Čak se i najbolje demokratske zemlje slažu: u slučaju rata demokracija se privremeno suspenduje
Pre deset godina pisac i naučnik Džejms Lavlok očajavao je nad uvidom da je glavna prepreka smislenoj akciji za sprečavanje klimatske katastrofe – sama demokratija: „Čak se i najbolje demokratske zemlje slažu: u slučaju rata demokratija se privremeno suspenduje… Klimatske promene bi mogle biti problem ozbiljan kao rat. Možda će biti potrebno na neko vreme pauzirati demokratiju“.
Pretenzija Kine na lidersku poziciju u globalnim zelenim debatama temelji se na ideji da su samo prosvećeni diktatori u stanju da sagledaju prilike dugoročno, da prevaziđu rovovske interese i prisile društvo na neophodne promene. Međutim, eko-autoritarci po definiciji imaju zamućen pogled na demokratiju.
Rešavanje posledica koje ljudske aktivnosti imaju na planetu nije rat koji će se okončati odlučnom pobedom. Pre se radi o stalnim adaptacijama. Put ne vodi ka suspenziji demokratije, već ka njenoj ekspanziji. Vremena nema. Čak i kada bismo smesta smanjili emisiju gasova staklene bašte, jedva da bismo održali globalne temperature ispod opasne granice. Prilike zahtevaju da javnost, suočena sa egzistencijalnim izazovom, bude potpuno posvećena ekološkim vrednostima i želji da nešto preduzme. Zato je prva britanska klimatska skupština toliko važna. Okupila je 108 građana Ujedinjenog Kraljevstva, koji su sa naučnicima diskutovali o tome kako da zemlja postigne neto nultu emisiju do 2050.
Od značaja je i to što je grupa odabrana tako da verno odražava javnost – 17% učesnika su klimatski skeptici. Eksperiment je pokazao da građani, ukoliko im se omogući dovoljno objašnjenja i vremena da razmisle, razumeju složena politička pitanja i da su sposobni da donesu razumne odluke. Preporuke klimatske skupštine, objavljene 10. septembra, radikalne su i izvodljive. One podržavaju oporezivanje zagađivača, državno vlasništvo u pokretanju zelenih tehnologija, kao i zabranu potrošačke robe koja je štetna za okolinu, poput benzinskih automobila i bojlera na gas.
Sve su to dobre ideje kojima administracija Borisa Džonsona treba da posveti pažnju, posebno s obzirom na to da, kako upozorava Institut za državno upravljanje, vlada još uvek nema plan za ostvarenje sopstvenog cilja neto nulte emisije uprkos zakonima kojima se na to obavezala prošle godine. Sa političkim vođstvom koje se hvali povlačenjem iz međunarodnih sporazuma, teško je zamisliti kako UK može igrati vodeću ulogu u globalnim inicijativama uoči klimatskih pregovora koje UN organizuje sledeće godine u Glazgovu. Dok se atmosfera zagreva, klima se menja. Svih deset najtoplijih sezona u poslednjih 135 godina u Britaniji zabeležene su od 2002. Sunčanje u februaru zvuči kao najava kataklizme. Na drugoj strani sveta, ekološke katastrofe ređaju se jedna za drugom, dok se kalifornijska distopija guši u toksičnoj prašini šumskih požara.
Treba primetiti i da je britanska klimatska skupština igrala na sigurno i zanemarila spektakularno profitabilne industrije zasnovane na klimatskoj nepravdi. Ali ona je još uvek daleko kritičnija od premijera. Džonsonov trik je da ljude pridobija uzburkanim osećanjima umesto solidnim činjenicama, svestan da emocije oblikuju procenu validnog argumenta. Kad god je u nevolji, premijer se okreće takvoj vrsti politike.
Demokratija se mora oslanjati na diskusiju, a ne samo na puko glasanje. Klimatsku skupštinu uspostavilo je 6 parlamentarnih komisija kao odgovor na zahteve zelene kampanje Extinction Rebellion, koja je nažalost odbacila preporuke skupštine kao „suviše skromne“.
Potrebno je da zastanemo kako bismo bolje razumeli situaciju. Politika je postala tako složena, ubrzana i opterećena podacima da birači, suočeni s teškim izborima bez upozorenja, stavove formiraju odoka. Džonson često falsifikuje dokaze čime upravo navodi na takvo ponašanje, podstiče na ukopavanje pozicija, a kompromis predstavlja kao poraz. U trenutku kada smo suočeni sa opasnostima klimatske krize potrebne su nam institucije poput skupštine građana zasnovanih na uzajamnom poštovanju da bismo se fokusirali na uvide i dokaze koji ljude ujedinjuju umesto da ih dele.
