Birati nadu

Noam Chomsky

Noam Chomsky i doktorand sa Berkeleya Scott Casleton razgovaraju o socijalizmu, anarhizmu i borbi za napredniji politički sistem u SAD.

Noam Chomsky je više od šest decenija jedan od lucidnih glasova u američkom političkom diskursu. Pisao je o američkoj spoljnoj politici, medijima i neoliberalizmu. Ovde govori o perspektivama napretka u vreme reakcionarne politike i preteće klimatske katastrofe. Chomsky smatra da pred tim novim izazovima možemo ili da „napustimo svaku nadu“ ili da se borimo za bolji svet.

Nekad ste tvrdili da demokrati i republikanci nisu tako različiti kad je reč o važnim stvarima, na primer o podršci korporativnoj moći. Da li još uvek tako mislite ili je primetni pomak u mlađem krilu Demokratske partije znak promene nabolje?

Bilo je promena i pre nedavnog pomaka koji pominjete. Obe partije su se pomerile udesno tokom neoliberalnih godina: većinski demokrati su postali nešto nalik umerenim republikancima, a republikanci su izašli van granica tog spektra. Mislim da je tačno zapažanje Thomasa Manna i Normana Ornsteina da je posle godina Newta Gingricha – a začudo i posle Senata Mitcha McConnella – Republikanska partija postala „radikalni poremećaj“ koji uveliko napušta normalnu parlamentarnu politiku. Taj pomak – koji prethodi Donaldu Trumpu – stvorio je suštinski jaz između dve partje. U medijima se ta pojava često naziva „polarizacija“, ali to je suviše blag opis.

I u Sjedinjenim Državama i u Evropi, neoliberalni programi ili programi štednje oštro su koncentrisali bogatstvo i zaustavili rast nadnica većine, potkopali socijalne beneficije, oštetili funkcionalnu demokratiju i podstakli ono što je šef Federalnih rezervi Alan Greenspan nazvao „rastuća nesigurnost radnika“. Te socijalnoekonomske politike su, naravno, izazvale gnev, ozlojeđenost i ogorčenje – što demagozi često koriste. Opadanje, a ponekad gotovo i nestajanje političkih institucija centra uticalo je na obe stranke. Republikanski establišment je nekad mogao da neutrališe ekstremističkog kandidata koji se uzdigao iz glasačke baze na unutarpartijskim izborima, ali 2016. nije bio u stanju da to učini. Među demokratima, kampanja Bernija Sandersa oštro je narušila više od jednog veka američke političke istorije postigavši znatan uspeh bez podrške privatnog bogatstva i korporativne moći, iako su je mediji ignorisali, a partijski čelnici nipodaštavali. Sandersov uspeh odražava pomenuti pomak na mlađem krilu, a istovremeno mu je i doprineo. Mislim da to obećava.

Čini se da Sanders i Alexandria Ocasio-Cortez vide „socijalizam“ kao nešto slično njudilovskoj socijaldemokratiji. Sandersova platforma, na primer, ne bi mnogo iznenadila Dwighta Eisenhowera, koji je kategorično tvrdio da niko ko dovodi u pitanje programe Nju dila ne pripada američkom političkom sistemu. Po tome vidimo koliko je politika desnice zastranila tokom neoliberalnih godina.

Postoje mnoge definicije socijalizma. Vi ste citirali Antona Pannekoeka, koji je rekao da je socijalizam uređenje u kome su „radnici gospodari nad proizvodnjom“. Možete li da nam opišete kako bi to izgledalo?

