Kako su nastali čuveni filmski citati?

Ali ne radi se o bilo kojim rečima, već samo onima koje imaju dublji (filozofski) smisao ili duhoviti komentar koji prevazilazi čisto filmski sadržaj i transcendira vreme u kojem je nastao.

Mnogi filmovi ostaju upamćeni upravo po upečatljivim rečenicama, citatima ili replikama likova koji ih izgovaraju.

Prema tome, dobre replike ne postoje samo u filmskim remek-delima, one mogu biti prisutne i u filmovima osrednjih, pa i neznatnih umetničkih vrednosti. Sve te replike ostaju urezane u kolektivno sećanje ukazujući na moć filma da oblikuje i obogaćuje naše živote.

Nezaboravni citati iz srpskih filmova

Svako od nas u Srbiji zna bar nekoliko replika iz popularnih domaćih filmova čuvenih režisera (Slobodan Šijan, Goran Marković, Dušan Kovačević, Božidar Nikolić, Srđan Dragojević, Goran Paskaljević, Živko Nikolić, Zoran Pezo, Vladimir Slavica, Goran Gajić).

Jezgrovite rečenice iz njihovih ostvarenja često se spominju u svakodnevnoj komunikaciji, naročito kada se neka situacija želi učiniti duhovitom. Ponekad se čak preteruje, pa neke replike iz filmova možemo čuti u prepucavanjima između poslanika vlasti i opozicije u Narodnoj skupštini kada neko pokušava na silu biti šaljiv i zabavan.

Ne verujem da ima nekoga ko ne pamti bar neke poznate rečenice iz srpskih filmova koje ću sada taksativno navesti (bez komentara). Njih od silnog ponavljanja i vrapci na granama već znaju.

Ovo je samo mali podsetnik na srpsku kinematografsku dovitljivost, koji predstavlja uvod u poznate i manje poznate replike iz domaćih, a pre svega stranih filmova.

„Đura će ti oprostiti što te je tukao“, „Soko zove orla. Orao pao“, „Kad izdaju žene, što ne bi i zemlju“ („Balkanski špijun“).

„Laki je malo nervozan“, „Ponovo radi bioskop“, „Umro si pred sam kraj života“, „Izlazi iz mog groba“! („Maratonci trče počasni krug“).

„Samo tetki da odnesem lek“, „Počo rat, bre, pizda ti materina“! („Balkan ekspres“).

„Ljubinka, sine, ide tata u rat. Tata, opet se igrate!“, „Nikad kravata, nikad stalni posao“, „Taština praznine“ („Mi nismo anđeli“).

„Ko ne voli karanfile, ne treba ni da živi“, „Vrati mom Perici uvo“ („Davitelj protiv davitelja“).

„Razboli se i umri“, „Kude si be Mišo?! Ete mi dođomo iz Gornju Dobravu“ („Sabirni centar“).

„Da ti kažem, ja sam odlučio da se ubijem! Ne zezam se, ozbiljno ti govorim! Sad ćete da vidite ko se zeza… Idem ja da se ubijem sad“ („Tajvanska kanasta“).

“Isto takođe servirka“, „Zameniče, pusti ruku“ („Majstori, majstori“).

„Mesi, mesi, neće ništa da ti škodi“, „A zvala se sasvim obično: Jagodinka Simonović“ („Varljivo leto ’68“).

„Da gledamo video dok se ne rastope boje“, „Ko ti dirka gaćice“? („Kako je propao rokenrol“).

„Ja bih da mi to koljemo, kume. Ionako će da pričaju da smo ih klali“, „Na srpskom dvoru mi s viljuškom boc, a Švaba s rukama, u usta ga jebem“! („Lepa sela lepo gore“).

„E, s kakvim mi međedom u kući život prođe“ („Lepota poroka“).

„Da se ja pitam, ja bi proterao autobus ovuda“, „I tata bi sine“ („Ko to tamo peva“).

Strani filmovi – replike za pamćenje

Navedeno je mnogima kod nas poznato, pa sam ovaj članak u nastavku u celini posvetio replikama iz stranih filmova. Neke su se odomaćile u celom svetu i mnogima su takođe poznate, ali sam uveren da pojedine malo ko zna. Da ne bih s uvodom previše dužio, sam sebi izdajem naređenje: „Vozi, Miško“!

