Čak ni u ratobornoj Evropi decenije mira nisu retka pojava. I kad bi ponovo izbio, rat je bivao vođen tada dostupnim oružjem – što znači da bi u sledećem velikom ratu bilo korišćeno i nuklearno oružje.
U svom klasičnom delu Evolucija nuklearne strategije (The Evolution of Nuclear Strategy, 1989) Lorens Fridman, doajen vojnih istoričara i stratega, zaključuje: „Car Odvraćanja je možda go, ali i dalje je car“. Uprkos svojoj golotinji, ovaj car nastavlja da se šepuri i, dok ugrožava ceo svet, ukazuje mu se poštovanje koje ničim ne zaslužuje. Nuklearno odvraćanje – koje je postala potencijalno smrtonosna ideologija – i dalje je uticajno iako se njegov ugled srozava.
Nakon što su Sjedinjene Države bacile nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine, rat se promenio. Dotad je glavni cilj vojnih snaga bio pobeda u ratu. Ali, kao što je uticajni američki strateg Bernard Brodi napisao 1978: „Odsad njihov glavni cilj mora biti sprečavanje ratova. Drugi ozbiljan cilj gotovo da ne mogu imati“. Tako je nastalo nuklearno odvraćanje, naizgled racionalan aranžman u kom će se mir i stabilnost postići pretnjom sigurnog uzajamnog uništenja. Vinston Čerčil je to opisao 1955. s njegovom tipičnom otvorenošću: „Sigurnost će biti dete strahovlade, a opstanak brat blizanac uništenja“. Važno je napomenuti da odvraćanje nije ostalo samo strategija, već su vlade pomoću njega opravdavale postojanje nuklearnog oružja. Svaka država koja sada poseduje nuklearno oružje tvrdi da odvraća napade svojom pretnjom katastrofalne odmazde.
Ali kratak pregled jasno pokazuje da odvraćanje nije ni blizu tako uverljiv princip kao što bi se moglo zaključiti na osnovu ugleda koji uživa. U romanu Ambasadori (1903) Henri Džejms opisuje izvesnu lepoticu kao „blistav i tvrd dragi kamen“ koji istovremeno treperi i drhti i dodaje: „Ono što je u jednom času izgledalo kao puka površina, u drugom je postalo čista dubina“. Javnost je zasenjena sjajnom površinom odvraćanja, njegovom snagom, pratećim osećajem sigurnosti i bezbednosti. Ali ono što je predstavljeno kao velika strateška dubina pretvara se u prah čim se podvrgne kritičkom ispitivanju.
Počnimo od jezgra teorije odvraćanja, od tvrdnje da ona funkcioniše. Pristalice nuklearnog odvraćanja insistiraju na tome da njemu treba da zahvalimo što je treći svetski rat izbegnut iako je napetost između dve sile – Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza – često dostizala kritičnu tačku. Neki čak smatraju da je odvraćanje pripremilo teren za krah Sovjetskog Saveza i poraz komunizma. Prema toj verziji, zapadno nuklearno odvraćanje sprečilo je Sovjetski Savez da izvrši invaziju Zapadne Evrope i oslobodilo svet od opasnosti komunističke tiranije.
Postoje, međutim, ubedljivi argumenti koji sugerišu da su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez izbegavali svetski rat iz nekoliko mogućih razloga, a posebno zato što nijedna strana nije želela rat. U stvari, SAD i Rusija nisu međusobno ratovale pre nuklearnog doba. Navođenje nuklearnog oružja kao razloga što hladni rat nikad nije postao vruć otprilike je isto što i reći da neki auto bez motora ili točkova nije odjurio sa otpada samo zato što ga niko nije upalio. Logički gledano, ne može se dokazati da je nuklearno naoružanje čuvalo mir tokom hladnog rata ili da to čini sada.
Možda je između dve sile vladao mir prosto zato što nisu bile u svađi koja bi opravdala strahovit i razoran rat – makar i konvencionalni. Nema, na primer, dokaza za to da je sovjetsko rukovodstvo ikad razmišljalo o osvajanju Zapadne Evrope, a pogotovo za to da ga je u takvim planovima ometao zapadni nuklearni arsenal. Post facto argumenti – posebno oni negativni – mogu kružiti među ekspertima, ali nemoguće ih je dokazati. Pored toga, oni ne nude čvrsto tlo za vrednovanje tvrdnje o tome zašto se nešto nije dogodilo. Jednostavnije rečeno, ako pas nije lajao tokom noći, možemo li sa izvesnošću reći da niko nije prošao pored kuće? Entuzijasti odvraćanja liče na onu ženu koja je svakog jutra prskala svoj travnjak parfemom. Kad ju je začuđeni sused upitao zašto to radi, odgovorila mu je: „Tako odbijam slonove“. Na susedovu primedbu da u krugu od 15.000 kilometara nema slonova, žena je odgovorila: „Eto, vidiš da radi!“ Zaslugu za održavanje mira ne bi trebalo da pripisujemo svojim vođama ili teoriji odvraćanja, a pogotovo ne nuklearnom naoružanju.
