John Perkins, autor knjige "Prikriveni ekonomski ubojica" govori o tome kako su Grčka i druge zemlje eurozone postale žrtve "korporokracije": "'Korporokracija' inzistira da zemlje usvoje zakone kojima će velikim korporacijama prodati svoja društvena preduzeća u javnom vlasništvu, vodovodne i kanalizacijske sisteme, možda škole, sustav javnog prijevoza, čak i zatvore. Privatizirati, privatizirati..."
Džonu Perkinsu ispovesti nisu strane. Njegova dobro poznata knjiga "Ispovesti plaćenog ubice ekonomija" otkriva kako međunarodne organizacije poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, dok izjavljuju kako "spašavaju“ zemlje sa ekonomskim poteškoćama, zapravo bacaju mamac njihovim vladama: obećaju zapanjujući rast, sjajne nove infrastrukturne projekte i budući ekonomski prosperitet – što će se sve desiti ako te vlade pozajme ogromne sume novca od tih organizacija. Umesto da postignu nekontrolisan ekonomski rast i uspeh, ove zemlje, pak, postaju žrtve obogaljujućeg i neodrživog duga.
Tu na scenu stupaju "plaćene ubice ekonomija“: naizgled obični ljudi, običnog porekla, koji putuju u ove zemlje i nameću stroge mere štednje koje prepisuju MMF i Svetska banka kao "rešenja“ za ekonomske poteškoće sa kojima se sada suočavaju. Ljudi poput Perkinsa obučeni su da iscede i poslednju kap bogatstva i prirodnih dobara iz ovih posrnulih ekonomija, i to se dešava i dan danas. U ovom intervjuu, koji je emitovan na radiju Dialogos, Perkins priča o tome kako su Grčka i eurozona postale nove žrtve takvih "plaćenika“.
U vašoj knjizi pišete o tome kako ste mnogo godina radili kao "plaćeni ubica ekonomija“. Ko su te plaćene ubice i šta oni rade?
Moj posao se svodio na to da identifikujem zemlje koje imaju resurse koje naše korporacije žele, to bi mogle da budu stvari poput nafte ili ruda – ili nova tržišta – mogao bi da bude i sistem transporta. Ima toliko različitih stvari. Kada bi jednom identifikovali ove zemlje, sredili bi im ogromne zajmove, ali novac ne bi nikad zapravo stigao do njih; umesto toga, išao bi našim korporacijama koje bi dobijale infrastrukturne projekte u njima, poput termoelektrana ili autoputeva, koji bi bili profitabilni za nekoliko bogataša kao i za naše korporacije, ali ne i za većinu ljudi koji ne bi mogli da priušte da kupe udeo u tih stvarima. Uprkos tome oni su ti kojima ostaje ogroman dug, baš kao što se dešava sad u Grčkoj.
Kada bi jednom bile opterećene tim dugom, mi bi se vratili, obično u obliku MMF-a – a u slučaju Grčke danas, MMF i EU – i imali ogromne zahteve od tih država: povećanje poreza, smanjenje potrošnje, rasprodaja javnog sektora privatnim kompanijama, stvari poput elektroprivrede i vodovoda, sistema javnog prevoza, privatizujte ovo, i praktično postanite naš rob, nas korporacija, MMF-a, u vašem slučaju EU i, praktično, organizacije poput Svetske banke, MMF i EU su sredstva velikih korporacija, što ja nazivam "korporokratija“.
Pre nego što se okrenemo slučaju Grčke, hajde da pričamo još malo o načinu na koji ove plaćene ubice i organizacije poput MMF-a rade. Pomenuli ste, naravno, kako uđu i rade na tome da uvedu ove zemlje u masivan dug, da novac ulazi i odmah zatim izlazi. Takođe ste u vašoj knjizi spomenuli ove preterano optimistične prognoze rasta koje se prodaju političarima ovih zemalja a koje zapravo nisu ni blizu realnog.