One replike za koje smatram da su po sebi jasne neću komentarisati. Nekima ću dati samo sažeti kontekstualni okvir jer bi istrgnute iz njega izgubile pravo značenje i puni smisao. Redosled filmskih ostvarenja nema hronološki karakter, niti su filmovi poređani po njihovom umetničkom kvalitetu.

Spisak citata je vođen nekom mojom intuicijom i unutrašnjom logikom koja u strogo metodološkom smislu možda nije uzorna, ali ima neku skrivenu nit koja ih dovodi u red. Posebno sam vodio računa da za kraj poentiram nečim što smatram najboljim i najvrednijim pamćenja u umetnosti koju nazivaju sedmom.

Krećem sa replikama koje su toliko poznate da predstavljaju identifikacionu kartu određenih filmova. „Sutra je novi dan“ – čuvenu rečenicu koju u filmu „Prohujalo s vihorom“ (Gone with the Wind) Viktora Fleminga iz 1939. izgovara Skarlet O’Hara mnogi od nas prihvataju kao životnu i optimističku devizu okrenutu budućnosti. Ali ima takvih koji ne zaboravljaju odgovor na tu poznatu repliku njenog supruga Reta Batlera: „Iskreno, draga, baš me briga“. Time on želi da kaže kako mu je posle svih peripetija i životne tragedije sve preko glave i da ga njeno „sutra“ savršeno ne zanima.

Idemo dalje. Da li neko može zamisliti bilo koji film posvećen Agentu 007 u kome glavni junak ne izgovara reči „Bond. James Bond“? Replika sa imenom i prezimenom superšpijuna Jana Fleminga proteže se kroz sva ostvarenja ove franšize.

Slična stvar događa se i sa kultnim rečenicama iz ne manje poznatog filmskog serijala „Terminator“ (The Terminator) koje glase: „I’ll be back“ i „Hasta la vista, baby“. Poznato i prepoznatljivo iz prve da to ne treba prevoditi.

Jednako je upečatljiva krilatica koju je sâm improvizovao Leonardo di Kaprio u filmu „Titanik“ (Titanic, 1997), kada je stojeći na pramcu broda uzvuknuo: „Ja sam kralj sveta“! Reditelj Džejms Kameron nije mogao da odoli a da je ne ostavi. I nije se pokajao jer je ona jedna od najcitiranijih u istoriji filma.

Antologijsko filmsko delo Frensisa Forda Kopole „Kum“ (The Godfather, 1972) ostaje kao neprocenjiva vrednost sa nizom nezaboravnih citata, ali nema filmofila koji nije čuo za poznatu repliku: „Daću ponudu koju neće moći da odbije“.

Ništa manje upečatljiva je rečenica puna ironije koju izgovara Robert Duval kao oficir u filmu „Apokalipsa sada“ (Apocalypse Now, 1979), a glasi: „Volim miris napalma izjutra. Miriše na pobedu“. Ona je postala sinonim za prikazivanje besmislenosti rata i vojničkog cinizma.

Da sada malo zasladimo replikom iz famoznog „Forest Gampa“ (Forrest Gump, 1994): „Moja mama je uvek govorila: život je kao kutija slatkiša – nikad ne znaš šta ćeš da dobiješ“. Ozbiljna životna poruka iako deluje kao šećerlema izašla iz usta neodoljivog Toma Henksa.

Dolazimo do ključne, ali najčešće pogrešno citirane replike iz filma „Kazablanka“ (Casablanca, 1942) Majkla Kertiza. Ogromna većina gledalaca je uverena da ona glasi „Sviraj to ponovo, Sem“. Više puta sam pažljivo pregledavao scene sa pijanistom Semom, ali tako „upakovane“ rečenice nema. Jednom Ingrid Bergman kaže: „Sviraj neku staru pesmu, Sem“ ili „Sviraj onu našu ‘Kako vreme prolazi’“. Drugi put se simpatičnom crnom muzičaru obraća Hamfri Bogart: „Svirao si njoj, sad sviraj i meni“. Preciznim analitičarima je savršeno jasno da replika koju „svi znaju“ u filmu ne postoji, ali ona je prešla u legendu i na taj način je postala stvarna.

