Nakon antologijskog, duplog albuma Sunčana strana ulice (1981.), a potom i trostrukog, koncertnog albuma Ravno do dna (1982.), snimljenog tokom niza Azrinih furioznih koncerata u zagrebačkom klubu Kulušić, jeseni 1981. godine (u punom sviračkom i kreativnom naletu benda), na red je došao logičan nastavak – još jedan savršen, opet dupli album, veoma inspirativan, smešten između krajnosti borbene političke žestine sa Džonijevih barikada i predivnih ljubavnih balada, na tragu prethodnika u misiji razobličavanja ulepšane i nametnute stvarnosti s početka osamdesetih. Sa barikada urbane rock and roll scene Zagreba progovorili su još jednom veoma beskompromisno i oštro Branimir Štulić i Azra, snimivši tokom marta i aprila 1982. godine novi album - Filigranske pločnike (objavljen juna 1982.).
Biće to opraštajno remek delo kultne Azrine postave: Štulić-Hrnjak-Leiner (uz singl ploče E pa što, Sloboda i Gluperde lutaju daleko), nakon koje Hrnjak i Leiner odlaze u JNA (a potom se i rastura bend, da bi naredne godine Štulić samostalno snimio naredni Azrin album Kad fazani lete, u Frankfurtu uz malu pomoć gostujućeg bubnjara Srećka Antoniolija iz prvobitne postave Parnog valjka). Jedna nezaboravna priča je krunisana kultom pločom (iako nikad propraćenom koncertnom turnejom kao i prethodni albumi), konačnom realizacijom Džonijevih decenijskih snova i pesama koje su nastajale godinama unazad (unutar lutajuće faze pesnika, trubadura Branimira Štulića, formiranja njegovog umetničkog izraza, kao i stvaranja, razaranja mnogih bendova kroz koje je vremenom prošao u potrazi za Azrom i vlastitim mestom na šarolikom nebu rokenrol scene Jugoslavije).
Legendarnu postavu Azre (na ovom, kao i na prethodnim albumima) činili su: Branimir Johnny Štulić – vokal, gitara, Boris Leiner – bubnjevi, vokal i Mišo Hrnjak – bas, vokal. Na albumu je još učestvovao: Miroslav Sedak - Benčić – saksofon, flauta, orgulje i piano. Dvadeset i osam novih pesama bile su ulaznica, kreativna i borbena, za klub besmrtnih velikana jugoslovenske scene.
Filigranski pločnici bili su kreativni vrhunac jednog neverovatnog perioda (1980.-1982.) benda Azra, deo jedne neverovatne eksplozije slobode, kreativnosti i mašte (nakon odlaska Velikog Brata JB Tita) mnoštva bitnih autora, kako na polju rock and rolla – Šarlo Akrobata, Idoli, Električni orgazam, rani EKV, rani Brejkersi, Disciplina kičme, Haustor, Film, Prljavo kazalište, Paraf, Pankrti, tako recimo i na polju filma – Dečko koji obećava i Živeti kao sav normalan svet Miše Radivojevića, Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug Slobodana Šijana, Majstori, majstori i Variola vera Gorana Markovića, Poseban tretman Gorana Paskaljevića, Petrijin venac i Nešto između Srđana Karanovića, Jovana Lukina i Smrt gospodina Goluže Živka Nikolića. Bilo je to vreme otvorenih provokacija, preispitivanja vrednosti sistema i tabu tema, ventila nakon decenija gušenja svih mogućih, pre svega umetničkih i političkih sloboda. Bilo je to vreme poslednje kulturne revolucije, vreme kada se kultura pisala veliki slovom K (u smislu njegog nemerljivog značaja za osvešćivanje i prosvećivanje jednog decenijama, vekovima zaglupljivanog i zastrašivanog naroda, gde se na kulturu gledalo kao nešto nebitno, suvišno, značku na reveru večnih vlastodržaca, moćnika koji su nastojali vlastiti primitivizam nametnuti kao jedini poželjni model vrednosti).
Filigranski pločnici bili su još jedno autentično remek-delo rokenrola, čija naslovna strana u nijansama sepije, nalik na stare fotografije, na najbolji način uvodi slušaoca u magični svet koji se krije iza takvih korica. Atmosfera umnogome drugačija od očekivane, pogotovu nakon žestine koja je zapljusnula etar sa prve tri svirački i poetski veoma snažno intonirane ploče, rezultat je Štulićevog izlaska iz grozničave faze potrage za statusom na sceni i (samo) potvrđivanja njegovih očigledno visokih autorskih potencijala...
