Noam Chomsky: O aktivizmu

Od predsedničkih izbora deli nas otprilike šest nedelja. Mislite li da ima smisla da se aktivisti i progresivci koncentrišu na dvopartijsku politiku i političare?
Mislim da treba da joj posvete 5-10 minuta, da vide ima li smisla učestvovati u pažljivo orkestriranoj izbornoj burleski. Što se mene tiče, mislim da ima smisla učestvovati. Između dve alternative koje nam se nude, mislim da ima nekih značajnih razlika. Recimo, da kojim slučajem živim u jednoj od presudnih država, glasao bih protiv Romnija i Rajana, što znači da bih glasao za Obamu, jer nema drugog izbora. Ali živim u državi koja konstantno bira demokrate, tako da mogu ili da ne glasam, ili da glasam za Džil Stajn, kandidatkinju Zelenih, u nadi da će to biti početak stvaranja neke istinske izborne alternative.

Ali razmišljanje o tome zaista treba da traje 10 minuta. U pitanju je odluka da li ćete provesti to malo vremena radeći nešto što nije beznačajno, ali što nije ni od prevelikog značaja. Poenta je da pokušamo da radimo na nečemu što će promeniti svest i kulturu, tako da ne budemo u situaciji da imamo samo dve opcije, obe pozicionirane znatno desnije od većine građana po najvećem broju pitanja.

Ako neko ipak utroši 10 minuta, makar samo da gori kandidat ne bi pobedio, naročito ako živi u presudnoj državi, šta biste savetovali aktivistima, kako da iskoriste svoje vreme i resurse?

Treba da ih iskoriste na obrazovanje, na organizovanje i na delovanje koje odgovara okolnostima, ne postoji formula za to. Na primer, da me je neko pre godinu dana pitao, recimo u avgustu 2011, ima li smisla da se organizuje okupljanje u Zukoti parku, rekao bih da je to glupo, da nema smisla ni da pokušavaju. To je jedan od mnogih slučajeva gde bi se moje taktičko rasuđivanje pokazalo kao netačno. Ispostavilo se da je u pitanju spektakularan uspeh.

Taktika sama po sebi ima određeni rok trajanja. Pokret se ne može se izgraditi na taktici. Ona je važna, zapravo presudna. Ova je bila izuzetno efikasna, za nešto što po svojoj prirodi može da traje nekoliko meseci. Ali onda morate pronaći druge taktike koje će proširiti pokret. Mislim da aktivisti treba da se bave time. Izborna sezona u Sjedinjenim državama, ta četvorogodišnja burleska, obično odvlači energiju od aktivizma, jer su ljudi obuzeti tim metežom i uzbuđenjem. Dakle, obično se primećuje pad aktivnosti, pa čak i finansiranja aktivističkih organizacija. Ali to će se završiti, i onda moramo da se vratimo na posao. Ne treba ni prestajati, ukoliko je to moguće.

Na primer, ima stvari koje se mogu iskoristiti u ovom spektaklu. Ljudi se fokusiraju na neke stvari, pa se one mogu isticati u raspravama, na skupovima, demonstracijama itd. Postoji ogroman jaz između javnog mnjenja i javne politike. Jasno se može videti da je većina ljudi toliko razočarana u politički sistem, da ga uglavnom smatraju farsom. Zašto je to tako, i šta možemo povodom toga učiniti? To su stvari koje se mogu jasnije sagledati u svetlu propagande reklamne industrije.

Mislim da većina naših slušalaca razume da je to tako. Pretpostavljam da je najveće pitanje onda – šta treba uraditi?

Ne postoji univerzalan odgovor šta da se radi. Recimo, hajde da se vratimo 50 godina unazad i pogledamo savremenu istoriju. Pokret za građanska prava je borba koja traje od 18. veka. Taj pokret je aktivan devetsto tridesetih, uništen, obnovljen, i sada je, na primer, 1960. godina. Šta da se radi? Pa, nekoliko klinaca iz crnačkog koledža u Severnoj Karolini rešili su da će povodom toga da sede u restoranu. Ponovo kažem, da su mene pitali… srećom, nisu me pitali. Ali seli su, i naravno uhapšeni su, pretučeni, i to je mogao da bude kraj. Ali sutradan su im se priključili još neki crni studenti, pa smo ubrzo dobili „slobodarske autobuse“, kampanje za upisivanje u biračke spiskove, „Leto slobode“, mnogo mladih belaca koji su odlazili na jug. Nakon nekog vremena, oformljen je veliki masovni pokret, koji je imao parcijalnog uspeha.

