Dajte mi normalnu zemlju. Da svaki čovjek može raditi, da more i goveđu šniclu ne vidi samo na slikama i da se cijeni rad, onaj tko nešto zna i poštenje
Nešto pričaju za stolom do mene uz nedjeljnu kavu, četiri muške figure, ja čitam. Mutna, pozadinska kulisa tog žamora odjednom se razbistrila kad je u zrak sunula psovka.
– E pa jebem vam sve po spisku, jednima i drugima, samo to im imam reći.
Povirim postrance, preko tamnih očala. Taj koji govori je ljut, neki običan, nenapadan tip u ranim četrdesetima. Računovođa? Mali obrtnik? Zubarski tehničar? Majica, traperice, društvo isto takvo. Širi svih dvadeset prstiju. Pomažu mu u ekspresiji. Sad sam se pretvorila u uho, gotovo je s novinama, samo gledam u papir da me ne prokuže. I monolog ide dalje, rijetko čuješ što pametnije, da ga je bilo snimiti našim političarima i politikantima ove i one fele pa da to slušaju svako jutro kao opomenu.
Trebam poslati djecu u školu, kaže momak. Žena mi ne radi već četiri godine. Struja ide gore. Hrpa političara je pod kaznenim postupcima. Ja crnčim po deset sati. Ovi spašavaju Todorića umjesto da ga gledamo iza rešetaka. Godišnji? Hahaha, deset dana, pa uživaj. Pola Jadrana je izgorjelo u požarima, a taj nemar ćemo mi platiti. Mi stanujemo kod staraca u 62 kvadrata. Vaso Brkić postavlja kipove svetaca pod morem kao potpredsjednik Sabora. Ja ne znam engleski da mogu pokupiti ove moje i otići van. Kakav život. A oni tamburaju o ustašama i partizanima. Kakvo ludilo. Glavne stvari u ovoj zemlji su ploča u Jasenovcu i Trg maršala Tita. Dan na dan. Ma u čemu je stvar s nama, recite vi meni, jer ja ne razumijem i bog. Čemu nama služi država?
Kako ne mogu jednom odlučiti da sve što je ustaško nije naše pa da to jednom skinemo s dnevnog reda? Jer nije naše. Nosiš po ulici ustaški grb na kapi? Ajde, dečko. Ali dobit ćeš pet somova kazne pa da te vidim hoćeš li opet. Nemam veze s Pavelićem i plinskim pećima i neću da moja djeca imaju veze s tim. Moj stari je se borio za slobodnu Hrvatsku, da one skinemo s vrata i da mirno živimo, a ne za NDH. Nije mi jasno što je tim luđacima koji se sada prijete da će braniti za dom spremni na toj ploči. Ne ustaju protiv pljačkanja Hrvatske, a ustat će zbog za dom spremni! Kažu da je to zato jer oni vole Hrvatsku. A mi drugi je valjda mrzimo. I taj Glogoški opet zove na pobunu, samo čekaju da oko istih stvari dižu galamu jer drugo ništa i ne znaju. Meni se od umora muka i istuširati, a oni primaju svoje debele mirovine i vodili bi u moje ime politiku. Ja ih za to nisam ovlastio.
A pogledaj i te druge. Naprave skup za antifašizam. Slažem se, tu me imaju. Ali onda donesu zastave iz Juge i iz SSSR-a i mlate mi njima pred očima. Ma marš. Neću ni to. Kakva Juga! Kakva Rusija!
Dajte mi normalnu zemlju. Da svaki čovjek može raditi, da more i goveđu šniclu ne vidi samo na slikama i da se cijeni rad, onaj tko nešto zna i poštenje. A gdje si to ovdje vidio svih ovih godina! Evo nas, preko dvadesetice od kraja rata, a što smo sa sobom napravili. Domoljubi su se na tuđem znoju nakrcali kuća i apartmana, računa u inozemstvu, koncesija, otoka i brilijanata. A ti se moraš spakirati iz svoje vlastite zemlje da dođeš do zraka. Ma kažem vam, sve po spisku! Jednima i drugima.
Trojica slušaju svog prijatelja i klimaju glavama. Ja moram ići. Htjela bih mu reći bravo, ali malo mi je neugodno upadati. Pa, evo, kažem sada.
novilist