Možemo da kažemo samo ovo: oni koji imaju moć da istrebe život na Zemlji do danas to nisu učinili. Ali to nije baš utešno, a ni istorija nam ne pruža više nade. „Nuklearni mir“ od Drugog svetskog do kraja hladnog rata trajao je manje od pet decenija. Više od 20 godina delilo je Prvi i Drugi svetski rat; pre toga je relativni mir vladao više od 40 godina, od kraja Francusko-pruskog rata (1871) do Prvog svetskog rata (1914), i 55 godina, od Napoleonovog poraza na Vaterlou (1815) do Francusko-pruskog rata. Čak ni u ratobornoj Evropi decenije mira nisu bile retka pojava. Svaki put kad bi se završio period mira, rat je vođen oružjem koje je u to vreme bilo dostupno – što znači da bi u sledećem velikom ratu verovatno bilo korišćeno i nuklearno oružje. Postoji samo jedan siguran način da nuklearno oružje ne bude upotrebljeno, a to je da ne postoji. Nema valjanog razloga za uverenje da će prisustvo nuklearnog oružja sprečiti njegovu upotrebu. Prvi korak u sprečavanju nuklearnog holokausta moglo bi biti priznanje da je car go – što bi omogućilo da ova iluzija bude zamenjena nečim korisnijim.
Moguće je da je američko-sovjetski mir posle 1945. ostvaren pomoću „ravnoteže snaga“, ali to i dalje ne znači da je za to bilo zaslužno nuklearno odvraćanje. Ne može se poreći ni to da prisustvo nuklearnog oružja koje za nekoliko minuta može uništiti obe sukobljene zemlje izaziva napetost i nervozu obe strane. Kubanska raketna kriza iz 1962 – kad se, po svemu sudeći, svet najviše približio nuklearnom ratu – ne svedoči u prilog odvraćanju: ona se dogodila upravo zbog nuklearnog oružja. Verovatnije je da smo od nuklearnog rata bili pošteđeni ne zahvaljujući odvraćanju nego uprkos njemu.
Čak i kad je bilo u posedu samo jedne strane, nuklearno oružje nije odvraćalo zemlje od drugih oblika ratovanja. Kineska, kubanska, iranska i nikaragvanska revolucija dogodile su se iako su Sjedinjene Države – nuklearna sila – podržavale zbačene vlade. Isto tako, Sjedinjene Države su izgubile vijetnamski rat, kao što je i Sovjetski Savez izgubio Avganistan, iako su obe sile posedovale ne samo nuklearno oružje već i više najmodernijeg konvencionalnog oružja od svojih neprijatelja. Nuklearno oružje nije pomoglo Rusiji u njenom neuspešnom ratu protiv čečenskih pobunjenika 1994-96, kao ni 1999-2000, kad je rusko konvencionalno oružje opustošilo postradalu Čečensku Republiku. Nuklearno oružje nije pomoglo Sjedinjenim Državama da postignu svoje ciljeve u Iraku i Avganistanu; oba rata su bili skupi, katastrofalni neuspesi zemlje koja ima najmoćnije nuklearno oružje na svetu. Štaviše, uprkos svom nuklearnom arsenalu, Sjedinjene Države strahuju od domaćih terorističkih napada, a veća je verovatnoća da bi oni bili izvedeni nuklearnim oružjem nego da bi njime bili odloženi.
Ukratko, nema smisla tvrditi da je nuklearno oružje odvratilo ijednu vrstu rata ili da će to učiniti u budućnosti. Tokom hladnog rata, svaka strana je vodila konvencionalne ratove: SSSR, na primer, u Mađarskoj (1956), Čehoslovačkoj (1968) i Avganistanu (1969-89); Rusija u Čečeniji (1994-96; 1999-2009), Gruziji (2008), Ukrajini (2014-danas), kao i u Siriji (2015-danas); a Sjedinjene Države u Koreji (1950-53), Vijetnamu (1955-75), Libanu (1982), Grenadi (1983), Panami (1989-90), Persijskom zalivu (1990-91), bivšoj Jugoslaviji (1991-99), Avganistanu (2001-danas) i Iraku (2003-danas), da nabrojimo samo neke.
Takođe, zemlje koje poseduju nuklearno naoružanje nisu zaštićene od napada nenuklearnih zemalja. Godine 1950. Kina je bila udaljena 14 godina od razvijanja sopstvenog nuklearnog oružja, dok su Sjedinjene Države imale veliki atomski arsenal. Ipak, kad se talas korejskog rata dramatično pomerio ka severu, američki nuklearni arsenal nije sprečio Kinu da pošalje više od 300.000 vojnika preko reke Jalu, što je rezultiralo pat-pozicijom koja i danas deli Korejsko poluostrvo i predstavlja jednu od najopasnijih nerešenih situacija u svetu.
Godine 1956, Velika Britanija, koja ima nuklearno oružje, opomenula je nenuklearni Egipat da se kloni nacionalizacije Sueckog kanala. Ništa nije postigla: Velika Britanija, Francuska i Izrael su na kraju izvršili invaziju Sinaja konvencionalnim snagama. Godine 1982. Argentina je napala Folklandska ostrva, koja su pod upravom britanske krune, iako je Britanija nuklearna, a Argentina nenuklearna zemlja.
Posle invazije predvođene Sjedinjenim Državama 1991. godine, konvencionalno naoružani Irak nije bio odvraćen od ispaljivanja raketa skad na nuklearni Izrael, koji nije iskoristio svoje nuklearno oružje da pretvori Bagdad u prah. Teško je zamisliti kako bi takav postupak bilo kome koristio. Američko nuklearno oružje očigledno nije odvratilo terorističke napade na Sjedinjene Države 11. septembra 2001, kao što ni nuklearni arsenali Velike Britanije i Francuske nisu sprečili više terorističkih napada na te zemlje.