Tako je, pokazali bi im da, ako bi ove investicije uložili u stvari poput energetskog sistema, ekonomija bi rasla po fenomenalnim stopama. Ali poenta je da kada investiraš u ove velike infrastrukturne projekte, vidi se ekonomski rast, ali većina tog rasta uzrokuje to da se bogati sve više i više bogate; bez pozitivnih pomaka na većinu ljudi, kako to vidimo danas u Sjedinjenim Državama.
"U slučaju Grčke, moja reakcija je bila "Grčku upravo ubijaju“. Nema sumnje oko toga“.
Na primer, možemo pokazati ekonomski rast, rast BDP-a, ali u isto vreme nezaposlenost može rasti ili ostati na istom nivou, zaplene nepokretne imovine mogu biti u porastu ili mogu ostati stabilne. Ovi brojevi imaju tendenciju da pokazuju veoma bogate, obzirom da oni imaju ogroman procenat ekonomije, statistički gledano. Mi bi pokazali da, kad investirate u ove infrastrukturne projekte, vaša ekonomija zaista raste, ali prikazali bismo da raste mnogo brže nego što bi bilo moguće, sto je bilo korišćeno da opravda ove astronomske, izuzetno obogaljujuće zajmove.
John Perkins (izvor: johnperkins.org)
Postoji li zajednička crta kada se gledaju zemlje koje su obično na meti? Da li su one, na primer, bogate resursima ili obično imaju neku drugu stratešku prednost za moćnike?
Da, sve od toga. Resursi mogu biti u mnogo različitih oblika: materijalna sredstva poput ruda ili nafte; drugi resurs je strateška pozicija; još jedno je veliko tržište ili jeftina radna snaga. Znači različite zemlje imaju različite prednosti. Mislim da ono što danas gledamo u Evropi nije ništa drugo, a to uključuje Grčku.
Šta se desi onda kad se na ove zemlje baci oko i one postanu zadužene? Kako ovi veliki moćnici, ove međunarodne organizacije dođu i uzmu ono što im se duguje od zemalja koje su duboko zadužene?
Tako što insistiraju da zemlje usvoje zakone kojima će prodati velikim korporacijama svoja društvena preduzeća u javnoj svojini, vodovodne i kanalizacione sisteme, možda škole, sistem javnog prevoza, čak i zatvore. Privatizovati, privatizovati. Dozvoliće nam da gradimo vojne baze na njihovom tlu. Može im se uraditi mnogo stvari, ali u principu, one postaju sluge onome što ja nazivam korporokratijom. Morate da zapamtite da danas imamo globalnu imperiju, i ona nije američka. Nije nacionalna imperija. Ona ne pomaže mnogo američkom narodu. Ona je korporativna imperija, i velike korporacije vladaju. One kontrolišu zakone Sjedinjenih Država, i u velikom stepenu kontrolišu veliki broj zakona zemalja poput Kine, širom sveta.
Gledajući konkretno slučaj Grčke, spomenuli ste svoje verovanje da je zemlja postala žrtva ovih plaćenika i ovih međunarodnih organizacija... kakva je bila vaša reakcija kada ste prvi put čuli o krizi u Grčkoj i merama koje će se sprovesti u toj zemlji?
Pratim Grčku već dugo vremena. Bio sam na grčkoj televiziji. Grčka filmska kompanija napravila je dokumentarac pod nazivom "Izvinjenje plaćenog ubice ekonomije“, a takođe sam proveo mnogo vremena na Islandu i u Irskoj. Bio sam pozvan na Island da pomognem da se narod ohrabri da na referendumu glasa protiv isplaćivanja dugova, i uradio sam to i ohrabrio sam ih da to ne urade, i na kraju su izglasali. Kao rezultat toga Island danas ekonomski stoji veoma dobro u poređenju sa ostatkom Evrope. Irska, s druge strane: pokušao sam da uradim istu stvar tamo, ali narod u Irskoj je očigledno glasao protiv referenduma, iako je bilo dosta izveštaja da je bilo i mnogo korupcije.
