Zbog autora nalik Teofilu čitaoci zavole knjige, cene medije i novinare, „konsultuju se“ i vode dijalog sa njegovim tekstovima i osećaju porodični gubitak kad oni nestanu. Sudbina čitalaca i javnih posmatrača je da „služe“ drugima, da prokazuju štetno i budu zagovarači boljeg. Teofil Pančić je opravdao svoj izbor i ispunio svoj poziv
Teofil Pančić je bio najbolji kolumnista u Srbiji. Ovaj vrednosni iskaz vremenom je postao faktografski i za one koji se nisu nužno sa njim slagali, bilo sa režimske ili sa druge strane barikade. Bez obzira za koga je pisao, a pisao je dugo, od početka devedesetih, i pisao je dosta, za medije na celom postjugoslovenskom prostoru – uz kolumne bio je književni kritičar, a pisao je i o pozorišnim predstavama i filmovima – ostaće trajno vezan za redakciju beogradskog nedeljnika Vreme.
Kao književni kritičar dva puta je bio član NIN-ovog žirija kritike za roman godine, najznačajnije nagrade u Srbiji, prvi put na razmeđu vekova i stoleća, transferisan direktno sa novinskih stubaca u milje u kome je uvek gospodarila akademska kritika. Drugi put pre nekoliko godina, što je bila potvrda njegovog trodecenijskog staža na sceni. I jedan i drugi izbor bili su implicitno priznanje koje su establišment, mediji i mlađe generacije iskazali posvećenoj čitalačkoj strasti Teofila Pančića, čije su novinske kritike tri decenije bile mamac za čitaoce i prvi parametar procene njihove vrednosti.
Teofil Pančić je bio novinar sa izoštrenim sluhom, prokazujući u svojim kolumnama maligne „nus-pojave“ o kojima je pisao lucidno i uvek sa dozom nenametljivog humora. Na jednoj promociji knjige njegovih kolumni u CZKD-u, jednoj od onih koje je objavio Ivan Čolović, što je takođe svojevrsno priznanje i pouzdano pozicioniranje, stručnjak za međunarodno pravo Vojin Dimitrijević rekao je da je Pančić moralni barometar našeg doba (navodim po sećanju, ali smisao je taj). Može se reći da postoje dva tipa intelektualaca i analitičara, oni koji nepogrešivo osećaju kad vreme „izađe iz svog zgloba“ ukazujući na oblike i uzroke poremećaja i oni koji teže da deluju anticipativno, da otimaju od budućnosti i utiču na tok koji će uzeti. Teofil Pančić je bio kritičar postojećeg i njegov diskretni hroničar. Pet knjiga iz biblioteke XX vek nose precizan zajednički podnaslov „Život i smrt u srpskom postkomunizmu“.
Demon migracije
Kao što ga je demon migracije selio iz Zagreba u Beograd i iz Zemuna u Novi Sad, tako se i njegovo autorsko interesovanje, rekao bih prirodno za znatiželjne i nestišljive duhove, prelivalo i širilo sa književnosti i svakodnevice na teatar i film, na Sterijino pozorje ili na Festival autorskog filma, ali i na poseban tip proze, pripovedno nefikcionalne a stilski izbrušene do instrospektivnih refleksija i hronografskih zapisa o vremenu i podneblju, kakva je recimo štiftung knjiga 39 dana juna, napisana na rezidenciji u Splitu. Njegova najprevođenija knjiga tog tipa, „knjiga sećanja i zaborava“, biće Aleja Viktora Bubnja, prevedena i na slovenački, čiji naslov krije link na biografski detalj bitan za autorov porodični bekgraund i odrastanje. Dete oficira JNA poreklom iz okoline Pirota (otuda i tekst o Soliteru, jedinstvenoj zgradi u Pirotu podignutoj 1966. koju su projektovala dvojica slovenačkih arhitekata, u kojoj je kratko vreme stanovao), otuda i Skoplje kao mesto rođenja, kao i seljakanja po SFRJ i vezanost za Zagreb kao mesto svoje urbane i kulturne inicijacije. Čuo sam njegovu anegdotu o neugodnim momcima iz Martićeve ulice osamdesetih i čitao o klubu „Jabuka“ na Tuškancu iz istog perioda, „Meki i Medini pankera, gotičara i sličnih mlađanih gradskih čudaka“, kako je nedavno pisao u Danasu. Nestalnost miljea je možda vodila do osećaja besmislenosti ukorenjivanja, mada se neka mesta više vole od drugih, kao i neki ljudi ili neke knjige, a ovo do atipične ljubavi prema autobusima kao neizbežnom prevoznom sredstvu koje se od devedesetih u Beogradu u vozilima GSP-a pretvorilo u kombinaciju firme Krstić i dušegupke, dakle potreba koje se moraju zadovoljiti i mazohizma.
