Odjeci ratova protežu se kroz povijest. Zaboravljajući kako je neki rat počeo, ostavljamo prostor za slične promašene avanture u budućnosti.
Raspad Iraka na zaraćene etničke i verske frakcije poslužio je neokonzervativcima kao izgovor za nastavak promovisanja beskrajne imperije. Sedamnaestog juna, Pol Volfovic, Bušov zamenik sekretara odbrane i jedan od arhitekata rata u Iraku, izjavio je na CNN-u da bi, kad bi predsednik Obama samo priznao svoje greške u Iraku, "igra optuživanja odmah prestala".
Ali treba li da prestane? Odjeci ratova protežu se kroz istoriju. Zaboravljajući kako je neki rat počeo, ostavljamo prostor za slične promašene avanture u budućnosti. Vijetnam, najsmrtonosniji američki rat u proteklih 60 godina, trajao je od 1954. do 1975. Ovaj 21-godišnji rat odneo je dva do tri miliona vijetnamskih i 58 000 američkih života. Američku odgovornost za ovu tragediju snose hladnoratovski mandarini i vrhovni komandanti Ajzenhauer, Kenedi, Džonson i Nikson, koji su lagali američke građane o svom spoljnopolitičkom debaklu. Ali samo nekoliko godina od završetka, Vijetnam se iz gluposti pretvorio u bolest - vijetnamski sindrom.
U avgustu 1980, kandidat Ronald Regan je rekao: "Već predugo živimo sa vijetnamskim sindromom... Vreme je da priznamo da je, u stvari, naša namera bila plemenita... To je pouka za sve nas u Vijetnamu. Ako smo primorani da se borimo, moramo imati sredstva i odlučnost da pobedimo." I pobedili smo. Godine 1991, predsednik Džordž H.V. Buš je, u obraćanju lobističkoj grupi American Legislative Exchange Council, proglasio pobedu u Zalivskom ratu:"Boga mi, šutnuli smo vijetnamski sindrom jednom za svagda."
Zatim prelazimo na avgust 2007. Predsednik Džordž V. Buš pravdao je svoj rat protiv terorizma poredeći ga sa Vijetnamom: "Poput svih naših prethodnih neprijatelja, teroristi koji vode rat u Iraku i Avganistanu i drugim mestima žele da prošire... surov plan za život koji gazi svaku slobodu, toleranciju i neslaganje... Da li će današnja generacija Amerikanaca uspeti da se odupre zovu povlačenja?"
Danas arhitekte rata u Iraku užurbano prekrajaju istoriju. Sedamnaestog juna, u kolumni u Wall Street Journalu, Liz i Dik Čejni su, preusmeravajući krivicu, optužili Obamu: "Retko je koji američki predsednik toliko grešio na štetu tolikih ljudi." Ali ko je tvorac rata u Iraku? Svakako ne Obama, koji je otpočetka bio protiv njegovog izglasavanja. Ratovi se često uopšte ne
završavaju. Prvi svetski rat je počeo pre 100 godina, ali umesto da se završi primirjem 1918, on je tinjao na struji nacionalnog šovinizma koja je dovela do uspona fašizma i Drugog svetskog rata - koji je okončan spaljivanjem Hirošime i Nagasakija i koji je pripremio teren za Hladni rat. Cena Prvog i Drugog svetskog rata: približno 77 miliona mrtvih.
Isto tako, Vijetnamski rat - koji se do 1970-ih proširio na Kambodžu - doveo je do Pola Pota, fanatika koji je pobio oko tri miliona svojih sunarodnika pošto se dokopao vlasti 1975. Danas gledamo kako se razvijaju posledice invazije na Irak 2003. Arhitektama tog rata ne sme se dopustiti da krenu u novu propagandnu kampanju.
Niti Amerikanci smeju da ignorišu jedva pominjani bespilotni rat koji Obama vodi u Jemenu, Pakistanu, Avganistanu, Iraku i drugim zemljama. Koju će cenu buduće generacije platiti za ovu kampanju? Živela igra optuživanja... i vijetnamski sindrom.
