Fukuyama je u čuvenom eseju proglasio trijumf liberalne demokracije i post-ideološki svijet. No, je li to bila samo zamaskirana desnica? Francis Fukuyama; Foto: Robert Goddyn

Leta 1989. američki magazin National Interest objavio je esej s vrlo smelim naslovom - Kraj istorije? Autor tog eseja, politikolog Fransis Fukujama napisao je da su velike ideološke bitke Istoka i Zapada završene i da je zapadna liberalna demokratija pobedila. U vreme antikomunističkih demonstracija širom bivšeg Sovjetskog Saveza činilo se da je tekst pogodio u metu. Fukujama je postao zvezda političkih nauka, "dvorski filozof globalnog kapitalizma". Kada se tri godine kasnije pojavila njegova knjiga Kraj istorije i poslednji čovek, oprezni znak pitanja je nestao.

Teza o "kraju istorije" do danas je dovoljno puta ponovljena da dobije prizvuk istine - mada je, naravno, često i osporavana. Neki kritičari su ukazivali na 11. septembar kao na glavni protivprimer. Drugi su isticali jačanje islamskog fundamentalizma i Arapsko proleće kao dokaze da ideološki konflikt i dalje traje.

Ali Fukujama je vodio računa da naglasi kako nije rekao da se više ništa značajno neće desiti ili da na svetu neće preostati nijedna zemlja koja se neće prilagoditi liberalnodemokratskom modelu. "Na kraju istorije", pisao je, "nije nužno da svi postanu uspešna liberalna društva, već samo da odustanu od svojih ideoloških pretenzija na zastupanje različitih i viših oblika ljudskog društva."

Fukujama je govorio o idejama, a ne o događajima. Verovao je da ne može biti ničeg boljeg od zapadne liberalne demokratije, sa njenom elegantnom ravnotežom slobode i jednakosti; da će njena tekovina biti opšta smirenost svetskih odnosa, i da će na duge staze to biti jedina smislena igra na snazi. "Svedoci smo ne samo kraja hladnog rata ili isteka određenog perioda posleratne istorije već i kraja istorije kao takve: to jest, krajnje tačke ljudske ideološke evolucije i univerzalizacije zapadne liberalne demokratije kao konačnog oblika ljudskog vladanja."

Fukujama se oslanjao na Hegela koji je istoriju definisao kao linearni niz epoha. Tehnološki progres i kumulativno rešavanje sukoba omogućili su ljudima da napreduju od plemenskog preko feudalnog do industrijskog društva. Za Marksa, put se završavao komunizmom; Fukujama je označio novu destinaciju.

Dugo je njegov argument bio neobično otporan na izazove sa levice. Neoliberalizam je prilično hegemonski diskurs. Prve pukotine, međutim, pojavile su se poslednjih godina, u zakasneloj reakciji na spasavanje banaka 2008. Globalni Occupy protesti i demonstracije protiv štednje navele su mnoge teoretičare sa levice - uključujući francuskog filozofa Alena Badjua u Ponovnom rođenju istorije i Britanca Šejmasa Milna u zbirci eseja Osveta istorije - da se zapitaju da li to istorija opet maršira. "Šta se to dešava?" pita Badju. "Produžeci za iscrpljeni svet po svaku cenu? Lekovita kriza sveta namučenog sopstvenom pobedničkom ekspanzijom? Kraj tog sveta? Najava drugačijeg?" Badju oprezno posmatra nemire iz 2011. kao promenu igre, sa potencijalom da se uvede novi politički poredak. Za Milna, takođe, događaji kao što su neuspeh Amerike da "demokratizuje" Irak i Avganistan, finansijski krah i procvat socijalizma u Latinskoj Americi jasno ukazuju na "kraj unipolarnog trenutka".