Ako slušate govore na Dan Martina Lutera Kinga, obično se puštaju oni završno sa 1963. godinom, kada je King održao čuven govor: „Imam jedan san“. Međutim, King nije prekinuo aktivnosti u tom periodu. Prešao je na stvari koje je smatrao čak i važnijim od ostvarenja glasačkog prava na jugu, što jeste bilo važno. Održao je još jedan govor pod istim naslovom, koji se retko pominje. Bilo je to 1968, na dan kada je ubijen. Otišao je tamo, u Memfis, da podrži štrajk radnika gradske čistoće, radnika javnih službi. A krenuo je u Vašington, u marš na Vašington, koji bi bio korak u pravcu organizovanja političkog pokreta siromašnih. Bavio se klasnim pitanjima. Ubijen je, ali marš je ipak održan, vodila ga je njegova žena, Koreta King. Prolazili su kroz gradove na jugu, gde su doživeli velike sukobe, u Selmi i tako dalje. Zatim su u Vašingtonu podigli šatorsko naselje, takozvani „Grad uskrsnuća“. To je trajalo neko vreme, ali uskoro je Kongres, najliberalniji Kongres u istoriji Amerike, poslao policiju usred noći da ih rastera. Policajci su porušili šatore i proterali ih.

Sve ovo se jedva pominje. Rekao bih da je razlog taj što je liberalima sa severa lako da osude rasističke šerife u Alabami. Tako smo u sopstvenim očima bolji ljudi. Ali kada su u pitanju stvari koje nas dotiču, poput rasizma na severu koji je prilično ekstreman, ili osnovnih klasnih pitanja, ili u Kingovom slučaju kritike rata u Vijetnamu, koji su liberali sa severa podržavali, bez obzira na današnju mitologiju – onda tu dolazi do razlaza.

Da li je pokret za građanska prava bio uspešan? Pa, po merilima nekog kao što je Endru Sorkin iz New York Timesa, to je bio potpuni promašaj. Nije srušio klasnu strukturu, nije pokrenuo revoluciju – dakle, gubljenje vremena. Ali, društveni pokreti nisu takvi. Oni mogu da postignu parcijalne uspehe, ali ima i poraza. I porazi vas nečemu uče. Onda krenete dalje i radite nešto drugo. Aktivizam se ponekad poredi sa planinarenjem. Ako ste ikada planinarili, znate da kad vidite vrh, kažete „to je to“, ali onda dođete do vrha i vidite da nije, nego da postoji drugi vrh, mnogo viši od ovoga, i onda prelazite na njega. A često se i pada. Iz toga se uči i ide se dalje.

Ali da se vratim na vaše pitanje, ne postoji univerzalni odgovor. Ispostavilo se da je 1960. godine dobar odgovor bilo sedenje u restoranu. Ali niko ne može da kaže – jeste, to je prava taktika. Radite ono što možete, i neke stvari zapale iskru, druge ne, i nastavljate dalje.

U ovoj emisiji često pokušavam da premostim jaz između aktivista i centralne levice. Imate li neki savet kako da aktivisti dopru do tog segmenta stanovništva? Očigledno da se mnogi plaše moguće Romnijeve pobede, ali često negiraju strahote Obamine administracije i demokratskog Kongresa. Kako premostiti taj jaz i doći do te grupe ljudi?

Isto kao što dopirete do bilo kog drugog, uključujući i ultradesničarske republikance. Svaki aktivista mora da počne od normalnog, ljudskog saosećanja. Ljudi kojima se obraćate su ljudska bića, nisu đavoli. Možda se ne slažu sa vama, možda su u pravu, možda greše, i morate im prići tu gde žive, ne negde drugde. Dakle, nema svrhe da im držite govor na svahiliju. Morate se zapitati kakvo je njihovo poimanje sveta. A ljudi shvataju svet na svoj način. Vi im morate sugerisati da postoje drugačija poimanja sveta, postoje problemi kojima se treba pozabaviti, morate se zapitati da li način na koji vi doživljavate svet omogućava rešavanje ovih problema, a zatim treba podstaći ljude da razmisle o tim pitanjima. To je aktivizam. Ne postoji nikakva čarobna formula. Pristup je različit na različitim mestima i u različito vreme.