Pannekoek je iskazao konvencionalno shvatanje socijalizma u njegovim ranim godinama, pre nego što je ovaj postao nastojanje da se ublaži surova oštrica kapitalističkog ugnjetavanja i pre nego što se povezao s monstruoznim izvitoperenjem socijalizma u boljševičkoj Rusiji. Autentični marksista-levičar i vodeća ličnost u komunističkom pokretu, Pannekoek se zalagao za radničke savete i suprotstavljao državnom komunizmu. On je bio jedan od „infantilnih ultralevičara“ koje je Lenjin žestoko kritikovao. Ideja da sami radnici treba da upravljaju proizvodnjom prirodni je naslednik ključnih ideala klasičnog liberalizma, od Johna Locka do Thomasa Painea, Abrahama Lincolna i Johna Stuarta Milla. Svi su oni videli najamni rad kao neku vrstu ropstva, a ropstvo ne bi smelo da postoji u slobodnom društvu. Suštinu te koncepcije živopisno je iskazao veliki humanista Wilhelm von Humbolt, jedan od osnivača klasičnog liberalizma: „Ono što ne proizlazi iz slobodnog ljudskog izbora, ili što je samo rezultat obuke i izvršavanja naloga, ne ulazi u prirodu radnika; on to ne radi sa istinskom ljudskom energijom, već s mehaničkom tačnošću“. Kad radnik radi pod spoljnim nadzorom, „možemo se diviti onome što on radi, ali mi preziremo ono što on jeste“ – alat u rukama drugih, a ne slobodna osoba.

Još je važnije da su tako mislili i sami radnici u ranim danima industrijske revolucije, među kojima je bilo mnogo mladih žena, „fabričkih devojaka“ koje su s farmi prešle da rade u mlinovima. Oni su imali budnu nezavisnu štampu u kojoj su osuđivali „razoran uticaj monarhijskih principa [kapitalizma] na demokratskom tlu“. Shvatali su da to kršenje elementarnih ljudskih prava neće prestati „dok oni koji rade u mlinovima ne budu njihovi vlasnici“ i dok suverenitet ne bude u rukama slobodnih proizvođača. Tada radnici više neće biti „sluge ili pokorni podanici stranih despota… robovi u najužem smisli reči“ već će ponovo zadobiti status „slobodnih američkih građana“. Pre 170 godina radnici su strepeli od dana kada će zbog nužde zadovoljavanja osnovnih potreba izgubiti svako osećanje nezavisnosti i samopoštovanja. I nadali su se da je taj dan veoma daleko.

Rešenje za to je radnim ljudima bilo jednako jasno kao i vodećim političkim misliocima. Mill je pisao da se „ako čovečanstvo bude napredovalo, može očekivati da preovlađujući oblik udruživanja bude… udruživanje samih radnika u uslovima jednakosti, zajedničkog vlasništva nad kapitalom s kojim oni vode svoje poslove i rada pod upravom menadžera koje sami biraju i smenjuju.“

Ta misao je evoluirala u Pannekoekove radničke savete i teško bi se mogla proglasiti za puki utopijski ideal. Kao što je nedavno naglasila filozofkinja Elizabeth Anderson, danas je većina ljudi u velikom delu svog budnog života izložena privatničkoj tiraniji u kojoj su prava tih ljudi manja od norme u totalitarnoj državi – oni ne odlučuju ni o tome kad mogu da odu u toalet ili porazgovaraju s prijateljem, a kamoli o uslovima u kojima rade ili o ciljevima preduzeća. Danas postoje uspešna preduzeća u vlasništvu radnika, od velikih konglomerata kao što je Mondragon u Baskiji do malih firmi u unutrašnjosti Amerike (rust belt), s različitim stepenom autentičnog samoupravljanja. Tu su i sve brojnije kooperative, lokalne i druge inicijative koje otvaraju put oživljavanju svesti i iz kojih se može razviti slobodnije i pravednije društvo.

Uvek ste sebe određivali u anarhističkoj tradiciji. Šta anarhizam ima da ponudi novom pokretu mladih ljudi zainteresovanih za socijalizam?

Uvek sam smatrao da je osnovni princip anarhizma priznanje da strukture dominacije i kontrole ne mogu same sebe da opravdaju. Kad ne mogu da dokažu svoju opravdanost, a najčešće je tako, treba da budu rasformirane – taj princip važi svuda, od porodice do međunarodnih poslova. Ove opšte ideje i njihove višestruke primene treba da budu podstrek za delovanje.

