I’d like to find a new light. A new light for paintings we haven’t yet seen.
U junu prošle godine sam pisao o filmu Loving Vincent, animiranoj biografskoj drami o čuvenom slikaru Vinsentu Van Gogu, koja je specifična po tome što je prvi dugometražni film koji je u potpunosti naslikan. Životna priča ovog umetnika je više puta ekranizovana, tumačili su ga glumci poput Kirka Daglasa (Lust for Life) i Tima Rota (Vincent & Theo). Ovoga puta stiže rad koji potpisuje francuski majstor filma Julian Schnabel, sa Vilijemom Defoom (Willem Dafoe) u glavnoj ulozi.
Van Gog je za života stekao reputaciju nestabilnog čoveka, sa emocionalnim i psihološkim problemima, koji je u momentu nervnog rastrojstva sebi odsekao uvo. U kombinaciji sa predrasudama koje stvara takav incident, alkoholozimom i melanholičnim utiskom koji je slikar ostavljao, sve više su oko njega kružile glasine, zbog kojih je konačno proteran iz gradića Arla i zbog kojih je potražio lekarsku pomoć.
Tokom svog svojevoljnog egzila, Van Gog je razvijao jedinstveni, živopisni stil slikanja. Tokom tog perioda se borio sa religijom, mentalnim bolestima i burnim prijateljstvom sa francuskim umetnikom Polom Gogenom (Oscar Isaac). Njegova umetnost mu izaziva bol u sadašnjosti, pa Van Gog počinje da se fokusira na svoju zaostavštinu i tekovinu koja će učiniti da postane večan u očima ljubitelja umetnosti.
Stil slikanja Van Goga je takav da on nanosi boju na platno bez, naizgled, ikakvog pravog plana ili jasne predstave kako će slika na kraju izgledati. Zbog toga je Gogen komentarisao kako njegove slike više podsećaju na skulpturu nego na sliku. U jednoj sceni nam režiser jasno predstavlja Van Gogovu viziju, tako što nam prikazuje njegovu sliku, zatim širok kadar kako bi videli pejzaž koji ta slika predstavlja. Očigledno je da Van Gogu nije bila bitna replika prirode ili sama preciznost, već tekstura na toj slici.
Iz nekoliko scena u kojima se Van Gog divi radovima drugih umetnika, mi vidimo da on ne posmatra delo u celini, već obraća pažnju na linije i poteze četkice. Nakon shvatanja Van Gogovog pogleda na svet i kada se zagledamo u njegove slike, zaključujemo da je njegova tehnika daleko od traljave. Taj specifičan pogled na svet je bio i izbor tehnike za režisera, koji priču postavlja iz perspektive umetnika, pa je dosta toga što gledamo ili van pravog fokusa ili akcentuje slike ili lica, koristeći grube snimke sa ručnom kamerom.
At Eternity’s Gate se veoma razlikuje od tipičnog biografskog filma. Autorska ekipa nije imala nameru da se detaljno bavi događajima, već da se pozabavi načinom na koji protagonista misli i deluje. Zbog toga tokom filma ne dobijamo neke nove informacije vezane za njegov život i nema dijaloga koji ga bliže predstavljaju široj publici. Ono što dobijamo je uvažavanje filozofskih i religijskih senzibiliteta čoveka koji je potpuno posvećen svom daru i koji je očajan od osećaja izolacije i usamljenosti.
Vinsent je umoran od svojih kolega umetnika, čija zajednica mu je više birokratska nego umetnička. Takođe, normalno je da mu smeta što slike, kojima popunjava zidove u krčmi, budu ili ismejane ili neprimećene. Uz svesrdnu podršku brata Tea, on odlazi u Arl gde podnosi hladno vreme i loše životne uslove kako bi stvarao. U filmu nema epifanije inspiracije – Van Gog jednostavno provodi vreme šetajući, sve dok ga određeni pejzaž ili igra svetlosti ne inspirišu. Klavirske partiture su mi ulepšale film. One su tu dok posmatramo Van Goga u zanosu, ali se nakon određenog vremena naglo prekidaju i nestaju. To sam shvatio kao pokazatelj da u životu ovog umetnika lepota i kreativnost nisu bili konstantni.
Što se tiče Vilijema Defoa u glavoj ulozi, činjenica da je stariji trideset godina od umetnika koga tumači u filmu je itekako doprinela predstavljanju Vinsentovog lošeg zdravlja i teškog života. Izvrsno je dočarao čoveka sa simptomima mučenog uma, koji je video ogromnu lepotu u svetu oko sebe, ali i pretrpeo veliku tugu jer ne oseća da pripada tom svetu. Pored njega se u sporednim ulogama pojavljuju dvojica glumaca koje dosta cenim – Oskar Ajzak u ulozi Gogena i Mads Mikelsen (Mads Mikkelsen) u ulozi sveštenika.