Ukratko, odvraćanje ne odvraća. Taj obrazac je dubok i geografski rasprostranjen. Nuklearno naoružana Francuska nije mogla da nadvlada alžirski nenuklearni Front nacionalnog oslobođenja. Godine 1968. nuklearni arsenal Sjedinjenih Država nije sprečio Severnu Koreju da otme američki brod za prikupljanje informacija USS Pueblo. Čak i danas je taj brod u korejskim rukama. Niti su američke nuklearne rakete omogućile Kini da prekine vijetnamsku invaziju Kambodže 1979. Niti su odvratile Iransku revolucionarnu gardu od kidnapovanja američkih diplomata, koji su zatim držani kao taoci (1979-81), baš kao što ni strah od američkog nuklearnog oružja nije pomogao Sjedinjenim Državama i njihovima saveznicima da nateraju Irak da se povuče iz Kuvajta bez borbe 1990.
U knjizi Nuklearno oružje i diplomatija prinude (Nuclear Weapons and Coercive Diplomacy, 2017) politikolozi Tod Sekser i Metju Fermen ispitali su 348 teritorijalnih sporova između 1919. i 1995. Koristili su statističku analizu da utvrde da li su nuklearne zemlje uspešnije od konvencionalnih u teritorijalnim sporovima. Otkrili su da nije tako. Štaviše, nuklearno oružje nije podsticalo one koji ga imaju da povećaju zahteve; takve zemlje su čak bile nešto manje uspešne u sprovođenju svoje volje. Analiza je ponekad bezmalo komična.
Na primer, među malobrojnim slučajevima kad je pretnja nuklearnim oružjem zaista odbila protivnika je insistiranje Sjedinjenih Država 1961. da Dominikanska Republika održi demokratske izbore posle ubistva diktatora Rafaela Truhilja; isto je postigao i američki zahtev 1994, posle haićanskog vojnog puča, da tamošnji pukovnici vrate Žan-Bertrana Aristida na vlast. Godine 1974-75. nuklearna Kina naterala je nenuklearnu Portugaliju da se odrekne svog zahteva na Makau. Autori su naveli te primere zato što su iskreno želeli da razmotre sve slučajeve kad je nuklearna sila uspela da istera svoje u sporu s nenuklearnom zemljom. Ali nijedan ozbiljan posmatrač neće pripisati kapitulaciju Portugalije ili Dominikanske republike nuklearnom oružju Kine ili Sjedinjenih Država.
Sve ovo takođe sugeriše da ni Iranu i Severnoj Koreji nuklearno oružje verovatno ne bi omogućilo da vrše prinudu nad drugim zemljama, kako s nuklearnim tako i s konvencionalnim naoružanjem.
Pored zaključka da nuklearno odvraćanje nije nužno odvraćalo i nije obezbeđivalo moć prinude, postoji nešto što ga još teže diskredituje: izvanredni rizici koje nosi.
Prvo, odvraćanju pomoću nuklearnog oružja nedostaje kredibilnost. Policajac s nuklearnim oružjem u rancu verovatno ne bi odvratio pljačkaša: „Stoj u ime zakona ili ću nas sve razneti!“ Slično tome, tokom hladnog rata NATO generali su se žalili zato što su gradovi u Zapadnoj Nemačkoj udaljeni manje od dve kilotone – što znači da bi odbrana Evrope nuklearnim oružjem uništila tu istu Evropu, pa je zato tvrdnja da je Crvena armija mogla biti odvraćena nuklearnim oružjem bila doslovno neverovatna. Zbog toga se prionulo na razvijanje manjeg, preciznijeg taktičkog oružja koje bi bilo upotrebljivije i čije bi korišćenje u krizi izgledalo verovatnije. Ali upotrebljivije oružje – uverljivije kao sredstvo odvraćanja – lakše bi moglo biti i upotrebljeno.
Drugo, odvraćanje iziskuje da arsenal svake strane bude zaštićen od napada ili, u najmanju ruku, da napad bude sprečen sposobnošću potencijalne žrtve da uzvrati. S vremenom su, međutim, nuklearne rakete postajale sve preciznije i rasla je zabrinutost zbog nezaštićenosti oružja od „protivničke sile“. Ukratko, nuklearne države su sve sposobnije da pogode i unište nuklearno oružje protivnika. U perverznom žargonu teorije odvraćanja to se naziva „ranjivost protivničke sile“, pri čemu se „ranjivost“ odnosi na nuklearno oružje mete, a ne na njeno stanovništvo. Najočiglednija posledica sve veće preciznosti nuklearnog oružja i „ranjivosti protivničke sile“ je porast verovatnoće prvog napada, kao i opasnosti da potencijalna žrtva, u strahu od takvog događaja, dođe u iskušenje da ga predupredi sopstvenim prvim udarom. Takva situacija – u kojoj svaka strana vidi prednost prvog udara – opasno je nestabilna.
Treće, teorija odvraćanja podrazumeva optimalnu racionalnost donosilaca odluka. Ona pretpostavlja da su ljudi čiji je prst na nuklearnom obaraču racionalni akteri koji će ostati mirni i razboriti u krajnje napetim situacijama. Ona takođe pretpostavlja da će vođe uvek biti u stanju da drže svoje snage, kao i sopstvene emocije pod kontrolom, to jest da će njihove odluke biti zasnovane isključivo na hladnokrvnom proračunavanju strateških troškova i dobiti. Teorija odvraćanja, ukratko, smatra da će svaka strana uplašiti onu drugu najstrašnijom nezamislivom posledicom i da će se zatim ponašati krajnje promišljeno i racionalno. Gotovo sve što znamo o ljudskoj psihologiji kaže nam da je to besmisleno.
