Kako je u Srbiji umrla demokracija

Višestranački sistem u Srbiji  faktički je  prestao da postoji. Jedna partija, Srpska napredna stranka (SNS), i njen lider, Aleksandar Vučić, imaju svu vlast u svojim rukama. Posle izbora na svim nivoima održanim juna ove godine u Narodnoj skupštini, u kojoj ima 250 narodnih predstavnika, samo šest pripada opoziciji, i to poslanika manjinskih bošnjačkih i albanskih partija. Bošnjačke stranke koje predvode Muarem Zukorlić i Rasim Ljajić pripadaju vladajućem bloku, iako su ova dva političara u žestokom sukobu. U opozciji su bošnjački poslanici iz stranke Sulejmana Ugljanina. Najveća manjinska partja, Savez vojvođanskih Mađara, deo je vladajuće grupacije okupljene oko SNS-a na svim nivoima vlasti. Tako Vučić kontroliše državu, AP Vojvodinu i skoro sve opštine i gradove. Politički sisitem Srbije ovako nije izgledao od vremena vladavine Saveza komunista.

U analizama političkog života u Srbiji sistemski aspekti obično se izostavljaju i uzroci nepovoljnog stanja jednostrano nalaze u Vučićevoj ličnosti. Iako uloga ličnosti u politici ne sme biti zanemarena, objektivne okolnosti i strukturni faktori odlučujuće utiču na karakter sistema. Slobodan Milošević je takođe bio sklon neograničenoj ličnoj vlasti, ali devedesetih je u Srbiji postojao buran politički život. Delovale su brojne opozicione partije koje su imale značajan politički uticaj i moć u društvu. Na demonstracijama su učestvovale stotine hiljada ljudi. Nije bilo straha kod opozicionih aktivista, iako je Milošević vršio i politička ubistva. Postojali su  opozicioni mediji i kakav takav politički pluralizam. Tome je, doduše, doprinela i povremena podrška opziciji sa Zapada.

Posle Miloševićevog pada, u peridu od 2000. do 2014. postojao je u Srbiji politički pluralizam. Mediji su bili slobodni, nije postojala nijedna dominantna politička partija. Iako je SNS, u koaliciji sa Socijalističkom partijom Srbije, došao na vlast 2012. do preokreta ka sistemu stranačkog monizma dolazi posle izbora održanih marta 2014. na kojima je SNS osvojio 48,4 posto glasova i 158 mandata u Narodnoj skupštini. Kako je do toga došlo?

Nakon prevrata 5. oktobra 2000. obnovljen je kapitalizam, stvoreni su novi društveni sistemi i novi oblici moći. Zbog obavezne privatizacije veliki broj ljudi isteran je na ulicu, najbolja preduzeća prodata su stranim kompanijma. Neoliberalne reforme počeo je još Ante Marković, ali njihova primena bila je zaustavljena zbog toga što se Milošević nije u potpunosti odricao socijalizma. Iako su bili u velikom sukobu oko nacionalnog pitanja, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica imali su identične poglede oko organizacije ekonomskog sistema. Za njih kapitalizam, i to neoliberalnog tipa, nije imao alternativu. Takav sistem, međutim, nespojiv je sa demokratijom. U kapitalizmu suverno je tržište, a ne građani, tj. narod. Demokratija je moguća samo ukoliko je moć u društvu rasuta, ukoliko nije koncentrisana u rukama malog broja ljudi. U savremenim društvima odlučujuću moć imaju vlasnici kapitala i sa njima povezane političke oligarhije. Struktura vlasništva u privredi ima veliki politički značaj. Ako dominiraju veliki kapitalistički monopli manji su izgledi za postojanje demokratskog političkog sistema nego kada postoji veliki broj malih i srednjih preduzeća. Neoliberalna ekonomska tranzicija u Srbiji podrila je socijalne osnove političkog pluralizma. U društvu ne postoje moćne organizovane grupe nezavisne od vlasti koje bi mogle da budu baza opozcije. Takav politički i ekonomski sistem najkraće bi se mogao opisati kao autoritarni periferni kapitalizam.