Filigranski pločnici su ploča podvojene atmosfere, koja objedinjuje različite sfere interesovanja autora u muzičkom i poetskom smislu, od, za dotadašnju Azru uobičajenih – politizovanih analiza svakodnevnice u sviračkom maniru izvorne škole rokenrola, preko novotalasnih eksperimenata sa poliritmijom i uticajima različitih muzičkih tradicija sveta, do šansonjerski i romantičarski intoniranih, rafiniranih posveta minulim vremenima i njihovim autentičnim herojima, uz obilje inovativnih iskoraka u aranžmanskom, sviračkom i tekstualnom smislu. Naslov albuma sugeriše na bogatstvo ideja i preciznost pri njihovoj finalnoj obradi. Te ideje, po običaju, potiču od gradskih ulica, koje, međutim – kako otkrivaju nastupajući stihovi refrena naslovne pesme – u sebi nose prikrivenu zapaljivost koja lako može da preraste u požar neslućenih razmera, čime autor, između ostalog, ukazuje i na prividan mir i nazovi pomirljivost sa stanjem koje je zaokupilo posttitoističko društvo nakon odlaska njegovog doživotnog lidera.
Zlatomir Gajić
Singl ploča benda Azra - Sloboda veoma jednostavno i smelo je definisala ključni pojam osamdesetih – slobodu, kao svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi i kao stav sloboda je žena - uzmi je. Secirajući stvarnost, Džoni još jednom kreće obračunavajući se sa herojima slavne i savršene prošlosti. Uz snažan ritam, naglašen grmljavinom Leinera i Džonijevom gitarom, u heavy maniru, album otvara provokativna Tko to tamo pjeva.
Kamo dalje rođače iz peska vire krunisane glave
što to rade, prde u prašinu
čini mi se rođače da je standard pokvario ljude
jedu govna i sanjare
Ogoljeno, sarkastično, direktno i rokerski žustro Džoni se obraća duhu Velikog Brata (JB Tito) i nasleđu njegove našminkane stvarnosti (ideološko-demagoške zavese iza koje je, nalik na ličinku u tami, čučala zla kob nerasvetljene, zataškane prošlosti, svih naših obračuna sa drugima i sobom koji nažalost tinjaju do današnjih dana) idile koja se ubrzo po njegovoj smrti počela raspadati i rušiti kao kula od karata. Kada je stakleno zvono magije i laži puklo, a maske licemerja počele da se tope i padaju, ništa više nije bilo prijatno kao što se decenijama predstavljalo i nametalo kao idilična, jedina moguća stvarnost, i kao nešto obećavajuće, nagoveštaj nikad pristigle svetlije budućnosti...
Paralela sa današnjim vremenom (isto tako ulepšane stvarnosti i priče o projektima epskih dimenzija daleke budućnosti) jednako stoji kao i u slučaju svih ostalih Azrinih vizionarskih albuma i pesama. Slučajno? Nikako! Džonijevim izoštrenim umetničkim čulima ništa nije uspelo da promakne i da na vreme ne dobije svoje pravo ime i značenje. Doba nevinosti, blagostanja i revolucionarnih zanosa odavno je bilo prošlo. Jezikom ulice agonije i užasa Džoni, egzaltiran, osipa paljbu po nekadašnjim svetinjama i šarenoj laži iluzorne sreće, stvarnosti nafrakanoj blagodetima materijalističke idile gde podanici mirno jedu govna, sanjare i prde u prašinu...
Bit će bolje rođače skini medalje i napuni sale
ulici trofeja ponestaje snage
ostavljene djevojke, narkomani i bludnice
uzdaju se u tebe
blindirani brodovi vozili te na četiri strane
zbilja si bio doslijedan i velikodušan rođače
raspolagati tuđom mukom nije mala zajebancija
Crno-beli, izoštreni, ekstatični i opori tonovi rezignacije (raspršenih snova) zasecaju i u tkivo šezdesetosmaških, bivših revolucionara. Muzička podloga je zgusnuta, tamna, prošarana gorčinom Džonijevih stihova očaja koji ne ostavljaju mesta ničemu osim beznađa, razočaranja... da bi tek na kraju pesme sve procvetalo u nešto što bi se moglo nazvati svetlošću, nadom povratka u svetliju šezdesetosmašku prošlost, budućnost – ko zna? Pesma ’68. slika bivšeg anarhistu sapetog godinama, diplomom, poslom, seksualnim frustracijama. Bol postaje nesnošljiv nakon otrežnjavajućeg sudara sveta nekadašnjih idiličnih iluzija sa nemilosrdnom stvarnošću.
