Makijaveli u Vladaocu savetuje da se protivnik uništi do temelja, i ne samo da se pobiju svi, već i da se sve poruši i zaravni sa zemljom. A poželjno je, kasnije će se dokonati, i da se izbriše svako sećanje, mada to čeka sve i svakoga i onako, vreme ne mari ni za koga, ali valjda ne dovoljno brzo. Naravno, to je argumentum ad absurdum, što nije sprečilo mnoge da ga shvate bukvalno.
Tek, sada se može postići i više od toga – uzajamno i, čak, sveopšte uništenje. Polazeći od toga Habermas u skorašnjem napisu traži politički izlaz iz rata Rusije sa Ukrajinom u kojem Rusija, smatra Habermas, ne može da izgubi, jer može da upotrebi nuklearno oružje. A opet nepravedno bi bilo da Ukrajina kao žrtva agresije ne može da se odbrani, pa Habermas preporučuje politiku koja za ishod ima cilj ili bolje rečeno dva cilja: da Rusija ne pobedi, a da Ukrajina ne izgubi. To je mera pravičnosti kada je agresor nuklearna sila.
To naravno podrazumeva da je reč o ratu Rusije sa Ukrajinom, a ne sa Zapadom, odnosno sa nenuklearnom, a ne sa nuklearnom silom. Zapad bi trebalo da pomaže Ukrajinu onoliko koliko je potrebno da ne izgubi rat, i uz to da podržava kompromis dveju strana sa konačnim ishodom u kojem Ukrajina ne gubi. Problem je, naravno, u tome što ruske vlasti mogu da smatraju porazom sve što nije pobeda, onakva kakvoj oni teže. A ako je ceniti po Putinovom eseju iz prošle godine, poraz je sve što nije ovladavanje celom ukrajinskom teritorijom.
Habermasov napis je odgovor onima koji žele poraz Rusije. A on smatra da nuklearna sila ne može da izgubi rat jer samim posedovanjem oružja sa tolikom moći može da preti uništenjem protivnika. To sa nuklearnim oružjem i sa ravnotežom koju obezbeđuje nemogućnost poraza nuklearne sile je složenije nego što to Habermas vidi, kao što sam već pisao. Jer, da ovde uzmem za primer zagovornike verske racionalnosti, ako su na čelu država sa nuklearnim oružjem vernici koji vide višu racionalnost u tome da zemaljski svet podnesu kao žrtvu nebeskom carstvu, onda je uzajamno uništenje, obostrani poraz naizgled, zapravo baš ona pobeda kojoj se teži. Živela smrt, što je poklič koji se nije čuo samo jednom.
Koji onda ishod priželjkuju oni koji pozivaju na rat sa Zapadom? Zanimljivo je da se u srpskoj javnosti uzima za očigledno da je reč upravo o ratu Rusije sa Zapadom. Gde, navodno, Zapad teži uništenju Rusije i zapravo Rusa (i Srba). Nije naravno lako to obrazložiti tako da se to bar donekle zasniva na činjenicama. Naprosto zato što je Rusija napala Ukrajinu i uostalom Putin je tu agresiju najavio.
Dakle, ako bi se negde sudilo o pravičnosti ovoga rata Rusija bi bila osuđena, jer nema osnova da se poziva na pravo na samoodbranu budući da je njena namera da ovlada Ukrajinom javno obznanjena, a ne može se nikako sporiti da je uzrok rata napad Rusije na Ukrajinu. Koje ciljeve opravdava ratno nasilje samoj ruskoj vlasti, to je nevažno u ovoj stvari koja se tiče pravičnosti ovoga rata.
Stvarni problem je kako da Rusija ne pobedi, a Ukrajina ne izgubi, a da taj ishod ruskim vlastima, i zapravo pre svega Putinu, ne izgleda kao poraz. A opet, sve je to potrebno ostvariti konvencionalnim oružjem, jer bi upotreba nuklearnih bombi rizikovala sve. Da to kažem drukčije:
Ako se pretnjom nuklearnim oružjem izbegava rat Rusije sa Zapadom, a opet se u ratu sa Ukrajinom konvencionalnim oružjem ne može postići željeni cilj, a to je ovladavanje Ukrajinom, kako se uopšte može izbeći da se ishod u kojem Ukrajina ne gubi ne vidi kao poraz Rusije?
Habermas ne daje odgovor. On uglavnom brani politiku nemačke vlade, koja trpi kritike, kako pomoć Ukrajini da se odupre ruskoj agresiji nikako ne bi trebalo da prekorači granicu međunarodnog prava i tako bude shvaćena kao početak rata Zapada, i Nemačke, sa Rusijom. Jer konačno, evropska bezbednost je svakako ugrožena ruskom agresijom na Ukrajinu, pa je razumljivo i opravdano da se teži ishodu koji taj rizik umanjuje – zato Ukrajina ne bi trebalo da izgubi.
Makron je izneo predlog koji bi mogao da predstavlja okvir u kojem bi se mogao naći odgovor. Reč je o evropskoj političkoj zajednici u kojoj bi bilo mesta i za Ukrajinu i za Rusiju. Problem sa tim predlogom, bar u kontekstu rata u Ukrajini, jeste što on podrazumeva značajno povećanje vojne integracije Evropske unije. Ukoliko je NATO problem, evropska zamena, sa nuklearnim oružjem, uz postojanje zajednice interesa sa Amerikom i ostatkom Zapada, teško da bi bila viđena kao poboljšanje ruskog položaja u Evropi.
Putinov cilj je bio i ostao, koliko sam u stanju da vidim, novi svetski poredak o kojem se brine neka vrsta Svetskog Saveta (o tome sam pisao u tekstu Russia, The Counterrevolutionary Power). Članovi tog Saveta bi, recimo, bili SAD, Rusija i Kina. Ali svakako ne Evropa ili neka evropska sila. Za to je potrebno da se NATO rasformira, a potreban je i drukčiji, pacifički odnos snaga, a to će reći potrebno je da se Zapad raspadne ili da ga jednostavno, kao sile koja se stara o bezbednosti, više ne bude.
Pa je zapravo potreban poraz Zapada. Politički je to još možda i bilo izvodljivo imajući u vidu šta je Zapad stvarno, a nije karikatura iz srpske ili ruske štampe, ali napadom na Ukrajinu se za sada postiglo upravo suprotno. Pa sve i da Ukrajina izgubi, što sada nije baš izgledno, Rusija nije na dobitku. Osim ako se ne sledi bukvalno i slepo savet Makijavelija.