Ponekad je najbolji oblik aktivizma nešto vrlo jednostavno. Recimo da odete negde u neki siromašni deo grada i pokušate da organizujete ljude. Pre svega, vrlo je teško organizovati ih ako niste odatle. Nema razloga zašto bi iko na vas obratio pažnju – pitali bi se ‘šta ovaj tip traži ovde’? Ali ako vas prihvate i vide da se brinete o zajednici i da ste njen deo, to je glavni korak. To je mnogo manji problem sa ljudima sa levog centra o kojima govorite, jer mi jesmo deo te zajednice.

Ljudi se obično osećaju nemoćno. Ništa ne možemo – sistem je toliko moćan da će nas smrviti čim podignemo prst. Važna stvar je pokazati da postoje jednostavne male stvari koje možete da uradite. Na primer, možete da sedite u restoranu. U siromašnom delu Bostona, možete tražiti da se postavi semafor na mestu gde deca prelaze ulicu kad idu u školu. Ako uspete sa takvim malim stvarima, stičete samopouzdanje. Kažete sebi: „Evo, to nije neka stena koja se ne može pomeriti. Ima stvari koje možemo da uradimo.“ Ako ima takvih stvari, možete preći na sledeće. Morate pronaći svoj put, nema čarobnih formula. Važno je da ima razumevanja, samoispitivanja, samokritike – kažete: možda ja grešim, i ja mogu nešto od njih da naučim. Kao normalni međuljudski odnosi, samo sa krajnjim ciljem na umu. Ciljem koji će se možda modifikovati tokom rada. Ako neko traži gotove formule, niko ih nije dao, jer ne postoje. Mislim, postoje neke ideje, kao što je organizovanje Sola Alinskog i drugih grupa. One ponekad funkcionišu, ponekad ne, uglavnom se improvizuje.

Početkom godine napisali ste knjigu o pokretu Occupy, nedavno smo imali njegovu prvu godišnjicu. Šta danas mislite o tom pokretu, imajući u vidu da su kampovi uglavnom razbijeni? Šta mislite o današnjoj situaciji?

Kao što sam već rekao, taktika ima ograničen rok trajanja. Ne može se produžavati u nedogled, pretvara se u smetnju, i postaje besmislena. Dakle, mora se ići dalje. Ukoliko uopšte možemo govoriti o pokretu – to je vrlo široka, raznolika grupa, koja predstavlja razne delove stanovništva. Naravno, ona nije samo ovdašnja, nego međunarodna. Držao sam predavanja Occupy grupama u Sidneju, Evropi itd. Pokret se proširio kao požar. Ima različitih problema na različitim mestima, i morate videti kako ćete da ih rešite. Glavni problem je kako da uključite šire slojeve stanovništva u delovanje koje će unaprediti često zajedničke glavne ciljeve. Možda se konkretni ciljevi nekad razlikuju, ali glavni su zajednički i ima ih mnogo. Poput praktično kriminalnog finansijskog sistema, nestajanja smislene funkcionalne demokratije, skandaloznog sistema zdravstvene zaštite. Krenete redom i može se mnogo toga uraditi.

Na delu je ogromna propaganda koja pokušava da skrene pažnju ljudi na jedan minoran problem – to jest, na deficit. To jeste problem, ali ne najvažniji. Ljudima se ne sme dopustiti da razmišljaju o najvećem problemu, to jest o nezaposlenosti. Mislim da to većina ljudi razume. Ankete pokazuju da je nezaposlenost najveći problem. Tačno je da je zabrinutost zbog deficita porasla, ali pretpostavljam da je to posledica propagande. Ako pogledate medije, to je jedini problem.

Dakle, mislim da se iz toga može izaći, može se reći – gledajte, to nije problem, problem je nezaposlenost i ona je vrlo konkretna. Ne morate da budete genije da biste se osvrnuli oko sebe i videli da nešto ne štima. Mislim, postoji ogroman broj ljudi koji žele da rade, postoji ogroman posao koji treba da se uradi, ima mnogo resursa – ovo je najbogatija zemlja na svetu, a iz nekog razloga te stvari ne mogu da se spoje. To vam govori da u socioekonomskom sistemu ima nečeg duboko patološkog. Dobro, šta je tu patološko? Mislim da je to pitanje koje ljudi treba sebi da postave – i to se odnosi na levi centar, obrazovani sloj koji pominjete.

Ima li nekih aktivističkih grupa koje cenite i za koje smatrate da konstantno dobro rade? Pokret Occupy evoluira, imajući u vidu realnost sa kojom se susreće, ali ima li nekih drugih od kojih ostale grupe mogu nešto da nauče?