Političko disiciplinovanje stanovništva u Srbiji ne vrši se samo medijskim i marketinškim manipulacijama ili  represijom. Većina zaposlenih u privatnom sektoru svakodnevno strahuju za svoje radno mesto. Stalno umanjivanje radnih prava, koje je počelo mnogo pre nego što je Vučić došao na vlast, drži stanovništvo u političkoj pokornosti. Zaposleni vrlo dobro znaju da poslodavci ne vole političke aktiviste, zbog straha od režimskih inspekcija ili zbog toga što je veliki broj vlasnika preduzeća čvrsto povezan sa režimom. Kao što Vučić ne dozvoljava demokratiju u državi, tako i kapitalisti ne podržavaju demokratiju u preduzeću. U državi u kojoj radnici u fabrikama nose pelene nema građana. Oni koji imaju sreće da rade u javnom sektoru takođe se boje da mogu ostati bez posla ukoliko se javno izjašnjavaju protiv režima. Sindikalno organizovanje je na niskom nivou, a najveći sindikat, Savez samostalnih sindikata Srbije, blizak je režimu.

Kontrola nad javnim preduzećima je jedan od ključnih faktora Vučićevog monopla vlasti. Prema pisanju nedeljnika NIN javna preduzeća raspolažu imovinom od 21,5 milijardi evra, u njihovim rukama je gotovo četvrtina kapitala i oko 16 posto imovine ukupne privrede u Srbiji. Ova preduzeća su u povlašćenom položaju na tržištu i nisu izložena konkurenciji zbog prirode svog posla. NIN  dalje navodi da je prosečna neto plata u Srbiji prošle godine iznosila 54.919 dinara, u Srbijagasu je bila 74.592, a u Elektroprivredi Srbije (EPS) čak 97.198. (NIN, 5.11.2020). Zašto bi se zaposleni u javnim preduzećima bunili kada im je dobro. U njima radi veliki broj političkih kadrova, sadašnjih ili bivših vladajućih partija, koji čine neku vrstu političke klase. Među njima postoji  prećutni dogovor da jedini druge ne diraju. Javni sektor pretvoren je u partijske prćije. Članska karta neke od vladajućih stranaka predstavlja neku vrstu hartije od vrednosti koja donosi dividendu, ali samo dok je njen privremeni vlasnik lojalan.

Zaposlenje u javnom sektoru je velika privilegija koja se može steći samo članstvom u vladajućim partijama, tj. SNS-u. Prema zvaničnim podacima u ovom sektoru zaposleno je oko 600.000 ljudi, od toga 250.000 na određeno vreme. Ukupan broj zaposlenih u trećem kvartalu 2020. godine iznosio je 2.224 842 lica. Zaposleni na određno vreme ucenjeni su, znaju da zbog najmanjeg partijskog prekršaja mogu ostati bez posla. Često se radi o ljudima sa kupljenim diplomama koji obično i ne dolaze na posao. Njihovi pravi radni zadaci su botovanje na društvenim mrežama, odlazak na brojne Vučićeve mitinge i druge stranačke aktivnosti. Veliki broj direktora javnih preduzeća je u vd. stanju.

Da bi pacifikovao najmoćnije društvene grupe Vučić je institucionalizovao korupciju. Tako je dozvoljeno da pacijenti lekarima donose "poklone". Ista korupcijska privilegija nije omogućena svima, recimo prosvetnim radnicima. Doktori  koji su zaposleni u državnim zdravstvenim ustanovama rade i u privatnim i tako dopunjavaju prihode. Na žalost, česta je praksa da javne medicinske ustanove sve više služe kao skretnice ka privatnom sektoru. Još pre pandemije zdravstveni sistem se raspao, a sada u njemu pomoć mogu dobiti samo osobe sa jakim vezama. Zvuči paradoksalno, ali u Srbiji usluge u privatnim medicinskim ustanovama traži mahom siromašniji deo stanovništva.

