Dok se rimski papa moli u praznoj bazilici Svetog Petra, dok u Jerusalimu glavnu uskršnju ceremoniju organizuju bez prisustva vernika, u zemlji Srbiji ovdašnje bradonje u svojim prigodnim crnim odorama i dalje organizuju oflajn verske obrede i uporno se oglušuju o mlitave zapovesti kalkulantskih vlasti, koje valjda strahuju od popova koji u (kontra)obaveštajnim službama imaju viši čin od njih, a sasvim sigurno daleko dužu tradiciju i iskustvo u tim stvarima.
Zaista, šta bi još mogao biti motiv za „božje pastire“ da toliko uporno insistiraju na širenju korone među svojim stadom, sem što imaju ovozemaljskih finansijskih problema zbog proglašenog vanrednog stanja, policijskog sata, zdravorazumskih zdravstvenih mera i tome slično? Zašto, pobogu, oni pričešćuju „vernike“ iz iste kašičice, kada je jasno da su i neki visokopozicionirani crkveni ljudi preminuli nakon što su, uprkos upozorenjima, organizovali verske obrede? Da li možda zbog toga što su im na stend-baju krštenja, venčanja, slave, sahrane („uzemljenja“, u popovskom žargonu...)? Ili žele da poverujemo kako im je stvarno stalo do vernika, od kojih minimum trećina živi na ili ispod granice siromaštva, dok parking ispred zgrade Patrijaršije u vreme sednica crkvene vlade izgleda kao da je vlasnik Ferarija organizovao neku žurku?
Ali, zašto bi ikada bilo drukčije nego što je sada? Crkva je vazda bila uz skute raznim tiranima, uvek klasa za sebe, a mimo plebsa/raje, pa do dana današnjeg. Drugim rečima, jebe se njima - tim promoterima zaraze među njima - i za veru i za vernike, daj da se uzme lova, da se kupi novi džip, razmeni sa lokalnim mafijašem neka šuma, njiva od nekoliko stotina hektara, proizvedu i naveliko prodaju vino i rakija, izgradi stotinu zgrada, posadi nekoliko stotina crkava, da se sačuva sef sa milionima evra u patrijaršiji u Beogradu. I nije se s njima kačiti, nije to radio čak ni Zemunski klan, jer i nad mafijaškim kapom ima pop, jer i crkva ima svoju gardu. U ovo zadnje sam se i sam imao prilike uveriti pre nekoliko godina, kada sam svojim očima u Novom Sadu video tipove odevene u nekakve crkvenjačke odore, ispod kojih im vire, ni manje ni više, nego – hekleri! Mir božji!
Ali, to je crkva i tu je manje-više sve jasno, još od vremena kad su se, jako davno je to bilo, u marketinško-profiterske svrhe, odrekli Hrista i njegovog republikansko-komunističkog učenja. A šta za to vreme radi država? Do zla boga patetični Vučić u jednom od svojih milion histeričnih nastupa izvoleo je izjaviti da će, ako treba, klečati pred patrijarhom, samo da srpsko-pravoslavni poglavica pošalje jasnu poruku vernicima i nižem sveštenstvu da ne dolaze u crkve u vreme pandemije. Zašto bi predsednik države, koji bi trebalo da u svojim rukama ima sve ono što državu čini državom, a to je monopol na upotrebu sile, klečao pred nekim čikom koji će ove godine napuniti 90 godina? Nemojte mi samo reći da bilo ko ko je pri svesti veruje da Aleksandar Vučić veruje u bilo šta. Doslovno u bilo šta! Ma kakvi, on bi da kleči zato što su mu na pameti jedino rejting i istraživanja javnog mnjenja, koja kažu da u Srbiji većina stanovništva za sebe tvrdi da su vernici.
Zašto bi predsednik republike trebao da kleći pred patrijarhom? (FOTO: HINA/TANJUG/Dragan Kujundžić)
I zaista i jesu vernici, ukoliko se verom smatraju krstovi koji vise na unutrašnjim retrovizorima automobila, preteći ponekad da ih pod težinom otkinu. Ili ako se verom smatra to što se masovno nose „brojanice“ oko ručnog zgloba. Većinom, reč je o istim onim „vernicima“ i njihovim potomcima koji su do pre 30 godina, umesto krstova i brojanica, nosili zvezde petokrake, a umesto ikona u svojim domovima držali Titove slike. To, dakle, nisu vernici nego najobičniji konvertiti. Kako je neko ispravno primetio, u Srbiji vera kod ogromne većine nije stvar iskrenog ubeđenja, nego pre svega rituala.
