Najviše ga poznajemo po porodičnom ciklusu, a u prvom redu kultnom romanu ‘Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji’, no Bora Ćosić je svakako već odavno izmaknuo van tako samozadanog okvira i u međuvremenu ispisao brojne knjige eseja i novih proza kojima ocrtava neke druge prostore i daljnja vremena. Presreli smo ga u redovnome njegovu kontinentalnom gibanju koje i u ovom slučaju definitivno relativizira sam pojam piščeve i uopće čovjekove domovinske i kulturne pripadnosti, te zabilježili neka usputna razmišljanja o tim i takvim životnim kontekstima.
Ovaj smo razgovor dogovarali dok ste bili u Beču, a sad ste u Zagrebu, pa Rovinj, Berlin… Gdje živite najviše danas, ne samo količinski, i mijenja li se vaša zaviknutost, ako već ne zavičaj – temi ste posvetili dosta novijih svojih proznih i esejističkih tekstova – još dandanas?
Danas bar mogu da kažem, s obzirom na situaciju, da sa svime tim živim u jednoj državi. Od Berlina dovde kao da nema granice – dobro, slovenačkim je carinicima ostalo još nešto od te prilike da se kapriciraju. Ali sve više ja imam veza i obaveza u nemačkom jezičkom području. Nemačka, Švajcarska, Austrija, to mi je isto kao jedan prostor. A na to se nadovezuje ovo naše, Hrvatska i Srbija. Tako da nemam pritom jedan striktni dom, a meni nema preterano veze ni to što nam je glavno življenje vezano uz Berlin.
S kraja prošlog, blokovskog poretka Europe, lično ste i uživo istraživali nastanak novog, europsko-unijskog, liberalno-demokratskog, jedinstveno kapitalističkog. I kakvim vam se čini, pogotovo nakon globalne krize prije deset godina, masovnih internih radnih migracija, te nakon vala izbjeglica s drugih kontinenata?
I dalje nije sve isto, recimo, ovo ovde je i dalje veoma rahlo tlo. S druge strane, i Evropa je cela uvek jedno rahlo tlo. A to je možda i njena prednost, jer u toj nedoumici – šta ćemo i kako ćemo – rađaju se razne varijante, pa često i pozitivne. Tema emigranata mi je jako važna, i zalagao sam se na mnogo mesta da se to u ovom prostoru razume kako treba. Ja uvek spominjem istoričara kulture Gustava Hockea koji je stavljao akcenat na dugovanje koje Evropa ima prema ostalima. Ne samo po tome što su do 18. veka i Bacha instrumenti ovde bili azijski, nego i po mnogo čemu drugome. Od Kine do Egipta, Evropa je crpela mnoge činjenice kulture i uopšte napretka, samo je imala jedan duh sinteze. Upravo je on stvorio ovaj mali, ali poseban kontinent, od onoga što smo crpeli s te strane, i sad je vreme, dok primamo nesrećnike s istoka, da se setimo toga.
Jaka je tendencija da se nipodaštava bivši režim u svemu što je poduzeo u oblasti kulture, obrazovanja itd. Stiče se utisak da se u Titovoj Jugoslaviji nije moglo delovati na moderan i avangardan način. To uopšte nije tačno
Nekim drugim iscrpljivanjima s tih strana, više materijalnim, posredno je i Europa prouzročila nesreće koje spominjete. Osim simboličkog duga, hoću reći, dalo bi se tu ustanoviti i ponešto opipljivijih hipoteka, pa čak i prije granica ovog kontinenta?