Korupcija postoji i na univezitetima. Manji deo nastavnika javno deluje protiv režima, većina uglavnom ćuti. Naučni kriterijumi za izbor i unapređenje u nastavnička zvanja odavno su srozani, doktorati se plagiraju i na državnim fakultetima. Došlo je do neke vrste njihove divlje privatizacije, oni nameću studentima različite dažbine i tako ostvaruju dobit. Rezultat je da je univerzitetska inteligencija politički pasivna.

Većina profesora beogradskog Fakulteta organizacionih nauka odbila je da poništi plagirani doktorat ministra Siniše Malog. Inače, radi se o fakultetu koji uživa veliku stručnu reputaciju. Postojeći sistem mnogima na univerzitetima odgovara. Pravni fakulteti nikad nisu prednjačili u borbi za poštovanje zakona. Mađarski mislilac Bela Hamvaš kaže: "Znanje korumpira".

Važano Vučićevo uporište je Srpska pravoslavna crkva (SPC). Njega naročito podržavaju episkopi iz eparhija koje se nalaze na teriotoriji Republike Srbije. Ta podrška obilno je plaćena novcem iz budžeta i različitim privilegijama koje ima SPC, koja deluje kao država u državi. Ovakva njena pozicija priznata je i  Zakonom o crkvama i verskim zajedncama čiji član 11. st. 2. Glasi: "Srpska pravoslavna crkva ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda." Zakon je donet 2006, mnogo pre nego što je Vučić došao na vlast. To samo govori o tome kako se SPC prilagođava svim vlastima.

Mediji u Srbiji su pod većom kontrolom vlasti nego u vreme vladavine Saveza komunista. Svi novinarski standardi su poništeni, velika većina sredstava informisanja su puka transmisija režima. Brutalnost obračuna sa protivnicima kakva postoji danas nije viđena u Srbiji od vremena nacističke okupacije ili tokom prvih godina vladavine KPJ. Opozicija u tabloidima ima tretman kao komunisti u propagandi kvislinške vlade generala Milana Nedića ili inforbirovci posle 1948. Malobrojni mediji koji ne podržavaju Vučića na stalnom su udaru. Delovanje civilnog sektora kontrolišu strane fondacije koje, dodelom projekata, odlučuju ko će učestvovati u javnom životu i koje političke ideje će biti promovisane.

Osnivanje i dovođenje na vlast Srpske napredne stranke je planirani projekat zapadnih vlada i Tadićeve Demokratske stranke. Cilj je bio da se oslabi nacionalistički politički blok i spreči organizovano pružanje otpora interesima Zapada. Bila je to Tadićeva faustovska nagodba. Naivno se nadao da će sukobe u ultranacionalističkoj Srpskoj radikalnoj stranci iskoristiti kako bi ojačao svoje pozcije. Mislio je da će pripitomiti četničkog vojvodu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, iako je dobro znao njihovu političku prošlost. Takve pogrešne kalkulacije nisu retke u istoriji. U Nemčkoj je Franc Fon Papen 1933. doveo Hitlera na vlast ubeđen da će ga držati pod kontrolom. Što se tiče zapadnih vlada poduhvat je u velikoj meri uspeo, budući da Vučić realizuje skoro sve zahteve koje odatle dobija.

Autoritarnost je u Srbiji u značajnoj meri uvezena. Ona je instalirana kako bi se dovršilo državno konstituisanje Kosova. Stranke koje su vršile vlast posle Miloševićevog pada ili nisu bile spremne, ili dovoljno jake, da prihvate sve zapadne diktate. Zbog toga je uspostavljen sistem autoritarne lične vlasti Aleksandra Vučića, jer odluke o priznanju Kosova i pretvaranju  Srbije u koloniju globalnog kaptala ne mogu biti donete demokratskim putem.