Doktore što se to događa sa mnom
osjećam se čudno
imam 37 godina i vrijednu diplomu
uznemiravaju me noćne polucije i boli me glava
profesor sam na srednjoj školi
tamo predajem neka lijeva prava
onanija mi je redovna, mjesečna plaća mizerna
što da radim bez akcije po čitavi dan
Kako živeti bez akcije, kako zavarati vlastitu savest revolucionara dok lavina kotrljajućih tegova na nogama pritiska i apatija uništava sve i svakoga.
Dok sam bio student ružio sam često
čitao Praxis, polemizirao vješto,
anarhizam mi je bio u krvi, svi na barikade,
sanjao sam kako vodim proletere mlade
Generacija bivših anarhista i buntovnika zahvaćena beznađem ordinira za šankom i zuri u prazno. Svuda okolo vlada odsustvo bilo kakve perspektive, dok šljakeri stoički drmaju lozu, a deca se ljube po ulicama i živo im se jebe za sve!. Ravnodušnost razara tkivo društva iznutra i temeljno.
Moje društvo za šankom ordinira od 19 do 22
ono niti eksa niti galami
zuri u prazno i truli
šljakeri spavaju po tramvajima
djeca se ljube na ulicama
Džonijeva vizionarska moć zapažanja, ogoljavanja stvarnosti je zastrašujuća. Gledajući iz današnje perspektive sve je gotovo isto (osim što se možda vreme ordiniranja za šankom pomerilo iza ponoći, pošto više niko ne radi i smisao dnevnih aktivnosti u potpunosti se u međuvremenu zagubio), osim što je sve mnogo beznadežnije, apatičnije, trulije i dalje smrdi od laži, nove demagogije, medijskih manipulacija i nehumanosti. Džonijevo samoizgnanstvo u Holandiju samo je kruna svega onoga što nam se proteklih decenija izdešavalo. Najavljeno, ali uzalud.
Duh vedrine i dobrog starog melodičnog beat sounda (The Beatles i The Kinks toplog melodijskog ugođaja osenčenog naznakama ironije stihova) donose lepršave Volim te kad pričaš (ukrašena Benčićevom flautom) i Leinerova Ne prodajem nasmiješenog psa, opuštena gradska priča (čudesnog, setnog lirskog ugođaja isprepletenog lepršavim pesničkim slikama), dobri duh Branimira Štulića i njegove autentične poetike, zvuka gitare koja neguje čula (u pauzama razarajućih političkih okršaja, borbenih pokliča s barikada naše nikad dovoljno osvešćene stvarnosti). Zatišje pred novu političku buru, tako senzibilno, toplo, stilizovano u najboljem Azra maniru, tako specifičnom i miljama udaljenom od drugih bledih kopija domaće i svetske scene.
Proljeće je 13. u decembru nadire u čuvenom Džonijevom borbenom maniru na talasima zavijajuće gitare i čvrstine ritma. Revolucionarni duh Praškog proljeća i burne 1968. godine izvire između redova, osnažujući upitanost autora nad sudbinom i istorijom koja se ponavlja i pamti sve.