Ima ih mnogo. Ako brojite ljude, danas ima više aktivizma nego u najbolje vreme šezdesetih, mislim na poslednjih par godina šezdesetih. Danas ima aktivističkih pokreta za razna pitanja. Neki od njih su zaista izuzetno značajni. Recimo, pokret za zaštitu životne sredine. Na primer, ako ste u proteklih par dana čitali New York Times, vesti sa naslovne strane kažu da arktički led nestaje mnogo brže čak i od najmračnijih predviđanja. U istom članku se kaže da država i korporacije reaguju pokušavajući da pogoršaju ovaj problem. Ne piše tako, ali piše da reaguju tako što razmatraju uzbudljive mogućnosti naftnog bušenja na Arktiku, da bismo došli do još fosilnog goriva pa da Arktik nestane još brže. Umesto da nas katastrofa snađe za 50 godina, možda možemo da je dostignemo za 20 godina. I sve je to u istom članku. Postoje pokreti koji se time bave, i u pitanju je opstanak.

Mi smo u ovoj zemlji vrlo atomizirani, ne postoji jezgro aktivističkih pokreta. Razlog za to je uspeh desničarskog podrivanja radničkog pokreta. Radnički pokret je kroz istoriju uvek bio u središtu svakog većeg aktivističkog pokreta – ne čitav radnički pokret, ali njegovi delovi. Od devetsto četrdesetih, preduzetnička klasa vodi borbu za uništenje radničkog pokreta, koji ih je prestrašio tridesetih, jednostavno je bio previše progresivan i previše aktivistički raspoložen. Borba je počela odmah nakon rata, sa zakonom Teft-Hartli, traje do dana današnjeg, i bila je prilično uspešna.

Bila je uspešna i u ideološkom smislu. Ljudi su naučeni da mrze radnike javnih preduzeća, koji imaju sindikalno zagarantovane penzije – zašto oni da imaju penziju a ja da nemam? To je bila vrlo dobra propaganda. Razlog zašto oni imaju penziju a ti je nemaš jeste to što oni imaju sindikate, i odrekli su se dela zarade, i plaćeni su manje u odnosu na svoje kvalifikacije. Gubitak kompenzacije nadomešten je sigurnošću. Zato ne treba da ih napadaš jer su osvojili sigurnost odrekavši se plate, nego se zapitaj ko je odgovoran za tvoju situaciju – banke, poslodavci, direktori – ne daj da ti skrenu pažnju na ovo. Ali odvraćanje pažnje je bilo prilično uspešno.

Na primer, na izborima u Viskonsinu, značajan broj sindikalaca glasao je za Vokera. Ako pogledate izbore 2010. ovde u Masačusetsu, za naslednika Kenedijevog mesta, verovatno je većina sindikalaca glasala za Brauna, delimično zato što su bili toliko razočarani time kako je Obamina administracija odustala od… zapravo, nije odustala, nego je uništila svako svoje obećanje.

I pored velikog gubitka podrške radničkog pokreta, čiji je aktivizam vrlo fragmentiran, ostaje vrlo značajan deo. Pokret za zaštitu životne sredine je takav. Još jedan, koji se po mom mišljenju zanemaruje, jeste posao koji radi Gar Alperovic u Vašingtonu, u razvijanju preduzeća u vlasništvu radnika i zajednice. To je vrlo izvodljivo. I pogađa pravo u srce socioekonomskog sistema. Ali vlasti ga tolerišu, jer se uklapa u tržišni sistem, pa imate konzervativne funkcionere koji ga podržavaju itd. Ideja je potpuno razumna. Zašto bi par bankara u Njujorku odlučilo da uništi neku fabriku u Ohaju i da je premesti u Bangladeš ili tako negde? Zašto bi im se dalo pravo da donose takve odluke, kad se to njih ne tiče? Zato što poseduju deonice. To treba da bude odluka zajednice i radnika. Ljudi ovo mogu da shvate i mnogo toga se može učiniti. A isto se može uraditi na velikom planu, ako se ljudi organizuju.

Uzmite, na primer, automobilsku industriju. Pre nekoliko godina, država ju je praktično posedovala, i danas poseduje jedan njen značajan deo. Praktično je bila nacionalizovana. Moglo se uraditi nekoliko stvari. Jedna je ono što jeste urađeno – da se rekonstruiše i vrati istim vlasnicima i upravi, sa možda nekoliko različitih imena – da nastave sa onim što su radili. Bilo je i drugih mogućnosti – mogla se prepustiti radnicima i zajednicama. Moglo joj se pomoći da izgradi stvari koje su zaista potrebne državi, recimo brzu železnicu. Radnici su kvalifikovani, državi je to potrebno, ima mnogo resursa, i to bi dosta promenilo stvari. Pa, da bi se to uradilo, morate imati ono što se dešava u Klivlendu, na mnogo višem nivou. Što samo znači da je to izvodljivo sa više truda i više organizovanja. I ovo je značajan aktivistički pokret.