Podrška koju Vučić dobija od strane velikih sila olakšava mu da suzbija demokratiju. Kako bi očuvao takvu poziciju on se dodvorava svima. Kada je popuštao pod pritiscima sa Zapada odmah je činio velike usutpke Rusima i Kinezima. Tako se, na primer, nedavnim  Vašingtonskim sporazumom Vučić obavezao da će Srbija ukloniti 5G opermu iz mobilnih  mreža koju je dobavila od "nepouzdanih  dobavljača" i da će zabraniti eventualnu buduću kupovinu opreme od takvih kompanija. Ova stavka ugovora odnosi se na kinesku kompaniju Huavej koja je postala tehnološki najnaprednija i zapadne firme ne mogu da joj konkurišu. Kao što je to uvek bio slučaj u sistemima tzv "slobodne tržišne privrede", vodeću pozciju Huaveja SAD suzbijaju političkim sredstvima. Međutim, još ranije neke druge kineske kompanije dobile su ogromene poklone od države. U Zrenjaninu se gradi velika fabrika automobilskih guma, investitor je kineska kompanija Linglong. Izgradnja je započeta bez pribavljanja odgovarajućih dozvola i bez prethodno izrađene studije o uticaju na životnu sredinu. Država je do sada Linglongu poklonila 83,5 miliona evra, ali nema udeo u vlasništvu. Odbornici Skupštine Grada Zrenjanina odlučili su da se naziv  puta kroz radnu zonu Jugoistok, u kojoj će se nalaziti nova fabrika, bude "Avenija Linglong". Osim toga, kako ističu sindikalni aktivisti, kineske kompanije insistiraju na daljem ruiniranju prava zaposlenih. Diktatura u preduzeću olakšava diktaturu u državi.

Oslanjanje na strani kapital kao pokretač privrednog razvoja nije samo ekonomski motivisan. Takav ekonomski sistem olakšava ukidanje demokratije. Strane firme dolaze u Srbiju samo ukoliko im domaće vlasti omoguće velike donacije i neograničenu eksploataciju radne snage. A takve uslove može da obezbedi samo autoritarni režim.  Republika Srbija deluje kao produžena ruka zapadnih sila i globalnog kapitala. Ona je pretvorena u "slobodnu zonu” u kojoj domaći zakoni za strane ulagače uglavnom ne važe. U velike strane kompanije domaće inspekcije ne smeju ni da privire, niti domaća vlast može da im nameće bilo kakva ograničenja. Iza njih stoji ne samo ogroman kapital, nego i zaštita njihovih država, često najmoćnijih u svetu. Prema podacima Razvojne agencije Srbije od 2007. Srbija je privukla preko 31 milijarde evra stranih direktnih investicija. Najviše iz Nemačke (21,4posto) i Kine (20,5 posto). Prisutne su kompanije kao Bosch, Michelin, Siemens, Panasonic, Microsoft, Gorenje, Continental, i mnoge druge. Zbog značajnog prisustva nemačkih i kineskih kompanija lideri ovih država održavaju više nego dobre odnose sa Vučićem. Pravilo je bilo da uoči svih do sada održanih izbora Angela Merkel, i drugi nemački političari, otvoreno favorizuju predsednika Srbije i time se direktno mešaju u ishode političkih procesa. Oni će podržati svaku garnituru na vlasti koja im omougćava ekonomsku eksploataciju Srbije.

Domaći tajkuni su u slabijoj pozciji. U vreme vladavine Demokratske stranke Bogoljub Karić, jedan od najbogatijih Srba, morao je da beži u Rusiju. Drugi tajkun, Miroslav Mišković,već godinama se nalazi u Vučićevoj nemilosti. Jedno vreme bio je u pritvoru, prvostepeno je osuđen zbog zloupotreba u privredi, očekuje se drugostepena presuda.

Postojeći ekonomski sistem ne omogućava prosperitet domaćem stanovništvu, on služi isključivo tome da obezbedi visoke profite stranim kompanijama i Vučićevo ostajanje na vlasti. Kad jednog dana SNS padne, svakoj novoj vladi biće vezane ruke zbog obaveza koje je u proteklih osam godina Vučić preuzeo. Treba, naravno, istaći da je koncept neoliberalnog ekonomskog sistema, u kome strani investitori uživaju ogromne privilegije, razvijen od strane stranaka DOS-a. Vučić ga je nasledio i radikalizovao.

