(M)učenik: Film o kojem ćemo još puno slušati

Izvorna drama Mariusa von Mayenburga o momku koji iz nekog razloga postaje religiozni fanatik se u zapadnom kontekstu čita dosta drugačije nego u ruskom, odakle nam dolazi filmska adaptacija Kirila Serebrenikova. Na Zapadu retradicionalizacija i povratak na religijske matrice može biti svojevrsna pobuna mladih protiv ateizma, agnosticizma ili materijalizma njihovih liberalnih roditelja. Međutim, u kontekstu savremene Rusije, kao i post-komunističkog evropskog Istoka, religijska dogma je samo druga forma totalitarizma.

Naš naslovni junak je momak na kraju osnovne škole po imenu Venjamin (Skvortsov) i upoznajemo ga u svađi sa majkom (Aug). Svađa se čini prilično normalnom za dinamiku između tinejdžera i njegove majke, ponašanje u školi, “je l’ se ti drogiraš?” i slično, dok se ne ispostavi da momku smetaju časovi fiskulture, pre svega plivanja. Kaže, iz religijskih razloga, kupaći kostimi šire blud i nemoral. Majci ništa nije jasno, ona stoji čvrsto na zemlji, radi tri posla kako bi ga prehranila i odgajala ga je u realističkom, socijalističkom i ateističkom duhu.

U prvo vreme smo i mi zbunjeni kao i ona. Je li momak zaista spoznao Boga? Je li mu Biblija samo hobi i poligon za manipulaciju? Čime je sve to uzrokovano, ličnim problemima, intervencijom nekog određenog, poput sveštenika-veroučitelja (Roščin) ili opštom klimom u društvu? Ono što vidimo je da su profesori u principu spremni da se povinuju njegovim ekscentričnim zahtevima, doduše malo ublaženim, samo da ih se pusti na miru. Svi osim jedne, moderne profesorice biologije Elene (Isakova).


Savez fanatičnog Venjamina i veroučitelja koji predstavlja savremenu, materijalizmom i pragmatizmom “uprljanu” Crkvu nije moguć (SCREENSHOT: YouTube)

Međutim, na svaki ustupak, Venjamin odlazi korak dalje. Na svaki otpor, takođe. U svojoj veri je izuzetno čvrst. Dobiva i prvog sledbenika, Grigorija (Gorčilin) koji je invalid, štreber i služi kao vreća za udaranje ostatku razreda. Grigorijevi motivi su svakako očajnički, želja za prihvatanjem vodi ka religijskoj fascinaciji pomešanoj sa homoseksualnim tendencijama, a čini se da Venjamin s njim manipulira. Postavlja se pitanje zašto ga ostatak razreda “ne stavi na red”, kad već sistem neće. Daleko od toga da im je usamljenik koji je prigrlio asketizam i prestao da se pere simpatičan kao neki prorok, naročito sa invalidom kao apostolom. Štos je u tome što obe strane iz svojih različitih pobuda imaju iste neprijatelje, profesorski sistem, a kad bogomoljac napravi pičvajz profesorici biologije ili nekom drugom, ostatak razreda može da gleda, uživa i naslađuje se. Opet, je li to ipak njegov glavni motiv?

Serebrenikov je pre filma dramu postavio u teatru, pa iz te adaptacije vuče i određenu estetiku: neprekinute kadar-sekvence snimljene iz ruke od po nekoliko minuta koje simuliraju i nadograđuju kretanje na pozornici i dominaciju verbalnog ping-ponga nad fizičkom komponentom, ali je film svejedno, ili baš zbog toga, izuzetno fluidan i kinetičan. Tome doprinosi i savršeni izbor glumaca od kojih su neki učestvovali i u predstavi, igrajući iste ili različite likove. U krajnjoj liniji, svejedno je ako im je tekst poznat, a dinamika uhodana, što je i jedna od jačih strana ove filmske adaptacije.

Lagani problem je, međutim, nedovoljna iskorištenost lokalnog konteksta Kalinjingrada, ruske enklave okružene Evropskom unijom, koja služi samo kao kulisa. Naravno, sivi pejzaži i ofucana socijalističko-brutalistička arhitektura nas nabijaju teskobom, ali se u samom tekstu otvarala mogućnost da Kalinjingrad postane simbol sukoba modernosti i retradicionalizacije. Drugi problem mogu biti odstupanja od dominantnog realizma, od kojih su neka izvedena sjajno i dosledno, poput autorovog insistiranja na biblijskom tekstu koji Venjamin, a kasnije i Elena ispaljuju kako bi potkrepili svoje tvrdnje. Druge intervencije su, pak, izvedene proizvoljno i upitno je koliko doprinose ugođaju filma. Ubacivanje snolike scene vizije još i ima nekog smisla, od jedne jedine ubačene muzičke numere, Laibachove pesme „God is God“, možda može da se napravi štos, ali scena u kojoj imamo Grigorija kao naratora ne vodi nikamo i razbija kontinuitet. Takođe, i kraj, ovakav kakav je, dolazi naglo, sa ruski nabijenom poentom (Rusi nikada nisu bili poznati po suptilnosti) i deluje arbitrarno odsečeno.