Ostaje otvoreno pitanje da li će ti događaji, iako dramatični, uopšte imati bilo kakve posledice. Bez vođe i mršavog programa, kritika i dalje ne uspeva da se uveže, rascepkana na online peticije i kampanje s jednim izolovanim ciljem. Hoće li levica izgraditi koherentan ideološki izazov desnici, ili su to sve samo pogranične čarke? Da li se istorija završila ili ne?

Kao što su neki na levici odavno shvatili, Fukujama je izvodio ideološki trik. Da li je "zapadna liberalna demokratija", kao što je on tvrdio, zaista primena principa Francuske revolucije? Ili je to u stvari sredstvo kojim se desnica maskirala u dobroćudnu neospornu politiku? "Univerzalno ljudsko pravo na slobodu" zvuči inspirativno, ali je na desnici to drugo ime za ekonomski liberalizam. Sem toga, čak je i to fikcija: kapitalizam se pravi da voli slobodno tržište; u stvarnosti, štimuje ga za elite.

U vreme kada je pisao "Kraj istorije?" Fukujama je bio neokonzervativac. Učio je kod protežea Lea Štrausa Alana Bluma - autora Zatvaranja američkog uma; radio je kao istraživač u Rand korporaciji, thinktanku američkog vojno-industrijskog kompleksa, da bi se potom pridružio svom mentoru Polu Volfovicu u Reganovoj administraciji. Svoje pravo političko lice pokazao je kada je napisao da je "klasno pitanje na zapadu u stvari uspešno razrešeno... egalitarizam savremene Amerike predstavlja suštinsko postignuće besklasnog društva kakvo je zamišljao Marks". Bila je to krajnje tendenciozna tvrdnja čak i 1989.

U osvit katastrofalnih zabluda Džordža Buša Mlađeg u Iraku i Avganistanu 2006, Fukujama se odrekao neokonzervativizma u knjizi pod naslovom Amerika na raskršću. Kako bi sačuvao svoju tezu o kraju istorije, Fukujama je tvrdio da su neokonzervativci krenuli lenjinističkom tangentom istorijskog determinizma i veštačke državotvornosti, udaljujući se od ispravnog razumevanja istorijske evolucije kao organskog nusproizvoda materijalnog blagostanja i dostupnosti potrošačke robe.

Uprkos svemu, njegov "postideološki" trik i dalje uspeva. "Tržišta" koja je slavio kao motor napretka smatraju se "prirodnim" - poput sile gravitacije ili darvinovske evolucije. Veruje se da ona postavljaju "realne" granice politici; političko odlučivanje o prioritetima skriva se iza praktičnih referenci o "javnoj potrošnji". "Ovo je trezvena realnost koju danas moramo uspostaviti u našoj zemlji", rekao je britanski premijer Dejvid Kameron juna 2010, najavljujući plan za rezanje javne potrošnje. "Ne radimo to zato što želimo, motivisani nekom teorijom ili ideologijom... Radimo to jer moramo." Tokom tri decenije eksperata i spinova, desnica je sistematski gradila ideološki pokret koji sebe danas predstavlja kao sve drugo samo ne kao sistemski i ideološki.

Fukujama je svoju poziciju jasno odelio od sociologa Danijela Bela koji je 1960. objavio zbriku eseja pod naslovom Kraj ideologije. Bel se krajem pedesetih obreo u "uznemirujućem zastoju". Političko društvo je odbacilo "stare apokaliptičke i hilijastičke vizije", pisao je Bel, a "na Zapadu su, među intelektualcima, stare strasti potrošene". Bel je takođe bio blizak neokonzervativcima, ali je poricao vezu sa bilo kakvom ideologijom. Fukujama nije tvrdio da je ideologija sama po sebi gotova, već da je evoluirala najbolja moguća ideologija. Ipak, argumenti o "kraju istorije" i "kraju ideologije" imaju isti efekat: skrivaju i normalizuju dominaciju desnice, brišući povod za debatu.