U knjizi Crno jagnje i sivi soko: putovanje kroz Jugoslaviju (1941) Rebeka Vest primećuje: „Samo jedan naš deo je duševno zdrav: samo jedan deo voli zadovoljstvo i duge dane sreće, želi da živi do devedesete i umre u miru“. Nije velika mudrost znati da se ljudski postupci često zasnivaju na pogrešnom opažanju, gnevu, očajanju, bezumlju, tvrdoglavosti, osveti, ponosu i/ili dogmatskom ubeđenju. Štaviše, u nekim situacijama – na primer, kad su obe strane uverene da je rat neizbežan ili kad su pritisci da se očuva ugled posebno jaki – iracionalan, pa i poguban postupak može izgledati razuman, čak neizbežan. Kad je naredio napad na Perl Harbur, japanski ministar odbrane je primetio: „Ponekad se mora zažmuriti i skočiti s terase hrama Kijomizu [mesto koje su često birale samoubice]“. Tokom prvog svetskog rata, nemački car Vilhelm II napisao je na margini jednog službenog dokumenta: „Čak i ako mi budemo uništeni, bar će Engleska izgubiti Indiju“. Tokom završnice Drugog svetskog rata, Adolf Hitler je iz bunkera izdao naređenje koje je trebalo da dovede do potpunog razaranja Nemačke jer je smatrao da su ga Nemci „izneverili“.
Pogledajmo i pretposlednjeg američkog predsednika koji je pokazivao znake duševne bolesti i čije su izjave i tvitovi zastrašujuće ličili na simptome demencije ili psihoze. Vođe država – i nuklearnih i nenuklearnih – nisu imune na mentalne bolesti kao što pretpostavlja teorija odvraćanja.
Na kraju, civilne ili vojne vođe ne mogu znati kada je njihova zemlja nagomilala dovoljno nuklearne snage koja jemči „uspešno odvraćanje“. Na primer, ako jedna strana prihvati da bude uništena protivnapadom, ona se prosto ne može odvratiti pretnjom odmazde. Isto tako, ako je jedna strana uverena da je njen protivnik nepomirljiv neprijatelj ili da ne mari za gubitak života, nijedna količina oružja nije dovoljna. Ne samo to, već sve dok gomilanje oružja donosi novac ugovaračima odbrane, i sve dok dizajniranje, proizvodnja i raspoređivanje novih „generacija“ nuklearnog naoružanja unapređuju karijere, istina o teoriji odvraćanja ostaće zamagljena. Tu ni nebo nije granica, jer militaristi žele da postave oružje i u svemir.
Ali budući da nuklearno oružje služi i zadovoljavanju simboličkih, psiholoških potreba tako što pokazuje tehnološka dostignuća nacije i daje legitimitet inače nesigurnim vođama i zemljama, nema racionalnog načina da se utvrdi minimalna (ili ograniči maksimalna) veličina nečijeg arsenala. U nekom trenutku, dodatne detonacije će udariti o zakon smanjenja prinosa ili, kao što je rekao Vinston Čerčil, samo će „protresti ruševine“.
Još nešto: etičko odvraćanje je oksimoron. Teolozi znaju da nuklearni rat nikad ne može da zadovolji kriterijume takozvanog „pravednog rata“. Godine 1966. Drugo vatikansko veće zaključilo je: „Bilo koji ratni čin usmeren na uništavanje celih gradova ili velikih oblasti i njihovog stanovništva zločin je protiv Boga i samog čoveka. Takav čin zaslužuje jasnu i kategoričnu osudu“. A u svom pastoralnom pismu iz 1983. američki katolički biskupi su dodali: „Ova osuda, po našem mišljenju, odnosi se čak i na čin odmazde za uništavanje naših gradova“. U nastavku oni kažu: ako je nemoralno nešto uraditi, nemoralno je i time pretiti. U poruci Bečkoj konferenciji iz 2014. o humanitarnom uticaju nuklearnog oružja, papa Franja je rekao: „Nuklearno odvraćanje i pretnja uzajamnim istrebljenjem ne može biti temelj etike bratstva i mirne koegzistencije među ljudima i državama“.
Ujedinjeno metodističko veće biskupa ide još dalje i 1986. zaključuje: „Odvraćanje ne sme više dobijati blagoslov crkve, čak ni kao privremeno opravdanje za održavanje nuklearnog naoružanja“. U Pravednom ratu (The Just War, 1968) protestantski etičar Pol Remzi traži od svojih čitalaca da zamisle da su u nekom gradu saobraćajne nesreće svedene na nulu nakon što je od svakog zatraženo da veže novorođenče za branik automobila.
Najstrašnija stvar u nuklearnom odvraćanju možda je mnoštvo načina da ono ne uspe. Suprotno onom što se uglavnom podrazumeva, najmanje verovatan je napad koji liči na „grom iz vedra neba“. S druge strane, postoje veliki rizici povezani s razbuktavanjem konvencionalnog rata, slučajnom ili nedopuštenom upotrebom nuklearnog oružja, s njegovom iracionalnom upotrebom (mada mirne duše možemo reći da je svaka upotreba nuklearnog oružja iracionalna) ili lažnim uzbunama (one su se događale sa zastrašujućom redovnošću, a mogle bi izazvati odmazdu za napad koji se nije dogodio). Bilo je i mnogo relativno sitnih incidenata – slučajno lansiranje, krađa ili gubitak nuklearnog oružja – kao i slučajeva da su jato gusaka, pucanje naftovoda ili pogrešan kompjuterski kod protumačeni kao neprijateljsko lansiranje nuklearnog projektila.
Opisao sam samo neke greške i direktne opasnosti nuklearnog odvraćanja, doktrinarnog temelja koji upravlja nuklearnim hardverom, softverom, raspoređivanjem, nagomilavanjem i eskalacijom. Razgradnja ideologije odvraćanja – koja se graniči s teologijom – neće biti laka, ali nije lako živeti ni pod pretnjom uništenja sveta. Kao što je pesnik T. S. Eliot jednom napisao: dok nisi u tome do guše, kako ćeš znati koliko si visok? A kad je reč o nuklearnom odvraćanju, svi smo u tome do guše.
