Director: Ari Aster/ Writer: Ari Aster/ Stars: Toni Collette, Milly Shapiro, Gabriel ByrneStrah je subjektivna stvar. Neko se plaši mraka, neko paukova, a neko je siguran da postoji nevidljvi entitet koji u toku noći vuče ljude za kosu i hvata ih za nogu. Mene godinama muči strah od visine i ne pada mi na pamet da priđem prozoru na jedanaestom spratu, a o terasi i ne pomišljam. Iako u medijima grmi priča da je “Hereditary“, ili na našem prevodu “Nasleđeno zlo“, najstrašniji novi horor posle kojeg će publika izaći iz bioskopa vrišteći, posle gledanja veoma hvaljenog filma ne mogu da se otrgnem utisku da će oni koji očekuju klasičan HOROR biti veoma, veoma, veoma razočarani.
Pre nego što pređem na stvar odmah da pojasnim ono što bih inače ostavio za kraj. Publika koja očekuje čudovište koje iskače iz mraka, duhove, glasne zvukove i trzanja (jump scare) ili da budem još približniji, filmove tipa Conjurnig, Insidious, The Others ili Ring nemaju šta da traže jer “Nasleđeno zlo” je više umetnički / Arthouse horor film. Umesto konstante cimačine film okružuje osećaj da nešto ozbiljno nije u redu dok reditelj metodično sa sporijim ritmom tenziju stalno održava na jednoj noti – koja je na svoj način jeziva, uvrnuta i na momente groteskna. E, sad možemo dalje.
“Nasleđeno zlo” otvara široki kadar minijaturne replike porodične kuće Grejemovih. Vizuelna igra da ono što vidite nije ono što vam se čini je samo uvod popločan dobrim namerama koji vodi u realnu sliku koja je sve, samo ne lepa.
-photo.jpg)
Eni Grejem (Toni Kolet) veći deo vremena provodi u svojoj umetničkoj ekspresiji, nego sa porodicom (suprugom, sinom i ćerkom). Traumatično detinjstvo koje je provela sa depresivnim ocem, bratom koji pati od šizofrenije i neobično distanciranom majkom rezultiralo je represivnim sećanjima i sakrivanjem u svoj svet. Eni je minijaturista i njena najveća pasija je minijaturna kućica za čije potrebe pravi replike srećnih i nesrećnih događaja koji su je zadesili u životu. Uz pomoć kućice koju pravi želi da stvori kontrolu nad životom koju nema.
Potrešena posle smrti majke (Džoan) koja je bila jako vezana za Eninu ćerku Čarli, gospođa Grejem se nalazi u sukobu emocija između tugovanja i krivice. Ubeđena je da ne tuguje koliko bi trebalo, a sa druge strane oseća krivicu zbog smrti majke. Enina majka nikad nije bila rado viđen, niti voljen gost u porodici Grejem, ali bila je jako vezana za unuku.
Malena Čarli, kao i Eni, je nezadovoljna i misteriozna devojčica. Više voli da provodi vreme u kućici na drvetu nego sa svojom porodicom i plaši se da niko neće imati ko o njoj da brine ako majka umre. Međutim, devojčica ima veoma bizaran tajni hobi koji uključuje pravljenje totema i sakupljanje delova tela životinja.
Disfunkcionalna porodica razorena ličnim problemima počinje da prolazi kroz doslovni pakao nakon što Enin sin Piter napravi problem u školi, a njegov otac psihoterapeut (Stiv) ne zna kako da stvari dovede u red. Situacija postaje bizarno čudna nakon što Eni pronađe pismo njene majke u kojem Džoan izrazuje žaljenje za sve što je uradila u životu, ali obećava ćerci da će se sve u jednom trenutku isplatiti.
Vizuelni kontekst i audio inžerenjing filma debelo će se potruditi da dva sata trajanja filma učini napetim za nas obične smrtnike. Kadriranje stvara osećaj da gledate odraz u ogledalu i da je neko iza vas, ali vam neće pasti na pamet da se okrenete. Sa druge strane zvučna podloga čitavu stvar čini još jezivijom i nelagodnom, i zaslužuje čistu desetiku za uznemiravanje gledalaca.
U kontekstu priče “Nasleđeno zlo” crpi ideje iz kultnih klasika “Rozmarina beba i “Egzorcista”. Iako ne donosi ništa revolucionarno novo u horor žanr rediteljski debi Arija Astera je svež i drugačiji način pripovedanja priče o stravi i užasu. U trenutku kad svi žele da uplaše publiku iskakanjem iskeženog stvorenja iz mraka, Aster ima na umu da vas uvuče u kuću Grejemovih koja je možda velika, ali je tesna zbog tajne koja se krije u svakoj prostoriji.
Film na svojim plećima nosi Toni Kolet kojoj je ovo možda najbolja uloga koju je imala u karijeri. Iako Oskar ne voli horor filmove i ne nagrađuje ih, bio bi greh da Kolet ne dobije nominaciju zbog veoma iscrpljujuće emotivne i fizičke uloge.
Najveći problem sa filmom su trajanje i finale. Drugi čin filma se previše razvlači i prisutno je ponavljanje scena koje nepotrebno troše minute. Uz dobru montažu film je bez problema moga da ostane spakovan u sat i po, umesto u dva sata.
Kao i obično finale će biti veliki turn-off za mnoge. Većina dobrih horora ima odličnu bazu i ideju, ali kraj nikako da bude na visini zadatka koji je postavljen na početku. “Nasleđeno zlo” ima isti problem sa svojim anti-klimaktičnim finalom. Mada, što više razmišljam o njemu sve više mi se sviđa.
Film u suštini ima dosta elemenata koje morate da povežete da bi sve kockice bile na broju jer kad otkrijete šta to muči Grejemove, važno je da znate šta tačno predstavlja “Nasleđeno zlo” da bi vam neke stvari bile jasne i logične.
“Nasleđeno zlo” je odličan film, dug, ali odličan film. Neću reći da je najstrašniji ikada jer sam negde siguran da neće naići na pozitivne reakcije kod većinske publike koja očekuje nešto što se neće desiti. Ali, jedno je sigurno - najbolji je ove godine zbog jezive teme, glume, odlične egzekucije i neće vam biti nimalo lako kad se svetla ugase.
xxzmagazin
