Dragan Uzelac: Peter Green – MAN OF THE WORLD (Čovek sveta)

Napomena: Od danas SBPeriskop ima novog/starog suradnika - Dragana Uzelca. O kome se radi govori njegova autorska biografija. Puštamo priču da krene s njegovim tekstom Peter Green – MAN OF THE WORLD (Čovek sveta). I tako, jednom tjedno, Dragan Uzelac će otvarati vrata u svijet rocka.

DRAGAN UZELAC  -  autorska biografija

Dragan Uzelac, rođen je 1968. u Apatinu, Vojvodina, gde i danas živi i stvara. Saradnik je mnoštva net magazina, portala i časopisa za umetnost i kulturu, posvećenik koji isključivo prati vlastite snove, intuiciju, put... Autor je nekolicine knjiga iz oblasti publicistike, esejistike i popularne kulture (pre svega istoriografije rock and rolla & filma), koje su štampane u izdanju sledećih izdavača: KVAKA, Velika Gorica, Hrvatska, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, Lotina, Beograd i Centar za kulturu „Vračar“, Beograd.

Autor je sledećih knjiga: The Beatles, povijest rock glazbe(2021.), Priča o bluesu(2021.), Scream of the butterfly - 50 godina od smrti Jima Morrisona(2021.), Priča o severnoameričkim Indijancima - Tamo gde smo prevareni(2022.), Charles Bukowski - Go all the way(2022.), John Lennon - You may say i’m a dreamer(2022.), George Harrison(Here comes the sun) - John Lennon(Revolucija Johna Lennona)(2022.), Jim Morrison – Veran svom duhu(2023.), Pink Floyd – Psihodelična kosmička odiseja(2023.), Bitlsi, bend koji je promenio sve(t)(2023.),Večna svetlost, portreti filmskih režisera(2024.), Peter Green & Fleetwood Mac – Samo blues(2024.), Wim Wenders – Maestro vizuelne poezije(2025.), Poetski svet rock and rolla:pesme koje su menjale sve(s)t(2025.), Priča o severnoameričkim Indijancima – Narod Velikog Duha (2026.), The Velvet underground – Mračne priče iz baršunastog podzemlja (2026.), The Beatles – White album (2026.) i The Doors – LA Woman (2026.)

Ljubitelj je pisane reči, rock and roll muzike, nezavisnog filma i undergrounda. Bibliofil. Bitnik u srcu, bluzer u duši, sklon romantičarskom sanjarenju na javi u svetu apsurda. Melanholik, buntovnik s razlogom, dobri duh nekadašnje Prerije, veliki poštovac dela Charlesa Bukowskog, Alberta Camusa, Hermanna Hessea, Danila Harmsa, Jamesa Joycea, Knuta Hamsuna i Arthura Schopenhauera, pre svih. Izrastao iz duha divljine šezdesetih, pod neizmernim uticajem Jima Morrisona i Johna Lennona. Svoje spisateljsko i duhovno izvorište pronašao je u knjigama Mali Princ, Svet kao volja i predstava, Let iznad kukavičjeg gnezda, Stranac, Uliks i Stepski vuk.

__________________

Nakon objavljivanja singla Albatross i velike slave koju je taj hit doneo Greenovoj grupi Fleetwood Mac, Peter Green se neuspešno borio sa posledicama uspeha. Idealista u duši, romantičar po vokaciji, bluesman po opredeljenju, ekstremno senzitivan u sagledavanju stvarnosti, vremenom nije izdržao. Zla kob stare rokenrol priče o usponu, uspehu, a potom i naglom padu slomila je ubrzo i Petera Greena. Sjaj još jednog rock and roll ili pak blues dijamanta ubrzo se ugasio – jednako naglo i neočekivano kako je i zasjao sredinom šezdesetih godina.

Suočen s intenzivnim rasporedom turneja nakon ogromnog početnog uspeha benda, Peter Green je postao nelagodan zbog nivoa slave koju je postigao Fleetwood Mac. Kako se okrenuo drogama kako bi se nosio sa slavom i unutarnjim lomovima, a njegova konzumacija LSD-a se povećala, bend je postao zabrinut jer je Greenovo ponašanje postalo sve neobičnije, njegovi unutrašnji demoni izbijali su na površinu na uznemirujuće načine. Često su se ogledali u njegovim tekstovima, razotkrivajući Greena kao izmučenu dušu koja se bori sa svojim emocijama.