Proljeće je čak i u decembru
trinaestog
ili bilo kog drugog
proljeće stoji iza barikade
s podignutom rukom
zar sumnjaš u svoju djecu
misliš da ne pamte
kaži
da li te pitaju za put prema nebu
cijena je sigurno visoka
kaži
da li te pitaju s bijesom u sebi
ne tajeći ništa
ne htijući mnogo osim života
o čemu razmišlja obrisano lice
između dva osmijeha
i nakanom tamnijom od noći
o čemu razmišlja dok zuri u tvoju ženu
stvorenje niotkuda
možda te provocira
O čemu zapravo govori jedna od ključnih Džonijevih političkih protestnih pesama, jedna od njegovih bolno iskrenih i ogoljenih opservacija na temu demagogije, represije sistema i svih večnih samozavarajućih priča o iskonstruisanoj stvarnosti od strane oslobodilaca i pobednika? Postojala su dva veoma česta mišljenja: prvo je bilo da ova borbena pesma govori o 13. decembru 1981. u Poljskoj, o trenutku uvođenja ratnog stanja od strane tadašnjih Komunističkih lidera u strahu od invazije SSSR-a, kao odgovor na talas protesta sindikata Solidarnost (koji se spominje i u pesmi Poljska u mome srcu sa albuma Sunčana strana ulice). Tog jutra, proleća u decembru, Vojček Jaruzelski, general i poslednji komunistički lider Poljske obavestio je putem medija sugrađane da su tenkovi izašli na ulice širom zemlje, da se uvodi cenzura i zabrana okupljanja, gušeći ono malo slobode osvojene sindikalnim protestima pod Lehom Valensom kao liderom. Usledila su hapšenja opozicionara, zabrana sindikata, dok je na rudare koji su se usprotivili uvođenju ratnog stanja otvorena vatra. Drugo mišljenje bilo je da je pesma posvećena Titovoj represivnoj vladavini koja se u to isto vreme odnosila na gušenje protesta poznatog pod nazivom hrvatsko proljeće.
Kružni tok istorije naše gluposti stalno nam se obija o glavu, kao i zlodela koja činimo upravo vlastitoj deci i njihovoj budućnosti koju smo potrošili. Štulić rezignirano postavlja ključna pitanja, čudeći se u neverici: da li je moguće, dokle više? Umesto odgovora Azra nudi jednu od najlepših ljubavnih balada domaćeg rock and rolla – Ako znaš bilo što, ukrašenu melanholijom saksofona, zatim nežnošću, toplinom duše i prelepim Džonijevim vokalom. Nakon barikada i pokliča rezigniranog anarhiste, Džoni se privija uz voljenu ženu i nežno joj šapuće bisere na uho. Predivno, nestvarno senzualno i senzibilno. Niko nije umeo na tako suptilan, lirski način balansirati između svetlosti i tame, razarajućih kritičkih tonova usmerenih spram svih demagoških brutalnosti naše iskrivljene slike stvarnosti i blagosti ljubavnih zanosa, romantičarskih tonova jednog hipersenzibilnog poete, zanesenjaka, čoveka koji je vlastitom vizijom i kreacijom stvorio svet za sebe, vanvremeno umetničko delo koje korespondira sa večnošću, božanskom lepotom, neprolaznim svetom ideja koje nadilaze trivijalnost sveta rock ili bilo koje slične muzičke forme... Džonijeve snažne lirske slike osećaju se svim čulima, bude u srcu slušaoca treptaje tananih umetničkih niti, lepotu koja ne prolazi...
Ne znam što da radim sa sobom
na što misli da bacim
eto polako stvaram pjesmu o tebi
gledam tvoje tijelo
ludujem za njim
i ponavljam u sebi samo jedno
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što
želim da se stisnem uz tebe
da te milujem
da ti šapućem na uho bisere
da pričam o slobodi
da se glupiram
da ti kažem oh ti ludo jedina
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znaš bilo što
Ljudi samoće istražuju slutnje urbanih paranoja, šunjaju se kradom iz prikrajka Džonijevih mnogobrojnih nagoveštaja, svega onoga što njegovo senzibilno umetničko čulo naslućuje pre svih ostalih – najavljujući setnim glasom znake nadolazeće svetlosti ili tame. Morrisonovski stranci su još jednom tu, okupani egzistencijalnim nemirima, urbanim strahovima nepoznatog, u srcu tame skrivenog. Neonske sene hrane atmosferu džonijevskom melanholijom, ugođajem koji je pozadina, platno na koje se nabacuju teške boje s palete velegradske stvarnosti.
Netko me voli, dušu mi nudi
netko je stranac
isto kao i ja
Iza ugla očekivanog i slućenog uvek se krije neko kome smo potrebni, ko nas traži ili neko ka kome stremimo celim svojim bićem i putem zbog kojeg i jesmo svi na ovom svetu – našem, jednom jedinom i jedinstvenom. Strah od smrti nastavlja u jednostavnom, opuštenom tempu šetnje gradskim ulicama i egzistencijalnim nemirima – straha od smrti i prepuštanja melanholiji koja vodi ka dnu. Ironičnim tonom (uz sjajnu, lepršavu, nadahnuto rokersku muzičku podlogu – moćan ritam i sjajnu gitarsku vožnju) Džoni neprestano zaviruje u ljudske duše (večno razapete između polova Erosa i Tanatosa), osvetljava iznutra sve naše slabosti, urbane paranoje, slutnje, prikrivene želje i strahove postavljajući suštinska pitanja postojanja (glasom koji vešto balansira između topline nade i krika očajnika – netko uvijek noću nastrada). Veoma mnogo istinskog života izvire iz njegovih oporih stihova snažnog emotivnog naboja i beat zvuka, osobenog pogleda na rock and roll.
