Nacionalizam je master narativ koji i cool tipove sa fancy naočalama za sunce pretvara u ubojice, piše Saša Ilić.
Dokumentacioni centar Ratovi 1991-1999 je početkom 2002. godine u saradnji sa Kulturnim centrom Rex, organizovao postavljanje izložbe ratnih fotografija Rona Haviva pod nazivom Krv i med. U pitanju je kolekcija od 64 izabrane fotografije koje je trebalo izložiti u šest gradova u Srbiji: Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Užicu, Kragujevcu i Vršcu. Ova izložba je na početku demokratske transformacije srpskog društva trebalo da pokrene debate o nedavnoj prošlosti, te da uz brojne tribine i filmske projekcije uvede u javni diskurs i ono što je ostalo skriveno tokom petooktobarske revolucije, bez čega je dalji put promena bio nemoguć. Međutim, već na tom prvom koraku (baš kao što je u politici došlo do sukoba između koncepata Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice), pokazalo se da postavljanje ovakve izložbe, u takvoj Srbiji, nije nimalo jednostavna stvar. Od šest gradova, u tri grada je izložba Krv i med bila fizički opstruirana (Čačak, Užice, Kragujevac), a zainteresovani građani su ostali s one strane galerijskih zidova.
Pa opet, kolekcija ratnih fotografija Rona Haviva nije u potpunosti eliminisana iz srpske javnosti. Neke fotografije su viđene, elektronski mediji su ih preneli, neke su osvanule na koricama pojedinih izdanja. Jedna od najpoznatijih fotografija bila je svakako scena u kojoj mladi arkanovac šutira leševa Bošnjaka iz Bijeljine. Ron Haviv ju je snimio krajem marta (ili početkom aprila) 1992. kada je kao samostalni fotoreporter stigao u Bijeljinu i uz dozvolu Željka Ražnatovića Arkana napravio seriju fotografija iz najranijeg perioda etničkog čišćenja u Istočnoj Bosni, nekoliko dana pre zvaničnog početka rata.
Na pomenutoj fotografiji pada u oči izvesna simetrija, troje mrtvih Bošnjaka, licem zaronjeni u mokri, krvavi trotoar, a gore trojica uniformisanih i naoružanih arkanovaca u dejstvu. Od toga su dvojica okrenuta licem ka objektivu aparata dok je treći, u zanosu svog šuta, okrenut leđima posmatraču. Njegova vitka figura jedina je u pokretu, reklo bi se atipičnom za ovakve okolnosti. Za razliku od njega, preostala dvojica kreću se prilično ukočeno, gotovo mehanički, a pogledi su im usmereni ka novim žrtvama, koje oni percipiraju kao veliku opasnost. Oni više ne mare za mrtve podno zida od cigala, ostavljaju svom najmlađem članu da se pozabavi njima. Mladi arkanovac je "ulovljen" u trenutku kada sa streljanim ljudima treba da ostane nasamo još neko vreme, bez podrške svojih iskusnih kolega koji su upravo krenuli ka sledećoj muslimanskoj kući. Zbog toga se valjda ustremljuje na jedinu ženu među žrtvama. Na osnovu iskaza Dženite Mulabdić, koja je tu poslednju ramazansku noć, zajedno sa mužem Muhamedom i uplašenim susedima provela u podrumu Redžepa Šabanovića i njegove žene Tife, znamo da na tom pločniku leže upravo Redžep i Tifa u pletenom prsluku. Drugi ubijeni muškarac je Albanac, buregdžija iz Bijeljine.
Havivova fotografija naposletku redukuje odnos na samo dvoje aktera, na mladog arkanovca i mrtvu Tifu Šabanović koja mirno "čeka" udarac njegove čizme. Taj udarac je usledio odmah nakon "okidanja" aparata. Međutim, na fotografiji će taj pokret ostati u intenciji zauvek. Tu fotografiju će Arkan komentarisati kao trenutak u kome njegovi dobrovoljci pritrčavaju u pomoć mrtvim Srbima. O podignutoj čizmi mladog arkanovca nastaće čitavi elaborati u odbranu tog gesta na internet forumima. Vrlo često, ova fotografija je plasirana u javnost i bez donjeg segmenta, tj. bez podignute čizme, tako da je mladi arkanovac izgledao kao da je izgubio ravnotežu nad nečim, pod svojim nogama. To nešto ostalo je skriveno nakon petooktobarskih promena u Srbiji, a kako će se ispostaviti, do danas zabranjeno u bilo kakvoj debati o srpskoj odgovornosti za ratne zločine i, naposletku, genocid u Srebrenici.