6yka
U svom klasičnom delu Evolucija nuklearne strategije (The Evolution of Nuclear Strategy, 1989) Lorens Fridman, doajen vojnih istoričara i stratega, zaključuje: „Car Odvraćanja je možda go, ali i dalje je car“. Uprkos svojoj golotinji, ovaj car nastavlja da se šepuri i, dok ugrožava ceo svet, ukazuje mu se poštovanje koje ničim ne zaslužuje. Nuklearno odvraćanje – koje je postala potencijalno smrtonosna ideologija – i dalje je uticajno iako se njegov ugled srozava.
Nakon što su Sjedinjene Države bacile nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine, rat se promenio. Dotad je glavni cilj vojnih snaga bio pobeda u ratu. Ali, kao što je uticajni američki strateg Bernard Brodi napisao 1978: „Odsad njihov glavni cilj mora biti sprečavanje ratova. Drugi ozbiljan cilj gotovo da ne mogu imati“. Tako je nastalo nuklearno odvraćanje, naizgled racionalan aranžman u kom će se mir i stabilnost postići pretnjom sigurnog uzajamnog uništenja. Vinston Čerčil je to opisao 1955. s njegovom tipičnom otvorenošću: „Sigurnost će biti dete strahovlade, a opstanak brat blizanac uništenja“. Važno je napomenuti da odvraćanje nije ostalo samo strategija, već su vlade pomoću njega opravdavale postojanje nuklearnog oružja. Svaka država koja sada poseduje nuklearno oružje tvrdi da odvraća napade svojom pretnjom katastrofalne odmazde.
Ali kratak pregled jasno pokazuje da odvraćanje nije ni blizu tako uverljiv princip kao što bi se moglo zaključiti na osnovu ugleda koji uživa. U romanu Ambasadori (1903) Henri Džejms opisuje izvesnu lepoticu kao „blistav i tvrd dragi kamen“ koji istovremeno treperi i drhti i dodaje: „Ono što je u jednom času izgledalo kao puka površina, u drugom je postalo čista dubina“. Javnost je zasenjena sjajnom površinom odvraćanja, njegovom snagom, pratećim osećajem sigurnosti i bezbednosti. Ali ono što je predstavljeno kao velika strateška dubina pretvara se u prah čim se podvrgne kritičkom ispitivanju.
***
Počnimo od jezgra teorije odvraćanja, od tvrdnje da ona funkcioniše. Pristalice nuklearnog odvraćanja insistiraju na tome da njemu treba da zahvalimo što je treći svetski rat izbegnut iako je napetost između dve sile – Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza – često dostizala kritičnu tačku. Neki čak smatraju da je odvraćanje pripremilo teren za krah Sovjetskog Saveza i poraz komunizma. Prema toj verziji, zapadno nuklearno odvraćanje sprečilo je Sovjetski Savez da izvrši invaziju Zapadne Evrope i oslobodilo svet od opasnosti komunističke tiranije.
Postoje, međutim, ubedljivi argumenti koji sugerišu da su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez izbegavali svetski rat iz nekoliko mogućih razloga, a posebno zato što nijedna strana nije želela rat. U stvari, SAD i Rusija nisu međusobno ratovale pre nuklearnog doba. Navođenje nuklearnog oružja kao razloga što hladni rat nikad nije postao vruć otprilike je isto što i reći da neki auto bez motora ili točkova nije odjurio sa otpada samo zato što ga niko nije upalio. Logički gledano, ne može se dokazati da je nuklearno naoružanje čuvalo mir tokom hladnog rata ili da to čini sada.
Možda je između dve sile vladao mir prosto zato što nisu bile u svađi koja bi opravdala strahovit i razoran rat – makar i konvencionalni. Nema, na primer, dokaza za to da je sovjetsko rukovodstvo ikad razmišljalo o osvajanju Zapadne Evrope, a pogotovo za to da ga je u takvim planovima ometao zapadni nuklearni arsenal. Post facto argumenti – posebno oni negativni – mogu kružiti među ekspertima, ali nemoguće ih je dokazati. Pored toga, oni ne nude čvrsto tlo za vrednovanje tvrdnje o tome zašto se nešto nije dogodilo. Jednostavnije rečeno, ako pas nije lajao tokom noći, možemo li sa izvesnošću reći da niko nije prošao pored kuće? Entuzijasti odvraćanja liče na onu ženu koja je svakog jutra prskala svoj travnjak parfemom. Kad ju je začuđeni sused upitao zašto to radi, odgovorila mu je: „Tako odbijam slonove“. Na susedovu primedbu da u krugu od 15.000 kilometara nema slonova, žena je odgovorila: „Eto, vidiš da radi!“ Zaslugu za održavanje mira ne bi trebalo da pripisujemo svojim vođama ili teoriji odvraćanja, a pogotovo ne nuklearnom naoružanju.
Možemo da kažemo samo ovo: oni koji imaju moć da istrebe život na Zemlji do danas to nisu učinili. Ali to nije baš utešno, a ni istorija nam ne pruža više nade. „Nuklearni mir“ od Drugog svetskog do kraja hladnog rata trajao je manje od pet decenija. Više od 20 godina delilo je Prvi i Drugi svetski rat; pre toga je relativni mir vladao više od 40 godina, od kraja Francusko-pruskog rata (1871) do Prvog svetskog rata (1914), i 55 godina, od Napoleonovog poraza na Vaterlou (1815) do Francusko-pruskog rata. Čak ni u ratobornoj Evropi decenije mira nisu bile retka pojava. Svaki put kad bi se završio period mira, rat je vođen oružjem koje je u to vreme bilo dostupno – što znači da bi u sledećem velikom ratu verovatno bilo korišćeno i nuklearno oružje. Postoji samo jedan siguran način da nuklearno oružje ne bude upotrebljeno, a to je da ne postoji. Nema valjanog razloga za uverenje da će prisustvo nuklearnog oružja sprečiti njegovu upotrebu. Prvi korak u sprečavanju nuklearnog holokausta moglo bi biti priznanje da je car go – što bi omogućilo da ova iluzija bude zamenjena nečim korisnijim.