Prizvuk razigrane ironije i priče o bivšem pajtosu (čoveku s kojim je delio jednu od prvobitnih verzija Azre, kao i gorčinu rastanka kada je Stublić napustio bend povevši sa sobom ostatak ekipe ostavivši Džonija još jednom na vetrometini scene samog) – muzičaru Juri Stubliću (frontmen benda Film) prepliće se sa lepršavom melodijom i zvukom saksofona u Roll over Jura, aludirajući na muziku pedesetih (bila je to zapravo gorka pilula upućena Stubliću, priča sa mnogo osvetoljubivih, jetkih tonova), a onda ponire u dubine džonijevskom iskričavom gitarom naglašene Naigled lijepa – rafinirana solaža, plesni reggae-ska ritam – baš onako cool. Fantastična ljubavna tema žestoko nabijena jakim emocijama i senzualnošću koja se naprosto oseti, od kojih sve nežno treperi. Atmosfera ove senzibilne numere (usporenog koraka, sete u glasu) natapa se tiho blues senzibilitetom, pretapajući se ehoom gitarske solaže u moćne džonijevske pesničke slike. Igra svetlosti i tame neizostavna je. Suptilna doza ironije uvek je tu da potcrta snagu lirike, lepote iskrenih emocija...
Kažeš sanjala sam te sinoć
Pitaš me znam li tvoj broj
Kažeš željela sam te pred zoru
Osjećam ljubav je to
Stidljiva ženo na licu sjeta ostavlja trag
Stidljiva ženo izdaje te iz očiju sjaj...
Azra ovim antologijskim albumom briljira u svom mikrokosmosu jednostavnih, beat, melanholičnih ritmova, plesnog reggaea i poetske dubine koju donosi Džoni svojim moćnim impresijama – gotovo teatarska atmosfera i kontemplativno nadahnuće, uvek sa nekim samosvesnim pomakom u odnosu na uobičajeno i trivijalno. Odmak od žestine prva tri, rokerski furiozna albuma, više je nego očit – pesnička zrelost i smirenost, sam tonski ugođaj dovoljno govore o tome, ukazujući na jednu od brojnih mena, kreativnih transformacija umetnika Štulića na svom jedinstvenom, veoma trnovitom putu ka zvezdama. Azra je u tim momentima bila na svom vrhuncu. Znaci nadolazeće oluje bili su naizgled pritajeni, u naznakama između melanholičnih pesničkih slika, mirnijih muzičkih rešenja, već pomenutog ugođaja.
Lepršavi tonovi, obogaćeni duvačima i ska ritmom provejavaju i gorčinom ironije pesme Hladan kao led. Ustajala žabokrečina Austrije, nekadašnje uzavrele monarhije, hladi Džonija kao led (hladna želatina) i ubija beznađem, a onda, kao kontrast, izvire iz zvuka orgulja ugodna I nikom nije lepše nek je nam, prikazujući Štulića u izuzetno vedrom i humoristički nadahnutom izdanju. Za sam kraj prvog dela albuma ostavljena je gorka politička pilula Iran – tamo gde imam pretvara moru u Teheran. Vesela melodija uspostavlja neophodni kontrast rasapu ludosti. Apokaliptična vizija modernog sveta (kroz večno aktuelnu temu religioznog ludila i sukoba koji zapravo nikad i ne prestaju menjajući formu) otvara se pred čulima slušaoca koji su umeli da čuju i vide dalje. Neman budućnosti koju upravo živimo izvirala je iz svake rilne albuma koji je na zloslutan način zaokruživao jednu priču, jedno jedinstveno vreme, celinu koja se decenijama sklapala poput edgarallanpoovskog ludila.
Rasap ludosti
Sjedeći na jastuku
Imam pretvara moru u Teheran...
Bog vrednuje prestiž glupošću
Stanice očaja
Dovedeni na stadion umiru
Prije nego što čuju plotun
Stanice očaja
Prizivajući alaha
Gledali su jedni u druge
Drugi deo filigranske Azrine storije otvara božanstvena ljubavna tema Čudne navike i nudi nove lepote Džonijevih stihova.