Iako smatram nesumnjivom ideološku obmanu (tržišta kao "prirodne stvari"), moram reći da u prvobitnom Fukujaminom eseju postoji aspekt kojem se divim. Završava se iznenađujuće gorkim rečima: "Kraj istorije biće veoma tužno vreme. Borba za uvažavanje, spremnost da se rizikuje sopstveni život u ime apstraktnih ciljeva, planetarna ideološka borba koja traži odvažnost, hrabrost, maštovitost, idealizam - sve će to biti zamenjeno ekonomskom kalkulacijom, beskrajnim rešavanjem tehničkih problema, ekoloških pitanja i zadovoljavanjem sofisticiranih potrošačkih zahteva."

Teško je odupreti se utisku da ovaj odeljak precizno oslikava naše doba, u kojem se razgovori mladih aktivista oko logorske vatre vode o relativnoj koncentraciji ugljen-dioksida; gde su i desnica i levica prigrlili politike manipulacije i solucionizma; a mase koje kampuju na ulicama Rio de Žaneira zapravo čekaju otvaranje prve latinoameričke Apple radnje.

"U postistorijskom periodu", nastavlja Fukujama, "neće biti ni umetnosti ni filozofije, samo večnog održavanja muzeja ljudske istorije. U sebi osećam, a vidim i kod drugih, moćnu nostalgiju za vremenima kada je istorija postojala." Ne zvuči li ova vizija tačno? Čini se da gubimo jasan osećaj i za istoriju i za budućnost, živimo u večnom sada zaboravljajući da su stvari nekad bile drugačije i da, prema tome, postoje alternative. (Liči na prilike u pop muzici gde vlada post-postmoderno doba retro-autentične muzičke reciklaže. Pesme savremenih izvođača - Adele, Lady Gaga, La Roux - simulakrumi su pesama iz '60-ih, '70-ih i '80-ih.)

Odrasla sam '80-ih, marširajući protiv Margaret Tačer. Levica je napadala desnicu. Kada sam napunila 16 godina, 1990, Džon Mejdžor je postao premijer a ideološki sukobi u britanskoj politici su izbledeli. Mejdžorova kampanja "povratak na osnove" bila je usmerena protiv pretenciozne ideologije; bila je odricanje od politike. (Savetujući nedavno poslanike konzervativne stranke, Mejdžor im je kazao da se manje koncentrišu na "ideologiju" a više na "pitanja koja zaista brinu ljude u njihovim svakodnevnim životima". Odbacivanje tvrdokorne desnice je pohvalno, ali otkad to svakodnevne brige nemaju veze s ideologijom?) Posle Mejdžora smo imali triangulaciju Tonija Blera i svetačko izdizanje iznad levice i desnice; pa poziv Baraka Obame na "deklaraciju o nezavisnosti... od ideologije"; i obznanu Dejvida Kamerona da ga "izmi ne zanimaju". Politika je sada stvar tehnokratske optimizacije, postupaka "koji odrađuju" i "završavaju poslove". Čak je i veteranka među britanskim političarima od uverenja Širli Vilijams 2010. pohvalila koalicionu vladu zbog zaloga „saradnje u nacionalnom interesu". "Iščezava generacija kojoj pripadam, ogrezla u ideologiji i partijskoj posvećenosti", napisala je Vilijams preporučujući novi duh "kooperacije" umesto "pouzdane, davno utvrđene konfrontacije". Dok tvrde da stari polaritet više ne važi, sve glavne partije su se pomerile udesno.

U međuvremenu, nastavlja se izvedba konfrontacije. Većinsko nezadovoljstvo vladajućom politikom ispoljava se kao kritika njenog tribalnog, svađalačkog stila. Procedura redovnih sedmičnih pitanja za premijera osporava se jer je odviše bučna, što je trivijalnost koja skreće pažnju sada kada su razlike između politika neprimetne. Problem nije u "podeljenosti", već, naprotiv, u nedostatku demokratskog izbora.

