[caption id="attachment_148893" align="alignnone" width="540"] Goran Markovic[/caption]
Poznati jugoslovenski režiser Goran Marković nema dlake na jeziku, ne plaši se da kaže ono što misli, da podeli svoj gnev sa javnošću, gnev zbog toga što živimo – mi u Srbiji, ali i ne samo u njoj – u razorenom društvu kojim, kako kaže, "vlada polusvet". A iza Markovića je više nego monumentalno delo. Nabrojimo tek neke njegove legendarne filmove sa podužeg filmografskog spiska: „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Variola vera“, „Već viđeno“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Kordon“, „Turneja“ ...
Naš sagovornik je rođen 1946. godine u Beogradu i rođenjem je, praktično, bio predodređen da se bavi filmskom umetnošću. Njegovi roditelji su slavni jugoslovenski glumci – Olivera Marković i Rade Marković. Od završetka studija u Pragu do danas režirao je pedesetak dokumentarnih, 15 igranih filmova, napisao desetak filmskih scenarija i šest knjiga. Takođe, okušao se i kao filmski glumac. Dobio je brojna priznanja (dve pulske Zlatne arene, nagradu za najbolju režiju u San Sebastijanu, Gran pri Montreala, Sterijinu nagradu ...), a 2016. godine promovisana je impozantna foto-monografija "Nacionalna klasa – igrani filmovi Gorana Markovića", koja je objavljena u izdanju Filmskog centra Srbije.
Nije Marković ništa manje uspešan ni kao pisac. Njegov roman „Beogradski trio“, urnebesan i tužan, objavljen je prošle godine i predstavlja knjigu koju valja, neizostavno, pročitati. Nedavno je ponovljeno izdanje i čuvene Markovićeve knjige sa samog početka devedesetih – „Češka škola ne postoji“. U pitanju je prozno-dokumentarno štivo u kojem su glavni junaci režiseri Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Rajko Grlić, nedavno preminuli Goran Paskaljević, ali i poznati češki profesori Elmar Klos, Jan Kadar, Miloš Forman, Milan Kundera i drugi.
Pre nešto više od mesec dana Marković je imao oštru polemiku sa „češkim kolegom“ Emirom Kusturicom. Pozvao je Kusturicu da javnosti objasni zašto je, kao član žirija za izbor spomenika, glasao za to da na beogradskom Savskom trgu nikne džinovski kič-spomenik Stefanu Nemanji, koji je izazvao nepodeljene kritike stručne javnosti. Pozvao je Kusturicu da se ogradi od spomenika koji će "unakaziti" Beograd. Kusturica mu je odgovorio u svom prepoznatljivom prostačkom tonu, pismom u kojem, između ostalog, Markovićeve filmove naziva – "filmićima".
Marković je veoma oštar kritičar Vučićevog režima. U prošlogodišnjem intervjuu za Vreme rekao je: "Vučićev prezir prema obrazovanim, mislećim ljudima potiče od njegove primitivne ličnosti koju nije uspeo da kamuflira raznim glumatanjima i prenemaganjima kojima svakodnevno pribegava. On je bio i ostao prostak, vođa navijača, to je njegov krajnji domet. Rulja je njegovo prirodno okruženje. Otud mržnja, u stvari strah od obrazovanih, pametnih ljudi. To nije njegova bara u kojoj je on glavni krokodil."
Vaše umetničko delo, rediteljsko, scenarističko, esejističko i prozno, zaista je impozantno. I pored toga, vi imate potrebu da budete i aktivan društveni sudeonik, da se – i to veoma kritično – izjašnjavate o političkim tendencijama i devijacijama u Srbiji. Koliko vaš društveni i politički angažman škodi vašem umetničkom radu? I odakle potreba za njim?