Dolazi mi iznenada kada to ne očekujem
traži razlog da mi spusti, uvaljuje mi komplekse
ona ljubi preko volje vjerujem da nije zla
ali ipak ima čudne navike
Sjajan ritam iz kojeg prosto izvire pritajeni Džonijev vokal, ironičan, iskričav, uvek spreman na bespoštednu borbu i praštanje. Čudesno jedinstven rock and roll, u nekom neuobičajenom teatarskom, plesnom ska ritmu i pop magiji melodičnosti, a opet dovoljno drzak da iritira neupućene. Nije O.K. i Tanka crna linija nastavljaju u pomirljivim, prijatnim tonovima druge strane filigranskih džonijevskih vizija i fantazija. Na trenutak, Pavel zadire zloslutnošću i čudesnim unutrašnjim (ne)mirom u mračne političke vode. Melodija zaodenuta nekom nestvarnom setom daje dodatni lirski momenat upitnosti gorčine, spoznaje kraha, nemoći, odsustva bilo kakve nade u bolju budućnost. Mnoštvo je pitanja bez odgovora, mnoštvo je promašenih ideala, neodlučnosti, poze ili pak poraza koji otrežnjavajuće deluju na mogućnost akcije, iluziju pobede... Ogledalo mnoštva iluzija odavno je naprslo, ali na neki čudan način sada ukazuje na mnogo jasnije slike zabluda, verovanja u ideale koji su se pokazali kao vlastita, sušta suprotnost. Potraga za slobodom ili pak fantomom slobode večna je koliko i svet, čovekova nada da može stvoriti neki mnogo bolji, pravedniji, ugodniji svet – za sebe i druge.
Pariz ti je dao sebe, dio neba zauvijek,
što te muči na kraju puta
sjećaš li se Španije,
zanima me da li bi opet išao u rovove
oh, Pavel, neman je pred vratima
Govoriš mi o ideji, o patriotizmu nacije
da li je to skup interesa nekorisnih ljudi
ili nešto vrijedno robije
razgovarajmo o slobodi, sjećaš li se Španije?
Nemirni duh revolucionara razmatra neke od bolnih dilema, pitanja i smisla bilo kakve borbe. Ironični tonovi pokušavaju da uhvate fluidni duh fantoma slobode. Uzalud. Neman je već pred vratima – ući će, bez kucanja, desetak godina kasnije, ratnih devedesetih. Gomila nesklada i Slučajan susret mirno teku u susret gospođici Mirni, jednoj od nezaboravnih Džonijevih ljubavi – zaodenutoj seksom, tajnom, neodoljivošću požude.
Mirna Crnobori glavna je junakinja pesme Slučajan susret, što je i sama potvrdila u filmu Kad Miki kaže da se boji, 2005. godine (sjajan dokumentarac koji govori o Džonijevom životu i pesmama, kroz priče likova o kojima je pevao i mase prijatelja i poznanika koji su sedamdesetih i osamdesetih bili deo njegovog životnog miljea, okruženja u Zagrebu).
Mirna sva u seksu
Pročitala me instinktom
Kad se smije cijelim tijelom narod uživa...
Svlačim je pogledom
Zamišljam je golu
Mirna želim da te okrenem
Džoni je bio jedna vrlo pozitivna figura, blag čovjek, osjetljiv i u kontaktu sa ljudima vrlo oprezan. Nije figurirao kao važna faca u početku, bio je neobična ptica u jatu, čudan čovjek. Bili smo komšije, prozor do prozora, i te pjesme su moje, iako se nikad nisam potpuno osjetila kao njegov prijatelj, rekla je Mirna, koja danas takođe živi u Holandiji.
Jednostavne slike jednog sasvim slučajnog susreta i strasne ljubavi. Iz dubina prošlosti pristiže još jedna fantastična ljubavna balada – Kao ti i ja, zastrašujuće senzualna, čulna, bluzirana, lepršava, prozirna, saksofonom džezirana, topla, sva u dodiru usana i oznojenih tijela.