Kritikovali ste izborni spektakl koji se događa jednom u četiri godine, a onda učešće građana zamire do sledećih izbora. Smatrate li još uvek da je to problematično? Šta biste predložili kao alternativu?

To jeste veoma problematično. Formalna javna participacija svodi se na ritual pritiskanja dugmića na svake četiri godine (to jest, na izbore), čime se potpuno napušta redovno političko angažovanje koje je osnova funkcionalne demokratije.

Američki politički sistem je po mnogo čemu regresivan. Neki komentatori su tvrdili da bi takvu zemlju, kad bi poželela da se pridruži Evropskoj uniji, u tome onemogućio Evropski sud pravde. Senat je, naravno, izrazito nedemokratski, što je ostatak kompromisa sklopljenog da bi se obezbedila ratifikacija Ustava i što se ne može promeniti amandmanom zbog glasačke moći malih država. Isto je i sa elektorskim kolegijumom. Taj nedostatak proporcionalnog predstavljanja praktično garantuje monopol dveju partija.

Najgore od svega je to što se na osnovu samo jedne promenljive – količine novca uložene u kampanju – može prilično precizno predvideti ko će se naći u Kongresu i u izvršnoj vlasti. To je pokazalo istraživanje Thomasa Fergusona i njegovih kolega. Jedna posledica takve situacije je to što naši predstavnici svakodnevno troše sate na traženje sredstava od donatora dok se korporativni lobisti (čiji su redovi preko svake mere nabujali u neoliberalnim godinama) sastaju s političarima da bi oblikovali zakonodavstvo. Studije Martina Gilensa i Benjamina Pagea su pokazale da većina glasača doslovno nije predstavljena, jer gotovo ne postoji korelacija između njihovih preferencija i zakonodavnih akcija njihovih predstavnika, koji slušaju druge glasove.

Pomenuo sam formalnu javnu participaciju. Javnost može i mora da učestvuje na druge načine jer je delotvornost javnog aktivizma uvek bila očigledna. Ima bezbroj primera, ali u novije vreme mladi ljudi iz pokreta Sunrise uspeli su da uvedu Zeleni njudilovski program u politički dnevni red. Takva politika – možda modifikovana onako kako je sugerisao ekonomista Robert Pollin – neophodna je za naš opstanak.

Koraci ka demokratskijem sistemu su mogući na mnogo načina, ali će biti ograničeni sve dok je ekonomska moć tako koncentrisana, dok je proces odlučivanja u rukama ogromnih privatnih tiranija s malom javnom odgovornošću i dok veliki deo stanovništva živi na ivici finansijske katastrofe.

Jasno je da je klimatska katastrofa najveća pretnja s kojom se suočava čovečanstvo i da joj republikanska politika doprinosi. Koja vrsta radikalne akcije je potrebna?

Nema reči kojima bi se opisalo ovo što se događa. Globalno zagrevanje – eufemistički nazvano „klimatske promene“ – najurgentniji je problem s kojim se čovečanstvo ikad suočilo u svojoj istoriji. Nuklerani rat je možda jedina slična pretnja. Ipak samo četvrtina republikanaca smatra da je to urgentan problem. Među pitanjima koja su važna za izbore, konzervativni republikaci stavljaju globalno zagrevanje na poslednje mesto, daleko ispod na primer ruskog mešanja u američke izbore. To su krajnje čudne i zastrašujuće činjenice.

Veliki energetski igrači ulažu ogromne napore da tu pretnju prikažu kao preteranu, mada su ih njihovi sopstveni naučnici obavestili da je ona stvarna i pogubna. Mediji su dugo jedva pominjali katastrofu koja nam preti i uvek su se trudili da daju jednak prostor i značaj „obema stranama“. Dramatične akcije grupa kao što su Extinction Rebellion, Sunrise Movement i School Strike for Climate izuzetno su važne za osvešćivanje javnosti – ali traba neumorno raditi i na sprovođenju promena na terenu, na donošenju zakona, na edukovanju i organizovanju.

