Danas u Hrvatskoj onaj tko ima više od 35 godina ne zna ćirilicu jer je u školi nije učio, a poželjno je da je ni izvan sistema obrazovanja ne spominje. Onaj koji je ostao na rodnoj grudi koja ga je odškolovala, s povremenim kraćim izletima do Nemačke, Austrije ili Amerike, u posetu rodbini i prijateljima koji su se na vreme snašli. Ali mladim ljudima željnim života izvan gabarita koje postavlja politika i odavno završeni rat nije stran kakav ludi vikend provoda u Beogradu ili na novosadskom Exitu. Ni tamo – ili ipak tu – ne treba im ćirilica. Pa i da ne znaju pročitati, razumeju što im se govori.
Ne znam, zapravo, kako bih počela ovaj tekst. Zato intenzivno razmišljam o Dragi Auguštinu (1929-1993), bardu jugoslavenskog i hrvatskog novinarstva, sedamdesetih godina prošlog veka uredniku dnevnih novina Vjesnik , kada je izlazio i Vjesnik u srijedu, u tiraži od 300.000 primeraka. (Zašto mi se u um uvlači čudna asocijacija ondašnjeg VUS-a i sadašnjeg magazina XXZ?) Podučio me strogi Auguštin: kad ne znaš kako početi članak, nemoj ni pisati početak, piši od sredine, odmah reci ono što želiš, već će uvodna rečenica doći sama od sebe.
Zato sad koristim poduku i kažem: zaposlenici maltene razorenog trgovačkog diva Konzuma ubrzano počinju učiti ruski jezik. Ne baš svi, prodavačicama i skladištarima je svejedno, oni na svoju budućnost ne mogu da utiču. Nego oni u menadžmentu, u upravljačkim telima koji svi odreda sada tvrde da ništa nisu znali, ništa mogli i ništa smeli. Sad kad su ih za šiju uhvatile ruske banke koje će na ovaj ili onaj način, direktno ili sakrivenim polugama ubuduće upravljati Konzumom, Dukatom, Ledom, PIK-om Belje, PIK-om Vinkovci, Zvijezdom, Jamnicom… Banke koje su kreditirale Agrokor, a među njima su najizdašnije ruske Sberbanka i VTB banka, zamrzavaju postojeće kredite i postavljaju novu upravu kojoj daju i nove kredite.
Pretpostavljam da najveći deo organizacijskog i upravljačkog menadžmenta Agrokora čine mlađi visokoobrazovani stručnjaci, sa završenim fakultetima i visokim školama u Hrvatskoj, što za sobom vuče strah zbog njihovog nepoznavanja ćiriličnog pisma. Što li njih čeka u nadi da će ih nova uprava zadržati? Možda neće sve ići na engleskom! Otuda pojačan pritisak na tečajeve ruskog jezika koji se samo u nekim srednjim školama može učiti kao fakultativni predmet. Kome bi, kada i zašto u ovoj državi koja ima sve svoje uopšte trebao ruski jezik? Još da je na latinici, pa hajde-de, ali učiti najpre ćirilicu, a još nikome to ne smeti priznati, e, to je previše i za saradnike hrvatskog tajkuna nad tajkunima.
Međutim, nema šale, ruski jezik ulazi na velika vrata u Hrvatsku, pa kad se i to negde na marginama kakvog komentara spomene, ne ide se dalje, sve je daleko od ćirilice, to pismo se ne spominje. Javno, naravno, tajno je sasvim drugačije.
I baš se s novom upravom u Agrokoru podudarilo prihvaćanje Deklaracije o zajedničkom jeziku. Nitko od 228 potpisnika – inicijatora i prvih zagovornika dokumenta nikada nije rekao da je reč o nastojanju kojim bi se, opet tajno, novi-stari jezik infiltrirao u sve društvene pore pismenosti. Ne bi to ni bio lak posao u sistemu školovanja u kome je pismenost negde pri dnu potrebnih znanja, a polupismenost se ocenjuje odličnom ocenom. Kad nema potpuno i totalno pismenih, mora onda prosečnost biti najbolja.
Deklaracija nema ama baš nikakve veze s politikom i izborima koji se svako malo proglašavaju neophodnim u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, državama čiji stanovnici govore istim jezikom sa specifičnim podvarijantama koje su oduvek postojale i niko od njih nije pravio političko pitanje. Nije ono to ni sada, nije za većinu ljudi kojima je najmanje važno kako mu drug po nepravdi naziva neku situaciju, predmet ili događaj. Želja i nastojanje poveće grupe intelektualaca iz sve četiri države da svojim sugrađanima, prvenstveno mladima koji su u procesu obrazovanja, olakšaju učenje i savladavanje gradiva, ali još više da ih društveno i sociološki oslobode stega i nelagode, u Hrvatskoj su ocenjeni maltene kao politički pokušaj napada na državno uređenje. Predsednica države, premijer, ministrica kulture, pa svi nizom hijerarhije prema dole, Deklaraciju nazivaju „političkim pitanjem“, bez obzira što ona nije nikakvo pitanje (bila bi to posebna tema o nepismenosti).
Bolje da je Deklaracija politička tema, ostat će manje prostora za imenovanje sloma Agrokora pravim imenom.
Pa, kad već političari Deklaraciju o zajedničkom jeziku svrstavaju u „političko pitanje“, onda je red i da im se odgovori. Potpisivanjem Deklaracije na sledećem linku gde je jednostavno i kratko rečeno što je cilj Deklaracije ispod koje je, dok ovo pišem, blizu 7.000 potpisnika, čija su imena vidljiva jednako kao i imena inicijatora.
Budući da ne mogu potpisati Deklaraciju dva puta, potvrđujem njenu važnost i nužnost ovim tekstom pisanim na srpskom jeziku koji nije moj materinji jezik, sve u strahu da čitalac neće razumeti o čemu je ovde reč.
xxzmagazin