U nedavnim osvrtima povodom smrti Tonija Bena, stari laburista se često opisuje kao jedan od poslednjih predstavnika političke kulture jasnih granica. "Savremenom posmatraču izgledaće kao neko ko razbija kalupe: drzak, aristokratski ideolog u doba triangulacije srednjeg sloja i trećeg puta", piše urednik sajta ConservativeHome. "Ako to danas izgleda čudno, to nije zato što je Ben bio izuzetak, već zato što je poslednji od svoje vrste." Izumiranje političkih ubeđenja prihvata se kao datost bez obzira na kojoj su strani, ali levica ima najviše da izgubi.

U knjizi Kraj istorije i poslednji čovek Fukujama piše da ovaj "izvanredno produktivni i dinamični ekonomski svet, stvoren na naprednoj tehnologiji" ima "strahovitu homogenizujuću moć": globalna politička harmonija je "konačna pobeda video-rekordera". Ali, jesu li konzumerizam i tehnologija, kao što on to tvrdi, zaista progresivni? Internet je postao punoletan iste godine kada i ja. Domaće zadatke sam nekada pisala rukom, da bih na trećoj godini poslala svoj prvi imejl preko zelenog Pine interfejsa. Pisma iz detinjstva čuvam u nekoliko kartonskih kutija, ali mi se tokom '90-tih gubi papirni trag. Sve ostalo se nalazi na imejl nalozima u vlasništvu korporacija infantilnih naziva; neki od tih naloga su izgubljeni.

Da li se slučajno digitalni atak na granice između istorijskih era, rada i igre, ove i one knjige, odigrao u isto vreme kada i prividan kraj svake vrste masovnih pokreta, kulturnih i političkih? Nostalgija koju osećam za svojim detinjstvom vezana je za nostalgiju za političkom opozicijom i materijalnom pisanom reči. Nedostaje mi istorija, baš kao što mi nedostaju lična povest i mladalačke vizije o budućnosti. U svojim svečanijim trenucima osećam se kao otelovljenje Žižekovog Života na kraju vremena, dok ožalošćeno prebiram po striming kanalima, zabrinuta zbog intelektualnog bankrotstva levice.

"Moderno doba je bilo vreme kada su ljudska bića, svako za sebe ili zajedno, dletom volje mogla isklesati mermer istorije", kaže pisac i aktivista Franko Bifo Berardi. Danas je to "iščezlo. Nema više... progresivne vremenske dimenzije".

Kraj oronulih modernističkih stambenih blokova teško je prizvati iskrenost Sveta sutrašnjice ili naučne fantastike koja nije ironični futurizam ili steampunk. Čak je i levici teško da artikuliše utopiju. Da li je to zbog dominacije neoliberalizma nad ideološkim pejzažom ili zato što smo u postideološkom dobu u kojem je internet ili simptom ili uzrok? Prizor putnika u vozu koji zure svako u svoju malu osvetljenu spravu gotovo je vulgarna vizija distopije. Izgleda da tehnologija - zajedno sa turbokapitalizmom - ubrzava kulturnu i ekološku apokalipsu. Čini mi se da nas digitalni konzumerizam pravi suviše pasivnim za revolt ili spasavanje sveta. Ako ga prihvatimo kao neizbežan, zaista će dovesti do kraja istorije, na više načina.

Prerano je reći da li bi nedavno preispitivanje Fukujamine teze moglo biti temelj novog optimizma. "Ovo što nam se dešava u prvim godinama novog veka", piše Badju, "izgleda kao da nema jasan naziv ni na jednom jeziku na svetu." Sam Fukujama je nagađao da bi odsustvo idealizma i borbe ipak moglo ponovo potpaliti žar: "Možda bi upravo mogućnost vekova u dosadi na kraju istorije", pisao je, "mogla poslužiti da se istorija ponovo pokrene." Tračak perverzne nade leži u činjenici da je dosada luksuz koji većina nas više ne može sebi da priušti.

Izvor: h-alter