Teoretičari smatraju da je ova greška u popularnoj kulturi dodatno cementirana zahvaljujući filmu Vudija Alena „Play It Again, Sam“ (1972). Ne dešava se slučajno da Vudi izazove veliku pometnju u javnosti. Uostalom, nije mu prvi put.

Kada smo kod „Kazablanke“, pri kraju filma upamtio sam dijalog između Hamfrija (Rik) i Ingrid (Ilsa), u momentu kada joj je on u odsudnom momentu obezbedio propusnicu i avionsku kartu za Lisabon, što znači put u slobodu. Ona ga zabrinuto pita: „A mi“? On mirno odgovara: „Uvek ćemo imati prošlost“.

Deluje retro, patetično i starinski, ali zdravo filmski. Bilo bi zamerki ako ne pomenem poslednju rečenicu istoga filma koja je takođe postala njegov zaštitni znak. Dok avion poleće, Rik se na aerodromu obraća francuskom policijskom inspektoru: „Luj, ovo je početak jednog divnog prijateljstva“.

Posle ove pustolovno-romantične filmske melodrame želim se osvrnuti na film Rožea Vadima “La curée” iz 1966, koji se u našim bioskopima prikazivao pod naslovom „Topli plen“. Njega ne navodim zbog toga što se Džejn Fonda u nekoliko scena pojavljuje gola (što je predstavljalo kršenje dotadašnjih cenzorskih tabua), već isključivo zbog replike koju nevezano za sadržaj filma izgovara glavni junak Maksim (Piter MekEneri).

Film sam gledao u bioskopu kao tinejdžer i znam da je ta rečenica prevedena sa francuskog ovako: „Kada bi na svetu bili samo belci, ne bi bilo crnačkog pitanja“ (ostavila je jak utisak na mene i momentalno sam je zapisao). Nedavno sam taj film gledao na televiziji i ista rečenica imala je sledeći prevod: „Da su crnci beli, ne bi bilo crnačkog pitanja“. Ovako ili onako, poruka ima isti smisao. Neko će ovo smatrati duhovitim, neko diskriminatorskim, ali u svakom slučaju ova rečenica navodi na razmišljanje i nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

U sećanju mi je takođe ostala replika koja nema nikakve veze sa prethodnom, ali je u isti mah i na svoj način duhovita i istinita. Reč je o filmskoj drami Artura Drajfusa „Čudak“ iz 1962 (The Quare Fellow), u kojoj jedan od protagonista izgovara sledeću rečenicu: „Šta je uopšte prevarant ako ne biznismen bez kancelarije“?

Izgleda šašavo, ali ovo pitanje u sebi sadrži odgovor koji ima smisla. I kriminal predstavlja jednu vrstu biznisa, unosnog ali riskantnog. Veliki respekt za ovu vrstu „zanata“ bez kancelarijskog prostora i birokratske administracije. Ne može to svako.

Film „Američka lepota“ (American Beauty, 1999) Sema Mendesa je izuzetan kao celovito umetničko delo, ali u njemu se mogu otkriti pojednosti koje mogu izmaći gledaočevoj pažnji. Ne bih da govorim o estetskoj vrednosti ovoga dela, koja je neupitna, već da ukažem na repliku koja je vredna ozbiljne pažnje.

O čemu je reč? Glavni junak filma, Lester (Kevin Spejsi), daje otkaz na dobrom marketinškom poslu u firmi i odlazi na kiosk brze hrane da traži novi posao. Radnica mu kaže da nemaju otvoreno mesto za menadžere, a on odgovara: „U redu je. Tražim posao sa najmanjom mogućom dozom odgovornosti“. Divna sociološki intonirana replika.

U kontekstu filmske radnje, Lester želi da napravi raskid sa materijalističkim vrednostima američkog društva i oponira američkoj kulturi koja favorizuje poslovni uspeh po svaku cenu. Ujedno se suprotstavlja i svojoj ženi koja je postala sve suprotno od njega misleći samo na unosni biznis i novac.