O, pa naravno, ta nisam ni mislio samo na humanitarnu dimenziju i obavezu u prihvatu tih ljudi, koji god bili. U igri je celo vreme i jedan veoma racionalni motiv, kao što je više-manje uvek i bio. Odande ne dolaze prevashodno bosonogi i neuki ljudi, a među njima eventualno i poneki opasan element, nego i mnogi veoma obrazovani, kakvi nedostaju Evropi. Nije gospođa Merkel jedna čista humanistkinja, dakle, nego najpromišljenija političarka u ovom trenutku i na ovom prostoru. Ona zna da iz Sirije dolaze i lekari i inženjeri i neke fizičke ruke radnika koji Nemačkoj fale i koje će ona itekako da iskoristi. Trebamo uvideti da nije reč o nekakvom idealističkom otvaranju azila za beskućnike, nego pružanju pomoći ljudima koji će ostati živeti ovde i od kojih će Evropa imati očite koristi.
Građanstvo je iščezlo
Suzimo malo fokus na više ovdašnje naše, regionalne teme. Čitao sam neki dan kako ste u intervjuu za Jutarnji list opisivali nekadašnje kulturne komesare u filmu, na onaj već znani način, kao sirove i ujedno vrlo zanimljive po svojim interesiranjima i reakcijama. Ali, kakvom vidite državnu brigu za kulturu i umjetnost danas, tu gdje je u međuvremenu zavladalo tržište, tj. promijenile se temeljne paradigme, politička i kulturna?
Jaka je tendencija da se nipodaštava bivši režim u svemu što je poduzeo u oblasti kulture, obrazovanja, itd. Stiče se neistinit utisak da se u Titovoj Jugoslaviji nije moglo delovati na moderan i avangardan način. Baš sam kod Radovana Ivšića pročitao da je socrealizam bio presudan i obavezan umetnički pravac. To uopšte nije tačno, nije se to do te mere nametalo, jer ja sam lično od svojih 20-ih godina učestvovao u naprednoj struji naše kulture. Pa sam tako ‘52. ovde u Zagrebu, u časopisu Krugovi, objavio jednu futurističku poemu. Rade Konstantinović i ja smo kao mladići objavljivali nadrealističke romane, uz niz drugih akcija kasnije, a ne bi bilo ni Makavejeva ni Murtića da nije ambijent bio plodan i poticajan. Ta rigidna komunistička ili kriptokomunistička vlast ipak je često ili bar povremeno, ali sistematično dotirala itekako avangardna, eksperimentalna dela i pravce. Posle toga su se neki put uhvatili i za glavu, rekli bi ‘pa kako smo za ovo dali novac, a oni nas ocrnjuju’ itd. Ali to se događalo, ja sam pre pola stoljeća dobio novac za najavangardniji jedan časopis u Evropi, zvao se Rok, i pritom ne preterujem, a objavljivali smo ga u Beogradu, i niko ga nije zabranjivao. A revija Danas je bila mnogo značajna, iako je izlazila samo od 1961. do 1963. kad joj je ukinuta dotacija. No dotad je već objavljeno 47 brojeva, što je značilo dve urnebesne godine kulturnog i duhovnog razvoja tadašnje Jugoslavije. E sad, kad me pitate za ovo danas, mogu samo da kažem da najvažniji hrvatski književni časopis Gordogan ne dobiva ništa od ove profašističke vlasti, naročito što se tiče Ministarstva kulture.
A što se u međuvremenu dogodilo s onim vašim građaninom, nerijetko i malograđaninom, kojeg ste zdušno pratili decenijama kao figuru i nezaobilazan društveni profil iz vašeg neposrednog okruženja – možete li sažeti određeni pogled na njega i njegovu mijenu za ovu priliku?