Moguće je da je američko-sovjetski mir posle 1945. ostvaren pomoću „ravnoteže snaga“, ali to i dalje ne znači da je za to bilo zaslužno nuklearno odvraćanje. Ne može se poreći ni to da prisustvo nuklearnog oružja koje za nekoliko minuta može uništiti obe sukobljene zemlje izaziva napetost i nervozu obe strane. Kubanska raketna kriza iz 1962 – kad se, po svemu sudeći, svet najviše približio nuklearnom ratu – ne svedoči u prilog odvraćanju: ona se dogodila upravo zbog nuklearnog oružja. Verovatnije je da smo od nuklearnog rata bili pošteđeni ne zahvaljujući odvraćanju nego uprkos njemu.
Čak i kad je bilo u posedu samo jedne strane, nuklearno oružje nije odvraćalo zemlje od drugih oblika ratovanja. Kineska, kubanska, iranska i nikaragvanska revolucija dogodile su se iako su Sjedinjene Države – nuklearna sila – podržavale zbačene vlade. Isto tako, Sjedinjene Države su izgubile vijetnamski rat, kao što je i Sovjetski Savez izgubio Avganistan, iako su obe sile posedovale ne samo nuklearno oružje već i više najmodernijeg konvencionalnog oružja od svojih neprijatelja. Nuklearno oružje nije pomoglo Rusiji u njenom neuspešnom ratu protiv čečenskih pobunjenika 1994-96, kao ni 1999-2000, kad je rusko konvencionalno oružje opustošilo postradalu Čečensku Republiku. Nuklearno oružje nije pomoglo Sjedinjenim Državama da postignu svoje ciljeve u Iraku i Avganistanu; oba rata su bili skupi, katastrofalni neuspesi zemlje koja ima najmoćnije nuklearno oružje na svetu. Štaviše, uprkos svom nuklearnom arsenalu, Sjedinjene Države strahuju od domaćih terorističkih napada, a veća je verovatnoća da bi oni bili izvedeni nuklearnim oružjem nego da bi njime bili odloženi.
Ukratko, nema smisla tvrditi da je nuklearno oružje odvratilo ijednu vrstu rata ili da će to učiniti u budućnosti. Tokom hladnog rata, svaka strana je vodila konvencionalne ratove: SSSR, na primer, u Mađarskoj (1956), Čehoslovačkoj (1968) i Avganistanu (1969-89); Rusija u Čečeniji (1994-96; 1999-2009), Gruziji (2008), Ukrajini (2014-danas), kao i u Siriji (2015-danas); a Sjedinjene Države u Koreji (1950-53), Vijetnamu (1955-75), Libanu (1982), Grenadi (1983), Panami (1989-90), Persijskom zalivu (1990-91), bivšoj Jugoslaviji (1991-99), Avganistanu (2001-danas) i Iraku (2003-danas), da nabrojimo samo neke.
Takođe, zemlje koje poseduju nuklearno naoružanje nisu zaštićene od napada nenuklearnih zemalja. Godine 1950. Kina je bila udaljena 14 godina od razvijanja sopstvenog nuklearnog oružja, dok su Sjedinjene Države imale veliki atomski arsenal. Ipak, kad se talas korejskog rata dramatično pomerio ka severu, američki nuklearni arsenal nije sprečio Kinu da pošalje više od 300.000 vojnika preko reke Jalu, što je rezultiralo pat-pozicijom koja i danas deli Korejsko poluostrvo i predstavlja jednu od najopasnijih nerešenih situacija u svetu.
Godine 1956, Velika Britanija, koja ima nuklearno oružje, opomenula je nenuklearni Egipat da se kloni nacionalizacije Sueckog kanala. Ništa nije postigla: Velika Britanija, Francuska i Izrael su na kraju izvršili invaziju Sinaja konvencionalnim snagama. Godine 1982. Argentina je napala Folklandska ostrva, koja su pod upravom britanske krune, iako je Britanija nuklearna, a Argentina nenuklearna zemlja.
Posle invazije predvođene Sjedinjenim Državama 1991. godine, konvencionalno naoružani Irak nije bio odvraćen od ispaljivanja raketa skad na nuklearni Izrael, koji nije iskoristio svoje nuklearno oružje da pretvori Bagdad u prah. Teško je zamisliti kako bi takav postupak bilo kome koristio. Američko nuklearno oružje očigledno nije odvratilo terorističke napade na Sjedinjene Države 11. septembra 2001, kao što ni nuklearni arsenali Velike Britanije i Francuske nisu sprečili više terorističkih napada na te zemlje.
Ukratko, odvraćanje ne odvraća. Taj obrazac je dubok i geografski rasprostranjen. Nuklearno naoružana Francuska nije mogla da nadvlada alžirski nenuklearni Front nacionalnog oslobođenja. Godine 1968. nuklearni arsenal Sjedinjenih Država nije sprečio Severnu Koreju da otme američki brod za prikupljanje informacija USS Pueblo. Čak i danas je taj brod u korejskim rukama. Niti su američke nuklearne rakete omogućile Kini da prekine vijetnamsku invaziju Kambodže 1979. Niti su odvratile Iransku revolucionarnu gardu od kidnapovanja američkih diplomata, koji su zatim držani kao taoci (1979-81), baš kao što ni strah od američkog nuklearnog oružja nije pomogao Sjedinjenim Državama i njihovima saveznicima da nateraju Irak da se povuče iz Kuvajta bez borbe 1990.