Dobro pamtim tekst Teofila Pančića iz rubrike „Vreme uživanja“ u Vremenu iz 1990-ih, posvećen vokmenu, sada „muzejskoj“ spravi na baterije preko koje su se slušale kasete a korisnik vokmena imao raif (odličan za dugokose), uspevajući da se na kratko izoluje od nepodnošljivog okruženja. U autobusu na gradskoj liniji 83, „Crveni krst – Zemun (Bačka)“, 2010. će ga uveče dva maloletna bilmeza napasti metalnim šipkama, za šta nikad neće odgovarati. Sumnjam da su ovi reprezenti (post)tranzicionog nasilja, koje danas u Srbiji otvoreno ispoljava neoradikalski režim prema studentima i opoziciji, ikada pročitali ijedanu kolumni ili knjigu Teofila Pančića, ali su ga sigurno videli na televiziji, budući da je izlazio u susret pozivima svojih koleginica i kolega kao relevantan i sadržajan sagovornik.
Činjenice i dokazi
Posredne činjenice su najbolji dokazi da je neko bio cenjen ili prihvaćen u poslu kojim se bavio. Recimo, od 2016. u više od deset izdanja biografskog romana Đorđa Lebovića Semper idem Laguna je preštampavala tekst Teofila Pančića kao pogovor, kao i u romanu Deobe Dobrice Ćosića, po ko zna koji put ponovo izdatom 2016. To za neke može da predstavlja iznenađenje: i da se Pančić bavio ovim Ćosićevim romanom i da je Ćosićeva ćerka koja je priredila ovo izdanje romana prihvatila Teofilov tekst kao pogovor. (Uzgred, roman Deobe je i Dubravka Ugrešić uzela kao reprezentativan za jugoslovenske književnosti u svom emigrantskom romanu Ministarstvo boli.)
U nedeljniku Vreme u drugoj polovini 1990-ih, od kada sam počeo da ga kupujem redovno iz petka u petak, rafinirana politička analiza Stojana Cerovića, satira Ljubimira Živkova i fenomenologija svakodnevice Teofila Pančića činili su vodeći kolumnistički trijumvirat ne samo ovog lista, čemu bi se mogle pridružiti burleske Petra Lukovića i kolumna „’Umor u glavi“ Miodraga Stanisavljevića u mesečniku Republika. Milan Vlajčić je jednom šaljivo podsetio da Teofil znači Bogoljub, što bi dalje značilo valjda onaj koji je u ljubavi s Bogom. U slučaju filije Teofila Pančića to bi pre bilo bibliofilija, mada se ljubav nije završavala na knjizi već je išla ka svim artefaktima gde kao da su prednjačili primerci popularne kulture.
Koliko je Teofil Pančić već posle decenije i po na sceni bio prepoznatljiva i etablirana figura, na ovoj opozicionoj, alternativnoj ili strani novinarskog profesionalizma, svedoči i to da smo šaljivo referisali na njega u betonskom zborniku Antimemorandum-dum, pa na 230 strani ispod istorijske fotografije jednog sovjetskog komesara stavili legendu „Komesar zadužen za koncesije (nije Teofil)“. Zapravo su nas nazivali komesarima, a Teofil po difoltu nije mogao da bude zadužen za koncesije, jer se sklanjao od uredničkih ovlašćenja da deli i predstavlja. Saša Ilić će iz ruku Teofila Pančića kao predsednika NIN-ovog žirija dobiti ovu nagradu za roman Pas i kontrabas iz 2019, iako je predsednik glasao za drugi roman, i ovih dana reći da je Teofil bio „kabalistički posvećen štampanom tekstu koji je umeo da čita bolje od većine akademskih kritičara“. Uostalom, o tome koliko je Teofil Pančić bio prihvaćen dobro govori da je u razgovorima i tekstovima pominjan većinom po imenu, ne samo zato što je prezime, Pančić, već bilo zauzeto za poznatog botaničara, Josifa. Teofilu Gotijeu (Gautier) se nije mešao u resor, pa se pominjanja njihovih imena nisu ukrštala.