- Tako sam živeo i radio oduvek. Još od ulaska sovjetskih tenkova u Prag 1968. godine. Kao student, zarekao sam se da ću život posvetiti borbi protiv „Mračne sile“, protiv onoga što nas sprečava da živimo slobodno i u skladu sa svojim uverenjima. Jedino što se ta Sila tada zvala socijalizam, a sada je dogurala do drugog, prividnog identiteta koji nazivamo fašizam. Ali u suštini to je samo način da mračna manjina ugnjetava većinu – slobodne ljude.
Mnogi su se umetnici povukli "u svoja četiri zida" i izbegavaju da se izjasne o surovoj stvarnosti koja ih okružuje. Valjda čekaju da "ovo" u Srbiji – Vučić i ostalo – prođe samo od sebe. Šta biste im poručili?
- Ovo neće proći samo od sebe, pogotovu ne na nekakvim poštenim, regularnim izborima. To mafija na vlasti i njen šef nikada neće dozvoliti. Jedini način je bunt. Pobuna koju će izvesti mladi ljudi koji više ne vide načina da žive u ovakvoj zemlji. Video sam već nekoliko takvih istorijskih preokreta, pa verujem i u ovu revoluciju.
Kako gledate na one, nekada levo-građanski orijentisane javne ličnosti, uključujući i političare, koji su našli uhlebljenje pod skutima naprednjačke vlasti u Srbiji? I koji za nju obavljaju prljave poslove.
- Ne održavam sa njima bilo kakvu vezu. Kada ih primetim u prostoriji u kojoj se nalazim, izađem iz nje. Prezir je ono čime moraju biti okruženi. Većina ljudi ne zna za ono što takvi ništaci čine, ali manjina kompetentnih to zna i mora da vodi računa da oni osete svoju izopštenost. Takvi ljudi nisu zaslužili bilo kakvu pažnju, da ne govorimo o poštovanju. Proći pored njih kao pored pasjeg izmeta je jedino što oni zaslužuju.
Najavili ste u jednom intervjuu da ćete se posle izbora u Srbiji povući u karantin, duži i intenzivniji od Covid-19 karantina. Da li se to ostvaruje?
- Još uvek sam u karantinu. Izaći ću kada reka ljudi izađe na ulicu. Nadam se uskoro.
Davno ste nekada vedete naprednjačke vlasti u Srbiji nazvali "šibicarima". Da li su "šibicari" u međuvremenu, proteklih godina, uznapredovali?
- Stari je to zanat. Zasnovan na ljudskoj naivnosti i pohlepi. Dovoljno je da pronađete žrtve koje bi na lak način da se obogate i oni su vaši. Da, potrebno je da ekipa šibicara dobro odglumi prolaznike i kockare koji navodno dobijaju. Ali, sada čak ni to nije neophodno. Grogirana masa prosto hrli mečki na rupu. Iako je svima jasno da je u pitanju najobičnija prevara, mnogo ljudi učestvuje u njoj. Šibicari su pronašli nešto mazohističko, samodestruktivno u svojim sledbenicima.
A kako mislite da će se sve ovo sa Srbijom i neprikosnovenim liderom Aleksandrom Vučićem završiti? Neki predviđaju neslavan kraj.
- Neslavan kraj za njega, ali se pribojavam i za nas ostale. Neće on predati vlast bez krvi. Dobro zna da je bez nje samo crvić koji će se grčiti na vatri. Zato će posegnuti za bilo kakvom ludošću u pokušaju da ostane na vlast. Epilog zavisi od nas, od toga da li među nama ima hrabrih i odlučnih, poput naših predaka u teškim trenucima koje je ova nacija imala toliko puta, ili su samo ostali bezvoljni robovi nespremni da ulože makar delić svog jadnog života u pokušaju da ga osmisle.
Prošlo je više od mesec dana od prepiske koju ste imali sa Emirom Kusturicom. Vi ste mu se obratili kritičnim, ali učtivim pismom u kojem ste upozorili da je spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu "urbanistički promašaj, arhitektonski neukus i spomenički šund". I tražili da se on kao član spomeničkog žirija o tome izjasni. On vam je odgovorio neukusnom epistolom. Kako sa ove distance gledate na tu korespondenciju?