Film je estetski višedimenzionalan, a sociološki gledano on predstavlja kritiku srednje klase i american way of life, na satiričan, ali i gorko ozbiljan, dramski način.

Pomenuh maločas nepostojeću repliku iz „Kazablanke“ koja je od silnog ponavljanja prerasla u legendu. Ova pojava se eksplicitno ostvarila u istinski legendarnom filmskom ostvarenju Džona Forda „Čovek koji je ubio Libertija Valansa“ (The Man Who Shot Liberty Valance, 1962). Replika koja na engleskom glasi „When the legend becomes fact, print the legend“ („Kada legenda postane stvarnost, objavljuje se legenda“) nabijena je smislom i treba da bude zapisana u svim udžbenicima istorije.

Mnogi povesni događaji koji su se dogodili u prošlosti (naročito onoj dalekoj) ne mogu biti empirijski dokazani i bivaju upamćeni samo po pričanju starijih. Tu ima mnogo izmišljanja, dodavanja, prećutkivanja, ulepšavanja i preuveličavanja. Na taj način se legende prihvataju kao zamena za činjenice i postaju stvarnost.

U vezi legendi i njihovog tumačenja, tipičan primer je vestern Irvinga Kamingsa „Kraljica bandita“ (Belle Starr: The Bandit Queen, 1941), čija radnja se odvija neposredno po završetku Američkog građanskog rata. Po replikama koje izgovaraju pojedini tumači sporednih uloga, a odnose se na legende, jednako su karakteristični početni i završni deo filma.

U prvoj sceni vidimo vremešnog crnca koji ore, a za njim njegovu unučicu koja trčkara i na zemlji nalazi neku staru blatnjavu lutku koju pokazuje dedi. Razgovor počinje dedinim uverenjem:

„Kladim se da je to bila lutka same Bel Star. Živela je u toj velikoj kući davno, kad nisam bio veći nego ti sad“. U istom momentu dolazi pitanje: „A ko je ona“? „Gospođica Bel Star je bila lepa bela dama“. „Gde je ona sada“? – sledi novo pitanje devojčice. „Nema je više“ – odgovara deda. „Mrtva“?! – izusti razočarano dete, a deda će na to pomalo ljutitim tonom: „Kažu oni koji ne znaju ništa! Gospođica Bel neće nikada da umre. U starom Misuriju je, kako belci vele, legenda“.

I onda ono očekivano: „Šta je to legenda, deda“? „To ti je najlepši deo istine, dušo. Pravi najbolji deo“! U finalnom delu filma postoji sličan dijalog posvećen legendi o Bel Star, koju je po poternici radi velike novčane nagrade ubio propali pijanac. Saznavši za smrt čuvene južnjačke odmetnice (tumači je prelepa Džin Tirni), razgovaraju tri crnoputa čoveka.

„Nije Bel obična žena. Ona može da se pretvori u crvenu lisicu kad hoće. Nema ni pola sata kako se sjurila putem. Kad me je ugledala, na moje oči se preokrenula i odjurila smejući se da umreš. Samo to nije bio lisičji smeh nego smeh gospođice Bel. Belci kažu da je ona legenda“– govori jedan, sav u zanosu. Najmlađi među njima gleda razrogačenih očiju i, sasvim predvidivo, pita šta je to legenda. „To je nešto što može da se pretvori u crvenu lisicu kad god zaželi“.

U razgovor se na kraju uključuje i treća osoba: „Ako ikad sretnem neku od tih crvenih lisica, bogme ću da joj skinem šešir, i to na brzinu“. U oba slučaja imamo dijaloge sa replikama koje potvrđuju istinu da predanja koja idu od uha do uha vremenom postaju priče u koje se bezrezervno veruje.

Kada smo na terenu vesterna, ubaciću u taj korpus još nekoliko replika iz filmova meni omiljenog žanra. U „kaubojcu“ Roberta D. Veba „Ponosni“ (The Proud Ones, 1956) može se čuti rečenica „Ponos ubija brže od metka“.