Na hartijskom zadatku
In memoriam je forma koja se piše neposredno nakon nečije smrti, pa je neizbežno prožeta iskrenom tugom i pojačanim vrednosnim ocenama. Ipak, određenu
težinu mogu da imaju i neposredna sećanja onih koji nisu prijateljski ožalošćeni. Sa Teofilom Pančićem smo se vrlo rano razišli u prosuđivanju savremene književnosti, a povod je bio roman Marka Vidojkovića Kandže iz 2004., za koji i danas mislim da je običan bofl. U pozamašnom tekstu za Sarajevske sveske iz 2010., koji je bio posvećen stanju postjugoslovenske književne kritike, pozabavio sam se stanjem u Srbiji, pa onda i Teofilovom knjigom izabranih kritičkih tekstova Na hartijskom zadatku. Bilo je jasno da je reč o nesporno vodećem kritičaru koji piše primarno za novine, ne za književne časopise, koji piše (post)impresionistički i u slavu čitanja a ne nalaženja nedostataka ili književno-istorijskih paralela, koji ceni kritički mimetizam (termin koji je sam koristio), odnosno knjige sa kritičkim odnosom prema stvarnošću ali i prepoznatljivoj i razgovetnoj slici stvarnosti, kao i knjige koje reflektuju generacijsko iskustvo koje mu je bilo blisko: odrastanja u SFRJ, raspada zemlje, afiniteta prema alternativnoj kulturi, te knjige koje stoje nasuprot establišmenta i autoriteta bilo koje vrste, od onog u državi do onog u tradiciji, porodici i institucijama kao takvim, pa i instituciji književnosti koja je kod nas bila i ostala pretežno konzervativna.
Otuda deluje logična i prirodna njegova sklonost ka žanrovskom pismu kao relaksaciji od tereta sistema, pa je pisanje o knjigama predstavljalo intimni iskorak od balasta obaveza, nametanih školom a cementiranih dominantnim strujama u akademskoj kritici. Otuda jedan relaksiran pristup u čitanju knjiga, zadovoljstvo bezbrižne hermeneutike za svoj groš koja je reflektovala za kritiku atipično blag i beskonfliktan karakter i razumevanje kritičkog teksta kao mesta iskazanih simpatija a ne literarnog bojišta. Nisu ga se previše ticali ni -izmi, mada je umeo usput da potkači „postmodernu konfekciju“ (nijedan kritičar nije bez bodlje) niti okršaji na književnoj sceni. Čini mi se da mu je umetnost bila svojevsrni locus amoenus, ali ne u eskapističkom smislu, budući da je bio svestan njenog društvenog konteksta i ideološkog bagaža (kada ga je bilo), već u recepcijskom smislu, kao odmor od politike i tekućeg novinarstva, zlobe i gluposti političkih parafenomena koje je svake sedmice uočavao i secirao.
Iako se to nije uvek ekspliciralo cenio sam doslednost i čvrst moralni kurs Teofila Pančića, njegovu autorsku produktivnost i intelektualnu znatiželju. Zbog autora nalik Teofilu čitaoci zavole knjige, cene medije i novinare, „konsultuju se“ i vode dijalog sa njegovim tekstovima i osećaju porodični gubitak kad oni nestanu. Sudbina čitalaca i javnih posmatrača je da „služe“ drugima, da prokazuju štetno i budu zagovarači boljeg. Teofil Pančić je opravdao svoj izbor i ispunio svoj poziv.