U slučaju Grčke, moja reakcija je bila da "Grčku upravo ubijaju“. To nije sporno. Naravno, Grčka je pravila greške, vođe ponekad to rade. Nije narod taj koji je pravio greške, a sada se od njega traži da plaća greške koje su napravile njihove vođe, često u suradnji sa velikim bankama. Dakle, ljudi zarađuju enormne sume novca od ovih takozvanih "grešaka“ i sada se od onih koji ih nisu napravili traži da plate cenu. To je dosledno širom sveta: videli smo to u Latinskoj Americi. Videli smo to u Aziji. Videli smo to na toliko mesta širom sveta.
Ovo nas direktno vodi na moje sledeće pitanje: Prema mojim zapažanjima, barem u Grčkoj, kriza biva propraćena povećanjem samokrivice ili prezira; postoji osećanje u Grčkoj koje toliko ljudi ima da je zemlja pogrešila, da je narod pogrešio... Skoro da više ni nema protesta u Grčkoj, i naravno, došlo je do ogromnog "odliva mozgova“ – mnogo ljudi napušta zemlju. Da li vam je ovo poznato kada poredite druge zemlje sa kojima ste imali ličnog iskustva?
Naravno, to je deo igre: ubedi narod da nije u pravu, da je inferioran. Korporokratija je izuzetno dobra u tome, bez obzira da li se to dešava za vreme vijetnamskog rata, kada su ubedili ljude da su severni Vijetnamci zli; danas su to Muslimani. To je politika nas protiv njih: mi smo dobri, mi smo u pravu. Mi radimo sve kako treba. Vi niste u pravu. A u ovom slučaju, sva ta energija usmerena je ka grčkom narodu da bi ljudi rekli "vi ste lenji; vi niste odabrali pravu stvar; niste pratili dobru politiku“, kada, zapravo, većina krivice treba biti usmerena ka finansijskoj zajednici koja je ohrabrila Grčku da krene ovim putem. I ja bih rekao da se nešto veoma slično dešava u Sjedinjenim Državama, gde se ljudi navode da poveruju da im se oduzima kuća zbog toga što su ispali glupi, da su kupili pogrešne kuće; da su previše trošili.
Činjenica je da su im njihovi bankari rekli da ovo urade, a širom sveta imamo običaj da verujemo bankarima – ili smo imali taj običaj. U Sjedinjenim Državama nismo verovali da bi nam bankar rekao da kupimo kuću od 500 000 dolara kada bismo zaista mogli da priuštimo samo onu od 300 000. Mislili smo da je u interesu banke da nam ne oduzme kuću. Ali to se promenilo pre par godina, i bankari jesu rekli ljudima za koje su znali da mogu da priušte kuću od samo 300 000 dolara da kupe onu od 500 000.
"Stegni kaiš, za nekoliko godina ta kuća će vredeti milion dolara, zaradićeš mnogo novca“... u stvarnosti vrednost kuće je opala, tržište se ispraznilo; banke su oduzele ove kuće, prepakovale ih i ponovo prodale. Dupli udarac. Ljudima su rekli "bili ste glupi; bili ste gramzivi; zašto ste kupili tako skupu kuću?“. Ali su im zapravo bankari rekli da to urade, a odrasli smo s mišlju da bankarima možemo verovati. Nešto vrlo slično, samo u većoj razmeri se desilo u mnogo zemalja na svetu, uključujući i Grčku.
U Grčkoj tradicionalne velike političke partije su, naravno, uglavnom za ove grube mere štednje koje su nametnute, ali vidimo da veliki biznisi i mediji takođe pružaju punu podršku. Da li vas ovo imalo iznenađuje?
Ne, ne iznenađuje me, a opet, smešno je jer štednja ne funkcioniše. Dokazali smo to mnogo puta, a možda i najveći dokaz je baš suprotan, u Sjedinjenim Državama za vreme Velike depresije, kada je predsednik Ruzvelt inicirao ove mere da vrati ljude na posao, da upumpaju novac u privredu. To je ono što provereno radi. Znamo da štednja ne funkcioniše u ovakvim situacijama.