U knjizi Nuklearno oružje i diplomatija prinude (Nuclear Weapons and Coercive Diplomacy, 2017) politikolozi Tod Sekser i Metju Fermen ispitali su 348 teritorijalnih sporova između 1919. i 1995. Koristili su statističku analizu da utvrde da li su nuklearne zemlje uspešnije od konvencionalnih u teritorijalnim sporovima. Otkrili su da nije tako. Štaviše, nuklearno oružje nije podsticalo one koji ga imaju da povećaju zahteve; takve zemlje su čak bile nešto manje uspešne u sprovođenju svoje volje. Analiza je ponekad bezmalo komična.
Na primer, među malobrojnim slučajevima kad je pretnja nuklearnim oružjem zaista odbila protivnika je insistiranje Sjedinjenih Država 1961. da Dominikanska Republika održi demokratske izbore posle ubistva diktatora Rafaela Truhilja; isto je postigao i američki zahtev 1994, posle haićanskog vojnog puča, da tamošnji pukovnici vrate Žan-Bertrana Aristida na vlast. Godine 1974-75. nuklearna Kina naterala je nenuklearnu Portugaliju da se odrekne svog zahteva na Makau. Autori su naveli te primere zato što su iskreno želeli da razmotre sve slučajeve kad je nuklearna sila uspela da istera svoje u sporu s nenuklearnom zemljom. Ali nijedan ozbiljan posmatrač neće pripisati kapitulaciju Portugalije ili Dominikanske republike nuklearnom oružju Kine ili Sjedinjenih Država.
Sve ovo takođe sugeriše da ni Iranu i Severnoj Koreji nuklearno oružje verovatno ne bi omogućilo da vrše prinudu nad drugim zemljama, kako s nuklearnim tako i s konvencionalnim naoružanjem.
***
Pored zaključka da nuklearno odvraćanje nije nužno odvraćalo i nije obezbeđivalo moć prinude, postoji nešto što ga još teže diskredituje: izvanredni rizici koje nosi.
Prvo, odvraćanju pomoću nuklearnog oružja nedostaje kredibilnost. Policajac s nuklearnim oružjem u rancu verovatno ne bi odvratio pljačkaša: „Stoj u ime zakona ili ću nas sve razneti!“ Slično tome, tokom hladnog rata NATO generali su se žalili zato što su gradovi u Zapadnoj Nemačkoj udaljeni manje od dve kilotone – što znači da bi odbrana Evrope nuklearnim oružjem uništila tu istu Evropu, pa je zato tvrdnja da je Crvena armija mogla biti odvraćena nuklearnim oružjem bila doslovno neverovatna. Zbog toga se prionulo na razvijanje manjeg, preciznijeg taktičkog oružja koje bi bilo upotrebljivije i čije bi korišćenje u krizi izgledalo verovatnije. Ali upotrebljivije oružje – uverljivije kao sredstvo odvraćanja – lakše bi moglo biti i upotrebljeno.
Drugo, odvraćanje iziskuje da arsenal svake strane bude zaštićen od napada ili, u najmanju ruku, da napad bude sprečen sposobnošću potencijalne žrtve da uzvrati. S vremenom su, međutim, nuklearne rakete postajale sve preciznije i rasla je zabrinutost zbog nezaštićenosti oružja od „protivničke sile“. Ukratko, nuklearne države su sve sposobnije da pogode i unište nuklearno oružje protivnika. U perverznom žargonu teorije odvraćanja to se naziva „ranjivost protivničke sile“, pri čemu se „ranjivost“ odnosi na nuklearno oružje mete, a ne na njeno stanovništvo. Najočiglednija posledica sve veće preciznosti nuklearnog oružja i „ranjivosti protivničke sile“ je porast verovatnoće prvog napada, kao i opasnosti da potencijalna žrtva, u strahu od takvog događaja, dođe u iskušenje da ga predupredi sopstvenim prvim udarom. Takva situacija – u kojoj svaka strana vidi prednost prvog udara – opasno je nestabilna.
Treće, teorija odvraćanja podrazumeva optimalnu racionalnost donosilaca odluka. Ona pretpostavlja da su ljudi čiji je prst na nuklearnom obaraču racionalni akteri koji će ostati mirni i razboriti u krajnje napetim situacijama. Ona takođe pretpostavlja da će vođe uvek biti u stanju da drže svoje snage, kao i sopstvene emocije pod kontrolom, to jest da će njihove odluke biti zasnovane isključivo na hladnokrvnom proračunavanju strateških troškova i dobiti. Teorija odvraćanja, ukratko, smatra da će svaka strana uplašiti onu drugu najstrašnijom nezamislivom posledicom i da će se zatim ponašati krajnje promišljeno i racionalno. Gotovo sve što znamo o ljudskoj psihologiji kaže nam da je to besmisleno.