Izvor: h-alter
Raspad Iraka na zaraćene etničke i verske frakcije poslužio je neokonzervativcima kao izgovor za nastavak promovisanja beskrajne imperije. Sedamnaestog juna, Pol Volfovic, Bušov zamenik sekretara odbrane i jedan od arhitekata rata u Iraku, izjavio je na CNN-u da bi, kad bi predsednik Obama samo priznao svoje greške u Iraku, "igra optuživanja odmah prestala".
Ali treba li da prestane? Odjeci ratova protežu se kroz istoriju. Zaboravljajući kako je neki rat počeo, ostavljamo prostor za slične promašene avanture u budućnosti. Vijetnam, najsmrtonosniji američki rat u proteklih 60 godina, trajao je od 1954. do 1975. Ovaj 21-godišnji rat odneo je dva do tri miliona vijetnamskih i 58 000 američkih života. Američku odgovornost za ovu tragediju snose hladnoratovski mandarini i vrhovni komandanti Ajzenhauer, Kenedi, Džonson i Nikson, koji su lagali američke građane o svom spoljnopolitičkom debaklu. Ali samo nekoliko godina od završetka, Vijetnam se iz gluposti pretvorio u bolest - vijetnamski sindrom.
U avgustu 1980, kandidat Ronald Regan je rekao: "Već predugo živimo sa vijetnamskim sindromom... Vreme je da priznamo da je, u stvari, naša namera bila plemenita... To je pouka za sve nas u Vijetnamu. Ako smo primorani da se borimo, moramo imati sredstva i odlučnost da pobedimo." I pobedili smo. Godine 1991, predsednik Džordž H.V. Buš je, u obraćanju lobističkoj grupi American Legislative Exchange Council, proglasio pobedu u Zalivskom ratu:"Boga mi, šutnuli smo vijetnamski sindrom jednom za svagda."
Zatim prelazimo na avgust 2007. Predsednik Džordž V. Buš pravdao je svoj rat protiv terorizma poredeći ga sa Vijetnamom: "Poput svih naših prethodnih neprijatelja, teroristi koji vode rat u Iraku i Avganistanu i drugim mestima žele da prošire... surov plan za život koji gazi svaku slobodu, toleranciju i neslaganje... Da li će današnja generacija Amerikanaca uspeti da se odupre zovu povlačenja?"
Danas arhitekte rata u Iraku užurbano prekrajaju istoriju. Sedamnaestog juna, u kolumni u Wall Street Journalu, Liz i Dik Čejni su, preusmeravajući krivicu, optužili Obamu: "Retko je koji američki predsednik toliko grešio na štetu tolikih ljudi." Ali ko je tvorac rata u Iraku? Svakako ne Obama, koji je otpočetka bio protiv njegovog izglasavanja. Ratovi se često uopšte ne
završavaju. Prvi svetski rat je počeo pre 100 godina, ali umesto da se završi primirjem 1918, on je tinjao na struji nacionalnog šovinizma koja je dovela do uspona fašizma i Drugog svetskog rata - koji je okončan spaljivanjem Hirošime i Nagasakija i koji je pripremio teren za Hladni rat. Cena Prvog i Drugog svetskog rata: približno 77 miliona mrtvih.
Isto tako, Vijetnamski rat - koji se do 1970-ih proširio na Kambodžu - doveo je do Pola Pota, fanatika koji je pobio oko tri miliona svojih sunarodnika pošto se dokopao vlasti 1975. Danas gledamo kako se razvijaju posledice invazije na Irak 2003. Arhitektama tog rata ne sme se dopustiti da krenu u novu propagandnu kampanju.
Niti Amerikanci smeju da ignorišu jedva pominjani bespilotni rat koji Obama vodi u Jemenu, Pakistanu, Avganistanu, Iraku i drugim zemljama. Koju će cenu buduće generacije platiti za ovu kampanju? Živela igra optuživanja... i vijetnamski sindrom.
Izvor: h-alter