Kada bi „(M)učenik“ ostao samo psihološka drama o odnosu pojedinca, škole, društva i religije, te njihovim međusobnim uplivima i preplitanjima, bio bi samo još jedna u nizu “classroom” drama koje po definiciji ispituju društvo u malom. Serebrenikov ovde ima veće ambicije od toga: on gađa društvo na makro-planu, ponekad vrlo ozbiljno, ponekad satirično, ali uvek otrovno. Jasno da je nešto trulo u državi Rusiji, kao što je belodano koga, odnosno koje interesne skupine ovi uglavnom tipski likovi predstavljaju.

Iako nije jasna njegova inicijalna motivacija koja kasnije postaje čista manifestacija moći, kakve-takve, jasno je da savez fanatičnog Venjamina i veroučitelja koji predstavlja savremenu, materijalizmom i pragmatizmom “uprljanu” Crkvu nije moguć. Iako prorok nema sledbenike, naročito ne moćne, logičnija je ambicija da utiče direktno na ravnateljicu (Bragarnik) koja je slika i prilika putinizma, ideologije sabornosti koja spaja staljinizam i turbo-pravoslavlje. Te dve stvari zapravo i nisu toliko različite u osnovi, a ni u praksi, samo su se pogrešno percipirale kao suprotne. Tu sabornost vrlo dobro poznajemo i u drugim tranzicionim zemljama. Ona se uvek nameće kao umerena opcija koja balansira dve krajnosti, pritom obema dajući jednako za pravo. Po pravilu, jedna od tih opcija je mračnjačka i ludačka, zagovara religijski fundamentalizam, ekstremni nacionalizam, anti-semitizam i anti-gay sentimente, a druga je “ekstremno normalna” u smislu da se poziva na nauku, evoluciju, modernitet, ljudska prava i liberalizam. U srazu “ekstremno nenormalnih” i “ekstremno normalnih” jasno nam je za koga “arbitri sabornosti” navijaju, samo to najčešće ne smeju reći otvoreno. Zato nam je jasno da, ma kako dobro pripremila argumente i pokušala da pobedi protivnika njegovim oružjem, biblijskim citatima, Elena gubi bitku jer je sistem tako naštiman.


Masa je sklona verovanju u kojekakva čuda i gluposti, naročito kada i sistem kaže da je to legitimno (SCREENSHOT: YouTube)

Tu Venjaminovi motivi postaju manje bitni, premda Serebrenikov fino gradi tenziju između nekoliko opcija, od stvarnog zanosa, preko klinačkog pseudo-buntovničkog izvrdavanja i majmunerije (ima scena i sa tim) i ozbiljne manipulacije do psiho i power-tripa. Ma kako kretao sa pozicije autsajdera on bitku dobija jer bi svi želeli da on postane nečiji tuđi problem. Jedini način da ga se detronira u tako inertnom sistemu je masa, u ovom slučaju kolege-učenici bez mučeničkih aspiracija. Ali slabe su šanse za to iz najmanje tri razloga. Prvo, imaju zajedničke kratkoročne neprijatelje, odnosno školski sistem. Drugo, masa je sklona verovanju u kojekakva čuda i gluposti, naročito kada i sistem kaže da je to legitimno. Treće, kao specifikum za rusko pravoslavlje, Venjamin se savršeno uklapa u koncept “jurodivih”, mračnije, religioznije i nesretnije varijante mediteranskih redikula, a jurodive se ne dira, čak ih se smatra genijalnima ili barem pravednima. Budućnost ne deluje svetlo.

To se, međutim, ne može reći za Serebrenikova, njegov film i dalju karijeru. Balansirajući između filma, teatra i televizije, Serebrenikov do sada nije ostavio dubljeg traga ni u jednom mediju, premda je osetan napredak iz filma u film, gde poslednji, „Izmena“ (2012.), stoji na vrhu po kvalitetu. Moguće je da će „(M)učenik“ biti njegov prvi veliki uspeh. Na domaćem terenu neće imati velike prepreke, jer se putinizam ne meša previše u kinematografiju, „Leviathan“ je tu ipak bio eksces. Ipak, slabe su šanse da se dostigne internacionalni uspeh „Leviathana“. Da, svetska premijera je bila u Cannesu, doduše ne u glavnoj, nego u Un certain regard selekciji i „(M)učenik“ se na dalju festivalsku turneju uputio sa nagradom u džepu, doduše ne onom za scenario nego nagradom Francois Chalais za novinarske vrednosti na filmu. Iako se lov na Oscare i druge nagrade čini malo “na dugačkom štapu”, za očekivati je da ćemo o ovom filmu još slušati u narednim mesecima. I to sa dobrim razlogom.

lupiga