Građanstvo je u velikoj meri iščezlo kao kompaktna celina i klasa, a oni su ionako od svog prvog formiranja bili jedna suspektna pojava u kojoj je bilo svačega, do oportunizma i gramzivosti. Ali to je i klasa Thomasa Manna ili Marka Ristića, kao i nekakvih tvrdih fabrikanata Đure Gavrilovića i Milana Vape. Ne razumem se baš u ekonomiju, ali pamtim da je još u vreme mog detinjstva trajala graditeljska, razvojna ekspanzija te klase, kao njena osnova koja je gurala svet, a osigurala je i neku pozadinu za pojavu nove kulture. Tako je i nekakav Đorđe Weifert, koji je proizvodio pivo na Autokomandi, doprinosio opštem razvoju. Onda dolazi dakle ona komunistička linija, s idejom boljeg života za široke slojeve, ali građanstvo je izmislilo i jednu dotad neviđenu psihopatologiju kao obranu od sebe samog. I to je ono što me intrigiralo u tome miljeu oko mene, ta dvosmislica unutar jedne klase, ali vidimo da se i s radničkom klasom događaju procesi koji ukazuju na, uslovno rečeno, šizofrenost njezinu. Ona uključuje i profetske likove s idejom bratstva i oslobodilačke borbe, kao i teroriste ili naprosto činjenicu da mnogi radnik samo gleda kako da pređe u višu klasu. Razumljivo, da postane predradnik i dobije veću platu, i zatim šef koji zapoveda onim radnicama koje u pogonu rade kao Kineskinje, a ne da ga zanima samo njegov liv u livnici. Čini mi se da u tom smislu i nema nepromenjive celovite klase, nego postoje društveni procesi unutar njih i među njima. Uglavnom, ona građanska iz koje potičem, i dalje mi je mnogo interesantnija od današnje nastajuće klase na vlasti, ovde kod nas, gdje je i dalje reč o tek jednoj vulgarnoj grupaciji, neobrazovanoj i kriminalnoj. Čiji glavni društveni efekt jeste masovno bekstvo mladih koji nikako ne mogu da se realizuju ako i sami ne prihvate taj kriminal i tu perspektivu za sebe, pošto treba ceo život da im prođe pre nego što se nešto promeni.
Ušao sam u kosmos krležijanstva
Veliki dio vašeg rada odnosi se na Miroslava Krležu. Pisca iz istog klasnog miljea, ali čije djelo izgleda naoko nespojivo s vašom dotadašnjom književnošću, diskurzivno i naratološki infantilističkom, e da biste poduzeli iznenađujući manevar prema njemu, slavnome bar jednako po političkim i filozofskim dosezima u literaturi, koliko i po tzv. čisto književnim. No pokazali ste interes najprije za lične aspekte njegove pojave u delikatnom širem okviru, čak i psihologizirajući o tome, estetizirajući ga otkrivanjem konteksta uz kontekst… Otkud uopće fascinacija nekim takvim – da biste se upustili u bavljenje ličnim pisca – ako ne i iz one njegove filozofije i ideologije? A konkretno ste pisali velikim dijelom na temu njegove ratne i poratne psihe i držanja o kojima ste iščitavali iz takoreći rubnih mu iskaza.
Čini mi se da je taj ulaz u kosmos krležijanstva bio nekakav logičan skok za mene. U nekom trenu sam kroz esejistiku i beletrizujuću filozofiju – da tako kažem, a studirao sam inače filozofiju – došao do Krležinog ‘Dnevnika’ i do njegovih snova. Smatram to tekstovima, dakle, među najvažnijim toga pisca, jer se npr. Petrica Kerempuh svrstava među najvažnije jezičke pojave čitave Evrope i sveta, a o minucioznom romanesknom kompleksu da ne govorim. Ali baš njegovi dnevnici bili su mi, idealizirano kazujući, kao da je taj velikan bio kod mene na psihoanalizi. I teško je pored takve veličine reći sve što je u njoj privlačno i značajno, pa mi još uvek imamo mnogo repova od njega s kojima nismo načisto i koje tek treba uzimati u obzir. Evo, čisto lično meni pada na um, i mislim da nije poznato – odnosno da malo ko primećuje – kako ‘Banket u Blitvi’ ima jednu crtu satiričku koja se delom odnosi na SFRJ. Barutanski i neki drugi likovi nisu daleko od Peke Dapčevića ili samog Broza, što je kod nas dosta zanemareno. Ali većina rađe voli da misli da je on tada bio dripac koji samo igra šah s diktatorom, ili se voza na njegovoj beloj lađi. Zato su me i privukli zapisi o njegovu psihološkom svetu i razvoju unutrašnjih slabljenja, do čuvenog Vaništinog crteža gdje rukama pokriva lice pred smrt. Smatrao sam da to nije samo gest jednog starca koji umire i plaši se, nego čoveka koji se stidi, a to sve mora da bude uzeto u obzir kod svakog celovitijeg razgovora o Krleži.
