Jedna od značajnijih odlika savremene politike jeste gotovo nepokolebljiva vera u istraživanja javnog mnjenja. Ona nam govore kakvo je objektivno stanje stvari, ispravljaju naše zablude i izvode nas na pravi put. Eksperti za istraživanja javnog mnjenja i komunikacije sa javnošću nam preko TV ekrana tumače kompleksne društvene procese i objašnjavaju neukima zašto je u politici jedno moguće, a drugo nije, poput zakona fizike.
Istraživanja javnog mnjenja, fokus grupe i sl. pokazuju navodno kakvi su zaista stavovi građanstva, a onda je zadatak političkih partija da ih uvaže, i posebno obrate pažnju na sopstveno “biračko telo”. Ovakva logika politika je simptom važne transformacije političkih partija koja se desila u proteklih tridesetak godina, o čemu piše politikolog Peter Mair u svojoj knjizi “Rulling the Void“.
Masovne partije iz dvadesetog veka su bile važne, ne samo kao političke institucije, već su dobrim delom oblikovale i svakodnevni život svoga članstva, zahtevajući konstantni angažman i politički aktivizam. Vremenom su se partije transformisale u catch-all opcije, a potom i u kartelske organizacije. Umesto masovnog članstva, ovim partijama dominiraju profesionalni političari i njima bliski medijski konsultanti.
Važan momenat u ovim transformacijama predstavlja i sasvim drugačija logika političkog organizovanja i delovanja. Umesto masovnog članstva koje, na različitim mestima, agituje, propagira, ali i definiše partijski program, vremenom je to zaduženje prešlo na razne eksperte – oni svojom ekspertizom određuju kako bi trebalo da izgledaju partijske poruke koje se emituju putem masovnih medija.
Jedan od problema koji se javlja jeste to što se partije na taj način prilagođavaju “srednjem biraču”. Ako želite da vaša poruka bude što efikasnija, treba je prilagoditi najvećem mogućem broju ljudi. Nije slučajno što su mnoge zapadne partije levice svoje programe u proteklih tridesetak velikoj meri menjale prilagođavajući se tržišnoj logici politike.
Kao i na ekonomskom tržištu, partije se i na političkom tržištu prilagođavaju zahtevima kupaca/glasača. Program, odnosno proizvod bi trebalo tako prilagoditi da bude konkurentniji u odnosu na druge. Naravno, u savremenim društvima je neophodno, s vremena na vreme, konsultovati istraživanja javnog mnjenja kako bi se imao okvirni presek stanja. No, kada se politika aktera i ključne političke odluke prilagođavaju potražnji na političkom tržištu, tada dobijamo gotovo istovetnu ponudu koja se razlikuje samo u nijansama.
Istraživanja mogu biti samo jedan od argumenata kada se definiše pravac delovanja, ali ne i ključna stvar koja određuje programe. Uz to, dobar deo ljudi, čiji stavovi odudaraju od uobičajenih, ostaju po strani, dok apstinencija raste.
Stavovi građanstva se uzimaju kao dati i proizvod autonomnih razmišljanja individua. Ipak, češće se radi o ideološkom oblikovanju kroz različite institucije, kao što su školstvo, porodica i mediji, pa se onda javlja vrzino kolo – partije promovišu one vrednosti koje su već “usađene” pojedincu kroz institucije sistema.
Posebno važno pitanje jeste postavljanje agende (agenda setting). Emancipatorska uloga političkih aktera bi bila da se bavi i onim temama i pitanjima iz ugla koji nije trenutno dominantan, a ne samo da reaguje i da se prilagođava postojećim uverenjima.
Zato je važno u političku arenu vratiti politiku, u smislu preispitivanja temelja poretka u kojem živimo, posebno u kriznim vremenima, kada su ti temelji manje stabilni. Ako se politika svodi na konkretne, javne politike (policy), dobićemo samo lokalne verzije blerističkih i šrederovskih partija.
Istorizacija i analiza programa, čak i mnogih zapadnoevropskih partija, od pre samo pedesetak godina pokazuju da ni mi danas nismo osuđeni na jalovu centrističku politiku koja iz izbornog ciklusa u izborni ciklus u prvi plan stavlja novog kul tehnokratu sa šarenim čarapama.
Masovna edukacija članstva, politička subjektivizacija onih čiji se glas ne čuje i vraćanje poverenja u neposredniji politički angažman jesu dugoročni i naporni politički rad koji se ne fokusira samo na četvorogodišnji izborni ciklus. Ali, bez takvog angažmana, našim društvima će vladati dežurni analitičari javnog mnjenja i upozorivači od rasta populizma.