Taj zadatak je posebno značajan u Sjedinjenim Državama, ne samo zbog njihove neuporedive moći i globalnog uticaja, već i zato što je pod republikanskom vladavinom ova zemlja postala arhikriminalac. Druge zemlje čine bar nešto da ublaže pretnju, dok najmoćnija zemlja u svetskoj istoriji snažno raspiruje plamen predvođena narcisističkim magalomanijakom – i veštim političkim demagogom – koji vrlo dobro zna šta radi. Donald Trump je od irske vlade zatražio dozvolu da izgradi zid (on voli zidove) kako bi zaštitio svoj teren za golf od predviđenog porasta nivoa mora.

Pod Trumpovom birokratijom Nacionalna služba za bezbednost na autoputevima izdala je jedan od najneverovatnijih dokumenata u istoriji – nimalo ne preterujem. Detaljna studija o uticaju na životnu sredinu predviđa porast temperature za 4 stepena do 2100. godine, što bi značilo kraj organizovanog ljudskog života u oblicima koje poznajemo. Ali zaključak studije je u suprotnosti sa emisionim standardima za vozila, jer zašto bismo se time zamajavali kad ćemo prilično brzo pasti u provaliju? Nije važno to što je saobraćaj „najveći izvor emisija globalnog zagrevanja u Sjedinjenim Državama“, kao što kaže Unija zabrinutih naučnika. Mogu li se naći reči za to? Istorijski analogon? Ja to ne mogu. Mogu samo da kažem: u ovoj čudnoj zemlji ima mnogo posla. I ne samo tu.

Prelazimo na spoljnu politiku… Glasno ste kritikovali istraživače rata u Vijetnamu zato što se nisu fokusirali na opšti trend imperijalne spoljne politike, koja je građena decenijama. Mislite li da ista uska perspektiva ograničava naše razumevanje sukoba koji se danas događaju na Bliskom istoku?

Vijetnamski rat je bio neizazvana imperijalna agresija. Bernard Fall, veoma ugledan vojni istoričar, žestok antikomunista i specijalista za Indokinu, napisao je 1967 (tada se najgore još nije bilo dogodilo) da „Vijetnamu kao kulturnom i istorijskom entitetu… preti istrebljenje… jer seoska područja doslovno umiru pod udarcima najveće vojne mašinerije ikad upotrebljene na području te veličine“. Svi koji se bave tim pitanjima duboko će pogrešiti ako ne usvoje taj osnovni okvir za analizu i diskusiju kao minimalni standard, koji se retko sreće u raspravi o postupcima SAD i njenih saveznika i klijenata.

Ta pitanja su i te kako živa, ne samo kad je reč o Bliskom istoku, mada je tu bilo izvesnih korisnih promena. Prošli su dani kad je većina konvencionalnih medija opisivala Izrael kao „društvo u kome je moralna osetljivost načelo političkog života“ (New York Times) i čiju vojsku „pokreće veliki moralni cilj koji je vodio Izrael kroz celu njegovu burnu istoriju” (Time). Oba navoda su uzeta iz članaka objavljenih neposredno posle masakra u Sabri i Šatili – masakra koji je bio završnica izraelske invazije Libana 1982, još jednog zločinačkog napada bez uverljivog povoda.

Videćemo da li analitičari i drugi komentatori mogu da se distanciraju od današnje norme povezane sa američkim napadom na Iran. Stuxnet je, na primer, bio veoma hvaljeni sajber napad na Iran, a pretpostavlja se da je reč o zajedničkoj misiji Sjedinjenih Država i Izraela. Sam Pentagon pak definiše sajber napade kao ratne činove koji su legitiman povod za vojni odgovor. Još noviji primer: smatra se da su krajnje oštre sankcije protiv Irana uvedene da bi kaznile tu zemlju zato što poštuje međunarodni nuklearni sporazum (JCPOA), koga se ne pridržavaju samo Sjedinjene Države.