Kad me pitate za ovo danas, mogu samo da kažem da najvažniji hrvatski književni časopis Gordogan ne dobiva ništa od ove profašističke vlasti, naročito što se tiče Ministarstva kulture
On je inače ‘72. napustio zagrebačku izvedbu drame po vašem romanu ‘Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji’, a navodno zbog jedne sočne ulične psovke. Je li to bio nekakav njegov visokokulturni kompleks, tipičan za mnogo pisaca tih generacija, bez obzira na to vrijeme ‘proze u trapericama’, ili mislite da je naprosto smatrao da tome nedostaje literarno opravdanje?
Ne, nešto drugo (smijeh)… Mada se to mistifikovalo, ali treba znati da je Milena Dravić koja tad radi u kazalištu po prvi put, a muška uloga malog Bore je dana ženi, dakle, ona je odabrala jednu psovku za izvesni moment u drami, i unela je u radnju. Pokraj mene je sjedio Marijan Matković i rekao mi odmah da ne brinem: to Fric tako svaki komad napusti posle nekoliko minuta, iziđe iz svoje lože i ode u neku kavanu preko puta, bez obzira na reči koje glumci tada izgovaraju. Imao sam onda i neke privatne javke, ali ništa negativno od Krleže prema meni, a sreli smo se samo jednom, i to slučajno.
Slučajno je i moje zadnje pitanje vezano baš uz to: negdje ste opisali taj susret – sarajevski, kratki, u kojem je vas i Konstantinovića obavijestio o tučnjavi Desnice i Krkleca u nekoj baščaršijskoj aščinici. Ali, budući da ovaj razgovor snimamo u Novom Zagrebu, pitao bih vas je li vam poznato baš ovdašnje djelo Gustava Krkleca, zvanično te socijalistički ovlaštenog kuma novozagrebačkih kvartova, a zbog čega je taj pjesnik dugo etnografski obilazio zatečene pustopoljine s rijetkim seoskim naseljima, i razgovarao sa starosjediocima da bi iz njihovih priča uspostavio novu lokalnu toponomastiku? Bilo je to valjda ostvarenje ideala svakog pjesnika, gdje on kaže riječ-naziv da bi se ona čudom i doslovno ovaplotila, materijalizirala: i bude kvart, rodi se grad. A bio je to i neusporedivi pothvat jedne modernosti, jedinstvene epohe naše urbanistike i socijalnosti.
Ma nemojte, e nisam znao, vidite, to je veoma interesantno. No prvo da vam kažem za onu epizodu, to je bilo na Kongresu pisaca ‘61. u Sarajevu, gde Krleža pristupa nama mladim književnicima i poprilično detinjasto opisuje tuču još infantilniju. Između dva značajna autora koji se pod dejstvom alkohola tuku oko toga ko je četnik, a ko ustaša, iako nijedan nije ništa od toga. A imam jedno pismo Krklecovo iz onog vremena, povodom mog prevoda ‘Oblaka u pantalonama’, jer bio sam se odvažio da prevedem Majakovskog, i to je evo doživelo 40 izdanja. A ovo što kažete za Novi Zagreb i Krkleca, veoma je lepo čuti, kao neki sovjetski model rešavanja stvari na bolji način, jer nije to podrazumevalo samo Gulag. Mnogi pesnici su aktivno živeli tu levu ideju bez nekog ličnog i privatnog šićarenja. I zato nije isto kad Oskar Davičo napiše odu policiji, a posle ‘Čovekovog čoveka’, i svega drugog što je napisao.
portalnovosti
