Ekonomija nultog zbira

Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

 

pesčanik