Takođe moramo da razumemo da je, u Sjedinjenim Državama na primer, tokom prethodnih 40 godina, srednja klasa u opadanju na osnovu realne vrednosti dolara, dok sama ekonomija raste. Zapravo, to se manje-više desilo svuda u svetu. Srednja klasa je globalno u opadanju. Velike korporacije moraju da shvate – do sad još nisu, ali moraju da shvate – da to nije ni u čijem dugoročnom interesu, da je srednja klasa na tržištu. A ako srednja klasa nastavi da opada, u Grčkoj ili u Sjedinjenim Državama ili bilo gde na svetu, na kraju će korporacije platiti cenu; neće imati mušterije. Henri Ford je jednom rekao: "Želim da platim sve svoje ljude dovoljno da oni mogu da odu i kupe Fordov automobil“. To je veoma dobra politika. To je mudro. Mere štednje idu u suprotnom smeru i to je budalasta politika.
U vašoj knjizi, koja je napisana 2004, izrazili ste nadu da će evro služiti kao kontrateg američkoj globalnoj henemoniji, hegemoniji američkog dolara. Da li ste ikad očekivali da ćemo u Evropskoj Uniji videti ono što vidimo danas, sa štednjom koja nije na snazi samo u Grčkoj već i u Španiji, Portugalu, Irskoj, Italiji, kao i u još nekim zemljama?
Ono što nisam shvatao tokom tog perioda je koliko korporokratija ne želi ujedinjenu Evropu. Ovo moramo da razumemo. Možda jesu zadovoljni evrom, jednom valutom – zadovoljni su do određene granice time što je Evropa dovoljno ujedinjena da su tržišta otvorena – ali oni ne žele standardizovana pravila i propise. Budimo iskreni, velike korporacije, korporokratija, koriste činjenicu da neke zemlje u Evropi imaju mnogo blaže poreske zakone, neke imaju mnogo blaže zakone o zaštiti okoline i prava radnika, i mogu ih suprotstaviti jedni drugima.
Kako bi bilo korporacijama kada ne bi imale poreske rajeve poput Malte i drugih mesta? Mislim da moramo da shvatimo da zbog onog što je korporokratija prvo uvidela, stabilnog evra, Evropska unija činila im se kao odlična ideja, ali kako su stvari napredovale mogli su da vide da će bi socijalni i ekološki zakoni mogli postati standardizovani. To nisu želeli, pa je ono što se u Evropi dešava rezultat toga što korporokratija želi da EU propadne, barem na određenom nivou.
Pisali ste o primeru Ekvadora i drugih zemalja, koja se nakon kolapsa cena nafte kasnih osamdesetih našla u ogromnim dugovima, sto je, naravno, dovelo do ogromnih mera štednje... zvuči previše slično onome što danas vidimo u Grčkoj. Kako se narod Ekvadora i drugih zemalja koje su se našle u sličnoj situaciji na kraju odupro?
Ekvador je izabrao izuzetnog predsednika, Rafaela Koreu, koji ima doktorat iz ekonomije sa univerziteta u Sjedinjenim Državama. On je razumeo sistem, i razumeo je da je Ekvador uzeo ove zajmove kada sam ja bio plaćeni ubica ekonomija i kada je zemljom vladala vojna hunta koja je bila pod kontrolom CIA-e i SAD-a. Ta hunta je uzela ogromne zajmove, zadužila zemlju; ljudi nisu pristali na to. Kada je Rafael Korea demokratski izabran, odmah je rekao: "Nećemo platiti te dugove; ljudi nisu uzeli te zajmove. Možda MMF, ili hunta, koja je naravno odavno nestala – preselila se u Majami ili negde drugde - treba da ih plati, možda Džon Perkins ili drugi plaćenici treba da vrate te dugove, ali narod ne treba“.