Nigde unutrašnji nemir Petera Greena nije bolje predstavljen nego u singlu Man Of The World, koji je objavljen 22. aprila 1969. Melanholična, snena tužbalica probija se kroz nežno lebdeće molske akorde, s Greenovim bolno lepim vokalnim povicima: i nema nikoga ko bih radije bio, ali samo bih voleo da se nikad nisam rodio...

 To je vrlo proročanska pesma, komentarisao je kasnije Mick Fleetwood. Kada je napravio tu pesmu, nismo imali pojma da iznutra pati onoliko koliko je patio. Ali ako poslušate reči, to je razapinjuće očito šta se događalo, ali bila je to predivna pesma.

 Kako je Peter Green nastavio prelaziti granice blues rocka (i nastavio uzimati sve više LSD-a), počeo je razvijati smisao za melanholični, psihodelični folk koji je prvi put usavršio na singlu Man of the World. Teško je ne povući paralele između Petera Greena i Syda Barretta iz Pink Floyda (još jedan povučeni psihodelični mastermind iza britanskog rock benda iz kasnih 60-ih koji je postao mnogo poznatiji u 70-ima bez njega), a te su paralele još očitije na introspektivnim pesmama poput Čovek sveta (paralela sa Syd Barretovim opraštajnim Pink Floyd delom, jezivom, šizofrenom, hipersenzibilnom Jugband Blues). Peter turobno peva o usamljenosti i depresiji, a instrumentalna pozadina je otprilike tiha i ogoljena. To je srceparajuće remek-delo samozatajnog i melanholičnog čoveka i umetnika, LSD-om opijenog blues maestra Petera Greena, lament nad nezavidnom sudbinom hipersenzibilnog čoveka koji je otišao predaleko, previše video i iskusio od ovog prolaznog i propadljivog, ispraznog sveta materijalističkih koještarija i koji bi voleo da se nikad nije ni rodio... 

Hoću li vam pričati o svom životu

Kažu da sam svetski čovek

Preleteo sam svaku plimu

Video sam mnogo lepih devojaka

Pretpostavljam da imam sve što mi treba

Ne bih tražio više

I nema nikoga ko bih radije bio

Ali samo bih voleo da se nikad nisam rodio

I treba mi dobra žena

Da bih se osećao kao što bi dobri čovek trebao

Ne kažem da sam dobar čovek

Oh, ali bio bih da mogu

Mogao bih vam pričati o svom životu

Siguran sam da bi vas zabavljao

O svim vremenima u kojima sam plakao

I kako ne želim više da budem tužan

I kako bih voleo da sam zaljubljen  

Peter Green, kao glavni pripovedač Čoveka sveta  razmišlja o svojim iskustvima kao neko ko je mnogo proputovao u životu i video mnogo lepih žena. Iako naizgled ima sve što mu treba, priznaje da bi voleo da se nikad nije rodio. Stihovi odaju melanholični, turobni osećaj praznine i razočaranja. Pripovedač čezne za dobrom ženom (i iskrenom ljubavlju) koja može učiniti da se oseća kao dobar muškarac, priznajući da trenutno možda nije najbolja verzija sebe. On želi ljubav i čezne za begom od svoje tuge. Pesma naglašava ranjivost protagoniste i njegovu čežnju za značajnim vezama, ljubavlju koja nadahnjuje i daje pun smisao čovekovu postojanju. Sveukupno značenje Čoveka sveta je očaj i usamljenost koju čovek može osetiti čak i kada je okružen materijalnim bogatstvom i svetovnim iskustvima. Naglašava važnost ljubavi, druženja i pronalaženja prave svrhe života.

Peter Green – BLACK MAGIC WOMAN (Žena crne magije) 

Nakon izdavanja debitantskog albuma u februaru 1968., Fleetwood Mac vratili su se u studio kako bi snimili svoj prvi originalni singl, bezvremensku pesmu Petera Greena Black Magic Woman. Iako je stigla samo do 37. mesta Pop Charts-a, rock band Santana joj je dao još jedan život (pesma se našla na Santaninom drugom albumu zvanom Abaxas), a pesmu i danas sviraju Blues i Rock bendovi diljem Ujedinjenog Kraljevstva, a publika je još uvek traži.