6yka
Pre deset godina pisac i naučnik Džejms Lavlok očajavao je nad uvidom da je glavna prepreka smislenoj akciji za sprečavanje klimatske katastrofe – sama demokratija: „Čak se i najbolje demokratske zemlje slažu: u slučaju rata demokratija se privremeno suspenduje… Klimatske promene bi mogle biti problem ozbiljan kao rat. Možda će biti potrebno na neko vreme pauzirati demokratiju“.
Pretenzija Kine na lidersku poziciju u globalnim zelenim debatama temelji se na ideji da su samo prosvećeni diktatori u stanju da sagledaju prilike dugoročno, da prevaziđu rovovske interese i prisile društvo na neophodne promene. Međutim, eko-autoritarci po definiciji imaju zamućen pogled na demokratiju.
Rešavanje posledica koje ljudske aktivnosti imaju na planetu nije rat koji će se okončati odlučnom pobedom. Pre se radi o stalnim adaptacijama. Put ne vodi ka suspenziji demokratije, već ka njenoj ekspanziji. Vremena nema. Čak i kada bismo smesta smanjili emisiju gasova staklene bašte, jedva da bismo održali globalne temperature ispod opasne granice. Prilike zahtevaju da javnost, suočena sa egzistencijalnim izazovom, bude potpuno posvećena ekološkim vrednostima i želji da nešto preduzme. Zato je prva britanska klimatska skupština toliko važna. Okupila je 108 građana Ujedinjenog Kraljevstva, koji su sa naučnicima diskutovali o tome kako da zemlja postigne neto nultu emisiju do 2050.
Od značaja je i to što je grupa odabrana tako da verno odražava javnost – 17% učesnika su klimatski skeptici. Eksperiment je pokazao da građani, ukoliko im se omogući dovoljno objašnjenja i vremena da razmisle, razumeju složena politička pitanja i da su sposobni da donesu razumne odluke. Preporuke klimatske skupštine, objavljene 10. septembra, radikalne su i izvodljive. One podržavaju oporezivanje zagađivača, državno vlasništvo u pokretanju zelenih tehnologija, kao i zabranu potrošačke robe koja je štetna za okolinu, poput benzinskih automobila i bojlera na gas.
Sve su to dobre ideje kojima administracija Borisa Džonsona treba da posveti pažnju, posebno s obzirom na to da, kako upozorava Institut za državno upravljanje, vlada još uvek nema plan za ostvarenje sopstvenog cilja neto nulte emisije uprkos zakonima kojima se na to obavezala prošle godine. Sa političkim vođstvom koje se hvali povlačenjem iz međunarodnih sporazuma, teško je zamisliti kako UK može igrati vodeću ulogu u globalnim inicijativama uoči klimatskih pregovora koje UN organizuje sledeće godine u Glazgovu. Dok se atmosfera zagreva, klima se menja. Svih deset najtoplijih sezona u poslednjih 135 godina u Britaniji zabeležene su od 2002. Sunčanje u februaru zvuči kao najava kataklizme. Na drugoj strani sveta, ekološke katastrofe ređaju se jedna za drugom, dok se kalifornijska distopija guši u toksičnoj prašini šumskih požara.
Treba primetiti i da je britanska klimatska skupština igrala na sigurno i zanemarila spektakularno profitabilne industrije zasnovane na klimatskoj nepravdi. Ali ona je još uvek daleko kritičnija od premijera. Džonsonov trik je da ljude pridobija uzburkanim osećanjima umesto solidnim činjenicama, svestan da emocije oblikuju procenu validnog argumenta. Kad god je u nevolji, premijer se okreće takvoj vrsti politike.
Demokratija se mora oslanjati na diskusiju, a ne samo na puko glasanje. Klimatsku skupštinu uspostavilo je 6 parlamentarnih komisija kao odgovor na zahteve zelene kampanje Extinction Rebellion, koja je nažalost odbacila preporuke skupštine kao „suviše skromne“.
Potrebno je da zastanemo kako bismo bolje razumeli situaciju. Politika je postala tako složena, ubrzana i opterećena podacima da birači, suočeni s teškim izborima bez upozorenja, stavove formiraju odoka. Džonson često falsifikuje dokaze čime upravo navodi na takvo ponašanje, podstiče na ukopavanje pozicija, a kompromis predstavlja kao poraz. U trenutku kada smo suočeni sa opasnostima klimatske krize potrebne su nam institucije poput skupštine građana zasnovanih na uzajamnom poštovanju da bismo se fokusirali na uvide i dokaze koji ljude ujedinjuju umesto da ih dele.
6yka