U malim, siromašnim, kapitalističkim zemljama ne postoji politički život. Proevropska opozcija u Srbiji ne nastoji da pridobije birače, nego naklonost EU. Političari te orijentacije znaju da vlast ne biraju domaći građani već da je postavljaju iz Berlina i Brisela. Od nih se ne može čuti ni reč kritike usmerene protiv EU. Naprotiv, evrofanatizam je u delu opozicije prisutniji nego u Briselu. I Vučić to, naravno, zna. Zbog toga je režimska propaganda histerično usmerena protiv bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, koji nema značajan uticaj u biračkom telu. Ali, on je briselski rezervni igrač koji bi mogao da nasledi Vučića ukoliko ovaj otkaže poslušnost. Prozapadna opozicija ispada smešna, jer se stalno zalaže za članstvo Srbije u EU, a ona omogućava Vučiću da ih proganja. U kolonijama mogu da postoje različite političke stranke, ali nije dozvoljena alternativa.

Vučiću ide na ruku i činjenica da su stranke DOS-a, koje su zbacile Miloševića 2000. kompromitovane načinom na koji su vršile vlast. One ni na poštenim izborima na bi postigle dobar rezultat. Odmah  po gubitku vlasti počele su da se raspadaju, a veliki broj njihovih kadrova prešao je u SNS.

Kosmopolitske  liberalne intelektualne i političke elite odvojene su od običnog naroda i ne dele sa njima iste vrednosti. One svako pozivanje na naciju  osuđuju kao nacionalizam i ksenofobiju, i zbog toga ostaju  bez dodira sa širim slojevima. Prozapadna opozicija ne dovodi u pitanje osnove ekonomskog sistema i ne poklanja naročitu pažnju socijalnim problemima. Obični ljudi osećaju se napuštenim i isključenim, ne veruju u korisnost političkog angažovanja i vrednosti demokratije. Vučiću odgovara  takvo stanje apatije.

Kao i neki drugi autoritarni lideri, i Vučić je na vlast došao na fer izborima 2012. na kojima je njegova stranka bila u nepovoljnijem položaju u odnosu na dotadašnju vlast. On je psihički nestabilan, ne trpi kritike niti bilo kakvo drukčije mišljenje. Svoje političke protivnike vređa na najbrutalniji način i ne priznaje legitimnost postojanja opzicije. Sebe vidi kao jedinog i autentičnog predstavnika celog srpskog naroda. On se "lavovski bori” za Srbiju, dok protivnici u zemlji i inostranstvu zbog toga žele da mu dođu glave. Njegovi javni nastupi su pravi izlivi besa.

Vučićev sistem vlasti počiva i na odlično organizovanoj partijskoj mašineriji. Iako verovatno SNS nema 700.000 članova, kako se stalno ističe, ona je sigurno najmasovnija partija u Srbiji posle propasti Saveza komunista. Njenim marketinškim operacijama rukovode najbolje strane  firme, ali i specijalni savetnici predsednika Srbije, poput Tonija Blera i nekih drugih uticajnih zapadnih političara.

Političke snage koje mogu ugroziti monopol Vučićeve vlasti ne moraju nužno biti progresivne, verovatno je da će desnica predvoditi taj proces. Identitetska pitanja obično više privlače pažnju birača i imaju jaču motivacionu snagu nego socijalne teme. Poslednjih godina, a naročito posle izbijanja pandemije virusa kovid-19, u Srbiji su sve popularnije teorije zavere, poput onih koje je razvio pokret Kjuanon (QAnon) u SAD. Sve snažniji su slični pokreti i u Evropi.

U Srbiji je  veoma uticajan antivakcinacijski pokret i suprotstavljanje uvođenju 5G mreže. Pristalicama teorije zavere pogoduje činjenica da je Vučićev režim notorno korumpiran. Nije isključeno da dođe do primene nesigurnih vakcina ili lekova. Nedavne nedoumice oko vakcine protiv sezonskog gripa koju je, navodno, proizveo nekad čuveni beogradski "Institut Torlak" potkrepljuju takva strahovanja.