- Emira znam od njegovih ranih dana. On je oduvek bio pomalo uličar, mogući delikvent. Da nije postao svetski poznati reditelj, verovatno bi sada sedeo u zatvoru. Na drugoj strani, ja ga razumem, po malo čak i žalim. On je ostao bez domovine, Sarajeva, postao je apatrid, promenio čak i veru i naciju, sve u potrazi za nekim drugim u sebi. Uz to su sve te silne nagrade, on je verovatno najnagrađivaniji reditelj u istoriji kinematografije. To se teško izdržava, to hoće da korumpira. Pogotovu ako imate takve predispozicije o kojima sam govorio. Sve u svemu, on je za žaljenje.
Kako procenjujete "kulturnu politiku" naprednjaka u proteklih osam godina vlasti?
- Nisam primetio ništa slično.
Početkom godine je usvojena Strategija razvoja kulture Srbije, jedan arhaičan dokument u kojem su glavni elementi – očuvanje ćirilice i pravljenje muzeja genocida (nad Srbima). Savremena kultura i umetničko stvaralaštvo, kao i međunarodna saradnja, potisnuti su u drugi plan. Kakva budućnost mlade stvaraoce u Srbiji, među kojima su i vaši studenti, ovde očekuju? Da li će moći na ovim prostorima da se ostvare?
- Hoće ako učine nešto za sebe. O tome sam govorio na početku intervjua. Ako uzmu stvari u svoje ruke i ovaj polusvet počiste govnjivom motkom.
I za kraj ono već klasično pitanje. Šta možemo očekivati novo iz vaše, kako se to kaže, umetničke radionice?
- Meni teško da će iko više dati da snimam. Ali, dobro, nekako se sve mora završiti. Možda je bolje ovako nego da snimim nekakav dosadni film. Kada osetim da sam konačno odstranjen, reći su: “Laku noć i prijatno“ i baciti se na knjige koje, zbog opšte gužve u mom životu, nisam stigao da pročitam.
lupiga
Poznati jugoslovenski režiser Goran Marković nema dlake na jeziku, ne plaši se da kaže ono što misli, da podeli svoj gnev sa javnošću, gnev zbog toga što živimo – mi u Srbiji, ali i ne samo u njoj – u razorenom društvu kojim, kako kaže, "vlada polusvet". A iza Markovića je više nego monumentalno delo. Nabrojimo tek neke njegove legendarne filmove sa podužeg filmografskog spiska: „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Variola vera“, „Već viđeno“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Kordon“, „Turneja“ ...
Naš sagovornik je rođen 1946. godine u Beogradu i rođenjem je, praktično, bio predodređen da se bavi filmskom umetnošću. Njegovi roditelji su slavni jugoslovenski glumci – Olivera Marković i Rade Marković. Od završetka studija u Pragu do danas režirao je pedesetak dokumentarnih, 15 igranih filmova, napisao desetak filmskih scenarija i šest knjiga. Takođe, okušao se i kao filmski glumac. Dobio je brojna priznanja (dve pulske Zlatne arene, nagradu za najbolju režiju u San Sebastijanu, Gran pri Montreala, Sterijinu nagradu ...), a 2016. godine promovisana je impozantna foto-monografija "Nacionalna klasa – igrani filmovi Gorana Markovića", koja je objavljena u izdanju Filmskog centra Srbije.
Nije Marković ništa manje uspešan ni kao pisac. Njegov roman „Beogradski trio“, urnebesan i tužan, objavljen je prošle godine i predstavlja knjigu koju valja, neizostavno, pročitati. Nedavno je ponovljeno izdanje i čuvene Markovićeve knjige sa samog početka devedesetih – „Češka škola ne postoji“. U pitanju je prozno-dokumentarno štivo u kojem su glavni junaci režiseri Lordan Zafranović, Srđan Karanović, Rajko Grlić, nedavno preminuli Goran Paskaljević, ali i poznati češki profesori Elmar Klos, Jan Kadar, Miloš Forman, Milan Kundera i drugi.