Nedavna vest koju je objavio Dnevni avaz, tiče se upravo ove fotografije. Naime, uhapšen je izvesni Srđan Golubović Maks, poznat i kao DJ Max, za koga se pretpostavlja da je upravo onaj arkanovac sa fotografije Rona Haviva koji je odsudnog dana učestvovao u bijeljinskom masakru. Da ironija bude veća, Golubović je uhapšen zbog posedovanja narkotika i oružja, dok čitava ova priča iz prošlosti koju je zapamtila Havivova fotografija, kao i preživeli Bošnjaci iz Bijeljine, nikada nije zainteresovala srpsko tužilaštvo. Uhapšeni Srđan Golubović aka DJ Max, nakon 1996. je napravio solidnu karijeru u beogradskom DJ timu XperimenT, koji se bavi trans muzikom i produkcijom žurki. Kako se navodi na njihovom sajtu, DJ Max (koji je od "običnog" Maksa sa Vračara to postao 1996) "jedan je od onih koji nam omogućuju da nakon svake velike žurke u gradu, imamo gde da nastavimo provod, organizujući brojne i redovne after party-je za pamćenje". Za poslednjih nedelju dana, otkad je ova vest počela da kruži elektronskim medijima, DJ tim XperimenT nije demantovao vest o hapšenju svog člana, niti o njegovoj povezanosti sa aktivnostima srpskih paramilitarnih formacija u prošlosti. Zapravo, mediji u Srbiji, uglavnom nisu zainteresovani za ovaj slučaj. Ipak, ovaj događaj (čak i da se ispostavi da ne postoji veza između Arkanovog Maksa i DJ Maxa), retroaktivno je bacio još jedan snop svetlosti na fotografiju Rona Haviva. Naime, mladi arkanovac je za razliku od svojih kolega na glavi umesto fantomke imao zataknute bele naočare za sunce. Iako je bio vlažni početak aprila (ili kraj marta, po svedočenju samog Haviva), njemu su te naočare bile potrebne, i to ne da bi zaštitio oči od UV zraka već da bi očuvao vezu sa tzv. urbanom kulturom iz koje je potekao, čak i pri anticivilizacijskim i nehumanim radnjama u kojima je učestvovao.
Tako je Tifin beli pleteni prsluk došao u neočekivanu relaciju sa belim naočarima Srđana Golubovića Maksa, kao clash urbane i ruralne kulture. Nakon svog eksperimenta u Bosni, Golubović se vratio u Beograd i nastavio tamo gde je ranije stao, postavši važnim faktorom u oblikovanju tzv. beogradske urbane muzičke scene. Biti urban u Beogradu je uvek značilo biti protiv rata, nacionalizma, zločina, Miloševićevog političkog projekta uopšte. Biti urban značilo je automatski i biti cool. Ova fotografija Rona Haviva dekonstruiše upravo tu ideologiju da je urbano bilo suprotstavljeno Miloševićevoj politici, te da je njegov pad trebalo da predstavlja i pobedu urbanog nad ruralnim konceptima, oličenim u nacionalističkoj ideologiji, poniklim iz agrarnih kultova. Naprotiv, nacionalizam je master narativ koji i cool tipove sa fancy naočarima za sunce pretvara u ubice. Podjednako, to čini i sa intelektualcima, umetnicima, radnicima i seljacima. Tako je i četništvo postalo trend kod urbane omladine krajem osamdesetih baš kao što će sredinom devedesetih to postati trance. U tom smislu, R. P. Nogo i DJ Max mogu deliti istu ideologiju, a da se pritom služe citatima iz različitih registara. Slično kao Baja Mali Knindža i Nebojša Krstić.