Koliko god se bunila, međunarodna zajednica se plaši da se suprotstavi globalnom Kumu. Komentatori često papagajski ponavljaju propagandne fraze, ponekad s bojažljivim dodacima. Pošto Vašington tako kaže, Iran se proglašava za najveću pretnju miru – za razliku od globalnog mnjenja koje, prema Galupovoj anketnoj organizaciji, tu čast dodeljuje Sjedinjenim Državama. Iran mora prestati da „destabilizuje“ Bliski istok i naučiti da se ponaša kao „normalna nacija“ (mantra državnog sekretara Mikea Pompea, koju mnogi ponavljaju).

„Normalne“ nacije su vodeći američki saveznici u regionu, miroljubive nacije i skrupulozni branioci ljudskih prava kao što su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, egipatska vojna diktatura i Izrael. Ili, uostalom, kao i sam Iran dok je bio pod vlašću diktatora koga su nametnula Sjedinjene Države, šaha, koji je otvoreno zatražio razvijanje nuklearnog programa uz podršku Sjedinjenih Država, dok je istovremeno, prema izveštaju Amnesti internešenela, nemilice kršio ljudska prava i u tome ostvario jedan od svetskih rekorda. U to vreme predsednik Carter – jedan od manjih američkih obožavalaca šaha – hvalio je njegovo „sjajno vođstvo“ u stvaranju „ostrva stabilnosti u jednom od najnemirnijih područja na svetu“. Po Carterovim rečima, šah je uživao „poštovanje, divljenje i ljubav svog naroda“ – jedva nekoliko meseci pre nego što se taj isti narod pobunio i oterao ga s vlasti. Ali nije bilo optužbi za destabilizaciju kada se šahov Iran pridružio saudijskoj diktaturi i Izraelu kao stubovima američke kontrole nad, kako je rekao Eisenhower, „strateški važnim delom sveta“. I sve to se nastavlja i danas.

U svojim tekstovima dosledno ste ponavljali da u spoljnoj politici demokrati ne stoje mnogo iznad republikanaca na moralnoj lestvici. Kojim principima bismo morali da se rukovodimo u formulisanju istinski progresivnog pristupa spoljnim poslovima?

Mislim da bi bilo korisno početi zamišljanjem konzervativnog pristupa: priznanjem da imamo Ustav koji poštujemo kao sveti tekst. U Ustavu postoji član VI, a u njemu se kaže da će „svi sporazumi, oni koji su sklopljeni i oni koji će biti sklopljeni pod kontrolom Sjedinjenih Država, biti najviši zakon zemlje“. Jedan takav sporazum, koji je danas izuzetno značajan, jeste Povelja Ujedinjenih Nacija, temelj modernog međunarodnog prava. Član 2(4) ove Povelje zabranjuje „pretnju ili upotrebu sile“ u međunarodnim poslovima, uz dodatna preciziranja koja u ovom kontekstu možemo ostaviti po strani.

Svestan sam da nas jedna ugledna profesija ubeđuje da te reči ne znače ono što znače, ali ću naivno pretpostaviti da one znače baš to. Konzervativni pristup bi primetio da vrhovni zakon zemlje rutinski krše visoki zvaničnici, među njima i sadašnji predsednik i njegovi prethodnici, koji redovno izjavljuju da su „sve opcije na stolu“ kad je reč o Iranu i koji ne samo što prete silom već joj i pribegavaju. Uzmimo školske primere kao što su invazija Iraka bez uverljivog povoda. Ilustracije su suviše brojne i poznate da bi ih trebalo nabrajati, ali pomenućemo kršenje povelje OAS-a kojom je zabranjen bilo koji oblik mešanja u „poslove druge države“.