Pre nešto više od mesec dana Marković je imao oštru polemiku sa „češkim kolegom“ Emirom Kusturicom. Pozvao je Kusturicu da javnosti objasni zašto je, kao član žirija za izbor spomenika, glasao za to da na beogradskom Savskom trgu nikne džinovski kič-spomenik Stefanu Nemanji, koji je izazvao nepodeljene kritike stručne javnosti. Pozvao je Kusturicu da se ogradi od spomenika koji će "unakaziti" Beograd. Kusturica mu je odgovorio u svom prepoznatljivom prostačkom tonu, pismom u kojem, između ostalog, Markovićeve filmove naziva – "filmićima".
Marković je veoma oštar kritičar Vučićevog režima. U prošlogodišnjem intervjuu za Vreme rekao je: "Vučićev prezir prema obrazovanim, mislećim ljudima potiče od njegove primitivne ličnosti koju nije uspeo da kamuflira raznim glumatanjima i prenemaganjima kojima svakodnevno pribegava. On je bio i ostao prostak, vođa navijača, to je njegov krajnji domet. Rulja je njegovo prirodno okruženje. Otud mržnja, u stvari strah od obrazovanih, pametnih ljudi. To nije njegova bara u kojoj je on glavni krokodil."
Vaše umetničko delo, rediteljsko, scenarističko, esejističko i prozno, zaista je impozantno. I pored toga, vi imate potrebu da budete i aktivan društveni sudeonik, da se – i to veoma kritično – izjašnjavate o političkim tendencijama i devijacijama u Srbiji. Koliko vaš društveni i politički angažman škodi vašem umetničkom radu? I odakle potreba za njim?
- Tako sam živeo i radio oduvek. Još od ulaska sovjetskih tenkova u Prag 1968. godine. Kao student, zarekao sam se da ću život posvetiti borbi protiv „Mračne sile“, protiv onoga što nas sprečava da živimo slobodno i u skladu sa svojim uverenjima. Jedino što se ta Sila tada zvala socijalizam, a sada je dogurala do drugog, prividnog identiteta koji nazivamo fašizam. Ali u suštini to je samo način da mračna manjina ugnjetava većinu – slobodne ljude.
Mnogi su se umetnici povukli "u svoja četiri zida" i izbegavaju da se izjasne o surovoj stvarnosti koja ih okružuje. Valjda čekaju da "ovo" u Srbiji – Vučić i ostalo – prođe samo od sebe. Šta biste im poručili?
- Ovo neće proći samo od sebe, pogotovu ne na nekakvim poštenim, regularnim izborima. To mafija na vlasti i njen šef nikada neće dozvoliti. Jedini način je bunt. Pobuna koju će izvesti mladi ljudi koji više ne vide načina da žive u ovakvoj zemlji. Video sam već nekoliko takvih istorijskih preokreta, pa verujem i u ovu revoluciju.
Kako gledate na one, nekada levo-građanski orijentisane javne ličnosti, uključujući i političare, koji su našli uhlebljenje pod skutima naprednjačke vlasti u Srbiji? I koji za nju obavljaju prljave poslove.
- Ne održavam sa njima bilo kakvu vezu. Kada ih primetim u prostoriji u kojoj se nalazim, izađem iz nje. Prezir je ono čime moraju biti okruženi. Većina ljudi ne zna za ono što takvi ništaci čine, ali manjina kompetentnih to zna i mora da vodi računa da oni osete svoju izopštenost. Takvi ljudi nisu zaslužili bilo kakvu pažnju, da ne govorimo o poštovanju. Proći pored njih kao pored pasjeg izmeta je jedino što oni zaslužuju.
Najavili ste u jednom intervjuu da ćete se posle izbora u Srbiji povući u karantin, duži i intenzivniji od Covid-19 karantina. Da li se to ostvaruje?
- Još uvek sam u karantinu. Izaći ću kada reka ljudi izađe na ulicu. Nadam se uskoro.