Dokumentacioni centar Ratovi 1991-1999 je početkom 2002. godine u saradnji sa Kulturnim centrom Rex, organizovao postavljanje izložbe ratnih fotografija Rona Haviva pod nazivom Krv i med. U pitanju je kolekcija od 64 izabrane fotografije koje je trebalo izložiti u šest gradova u Srbiji: Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Užicu, Kragujevcu i Vršcu. Ova izložba je na početku demokratske transformacije srpskog društva trebalo da pokrene debate o nedavnoj prošlosti, te da uz brojne tribine i filmske projekcije uvede u javni diskurs i ono što je ostalo skriveno tokom petooktobarske revolucije, bez čega je dalji put promena bio nemoguć. Međutim, već na tom prvom koraku (baš kao što je u politici došlo do sukoba između koncepata Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice), pokazalo se da postavljanje ovakve izložbe, u takvoj Srbiji, nije nimalo jednostavna stvar. Od šest gradova, u tri grada je izložba Krv i med bila fizički opstruirana (Čačak, Užice, Kragujevac), a zainteresovani građani su ostali s one strane galerijskih zidova.
Pa opet, kolekcija ratnih fotografija Rona Haviva nije u potpunosti eliminisana iz srpske javnosti. Neke fotografije su viđene, elektronski mediji su ih preneli, neke su osvanule na koricama pojedinih izdanja. Jedna od najpoznatijih fotografija bila je svakako scena u kojoj mladi arkanovac šutira leševa Bošnjaka iz Bijeljine. Ron Haviv ju je snimio krajem marta (ili početkom aprila) 1992. kada je kao samostalni fotoreporter stigao u Bijeljinu i uz dozvolu Željka Ražnatovića Arkana napravio seriju fotografija iz najranijeg perioda etničkog čišćenja u Istočnoj Bosni, nekoliko dana pre zvaničnog početka rata.
Na pomenutoj fotografiji pada u oči izvesna simetrija, troje mrtvih Bošnjaka, licem zaronjeni u mokri, krvavi trotoar, a gore trojica uniformisanih i naoružanih arkanovaca u dejstvu. Od toga su dvojica okrenuta licem ka objektivu aparata dok je treći, u zanosu svog šuta, okrenut leđima posmatraču. Njegova vitka figura jedina je u pokretu, reklo bi se atipičnom za ovakve okolnosti. Za razliku od njega, preostala dvojica kreću se prilično ukočeno, gotovo mehanički, a pogledi su im usmereni ka novim žrtvama, koje oni percipiraju kao veliku opasnost. Oni više ne mare za mrtve podno zida od cigala, ostavljaju svom najmlađem članu da se pozabavi njima. Mladi arkanovac je "ulovljen" u trenutku kada sa streljanim ljudima treba da ostane nasamo još neko vreme, bez podrške svojih iskusnih kolega koji su upravo krenuli ka sledećoj muslimanskoj kući. Zbog toga se valjda ustremljuje na jedinu ženu među žrtvama. Na osnovu iskaza Dženite Mulabdić, koja je tu poslednju ramazansku noć, zajedno sa mužem Muhamedom i uplašenim susedima provela u podrumu Redžepa Šabanovića i njegove žene Tife, znamo da na tom pločniku leže upravo Redžep i Tifa u pletenom prsluku. Drugi ubijeni muškarac je Albanac, buregdžija iz Bijeljine.
Havivova fotografija naposletku redukuje odnos na samo dvoje aktera, na mladog arkanovca i mrtvu Tifu Šabanović koja mirno "čeka" udarac njegove čizme. Taj udarac je usledio odmah nakon "okidanja" aparata. Međutim, na fotografiji će taj pokret ostati u intenciji zauvek. Tu fotografiju će Arkan komentarisati kao trenutak u kome njegovi dobrovoljci pritrčavaju u pomoć mrtvim Srbima. O podignutoj čizmi mladog arkanovca nastaće čitavi elaborati u odbranu tog gesta na internet forumima. Vrlo često, ova fotografija je plasirana u javnost i bez donjeg segmenta, tj. bez podignute čizme, tako da je mladi arkanovac izgledao kao da je izgubio ravnotežu nad nečim, pod svojim nogama. To nešto ostalo je skriveno nakon petooktobarskih promena u Srbiji, a kako će se ispostaviti, do danas zabranjeno u bilo kakvoj debati o srpskoj odgovornosti za ratne zločine i, naposletku, genocid u Srebrenici.
