da daju, odani su i trpeljivi. U njima su Ljubav i Život.
Muškarac, žena, ljubav, sloboda … i – patnja, tuga, trpljenje … onda opet – blistava suza radosti i zov života : to je veliki Federiko Felini otkrio na svoj čudesno jednostavan, naturalan način. Đulijeta Masina je rame uz rame sa njim. Ona je u ovim filmovima i Kabirija i Đelsomina.
Kao što ova dva filma pomažu da otkrijemo stvarne potencijale jadnih ljudskih bića, tako nam pružaju mogućnost da kroz razumevanje ova dva ljudska bića i katarzu koja se pri tom događa, otkrijemo Dobro njihove stvarne prirode. One su dva tragična ljudska bića, koja su ipak ostavila svoj trag zvezdane prašine. To je njihovo srce i njihova Sloboda.
“Bez slobodne žene, nema slobodnog muškarca”, rekao je Federiko Felini, a Kabirija i Đelsomina to potvrđuju svojim životom i bićem.
pulse
