Pitanje Krima predstavlja najveću prijetnju nuklearne katastrofe s kojom se čovječanstvo ikada suočilo. Za ukrajinsku vladu, ponovno zauzimanje Krima i pomorske baze Sevastopolj značilo bi potpuni poraz ruske agresije.
Pitanje Krima predstavlja najveću pretnju nuklearne katastrofe sa kojom se čovečanstvo ikada suočilo. Poslednjih meseci ukrajinska vlada i vojska su više puta obećavale da će ponovo osvojiti ovu teritoriju, koju je Rusija zauzela i anektirala 2014. Ruski establišment, kao i većina običnih Rusa, veruju da je zadržavanje Krima od vitalnog značaja za ruski identitet i poziciju Rusije kao velike sile. Jedan moj ruski poznanik, liberal koji nije obožavalac Putina, rekao mi je: „U krajnjem slučaju, Amerika bi upotrebila nuklearno oružje da spase Havaje i Perl Harbor, a ako moramo, trebalo bi i mi da ga upotrebimo da spasimo Krim. “
Svi učesnici rata smatraju da Krim ima presudan strateški značaj.
Intenzivne antiruske kulturne mere koje je uvela ukrajinska vlada — uključujući zabranu ruskog jezika i spaljivanje ruskih knjiga — verovatno neće povećati podršku Ukrajini na KrimuZa ukrajinsku vladu, ponovno zauzimanje Krima i pomorske baze Sevastopolj značilo bi potpuni poraz ruske agresije. Rusija bi na taj način bila onemogućena da blokira ukrajinske crnomorske luke, a svaka buduća ruska invazija Ukrajine bila bi mnogo teža.
Poslednji stav se na prvi pogled čini pogrešnim, pošto bi Rusija zadržala 1 200 milja granice sa Ukrajinom na istoku i severu. Međutim, takvo mišljenje je povezano sa uverenjem da bi ruski gubitak Krima označio pobedu nad Rusijom u ovom ratu, i da bi poniženje koje bi Rusija pretppela dovelo do Putinovog pada, a potom bi usledilo drastično slabljenje ili čak potpuni raspad Ruske Federacije.
Takav ishod priželjkuju takođe poljska i baltičke vlade i tvrdolinijaši u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama. Oni žele eliminaciju Rusije kao značajnog faktora u globalnim odnosima, što bi dovelo do izolacije Kine i jačanja svetskog primata SAD-a. Otuda sve veće korišćenje retorike (cinično pozajmljene od levice) o „dekolonizaciji “ Rusije – što je neskrivna namera da se uništi postojeća ruska država.
Američki stratezi imaju i konkretniji razlog da se nadaju da Rusija može biti oterana sa Krima. Sevastopolj je jedina ruska dubokovodna luka na Crnom moru. Ogroman trud, vreme i trošak neophodni bi bili da se druge ruske luke pretvore u održive pomorske baze. Gubitak Sevastopolja bi stoga praktično eliminisao Rusiju kao značajnu silu ne samo na Crnom moru već i na susednom Mediteranu.
Crvena armija je izgubila više ljudi na Krimu nego što je američka vojska izgubila na svim frontovima Drugog svetskog rata zajednoIpak, možda bi ovi američki stratezi trebalo da budu obazriviji kada su njihove želje u pitanju. Letimičan pogled na geografsku kartu i politiku Erdoganove vlade u Turskoj trebalo bi da jasno ukaže američkim stratezima da bi Turska, a ne Sjedinjene Države, verovatno imala najveću korist ukoliko Rusija izgubi Krim. Nagli porast turske moći nikako ne bi nužno išao u korist Zapada.
Takođe, treba napomenuti da mnogi ruski ciljevi na Bliskom istoku i Mediteranu zapravo nisu bili suprotni interesima Sjedinjenih Država. Da je Bušova administracija slušala Rusiju (i Francusku i Nemačku) i da nije izvršila invaziju na Irak, bilo bi sačuvano na hiljada života Amerikanaca, Sjedinjene Države ne bi izgubile trilione dolara, a narodi Bliskog istoka bili bi pošteđeni od beskrajno većih gubitaka i patnji.
Da je Obamina administracija slušala Rusiju i da nije srušila Gadafijevu državu u Libiji, izbegnut bi bio građanski rat u toj zemlji i širenje građanskih ratova i islamističkog ekstremizma u većem delu zapadne i centralne Afrike. Takođe, ne bi došlo do velikog talasa ilegalnih migracija u Evropu. Da je Obamina administracija uspela da uništi Asadov režim u Siriji, gotovo sigurno bi se našla zaglibljena u još jednoj katastrofi poput iračke, ali bez iračke šiitske većine koja bi pružila neku vrstu osnove za rekonstrukciju države. Sve ove stvarne ili potencijalne katastrofe bile su delo Vašingtona, a ne Moskve.
Što se tiče Bajdenove administracije, izgleda da je ona podeljena oko toga do koje mere treba poraziti Rusiju. Prema informacijama procurelim iz Bele kuće, koje su objavili Njujork tajms i drugi mediji, Bajdenova administracija želi da dovoljno ojača Ukrajinu kako bi ona mogla da kredibilno ugrozi Krim (verovatno vraćanjem pod ukrajinsku vlast „kopnenog mosta“ između Krima i uže Rusije, preko teritorija Hersona i Zaporožja koje su Rusii okupirali). Ali, kao i u Pentagonu, i u Beloj kući ne veruju da bi Ukrajina mogla da povrati Krim i time rizikuje nuklearni rat.