Davno ste nekada vedete naprednjačke vlasti u Srbiji nazvali "šibicarima". Da li su "šibicari" u međuvremenu, proteklih godina, uznapredovali?
- Stari je to zanat. Zasnovan na ljudskoj naivnosti i pohlepi. Dovoljno je da pronađete žrtve koje bi na lak način da se obogate i oni su vaši. Da, potrebno je da ekipa šibicara dobro odglumi prolaznike i kockare koji navodno dobijaju. Ali, sada čak ni to nije neophodno. Grogirana masa prosto hrli mečki na rupu. Iako je svima jasno da je u pitanju najobičnija prevara, mnogo ljudi učestvuje u njoj. Šibicari su pronašli nešto mazohističko, samodestruktivno u svojim sledbenicima.
A kako mislite da će se sve ovo sa Srbijom i neprikosnovenim liderom Aleksandrom Vučićem završiti? Neki predviđaju neslavan kraj.
- Neslavan kraj za njega, ali se pribojavam i za nas ostale. Neće on predati vlast bez krvi. Dobro zna da je bez nje samo crvić koji će se grčiti na vatri. Zato će posegnuti za bilo kakvom ludošću u pokušaju da ostane na vlast. Epilog zavisi od nas, od toga da li među nama ima hrabrih i odlučnih, poput naših predaka u teškim trenucima koje je ova nacija imala toliko puta, ili su samo ostali bezvoljni robovi nespremni da ulože makar delić svog jadnog života u pokušaju da ga osmisle.
Prošlo je više od mesec dana od prepiske koju ste imali sa Emirom Kusturicom. Vi ste mu se obratili kritičnim, ali učtivim pismom u kojem ste upozorili da je spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu "urbanistički promašaj, arhitektonski neukus i spomenički šund". I tražili da se on kao član spomeničkog žirija o tome izjasni. On vam je odgovorio neukusnom epistolom. Kako sa ove distance gledate na tu korespondenciju?
- Emira znam od njegovih ranih dana. On je oduvek bio pomalo uličar, mogući delikvent. Da nije postao svetski poznati reditelj, verovatno bi sada sedeo u zatvoru. Na drugoj strani, ja ga razumem, po malo čak i žalim. On je ostao bez domovine, Sarajeva, postao je apatrid, promenio čak i veru i naciju, sve u potrazi za nekim drugim u sebi. Uz to su sve te silne nagrade, on je verovatno najnagrađivaniji reditelj u istoriji kinematografije. To se teško izdržava, to hoće da korumpira. Pogotovu ako imate takve predispozicije o kojima sam govorio. Sve u svemu, on je za žaljenje.
Kako procenjujete "kulturnu politiku" naprednjaka u proteklih osam godina vlasti?
- Nisam primetio ništa slično.
Početkom godine je usvojena Strategija razvoja kulture Srbije, jedan arhaičan dokument u kojem su glavni elementi – očuvanje ćirilice i pravljenje muzeja genocida (nad Srbima). Savremena kultura i umetničko stvaralaštvo, kao i međunarodna saradnja, potisnuti su u drugi plan. Kakva budućnost mlade stvaraoce u Srbiji, među kojima su i vaši studenti, ovde očekuju? Da li će moći na ovim prostorima da se ostvare?
- Hoće ako učine nešto za sebe. O tome sam govorio na početku intervjua. Ako uzmu stvari u svoje ruke i ovaj polusvet počiste govnjivom motkom.
I za kraj ono već klasično pitanje. Šta možemo očekivati novo iz vaše, kako se to kaže, umetničke radionice?
- Meni teško da će iko više dati da snimam. Ali, dobro, nekako se sve mora završiti. Možda je bolje ovako nego da snimim nekakav dosadni film. Kada osetim da sam konačno odstranjen, reći su: “Laku noć i prijatno“ i baciti se na knjige koje, zbog opšte gužve u mom životu, nisam stigao da pročitam.
lupiga