U knjizi Crno jagnje i sivi soko: putovanje kroz Jugoslaviju (1941) Rebeka Vest primećuje: „Samo jedan naš deo je duševno zdrav: samo jedan deo voli zadovoljstvo i duge dane sreće, želi da živi do devedesete i umre u miru“. Nije velika mudrost znati da se ljudski postupci često zasnivaju na pogrešnom opažanju, gnevu, očajanju, bezumlju, tvrdoglavosti, osveti, ponosu i/ili dogmatskom ubeđenju. Štaviše, u nekim situacijama – na primer, kad su obe strane uverene da je rat neizbežan ili kad su pritisci da se očuva ugled posebno jaki – iracionalan, pa i poguban postupak može izgledati razuman, čak neizbežan. Kad je naredio napad na Perl Harbur, japanski ministar odbrane je primetio: „Ponekad se mora zažmuriti i skočiti s terase hrama Kijomizu [mesto koje su često birale samoubice]“. Tokom prvog svetskog rata, nemački car Vilhelm II napisao je na margini jednog službenog dokumenta: „Čak i ako mi budemo uništeni, bar će Engleska izgubiti Indiju“. Tokom završnice Drugog svetskog rata, Adolf Hitler je iz bunkera izdao naređenje koje je trebalo da dovede do potpunog razaranja Nemačke jer je smatrao da su ga Nemci „izneverili“.
Pogledajmo i pretposlednjeg američkog predsednika koji je pokazivao znake duševne bolesti i čije su izjave i tvitovi zastrašujuće ličili na simptome demencije ili psihoze. Vođe država – i nuklearnih i nenuklearnih – nisu imune na mentalne bolesti kao što pretpostavlja teorija odvraćanja.
Na kraju, civilne ili vojne vođe ne mogu znati kada je njihova zemlja nagomilala dovoljno nuklearne snage koja jemči „uspešno odvraćanje“. Na primer, ako jedna strana prihvati da bude uništena protivnapadom, ona se prosto ne može odvratiti pretnjom odmazde. Isto tako, ako je jedna strana uverena da je njen protivnik nepomirljiv neprijatelj ili da ne mari za gubitak života, nijedna količina oružja nije dovoljna. Ne samo to, već sve dok gomilanje oružja donosi novac ugovaračima odbrane, i sve dok dizajniranje, proizvodnja i raspoređivanje novih „generacija“ nuklearnog naoružanja unapređuju karijere, istina o teoriji odvraćanja ostaće zamagljena. Tu ni nebo nije granica, jer militaristi žele da postave oružje i u svemir.
Ali budući da nuklearno oružje služi i zadovoljavanju simboličkih, psiholoških potreba tako što pokazuje tehnološka dostignuća nacije i daje legitimitet inače nesigurnim vođama i zemljama, nema racionalnog načina da se utvrdi minimalna (ili ograniči maksimalna) veličina nečijeg arsenala. U nekom trenutku, dodatne detonacije će udariti o zakon smanjenja prinosa ili, kao što je rekao Vinston Čerčil, samo će „protresti ruševine“.
Još nešto: etičko odvraćanje je oksimoron. Teolozi znaju da nuklearni rat nikad ne može da zadovolji kriterijume takozvanog „pravednog rata“. Godine 1966. Drugo vatikansko veće zaključilo je: „Bilo koji ratni čin usmeren na uništavanje celih gradova ili velikih oblasti i njihovog stanovništva zločin je protiv Boga i samog čoveka. Takav čin zaslužuje jasnu i kategoričnu osudu“. A u svom pastoralnom pismu iz 1983. američki katolički biskupi su dodali: „Ova osuda, po našem mišljenju, odnosi se čak i na čin odmazde za uništavanje naših gradova“. U nastavku oni kažu: ako je nemoralno nešto uraditi, nemoralno je i time pretiti. U poruci Bečkoj konferenciji iz 2014. o humanitarnom uticaju nuklearnog oružja, papa Franja je rekao: „Nuklearno odvraćanje i pretnja uzajamnim istrebljenjem ne može biti temelj etike bratstva i mirne koegzistencije među ljudima i državama“.
Ujedinjeno metodističko veće biskupa ide još dalje i 1986. zaključuje: „Odvraćanje ne sme više dobijati blagoslov crkve, čak ni kao privremeno opravdanje za održavanje nuklearnog naoružanja“. U Pravednom ratu (The Just War, 1968) protestantski etičar Pol Remzi traži od svojih čitalaca da zamisle da su u nekom gradu saobraćajne nesreće svedene na nulu nakon što je od svakog zatraženo da veže novorođenče za branik automobila.
Najstrašnija stvar u nuklearnom odvraćanju možda je mnoštvo načina da ono ne uspe. Suprotno onom što se uglavnom podrazumeva, najmanje verovatan je napad koji liči na „grom iz vedra neba“. S druge strane, postoje veliki rizici povezani s razbuktavanjem konvencionalnog rata, slučajnom ili nedopuštenom upotrebom nuklearnog oružja, s njegovom iracionalnom upotrebom (mada mirne duše možemo reći da je svaka upotreba nuklearnog oružja iracionalna) ili lažnim uzbunama (one su se događale sa zastrašujućom redovnošću, a mogle bi izazvati odmazdu za napad koji se nije dogodio). Bilo je i mnogo relativno sitnih incidenata – slučajno lansiranje, krađa ili gubitak nuklearnog oružja – kao i slučajeva da su jato gusaka, pucanje naftovoda ili pogrešan kompjuterski kod protumačeni kao neprijateljsko lansiranje nuklearnog projektila.
Opisao sam samo neke greške i direktne opasnosti nuklearnog odvraćanja, doktrinarnog temelja koji upravlja nuklearnim hardverom, softverom, raspoređivanjem, nagomilavanjem i eskalacijom. Razgradnja ideologije odvraćanja – koja se graniči s teologijom – neće biti laka, ali nije lako živeti ni pod pretnjom uništenja sveta. Kao što je pesnik T. S. Eliot jednom napisao: dok nisi u tome do guše, kako ćeš znati koliko si visok? A kad je reč o nuklearnom odvraćanju, svi smo u tome do guše.
6yka