Za Sjedinjene Države, nepoštovanje međunarodnog zakona nije povremeno odstupanje od principa, već je upravo ono princip. Sjedinjene Države ponosno prihvataju ulogu hulje koja je imuna na međunarodne zakone (među njima i važeće sporazume koji su vrhovni zakon zemlje). Ponašanje Sjedinjenih Država je zasnovano na principu koji je formulisao ugledni državnik Dean Acheson, koji je poručio Američkom društvu za međunarodno pravo da nema „zakonskih prepreka“ kad Sjedinjene Države odgovaraju na izazov upućen njihovoj „moći, poziciji i prestižu“.

Tog principa se držala administracija Ronalda Reagana kad je odbacila nadležnost Svetskog suda nad njenim napadom na Nikaragvu, oglušila se o naređenje Suda da obustavi ratne zločine i plati znatne reparacije, kao i kad je stavila veto na Rezoluciju Saveta bezbednosti kojom je potvrđena odluka Suda i pozvala sve države da poštuju međunarodni zakon. Kao što je objasnio pravni savetnik Stejt departmenta Abraham Sofaer, ne može se računati na to da će veći deo sveta „deliti naše stanovište; većina se često suprotstavlja Sjedinjenim Državama u važnim međunarodnim pitanjima“, te zato moramo „zadržati za sebe pravo da odlučimo“ kako ćemo delovati i šta suštinski spada u „domaću jurisdikciju Sjedinjenih Država, onako kako su to odredile Sjedinjene Države“ – u ovom slučaju akcije koje je sud proglasio za „nezakonitu upotrebu sile“ protiv Nikaragve, to jest međunarodni terorizam.

Konzervativci bi mogli kombinovati povinovanje američkom zakonu s „poštovanjem prema merilima čovečanstva“ i time odbaciti dvopartijski konsenzus po kom ni zakoni Sjedinjenih Država ni globalne norme ne važe za našu zemlju, koja ne samo što se oglušuje o odluke Međunarodnog suda pravde (u potpunoj izolaciji, pošto su ih i Libija i Albanija na kraju prihvatile). A trebalo bi raskrstiti i sa zakonom koji predsedniku daje ovlašćenje da upotrebi silu kako bi spasao svakog Amerikanca dovedenog u Hag i s postupcima kao što je odbijanje vize glavnoj tužiteljki Međunarodnog krivičnog suda kad se ona usudi da istražuje aktivnosti Sjedinjenih Država i njenih klijenata.

Pod pretpostavkom da SAD mogu postati zemlja koja poštuje zakon, konstruktivne mere koje bi trebalo usvojiti nameću se same od sebe. Među njima je udruživanje sa svetom u suočavanju s realnim egzistencijalnim pretnjama opstanku, kao što su ekološka katastrofa i nuklearni rat. Ili s krizom koja zauzima visoko mesto na spisku američkih briga (među republikancima čak najviše mesto): obezbeđivanje južne granice. Progresivna politika ne bi samo ispunjavala naše međunarodne obaveze koje se tiču azila za izbeglice, već bi i priznala našu odgovornost za stvaranje uslova od kojih ti nesrećnici beže i dodelila resurse (ako ćemo pošteno, „reparacije) za prevazilaženje teških uslova života koji su ih naterali da beže. Lako je preći na istinski progresivnu politiku, ali put dotle je veoma dugačak.

Tokom života ste komentarisali sve, od tužnog poraza socijalizma i anarhizma u Španskom građanskom ratu do strahota u Vijetnamu. Šta vas pokreće da radite uprkos tim užasima? Koje žrtve ste morali podneti?

Možemo da biramo između dve mogućnosti: da napustimo nadu i doprinesemo da se dogodi najgore; ili da iskoristimo postojeće mogućnosti i možda doprinesemo boljem svetu. To i nije tako težak izbor. Nešto se naravno žrtvuje: vreme i energija. Ali tu je i nagrada: učestvovanje u borbi za mir, pravdu i opšte dobro.

pescanik