Po Aristotelu, ne možemo razumeti neku pojavu ukoliko ne razumemo ono što je uzrokuje, ali „uzrok“ je za Aristotela bio složen, višeslojni koncept. U slučaju rata između Ukrajine i Rusije, Aristotel bi rusku invaziju na Ukrajinu svakako označio kao delatan uzrok – neposredni pokretač rata – ali bi smatrao da se za njegovo dublje razumevanje mora ući u materijalnu istoriju Evrope. Treba utvrditi kako je tu istoriju oblikovao Drugi svetski rat sa svojim dugoročnim posledicama koje su dovele do praktične kontrole Amerike nad evropskim kontinentom. Aristotel bi se pozabavio i ukupnim ili konačnim pravcem istorije o kome se u Ukrajini odlučuje.
Ovde želim da se fokusiram na to kako je preovlađujuća uloga Amerike u evropskoj politici oblikovala tekući sukob u Ukrajini. Koncentrisaću se na 5 međusobno povezanih pitanja: ukupni odnos Amerike prema Evropi, evropsku samoupravu, nemačko pitanje, rusko pitanje i Evroaziju.
Monroova doktrina iz 1823. nužna je polazna tačka za svako tumačenje uloge Amerike u Evropi. Nastala zbog latinoameričkih pobuna protiv Španije, doktrina je trebalo da predupredi evropsku intervenciju na zapadnoj hemisferi. Kao kontratežu, predsednik Monro je obećao „da se neće mešati u unutrašnje probleme bilo koje evropske sile“. Drugim rečima, „svaku evropsku vladu smatraćemo de facto legitimnom.“
Ova doktrina je modifikovana u 20. veku, od trenutka kada je Vudro Vilson odbacio politiku ravnoteže snaga i pozvao na „internacionalizam“, ali je ta promena uvek bila jednostrana. SAD su zadržale svoje „pravo“, zasnovano na Monroovoj doktrini, da isključe „strano“ mešanje na zapadnoj hemisferi, ali su preuzele novo pravo da se mešaju drugde u svetu. To je otvorilo put aktuelnoj situaciji: Amerika je danas dominantna u Evropi, a njena prevlast izaziva i ogromnu globalnu neravnotežu.
Drugo, nesrazmerna moć Amerike odražava dugogodišnje teškoće koje je Evropa imala u organizovanju sopstvenih odnosa. Zapravo, evropske vlade su infantilizovane posle Drugog svetskog rata. Najočigledniji primer je činjenica da vrhovni komandant Nato saveza za Evropu mora biti američki general. Evropske vlade nemaju poverenja jedna u drugu, ali umesto da rešavaju svoja neslaganja okreću se Sjedinjenim Državama. Ovaj problem ima i finansijski aspekt: evropska bezbednost se oslanja na američko bogatstvo, po cenu evropske autonomije. Deklaraciji sa samita u Bukureštu 2008. u kojoj „Nato pozdravlja evroatlantske težnje Ukrajine i Gruzije za članstvom“ usprotivile su se Francuska i Nemačka, ali bez uspeha. To ima ogroman uticaj na aktuelnu krizu.
Treće, američka moć u Evropi zamenila je dugoročno rešenje „nemačkog pitanja“. Ako je ceniti samo po njenoj veličini, geografskom položaju i ekonomskoj moći, Nemačka je trebalo da igra vodeću ulogu u posredovanju između istoka i zapada, drugim rečima između Rusije i zapadne Evrope ali, dobrim delom zbog nacizma, nije preuzela tu ulogu. Taj vakuum popunile su SAD na negativan način: održavanjem rascepa između zapadne i istočne Evrope, koji je započeo kao neka vrsta kolonijalizma nakon Drugog svetskog rata. Naravno, Amerika je bila ključna u podsticanju istočnoevropskog ekonomskog razvoja, ali po cenu osnaživanja desničarske rusofobije u regionu.
Četvrto, mirovne opcije koje je Sovjetski Savez pod Gorbačovim nudio Evropi i Sjedinjenim Državama 1989-90. bile su neverovatno retka istorijska šansa. Gorbačov je govorio o „našem zajedničkom evropskom domu“. Pod američkim vođstvom, međutim, odgovor zapada bio je proširenje Natoa, antiruskog saveza po svom poreklu, uz nametanje šok terapije ruskoj ekonomiji. Rusija je tokom svoje istorije uvek imala i demokratske i etatističke tendencije. Velika uloga Amerike podstakla je etatističku stranu njene politike, čija prevlast nije bila neizbežna. Niko ne može da zna kako bi se Rusija razvijala posle 1989. da se zapad prema njoj nije odnosio snishodljivo i neprijateljski. I to su uslovi koji su proizveli Putina.
Peto, američki „internacionalizam“, kao što pokazuje nesrazmerna uloga SAD u Evropi, ima globalne implikacije, posebno u istočnoj Aziji. Krajem 19. i početkom 20. veka, kada je američka spoljna politika počela da se pomera sa ravnoteže snaga Monroove doktrine ka svom grandioznom i nejasnom „internacionalizmu“, mislioci kao što je Halford Makinder, verovatno omiljeni geograf Teodora Ruzvelta, počeli su da shvataju koliko je unosno držati evropsko poluostrvo odvojeno od Rusije. Za Makindera, takva podela je bila poželjnija od mira i saradnje koji bi Evroaziju, to „srce sveta“, učinili centrom geopolitike, odvodeći SAD na sporedni kolosek. Svesno ili ne, američki mislioci su se rukovodili ovim uvidom ne samo 1989. već i ranije, 1917. i 1945. Drugim rečima, nastojali su da Evropu i Rusiju drže odvojene. To ima implikacije na sadašnje odnose Amerike ne samo sa Rusijom, već i sa Kinom.
Da zaključim: nema sumnje da je Amerika doprinela miru u svetu, posebno svojim učešćem u pobedi nad nemačkim i italijanskim fašizmom i japanskim militarizmom, kao i ispunjavanjem praznine koja je u Evropi nastala posle Drugog svetskog rata. Istovremeno, ta istorija je u centar globalne politike unela fundamentalni problem: nesrazmernu ulogu Amerike. To stvara i strukturalne probleme. Sjedinjene Države, koje nemaju sopstvene bezbednosne probleme, redovno pokreću ratove u inostranstvu, u Vijetnamu, Iraku ili Avganistanu, podstiču tuđu militarizaciju, kao u istočnoj Evropi i Ukrajini, ne plaćajući pritom nikakvu cenu i ne učeći na svojim greškama. Rezultat je narastajuća oholost američke politike. Neposredne implikacije vide se u sukobu u Ukrajini, gde američko rukovodstvo ima interes da se rat nastavi. Kao što je Aristotel tvrdio, nijedan događaj ne možemo razumeti samo u njegovom neposrednom kontekstu, već moramo ispitati i njegove dugoročne uzroke, u smislu razvoja koji je doveo do događaja, kao i u smislu „konačne svrhe“ kome taj događaj služi.
