U komunizmu, bar onom jugoslovenskom, posebno u kasnijoj fazi, nije se živelo tako loše. Većina ljudi mogla je da ide na godišnje odmore, da putuje u inostranstvo, kupuje strane knjige i časopise, zaposlenost je bila gotovo garantovana, kada je neko dobio posao, nije bilo te sile, radio-ne radio, koja bi mogla da ga makne sa radnog mesta.
Ipak, ti ventili slobode nisu bili dovoljni, ograničenja ideološkog tipa koja su Partiju i ideologiju postavljali iznad svega, iznad života, preuzimajući ulogu svevidećeg božanskog oka, tužioca i sudije, stvarali su kod većine stanovnika osećaj teskobe, nepodnošljive konrole, zadiranja u pivatan život. Zato je nezadovoljstva itekako bilo. Pa i onaj deo inteligencije koji je uglavnom prihvatio politički sistem teško se mirio sa jednoumljem i veoma ograničenim pravom na sopstveno mišljenje.
Nedostajala je sloboda, ona prava sloboda da se može reći i napisati sve što se misli bez opasnosti da se to proglasi krivičnim delom. Obični ljudi su bili opčinjeni sjajem Zapada, ekonomskim prosperitetom nekomunističkih zemalja, obiljem robe, mogućnošću izbora. Sloboda se u dalekoj perspektivi ukazivala kao pripitomljavanje ideološke krutosti i dogmatizma, ostvarivanje prava na slobodno mišljenje, na privatnost i različitost. Taj cilj velikog “oslobađanja” činio se često nedostižnim, ali i sama borba za njegovo ostvarenje nadahnjivala je emancipatorski deo intelektualne elite određenom snagom da istrajava u dosezanju pravednog, moralnog, višeg smisla.
U vreme srpske populističke revolucije, “događanja naroda” i Miloševićevog nacionalističkog režima protivnicima toga režima ukazivala se jedna drugačija alternativa – obaranje toga režima, ustoličavanje vladavine prava i poštovanje građanskih sloboda, otpor nasilju, zločinima. Alternativa je bila jedna drugačija Srbija, Srbija, kako je to u jednom svom tekstu napisao Radomir Konstantinović, “koja se ne miri sa zločinima”. Posebno posle prevrata 5. oktobra, činilo se da je takva Srbija, međunarodno priznata i poštovana, demokratska i uređena, tu, na dohvat ruke. Gotovo da se poverovalo u srpski “kraj istorije”, državu bez ozbiljnih konflikata u kojoj vladaju najbolji, narodom koji je posle mnogo iskušenja prošao i kroz sopstveni pakao i kroz međunarodno čistilište.
To se, međutim, nije ostvarilo, postali smo svedoci vremena izneverenih nada, velikih privatizacionih pljački, organizovanog grabeža koji je postepeno postajao deo sistema. Urušili su se poslednji upešni kolektivi, gasilo se, posebno u unutrašnjosti zemlje, ono što je preostalo od nekadašnjih nosilaca ekonomskog razvitka, a istovremeno i ono što je preostalo od kulture i kakvog-takvog životnog standarda.
Nezaposlenost je postajala sve veća, a taj trend ne samo da se ne zaustavlja nego i dalje raste zastrašujućom brzinom. Nije reč o desetinama, nego o stotinama hiljada ljudi. Obećana država blagostanja pretvara se u državu siromašnih i obespravljenih, jer tamo gde nema posla, gde nema sigurnosti za radno sposobne, nema ni budućnosti za njihovu decu, nema ni socijalne pravde, niti ima bilo šta od demokratije.
I odjednom smo se našli u ćorsokaku. Ako smo u ranijim istorijskim periodima uvek imali neku alternativu, sada se čini, ma koliko to paradoksalno bilo, da alternative više nema. Negde se izgubila, istopila. Nudi nam se samo malo više liberalizma ili malo više neoliberalizma sa još manje socijalne pravde. Nema dakle drugog izbora. Nema novih ideja koje bi menjale svet, njegovu loše kontrolisanu ekonomiju, nema ideja kako da se stave pod kontrolu nezasiti bankari i beskrupulozni trgovci. Čini se da su u globalnim okolnostima ozvaničenog nasilja zatajili svi, i ekonomisti i filozofi i političari.
A što je najgore, u takvom odnosu snaga ne može se govoriti ni o slobodi. Jer gde ne postoji alternativa, mogućnost izbora, nema ni slobode. Nestaje i nade. Tamo gde postoji izrabljivanje, gola borba za opstanak, gasi se i volja za životom. Postavlja se osnovno pitanje prisutno u svim velikim krizama: šta da se radi?
Šta u tom manipulativnom svetu u kojem se povezuju bogati i moćni, na račun slabih i nemoćnih, gde najveći deo ekonomskog i političkog kolača beskrupulozno uzimaju najjači, a mrvice ostaju sirotinji, šta je činiti obespravljenima, gurnutima na periferiju života, u getoizirana sabirališta? Šta im preostaje osim nezadovoljstva, unutrašnjeg mirenja, stalne brige da se preživi današnji i sutrašnji dan?
Nema pravog odgovora jer nema prave alternative, nema, tako se čini, ni nagoveštaja nekakve alternative.
Ipak, budućnost je još uvek zatvorena knjiga koja nije pročitana. Imali smo problematičnu prošlost, sadašnjost nam svakako nije po volji, no, budućnost, uprkos svemu, nije izgubljena. Život traje i opstaje uprkos svim katastrofama, prirodnim i onima koje je izazvao čovek. Suština života zasnovama je na promenama, a ne na fatumu iz grčkih tragedija.
I zato je važno sačuvati veru da se za slobodu izbora valja boriti i kada se čini da je to beznadežno. I iz bespuća ima izlaza. Neki putevi su još skriveni, ali postoje. Sve što opstaje pod kapom nebeskom pre ili kasnije doživljava preobražaj, makar danas još ne možemo da taj preobražaj naslutimo, ali je već tu, prisutan u klici nepristajanja, pobune i otpora.
Izvor: autograf