Black Magic Woman može se pratiti do dve od ranijih pesama koje uključuju Greena i stekla je očitu profinjenost pažljivom negom tokom vremena. U početku je Green bio inspirisan blues standardom Otisa Rusha iz 1958. All Your Love (I Miss Loving You). Pesmu je 1966. godine obradio Greenov bivši bend John Mayall & the Bluesbreakers, s Ericom Claptonom, Greenovim prethodnikom, na glavnoj gitari. Pre nego što je pesma postala Black Magic Woman, Green je prvo stigao do I Loved Another Woman, ranije inkarnacije pesme koja se pojavila na istoimenom debiju Fleetwood Maca iz ‘68. Iako su stihovi donekle drugačiji, blaga molska blues kompozicija s pratećim latino ritmom gotovo je ista. Legenda kaže da se pesma odnosila na Greenovu tadašnju devojku Sandru Elsdon.

Got a black magic woman
Got a black magic woman

I've got a black magic woman
Got me so blind I can't see
That she's a black magic woman
She's tryin' to make a devil out of me

Don't turn your back on me, baby
Don't turn your back on me, baby

Yes, don't turn your back on me baby
Stop messin' around with your tricks
Don't turn your back on me baby
You just might pick up my magic sticks

Got your spell on me baby
Got your spell on me baby

Yes you got your spell on me baby
Turning my heart into stone
I need you so bad - magic woman
I can't leave you alone

Putujući kroz vreme, unazad, stižemo do još jedne zanimljive predistorije ove magične pesme, magične crne žene ili ženine crne magije.

Evolucija pesme Black Magic Woman seže do 1957. godine, s opskurnom pločom čikaškog gitariste Jodyja Williamsa. Williams je ranih 50-ih svirao na ulici sa svojim mentorom Bo Diddleyem, a zatim i blues umetnicima kao što su Memphis Minnie i Elmore James. Williams je takođe napravio vlastite ploče, a B-strana njegovog singla You May iz 1957. bila je instrumental pod nazivom Lucky Lou. Od fraziranja uvodnog gitarskog riffa do uglađenog afro-kubanskog groova, to je očito bio nacrt za Black Magic Woman.

Godinu dana kasnije, kolega blues gitarista iz Chicaga Otis Rush posudio je taj riff i osećaj za svoju ploču All Your Love (I Miss Your Loving), dodavši vokalnu melodiju. Producirao je Willie Dixon (uz malu pomoć Ikea Turnera na ritam gitari).

Osam godina kasnije, 1966., obradili su je John Mayall ’s Bluesbreakers, na znamenitom albumu Beano s Ericom Claptonom. Basista na toj ploči bio je John McVie. A godinu dana kasnije, nakon što je Clapton otišao da formira Cream, došlo je do kratkog tromesečnog perioda kada je postava Bluesbreakersa uključivala McVieja, bubnjara Micka Fleetwooda i glavnog gitaristu Petera Greena, jezgru Fleetwooda koji će uskoro biti osnovan.

Odatle priča o pesmi Black Magic Woman skreće na Petera Greena koji je napisao pesmu za svoju vitku devojku manekenku, Sandru Elsdon, kojoj je dao nadimak Magic Mama. Green je rekao u Peter Green: The Biography: Jedna od stvari koju je John Mayall rekao je da ako vam se nešto stvarno sviđa, trebali biste uzeti prve retke i od njih smisliti drugu pesmu. To je ono što sam napravio sa Black Magic Woman.  

A onda na scenu stupa Carlos Santana. U knjizi Guitar Greats rekao je: Išao sam videti originalni Fleetwood Mac, a znali su me ubiti, jednostavno nokautirati. Za mene su oni bili najbolji blues bend. Tako je 1970. godine, kada je klavijaturista Santane Gregg Rolie počeo svirati Black Magic Woman tokom tonske probe, bio to trenutak za pamćenje. Santana je za Rolling Stone rekao: Kunem vam se, i ovo je stvarno, kad god puštamo pesmu, setim se kad smo je prvi put pustili na tonskoj probi u Fresnu na parkiralištu. Gregg je doneo pesmu Fleetwood Maca, Petera Greena. I sećam se da sam rekao, Hmm, mogu dovesti malo Otisa Rusha ovamo i malo Wesa Montgomeryja ovde.  

By Dragan Uzelac