I od tad on pregovara i smanjuje dugove, govoreći: "Možda ćemo biti voljni da platimo samo neke od njih“. To je bio veoma pametan potez; bio je odraz sličnih stvari koje su urađene u različitim vremenima na mestima poput Brazila i Argentine, i skorije, po istom modelu, na Islandu, sa velikim uspehom. Moram priznati da je Korea imao neke velike zaostatke od tada... on, poput mnogih predsednika, mora biti svestan da, ako se sistemu suprotstaviš previše odlučno, ako ekonomski plaćenici nisu srećni, ako ne bude po njihovom, onda će lešinari doći i pogubiti te ili te zbaciti u puču. Došlo je do pokušaja puča nad njim, došlo je i do uspešnog puča u zemlji nedaleko odatle, u Hondurasu, jer se predsednik pobunio.
Moramo da shvatimo da su ovi predsednici veoma ranjivi. Mi, narod, moramo da se pobunimo, zato što vođe to mogu samo do određenog stepena. Danas u mnogim zemljama predsednici nisu samo ranjivi; nije neophodan metak da bi se danas srušio neki vođa. Skandal – seksualni, vezan za drogu – može skinuti vođu s vlasti. Videli smo šta se desilo Bilu Klintonu, Štros Kanu iz MMF-a, videli smo mnogo puta kako se to desi. Ovi predsednici svesni su da su u veoma ranjivoj poziciji: ako se previše odlučno suprotstave statusu kvo, biće smaknuti, na ovaj ili onaj način. Oni su toga svesni, a potrebno je da mi kao narod zaista ustanemo za svoja prava.
Spomenuli ste skoriji primer Islanda... osim referenduma, koje druge mere je vlada usvojila da bi se izbavila iz ove spirale štednje i da bi povratila privredni rast i dobru perspektivu za zemlju?
Investirala je novac u programe kojima se ljudi zapošljavaju i organizovao je suđenja za neke od bankara koji su uzrokovali problem, što je bilo veoma pozitivno za moral naroda. Znači Island je pokrenuo programe koji kažu: "Ne, nećemo ići u štednju; nećemo platiti ove zajmove; iskoristićemo taj novac da vratimo ljude na posao“ i, na kraju, to je ono što pokreće ekonomiju, zaposleni ljudi. Ako imate visoku nezaposlenost, kao što je slučaj u Grčkoj, ekstremnu nezaposlenost, zemlja će uvek biti u problemu. Morate da smanjite nezaposlenost, morate da zaposlite ljude. Toliko je važno vratiti ljude na posao. Vaša nezaposlenost je oko 28 posto; ona je onesposobljujuća, raspoloživi dohodak se smanjio za 40 posto i nastaviće da opada dokle god je nezaposlenost toliko visoka. Znači, važna stvar za ekonomiju je da smanji stopu nezaposlenosti i podigne raspoloživi dohodak, da bi ljudi mogli da investiraju u svoju zemlju i robu i usluge.
Da zaključimo, koju poruku biste poslali ljudima u Grčkoj, dok oni nastavljaju da doživljavaju i preživljavaju vrlo okrutne rezultate mere štednje koje su uvedene u zemlji u prethodne tri godine?
Želim da se pozovem na grčku istoriju. Vi ste ponosna, snažna zemlja, zemlja ratnika. Mitologija ratnika donekle dolazi iz Grčke, kao i demokratija! I da shvatite da je danas tržište demokratija, i to kako trošite svoj novac utječe na ono kako biste glasali. Većina političkih demokratija su korumpirane, uključujući i američku. Demokratija nije zapravo rad na vladajućem nivou, zato što su korporacije te koje su glavne. Ona funkcioniše na nivou tržišta. Ohrabrio bih ljude u Grčkoj da se dignu na noge: nemojte platiti te dugove, imajte sopstvene referendume; odbijte da ih platite, izađite na ulicu i štrajkujte.
Znači, ja ohrabrio bih grčke građane da nastave s ovim. Nemojte prihvatiti kritiku da ste vi za sve krivi, da vi treba da ispaštate, da vi trpite mere štednje. To funkcioniše samo za bogataše, ne radi za prosečnu osobu i srednju klasu. Vratite srednju klasu, povećajte zaposlenost, vratite običnim građanima Grčke raspoloživi dohodak. Borite se za to, dođite do toga, ustanite za svoja prava, poštujte svoju istoriju kao borci i pioniri demokratije i pokažite to celom svetu!
h-alter