Uočljivo je da se srpska ultradesnica prilagođava svetskim tendencijama s ambicijom da bude deo "crne internacionale". Desni populisti nisu protiv kapitalizma i bogatih. Oni artikulišu nezadovoljstvo neoliberalnim sistemom i agresiju podređenih usmeravaju prema identitetski drukčijim grupama, naročito migrantima. Njih ne interesuje klasno pitanje nego podele oko vrednosti. Najenergičnije pristalice kapitalizma u SAD su upravo pripadnici Kjuanona. U situaciji velikih društvenih kriza ili pandemija ljudi su skloni panici i maničnom ponašanju. Ali, i u redovnim prilikama oni traže jednostavne odgovore na kompleksne probleme.

Tema Kosova postaje simbol otpora Vučićevoj autokratiji, što se moglo videti i na julskim demonstracijama u Beogradu i drugim gradovima. Vanparlamentarna desnica ujedinjuje nezadovoljstvo zbog Vučićeve nacionalne politike sa onim koje postoji zbog nepovoljnog ekonomskog i socijalnog položaja većine stanovnika. U društvu je raširena netrpeljivost prema vrednostima neoliberalnog kosmopolitizma, kao što su prava seksualnih i drugih manjina i sl. Izgubljeno je poverenje u društvenu elitu. Sve je popularnija šarlatanska "alternativna medicina", nauka je izgubila autoritet.

Pitanje je da li vreme radi za Vučića. Finansijski kapaciteti države sve su slabiji, tako da su umanjene mogućnosti da se korumpiranjem delova stanovništva kupuje njihova podrška. Velike odluke koje u neposrednoj budućnosti Vučić mora da donese razbesneće nacionaliste. Vučićev problem nije samo Kosovo. Od njega će sa Zapada tražiti da podrži centralizaciju Bosne i Hercegovine, tj. da likvidira autonomiju Republike Srpske. Nedavnim sporazumom sa Savezom vojvođanskih Mađara najavljeno je i povećanje nadležnosti AP Vojvodine. Predstoji i rešavanje graničnog spora sa Hrvatskom na Dunavu. To su zadaci koje  on neće moći da izvrši. Nije nemoguće da zbog toga nastane novi vladajući blok u kome će pored SNS-a biti i sada najviše napadana prozapadna opozcija. U politici se uvrede i proganjanje lako zaboravljaju ukoliko je to uslov za dolazak na vlast. Vučić već odavno uživa podršku nekih evroatlantističkih nevladinih organizacija. Najuticajnija autonomaška stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, u kolaiciji je sa SNS-om u Novom Sadu.

U poslednjih osam godina Vučić je pokušavao da odgađa izvršenje obećanja koja je dao da bi bio doveden na vlast. Izgleda da tako nešto više nije moguće. Odnosi sa Rusijom kontinuirano su na silaznom nivou, o čemu svedoči i sastav nove Vlade. Vašingtonskim sporazumom Vučić se obavezao da će diversifikovati izvore energije, što je direktno upereno protiv Rusije. Da se radi o ozbiljnoj stvari vidi se i po tome što je nova ministarka energetike Zorana Mihajlović, koja je jedan od glavnih zastupnika američkih interesa u Srbiji. Posete Putina i Lavrova Beogradu, koje su bile najavljene za oktobar, otkazane su.

Dolazak Bajdena na mesto predsednika SAD dodatno će pojačati pritisak na Vučića da prizna Kosovo. Bajden je bio jadan od zastupnika najradikalnijeg stava prema Srbiji. Zahvaljujući njegovom izboru doći će do konsolidacije zapadnog bloka i njegove odlučujuće uloge na Balkanu. Tako da Vučić više neće moći da vrda.

Povratak suvereniteta i demokratije u Srbiji mogu doneti samo oni slojevi društva koji su žrtve Vučićeve i globalne neoliberalne agresije. Nacionalna emancipacija nije moguća bez socijalnog oslobađanja. Masovni socijalni pokret za obnovu demokratije može nastati samo uz uslov promene ekonomskog sistema koji većinu stanovništva Srbije drži u nepovoljnom položaju.Takva promena može nastupiti samo ukoliko balkanski narodi zajedno pokušaju da se oslobode imperijalnih stega.

h-alter