Nedavna vest koju je objavio Dnevni avaz, tiče se upravo ove fotografije. Naime, uhapšen je izvesni Srđan Golubović Maks, poznat i kao DJ Max, za koga se pretpostavlja da je upravo onaj arkanovac sa fotografije Rona Haviva koji je odsudnog dana učestvovao u bijeljinskom masakru. Da ironija bude veća, Golubović je uhapšen zbog posedovanja narkotika i oružja, dok čitava ova priča iz prošlosti koju je zapamtila Havivova fotografija, kao i preživeli Bošnjaci iz Bijeljine, nikada nije zainteresovala srpsko tužilaštvo. Uhapšeni Srđan Golubović aka DJ Max, nakon 1996. je napravio solidnu karijeru u beogradskom DJ timu XperimenT, koji se bavi trans muzikom i produkcijom žurki. Kako se navodi na njihovom sajtu, DJ Max (koji je od "običnog" Maksa sa Vračara to postao 1996) "jedan je od onih koji nam omogućuju da nakon svake velike žurke u gradu, imamo gde da nastavimo provod, organizujući brojne i redovne after party-je za pamćenje". Za poslednjih nedelju dana, otkad je ova vest počela da kruži elektronskim medijima, DJ tim XperimenT nije demantovao vest o hapšenju svog člana, niti o njegovoj povezanosti sa aktivnostima srpskih paramilitarnih formacija u prošlosti. Zapravo, mediji u Srbiji, uglavnom nisu zainteresovani za ovaj slučaj. Ipak, ovaj događaj (čak i da se ispostavi da ne postoji veza između Arkanovog Maksa i DJ Maxa), retroaktivno je bacio još jedan snop svetlosti na fotografiju Rona Haviva. Naime, mladi arkanovac je za razliku od svojih kolega na glavi umesto fantomke imao zataknute bele naočare za sunce. Iako je bio vlažni početak aprila (ili kraj marta, po svedočenju samog Haviva), njemu su te naočare bile potrebne, i to ne da bi zaštitio oči od UV zraka već da bi očuvao vezu sa tzv. urbanom kulturom iz koje je potekao, čak i pri anticivilizacijskim i nehumanim radnjama u kojima je učestvovao.
Tako je Tifin beli pleteni prsluk došao u neočekivanu relaciju sa belim naočarima Srđana Golubovića Maksa, kao clash urbane i ruralne kulture. Nakon svog eksperimenta u Bosni, Golubović se vratio u Beograd i nastavio tamo gde je ranije stao, postavši važnim faktorom u oblikovanju tzv. beogradske urbane muzičke scene. Biti urban u Beogradu je uvek značilo biti protiv rata, nacionalizma, zločina, Miloševićevog političkog projekta uopšte. Biti urban značilo je automatski i biti cool. Ova fotografija Rona Haviva dekonstruiše upravo tu ideologiju da je urbano bilo suprotstavljeno Miloševićevoj politici, te da je njegov pad trebalo da predstavlja i pobedu urbanog nad ruralnim konceptima, oličenim u nacionalističkoj ideologiji, poniklim iz agrarnih kultova. Naprotiv, nacionalizam je master narativ koji i cool tipove sa fancy naočarima za sunce pretvara u ubice. Podjednako, to čini i sa intelektualcima, umetnicima, radnicima i seljacima. Tako je i četništvo postalo trend kod urbane omladine krajem osamdesetih baš kao što će sredinom devedesetih to postati trance. U tom smislu, R. P. Nogo i DJ Max mogu deliti istu ideologiju, a da se pritom služe citatima iz različitih registara. Slično kao Baja Mali Knindža i Nebojša Krstić.