Čini se da Bajdenova administracija veruje da, ako bi ukrajinska vojska uspela da se probije do Azovskog mora, to bi toliko uplašilo Moskvu da bi pristala na dogovor (koji je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski zaista ponudio još u martu) kojim bi se Rusija vratila na položaje koje je držala između 2014. i prošlog februara, a pitanja formalnog statusa Krima i Donbasa bila bi odložena za buduće pregovore.
Ova strategija je, međutim, izuzetno rizična, jer zahteva visok stepen vojne i političke kontrole nad ukrajinskim akcijama — a nijedno nije zagarantovano. Štaviše, bez punog priznanja ruskog suvereniteta nad Krimom, Rusiji bi bilo veoma teško da se potpuno povuče sa „kopnenog mosta“ (koji je zauzela prošle godine) na Krim, jer bi to dovelo Ukrajinu u daleko povoljniji položaj da započne novi rat za zauzimanje poluostrva u nekom trenutku u budućnosti. Gubitak “kopnenog mosta” do Krima ostavio bi most preko Kerčkog moreuza kao jedinu mogućnost da Rusija kopnenim putem snabdeva Krim — a Ukrajina je već pokazala svoju sposobnost da uništi taj most.
Bez punog priznanja ruskog suvereniteta nad Krimom, Rusiji bi bilo veoma teško da se potpuno povuče sa „kopnenog mosta“ na Krim, jer bi to dovelo Ukrajinu u daleko povoljniji položaj da započne novi rat za zauzimanje poluostrva u nekom trenutkuŠtaviše, jedan od razloga za invaziju Rusije na Ukrajinu prošle godine bio je taj što je Ukrajina blokirala kanal od reke Dnjepar do Krima, čime je nanela ozbiljnu štetu poljoprivredi poluostrva. Sve dok postoji mogućnost da se obnovi rat, ako Rusija želi da zadrži Krim, mora se boriti da zadrži ili ponovo zauzme “kopneni most”.
Važnost Krima za Ruse može se u velikoj meri razumeti ukoliko se uzmu u obzir gore pomenuti ciljevi zapadnih tvrdolinijaša. Ruski establišment, i većina običnih Rusa, odlučni su da održe poziciju Rusije kao velike sile. Međutim, prisutna su još tri faktora. Prvi je emocionalni značaj Krima, koji potiče iz sećanja na herojsku odbranu Sevastopolja od Francuza, Britanaca i Turaka 1854–55, i Nemaca i Rumuna 1941–42. Crvena armija je izgubila više ljudi na Krimu nego što je američka vojska izgubila na svim frontovima Drugog svetskog rata zajedno. Drugi je da je između osvajanja Krima 1783. godine od strane Katarine Velike od Otomanskog carstva (i njegovog saveznika Krimskih Tatara), i njegovog pripajanja Ukrajini 1954. sovjetskim dekretom, Krim je bio deo Rusije. Do poslednjeg datuma, ni u jednom trenutku u istoriji Krim nije bio deo Ukrajine. Rusi kažu — ne bez razloga — da bi, da je situacija bila obrnuta, i da je Krim bio prebačen iz Ukrajine u Rusiju, veliki deo zapadnog javnog mnjenja saosećao sa ukrajinskim zahtevima za njegov povratak. Treće je da Krim ima etničku rusku većinu. U januaru 1991. ogromna većina (94 procenta) Krimljana je glasala da postane zasebna „savezna republika“ SSSR-a, što bi dovelo do toga da Krim postane nezavisna država zajedno sa Ukrajinom i Rusijom kada se Sovjetski Savez raspao. U decembru te godine, mala većina (54 odsto) Krimljana glasala je za nezavisnu Ukrajinu, ali pod uslovom autonomije Krima, koju je ukrajinska vlada jednostrano ukinula četiri godine kasnije. Tokom perioda ukrajinske vladavine, većina Krimljana je više puta izražavala želju za autonomijom unutar Ukrajine.
Posle ruskog zauzimanja Krima 2014, (međunarodno nepriznati) referendum i niz istraživanja javnog mnjenja pokazali su da je pripajanje Rusiji imalo solidnu većinsku podršku. Kako stvari danas stoje teško je reći, s obzirom na nivo represije koji sada vlada u Rusiji. Ali, kako je istakao bivši savetnik Zelenskog, Aleksij Arestovič, intenzivne antiruske kulturne mere koje je uvela ukrajinska vlada — uključujući zabranu ruskog jezika i spaljivanje ruskih knjiga — verovatno neće povećati podršku Ukrajini na Krimu.
Tvrdolinijaši u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama žele eliminaciju Rusije kao značajnog faktora u globalnim odnosima, što bi dovelo do izolacije Kine i jačanja svetskog primata SAD-aNemoguće je sa sigurnošću reći da li bi Rusija u krajnjem slučaju upotrebila nuklearno oružje da zadrži Krim. Čini se verovatnim da bi Rusi počeli manje opasnim nekonvencionalnim napadom — na primer onesposobljavanjem američkih satelita — što bi moglo da vodi u eskalaciju ka nuklearnom ratu. Međutim, uopšte nema osnova za sumnju da bi ruska država bila voljna da preuzme kolosalne rizike, za sebe i za čovečanstvo. Budući da je tako, trebalo bi da se setimo reči predsednika Džona F. Kenedija u njegovom Govoru o miru na Američkom univerzitetu u junu 1963. godine, koje odražavaju lekcije koje je on naučio tokom kubanske raketne krize: “Iznad svega, dok branimo naše vitalne interese, nuklearne sile moraju da spreče one sukobe koji dovode protivnika do izbora između ponižavajućeg povlačenja ili nuklearnog rata. Usvajanje takvog kursa u nuklearnom dobu bio bi dokaz bankrota naše politike – ili kolektivne želje za uništenje sveta.”