Ima neke filozofije i istine u toj izjavi, a nama Srbima bi ona bila još bliža kada bismo reč ponos zamenili rečju inat (smislovi im nisu udaljeni). Mi smo inat (zapravo tvrdoglavost) pretvorili u vrlinu, nešto pozitivno i poželjno. Inat je u Srba legendarna reč kojoj se divimo i zbog koje sebe kao narod smatramo izuzetnim. Pri tom zaboravljamo da zbog te reči često postajemo laka meta i plen drugih.

Navedenim vesternima priključiću kratak dijalog iz filma „Moja draga Klementina“ (My Darling Clementine, 1946).

Reč je o sceni koja dočarava intimna osećanja dvojice aktera i nema direktne veze sa dramskom radnjom ovog Fordovog ostvarenja. Elem, posle krvavog obračuna kod O. K. Korala, u mukloj tišini kaubojskog saluna, šerif Vajat Erp (Henri Fonda) ljubazno pita vremešnog barmena: „Jesi li ikada bio zaljubljen“? „Ne, barmen sam otkad znam za sebe“. Pitko, nevino i simpatično, baš zato što odudara od nasilja karakterističnog za filmove ovog žanra.

U svakom vesternu ima ljubavi, pa i replika sa ljubavnim porukama. Ovaj put činim osvrt na film Nikolasa Reja „Džoni Gitar“ (Johnny Guitar, 1954). U njemu Džoan Kraford, kao hrabra i odlučna žena po imenu Viena, svom nekadašnjem ljubavniku Džoniju Loganu (Sterling Hajden) izgovara sledeće reči: „Kad se vatra sama ugasi, ostaje samo pepeo“.

Ova replika je na mene još u detinjstvu ostavila snažan utisak iako u to vreme sem mladalačkih simpatija nisam imao ozbiljnih ljubavnih iskustava. Tačno je da odiše patetikom, ali je u suštini istinita i univerzalna. Tokom vremena sam se i lično uverio da je uglavnom tačna.

Na kraju ovog malog vestern kolaža navodim reči mudrog starca jednog malog meksičkog sela iz filma „Veličanstvenih sedam“ (The Magnificent Seven, 1960): „Samo seljaci pobeđuju“. Tu konstataciju starina izgovara posle konačne pobede nad razbojnicima i pljačkašima, izvedene uz svesrdnu pomoć sedmorice iskusnih revolveraša.

Poruka je univerzalna i podseća me na trenutno aktuelnu situaciju u Srbiji u kojoj se seljaci plodonosne mačvanske ravnice bore protiv moćne multinacionalne rudarske kompanije „Rio Tinto“ (kakav meksički prizvuk!).

Čelnici dotične kompanije žele da u plodnoj i naseljenoj dolini Jadra otvore rudnik litijuma čime će, hteli – ne hteli, ugroziti opstanak starosedelaca, životnu sredinu i budućnost potomaka vrednih zemljoradnika i stočara.

Navedena rečenica iz kultnog vesterna, po meni, može poslužiti kao maksima borbe odlučnih i neustrašivih srpskih seljaka u kojoj mogu izvojevati pobedu. Samo pod uslovom da pokažu hrabrost, jedinstvo, upornost, želju i istrajnost meksičkih seljaka iz pomenutog filma.

Poznato je da su filmovi američkog režisera, glumca, pisca i muzičara Vudija Alena prepuni fantastičnih dijaloga iz kojih je moguće izvući sijaset sjajnih replika. Budući da je on jedan od mojih omiljenih sineasta, ostavio sam ga za kraj.

Nije bilo lako odlučiti se, ali sam ipak odabrao nekoliko citata koje ni po koju cenu ne želim izostaviti. Kao postmoderni egzistencijalista (tako ga ja doživljavam) Alen se ne ustručava da citira druge.

Na primer, u filmu „Hana i njene sestre“ (Nanah and Her Sisters, 1986), koji kritičari smatraju njegovim najboljim i najkomercijalnijim ostvarenjem, režiser na početku stavlja na ekran kao moto sentencu Lava Tolstoja koja glasi: „Jedino apsolutno znanje do kog čovek može dosegnuti jeste da je život besmislen“.