At Eternity’s Gate nije priča o Van Gogu, nego film koji predstavlja kako je cenjeni umetnik mislio, slikao i živeo – poetična, romantizirana predstava duševnog bola, konfuzije i straha od sebe i od drugih.
filmskerecenzije
U junu prošle godine sam pisao o filmu Loving Vincent, animiranoj biografskoj drami o čuvenom slikaru Vinsentu Van Gogu, koja je specifična po tome što je prvi dugometražni film koji je u potpunosti naslikan. Životna priča ovog umetnika je više puta ekranizovana, tumačili su ga glumci poput Kirka Daglasa (Lust for Life) i Tima Rota (Vincent & Theo). Ovoga puta stiže rad koji potpisuje francuski majstor filma Julian Schnabel, sa Vilijemom Defoom (Willem Dafoe) u glavnoj ulozi.
Van Gog je za života stekao reputaciju nestabilnog čoveka, sa emocionalnim i psihološkim problemima, koji je u momentu nervnog rastrojstva sebi odsekao uvo. U kombinaciji sa predrasudama koje stvara takav incident, alkoholozimom i melanholičnim utiskom koji je slikar ostavljao, sve više su oko njega kružile glasine, zbog kojih je konačno proteran iz gradića Arla i zbog kojih je potražio lekarsku pomoć.
Tokom svog svojevoljnog egzila, Van Gog je razvijao jedinstveni, živopisni stil slikanja. Tokom tog perioda se borio sa religijom, mentalnim bolestima i burnim prijateljstvom sa francuskim umetnikom Polom Gogenom (Oscar Isaac). Njegova umetnost mu izaziva bol u sadašnjosti, pa Van Gog počinje da se fokusira na svoju zaostavštinu i tekovinu koja će učiniti da postane večan u očima ljubitelja umetnosti.
Stil slikanja Van Goga je takav da on nanosi boju na platno bez, naizgled, ikakvog pravog plana ili jasne predstave kako će slika na kraju izgledati. Zbog toga je Gogen komentarisao kako njegove slike više podsećaju na skulpturu nego na sliku. U jednoj sceni nam režiser jasno predstavlja Van Gogovu viziju, tako što nam prikazuje njegovu sliku, zatim širok kadar kako bi videli pejzaž koji ta slika predstavlja. Očigledno je da Van Gogu nije bila bitna replika prirode ili sama preciznost, već tekstura na toj slici.
Iz nekoliko scena u kojima se Van Gog divi radovima drugih umetnika, mi vidimo da on ne posmatra delo u celini, već obraća pažnju na linije i poteze četkice. Nakon shvatanja Van Gogovog pogleda na svet i kada se zagledamo u njegove slike, zaključujemo da je njegova tehnika daleko od traljave. Taj specifičan pogled na svet je bio i izbor tehnike za režisera, koji priču postavlja iz perspektive umetnika, pa je dosta toga što gledamo ili van pravog fokusa ili akcentuje slike ili lica, koristeći grube snimke sa ručnom kamerom.At Eternity’s Gate se veoma razlikuje od tipičnog biografskog filma. Autorska ekipa nije imala nameru da se detaljno bavi događajima, već da se pozabavi načinom na koji protagonista misli i deluje. Zbog toga tokom filma ne dobijamo neke nove informacije vezane za njegov život i nema dijaloga koji ga bliže predstavljaju široj publici. Ono što dobijamo je uvažavanje filozofskih i religijskih senzibiliteta čoveka koji je potpuno posvećen svom daru i koji je očajan od osećaja izolacije i usamljenosti.
Vinsent je umoran od svojih kolega umetnika, čija zajednica mu je više birokratska nego umetnička. Takođe, normalno je da mu smeta što slike, kojima popunjava zidove u krčmi, budu ili ismejane ili neprimećene. Uz svesrdnu podršku brata Tea, on odlazi u Arl gde podnosi hladno vreme i loše životne uslove kako bi stvarao. U filmu nema epifanije inspiracije – Van Gog jednostavno provodi vreme šetajući, sve dok ga određeni pejzaž ili igra svetlosti ne inspirišu. Klavirske partiture su mi ulepšale film. One su tu dok posmatramo Van Goga u zanosu, ali se nakon određenog vremena naglo prekidaju i nestaju. To sam shvatio kao pokazatelj da u životu ovog umetnika lepota i kreativnost nisu bili konstantni.
Što se tiče Vilijema Defoa u glavoj ulozi, činjenica da je stariji trideset godina od umetnika koga tumači u filmu je itekako doprinela predstavljanju Vinsentovog lošeg zdravlja i teškog života. Izvrsno je dočarao čoveka sa simptomima mučenog uma, koji je video ogromnu lepotu u svetu oko sebe, ali i pretrpeo veliku tugu jer ne oseća da pripada tom svetu. Pored njega se u sporednim ulogama pojavljuju dvojica glumaca koje dosta cenim – Oskar Ajzak u ulozi Gogena i Mads Mikelsen (Mads Mikkelsen) u ulozi sveštenika.
At Eternity’s Gate nije priča o Van Gogu, nego film koji predstavlja kako je cenjeni umetnik mislio, slikao i živeo – poetična, romantizirana predstava duševnog bola, konfuzije i straha od sebe i od drugih.
filmskerecenzije