Paradoksalno, upravo ogromna većina tih „vernika“ izgovara najveće moguće pogrde o popovima, a u društvu vlada nacionalni konsenzus da su popovi - lopovi. Uprkos tome, drže se slave, organizuju se krštenja, crkvena venčanja i sahrane ... Jer se, tobož, u socijalizmu to nije moglo. Što bi rekao Balašević: „tek posle raspada Jugoslavije čuo sam da je bilo zabranjeno ići u crkvu i slaviti slavu“. Njegova familija sve je to radila i u vreme socijalizma. A ovo sadašnje „pomodarstvo“ nikakve veze ni sa verom ni sa hrišćanstvom nema. Kao jedan tvrdonovopravoslavni poznanik, koji se „profesionalno“ bavio vođenjem „crnih knjiga“ za „humanitarnu“ organizaciju koja se, kao, bavila pomaganjem Romima. Pomagali su im tako što su donatorima prikazivali da nabavljaju robu od Benettona, a u stvarnosti su naručivali kargo pošiljke bofl robe iz Kine. Resto love su stavljali sebi u džep, od čega su kupovali stanove i otvarali ordinacije za „psihološku pomoć ugroženima“. Ali se zato moj bivši drug valjda naučio krstiti. U stilu: leva ruka – desni džep! Pa u crkvu po oprost ...
Verujemo da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje i iskreni i pošteni vernici. Možemo samo da verujemo, pošto ih u javnosti ne čujemo. Sigurno zato što su prostaci i siledžije uvek glasniji. Ali, ako već postoje iskreni vernici, teško je razumeti zašto ne podignu svoj glas protiv monstruoznih zloupotreba vere i duhovnog, koje traju stolećima. Nasuprot tome, u našoj stvarnosti čuju se isključivo oni koji su neprijatelji života. Kao što je pisao Mirko Đorđević, "svega ćete naći u jevanđelju, ali ni govora o nekom nacionalnom, rasnom ili etničkom određenju". Etnofiletizam ili „verski nacionalizam“ jedan je od najtežih hrišćanskih grehova. Zbog toga su, u religijskom diskursu, sve ove antisemite i nacionalisti, sledbenici Nikolaja Velimirovića, zli čarobnjaci koji vode glavnu reč u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, osuđeni na večni pakao, bez naknadnih reklamacija.
Crkva pred Vaskrs (FOTO: HINA/EPA/Koča Sulejmanović)
Komunisti su na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. godine doneli mnoge važne odluke, a jedna od njih je bila i ona da se nakon rata imaju u svakom našem mestu, u svakoj zabiti izgraditi domovi kulture, da bi se narod odvratio od crkve i seoske birtije. U jugoslovenskim ratovima iz devedesetih godina 20. veka zvanična Srpska pravoslavna crkva je, na čelu sa „bogobojažljivim“ i „skromnim“ patrijarhom Pavlom, tim „hodajućim svecem“ kojega nije bilo ni malo stid da se druži i pogaču lomi sa dželatima i satrapima Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem, dala svoj blagoslov masovnim ratnim zločinima, silovanjima, kasapljenjima, etničkim čišćenjima i genocidu. Domovi kulture su pretvoreni u mučilišta, gubilišta i koncentracione logore. A seoska birtija i crkva su se vratile. Tražili ste - gledajte!
Ovakva SPC je, bez svake sumnje, sinonim za antimoderno, njena je misija i njen interes da „narod“ bude što gluplji, zatucaniji i primitivniji. Zato se ona tako dobro slaže sa tiranima: i jednima i drugima je u velikom interesu da bude što više onih koji su stariji od pet godina a još uvek veruju u izmišljenog prijatelja. Samo u takvom svetu crkva može da nađe opravdanje za svoje postojanje i da očuva svoje parazitske privilegije. Nema ni trunke sumnje da je reč o farisejima koji bi i prodali i raspeli onoga istog Hrista u kojeg se, tobož, zaklinju vršeći svoja hokus-pokus pričešća s namerom da pripomognu koroni, jer su od iste fele virusa. Fariseji su, inače, pripadnici sekte iz Isusovog vremena, koji su jedno govorili, a drugo - radili. Svaka sličnost je namerna.
S druge strane, za one kojima je stvarno do vere i do Isusa Hrista i njegovih reči „ne činite drugima ono što ne želite da drugi vama čine“, evo još malo Mirka Đorđevića, koji nam strašno nedostaje da nas svojim razumom uteši i odbrani od onih koji propovedaju čiste nebuloze: „Priča o Isusu i onome što se dogodilo nikada nije suvišna, niti je do kraja ispričana. Mi u toj ličnosti ne vidimo ono o čemu govore freske i nekakva prikazanja, nego zaista nadu za ljudsko iskupljenje (...) čućete da je Isus pogubljen, pa je onda ustao iz groba, prošetao, obukao se i vratio se kući. To su čiste besmislice o kojima ni u istoriji, ni u jevanđeljima, sinoptičkim ni kanonskim, nema pomena. Vaskrsenje ima jedan drugi smisao, to je veličanstvena metafora čoveka koji živi snagom volje, koji ima prirodno pravo da neće da umre, koji hoće da živi“. Mirko Đorđević, kojeg su - zbog svega što je govorio - glavni fariseji iz Srpske pravoslavne crkve mrzeli iz dna duše, umro je na Veliki petak, uoči Uskrsa, 2014. godine.
Srpska je pravoslavna crkva tako za ovih 30 godina prešla u stvari jedan sasvim logičan put: od one Šešeljeve zarđale do ove sadašnje zaražene kašike.
lupiga