Poznato je da komedije ovog režisera često nose poruke koje su višesmislene i metaforične, pa daleko od toga da su samo smešne. Vudi ni kao čovek ni kao umetnik ne prihvata prolaznost života, a naročito činjenicu sopstvene smrti.

U tom smislu, on u usta glavne ličnosti filma „Šta god uspeva“ (Whatever Works, 2009), povodom smrti kao realne pojave, daje kratak i nedvosmislen komentar: It’s uncceptable („To je neprihvatljivo“). Uzgred, Vudija Alena pamtim kao jedinog pesimistu koji svoje filmove završava hepiendom!

Zanimljiva je (i duhovita) replika iz njegovog kultnog ostvarenja „Banana“ (Bananas, 1971) u kome ismeva i parodira južnoameričke revolucije, banana-republike i njihove lidere. U kadru u kome glavni junak Meliš ima priliku da umre za slobodu i svoje ime ostavi zapisano u istoriji, on komentariše: „Sloboda je predivna. Sa druge strane, ako si mrtav, to ti je smetnja seksualnom životu“.

Mnogo je duhovitih replika, sigurno ima boljih i upečatljivijih, ali privodim ih kraju osvrtom na humornu dramu „Sećanja na zvezdanu prašinu“ (Stardust Memories, 1980) u kojoj reditelja Sendija Bejtsa (koga tumači Alen) muči kreativna blokada, a pored nje jake neuroze i nekoliko propalih veza. U jednom nervnom rastrojstvu i raspravljanju o veri on se obraća svojoj partnerki: „Tebi sam ateist, ali sam Bogu lojalna opozicija“. No comment.

Alenu nije prvi put da razmišlja o Bogu i da sumnja u njegovo postojanje. U već pomenutom filmu o Hani i njenim sestrama postoji sekvenca u kojoj on kao Miki, televizijski pisac prisutan uglavnom u scenama van primarne priče, razgovara sa svojim ocem i majkom. Njegova egzistencijalna kriza dovodi ga u iskušenje da se od Jevrejina preobrati u katolika, a razmišlja čak i o pristupanju hinduističkom pokretu Hare Krišna koji veruje u proces reinkarnacije. Koncepti drugih religija ga interesuju da bi u njima našao smisao života i prihvatljiv odgovor na pitanje šta se dešava posle smrti. Neodlučnost je, inače, osobina koja čini karakter mnogih njegovih filmskih junaka. Razgovor teče tako što Miki ocu postavlja pitanje u vezi sa Bogom: „Ako postoji, zašto ima toliko zla na svetu? Zašto su postojali nacisti“? „Otkud ja znam“ – odgovara otac očito nezainteresovan za apstraktne metafizičke teme. „Ne znam kako funkcioniše ni otvarač za konzerve“, replika je koja tera na smeh.

Podloga dijaloga je humanistička, a intonacija humoristička – u tome je Alen pravi majstor. U konkretnom slučaju primetan je uticaj braće Marks jer podseća na apsurdne komedije i luckaste replike iz njihovih filmova, koje je neponovljivi Vudi po sopstvenom priznanju obožavao.

Ovo je bio moj izbor filmskih replika, a svakom izboru se može prigovoriti mnogo toga. Oni koji budu čitali moj tekst (siguran sam) imaće brojne primedbe, pre svega na izbor filmova i citata. Stvar ukusa: jedna grupa čitalaca preferira replike koje su umnije, druga bira duhovitije, pojedini prednost daju komedijama, neki drugim filmskim žanrovima.

Van svake sumnje, biće mi upućene zamerke na navođenje uglavnom starih filmova, na izbor režisera, preferiranje jednih, a zanemarivanje drugih i tako dalje. Kako bilo, svako će na neki način biti u pravu. Zato na sve komentare, prigovore i zamerke (dobronamerne i one druge) imam unapred spreman odgovor. Pozajmio sam ga iz urnebesne komedije Bilija Vajldera „Neki to vole vruće“ (Some Like It Hot, 1959), a filmofilima je poznat kao završna replika koju izriče matori milioner Osgud Filding III:

Nobody’s perfect.

pulse