Ima mnogih drugih pitanja. Recimo, američki zatvorski sistem je potpuno skandalozan. Postoje pokreti za prava zatvorenika. Veliki problemi postoje i u useljeničkoj politici, u spoljnoj politici, možda se približavamo velikom ratnom sukobu na Bliskom istoku, koji se može potpuno izbeći. Ima lakih metoda da se on izbegne, novinari ih ne pominju, o njima se ne govori, osim možda u strukovnim publikacijama za kontrolu naoružanja. Ali pomenimo neke najočiglednije. Kakvu god pretnju mislite da Iran predstavlja, uglavnom je preuveličana, ali kakva god bila, ona se može zaustaviti jednim metodom koji ima ogromnu međunarodnu podršku. Regionalno uspostavljanje zone bez nuklearnog naoružanja. Zapravo, u decembru će se održati skup, koji će se time pozabaviti. O tom pitanju međunarodna zajednica raspravlja skoro 20 godina. Amerika formalno prihvata to rešenje, ali zapravo ga odbija. Obama nameće razne uslove, a Buš je jednostavno rekao – dođavola s tim, nećemo ni da razmatramo. Obamina administracija je bila predusretljivija, rekla je da razmišlja o predlogu, da je to sjajna ideja, ali ne možemo da je sprovedemo. Ne sada, možda nekad, a Izrael treba izuzeti. U stvari, prekjuče je Izrael objavio da neće učestvovati na skupu, zato što ne pristaje da bude primoran na učešće. Zanimljivo je da većina izraelskog stanovništva podržava ovo rešenje, ali Izrael nije demokratsko društvo, kao što nismo ni mi.

Ovo je značajna vest, ne znam za vas, ali ja nigde nisam uspeo da je pronađem. Ukoliko ne bude velikog pritiska građana na SAD da odustanu od svoje politike blokiranja, taj skup neće ništa rešiti, i možda ćemo ući u veliki ratni sukob, koji će biti izuzetno destruktivan. Može se nešto uraditi. Zapravo, gde god pogledate, ima bezbroj stvari koje se mogu uraditi. Za to nije potrebna nikakva magija, treba učiti o tim stvarima, rušiti sopstvene doktrinarne barijere, čak i informacijske barijere, što nije neizvodljivo, pa zatim preći na obrazovanje, organizovanje, ili na neki drugi odgovarajući vid aktivizma.

Postoji li nešto konkretno što vam daje nadu, kao nekome ko je decenije posvetio aktivizmu?

Ima mnogo stvari. Podsticajni i uzbudljivi prizor ljudi koji se bore u vrlo okrutnim uslovima, mnogo gorim od bilo čega sa čime se mi susrećemo. Oni istrajavaju, hrabro i časno, i ne predaju se. To zaista jeste podsticajno, ima ih i ovde i u drugim zemljama. Druga stvar, ako pogledate dugoročnu putanju, ona je u suštini pozitivna. Prava su vremenom proširena, pridubljena, ojačana. Postavljaju se nova pitanja, koja ranije nisu ni spominjana. Ostvarene su mnoge pobede, čak i poslednjih godina. Recimo prava žena, što je verovatno najveće dostignuće šezdesetih i sedamdesetih, i koje je zaista civilizovalo čitavo društvo. Ta borba traje od osamnaestog veka, i zahuktala se šezdesetih godina. Ima još mnogo posla, ali drušvo je dosta promenjeno. Ima mnogo stvari za koje se tu više ne treba boriti, jer su sada prihvaćene. Ili pogledajte pokret za zaštitu životne sredine. Šezdesetih nije ni postojao. Sada je značajan i priznat. Dakle ima mnogih uspeha.

Mislim da je osnovni razlog vrlo jednostavan. Imate dva izbora. Možete reći – sve je besmisleno, neću ništa ni da pokušavam. Tako ćete doprineti da najgori mogući ishod bude zagarantovan. Ili možete reći – situacija je nezgodna, ali bilo je i gore, ako se aktiviramo, možda ćemo nešto popraviti. Između ta dva izbora, izbor zapravo i ne postoji.
Izvor: 6yka