Dijete u noći
kao ti i ja
stranac u prolazu
kao ti i ja
cvijeće na granici
tone u san
žena u krevetu
kao ti i ja
dodir usana
oznojena tijela
daleko od ljubavi
Kao ti i ja
jutro na obali
kao ti i ja
napušteni brodovi
plivaju lijeno
rastočene olupine
kao ti i ja
Briljantna poetika, divne pesničke slike u saglasju sa kristalnim, dirljivim solažama na saksofonu i gitari, kao eho srca i duše dvoje romantičnih ljubavnika, negde u daljini nestvarnog ostrva mašte, nakon brodoloma civilizacije koja je ohladila sva srca svojom gramzivošću i ispraznošću. Izvrsna džonijevska produkcija koja produbljuje melodiju do same srži hipersenzibilnosti, dodira usana i ženine topline. Branimir Štulić u jednom od svojih najromantičnijih, čulnih, hipersenzibilnih izdanja, krasota koje petergreenovskim zvukom gitare boje svet lirskih ugođaja nestvarnom lepotom, emocijom od koje vam ponestaje daha. Mnoštvo je sećanja koje budi ova setna melodija, trenutaka, prelepih isečaka iz života kada sam u zanosu strasti vrtio ovu Džonijevu senzualnu baladu nebrojeno puta uzastopno. Poetiku nežnosti razbija nova ironija Puta za Katmandu kojim usrana šminka defilira. Prokleta mogućnost izbora mora da postoji upitno jetko konstatuje Džoni u furioznom tempu i gorčini ukusa još jednog razočaranog buntovnika.
Cinična ljubavna priča o konvertibilnoj vezi sa Strankinjom s plavim eyes surove su slike primorske stvarnosti, letnjih šema i moralnih dilema, u nekim uvrnutim, neodređeno zatamnjenim Azra tonovima. Manje inspirativan momenat albuma, lagani gubitak daha i koraka. Život običnog tempa klasičan je Džonijev opori komad, nalik na ličinku što čuči u tami, osenčen ironijom, razočarenjem i melankolijom iz potkrovlja bluesa. Stari dobri, setni Džoni, prevejani urbani vuk na horizontu nedodirljivih i onih što uvek vide dalje i bolje od ostalih. Hladni prsti se vlastitom ritmikom i raspevanošću neprimetno uklapaju unutar raskoši Filigranskih pločnika ne oduzimajući previše od besmrtnosti i veličanstvenosti emocije. Ležerni i prihvatljivi poput 32 956, pesme kabaretske atmosfere i lepršavog, vodviljskog ugođaja. Jedno od (ne)mogućih džonijevskih pesničkih nadahnuća – bez velikih dubina i pretenzija, onako šmekerski, iz off - a. Gorki okus donosi novu vrstu senčenja ljubavi, razočarenja, neverice, tišine u srcu, dovodeći priču do samog kraja i epohalnog finala – naslovne numere Filigranski pločnici, prepune zloslutnog baruta i nekih od ključnih stihova Džonijeve poetike i vizije.
Ja sam kralj, sudbina je metresa,
sa zatamnjenim očima,
upravo prelazi ulicu na vrhovima prstiju
grobnica za Borisa...
Čovječe, ako želiš da saznaš
pristani na sve,
ako želiš da mijenjaš ljude
ne odmeći se
U svom filigranskom, rafiniranom stilu Džoni i Azra laganim tempom i kraljevskim mimohodom zaokružuju jednu priču pristajući na sve u narednih nekoliko godina, u želji da menjaju ljude ne odmećući se. Bio je to kraj jedinstvene magije trojice vanredno dobrih i kreativnih ljudi i umetnika, kraj njihove zajedničke misije i zamaha do tada neviđene energije, smelosti, provokacije, bunta i siline udara.
Bend Azra postojaće u različitim postavama i narednih desetak godina, nestajući u haosu raspada zemlje koja ga je svojim izazovima i duhom stvorila. Postojaće, ali magija početnog perioda iščileće zajedno sa razlazom prve, legendarne postave Azre – Džoni, Hrnjak i Leiner dali su joj neponovljiv muzički i poetski pečat, neostvariv u bilo kakvoj drugoj kombinaciji. Filigranski pločnici jedinstvena su retkost jugoslovenske rock and roll scene, unikat bisernog sjaja, dragocen sam po sebi. Jedna od ključnih slika unutar mozaika društva i vremena kojih više nema, muzički zapis duše koja je obeležila poslednju epohu svih naših nadanja i kakve-takve normalnosti. Ostali su samo snovi i muzika kao pomen na sve one koji su makar nešto pokušali. I Džonijeva nepogrešiva dijagnoza o pločnicima punim baruta koji su u međuvremenu nestali u haosu devedesetih.
