Nova knjiga Roberta Bajrušija o političkoj platformi Možemo!, kao i izgledan uspeh te političke opcije u Zagrebu (a, po svemu sudeći, i u drugim većim gradovima Hrvatske) svedoče o nužnosti pokretanja šire teorijske i strateške debate na postjugoslovenskoj levici.
Robert Bajruši je nedavno objavio zanimljivu i pitku knjigu o uspehu političke platforme Možemo! i manjih stranaka Zeleno-lijeve koalicije koje oko nje orbitiraju. Autor, inače poznati komentator Jutarnjeg lista, odlično poznaje i Možemo i širi evropski politički kontekst poslednjih nekoliko decenija, te ih uspešno i razumljivo prenosi čitalaštvu. Iako se očigledno odnosi prema Možemu sa simpatijama, knjiga zbog toga ne gubi na objektivnosti, a dobija na živosti. Ona nije samo politička analiza, nego i slikovita reportaža o ličnostima koje vode Možemo.
Bajrušijeva otvorenost, zajedno sa iskrenošću njegovih sagovornica i sagovornika, pomažu boljem razumevanju razmišljanja i političkih ciljeva vodećih ljudi pokreta. Iako se nekima može činiti da se radi o naručenoj predizbornoj knjizi, Bajruši više deluje kao autsajder nego insajder, te svakako ne piše puki promotivni materijal. Moguće da se Možemu neće svideti, recimo, navođenje Tomaševićevog priznanja da se trenutno ne treba zamerati Milanoviću jer “trebam osigurati biračku podršku za ulazak u drugi krug”. (158) Međutim, ovakvi momenti otkrivaju dosta i o strategiji i o opštem razumevanju politike među možemistima.
Upravo zbog te otvorenosti, Bajrušijeva knjiga je vredan izvor za razumevanje Možema, ali i povod za pokretanje šire teorijske i strateške debate na postjugoslovenskoj levici. Kroz komentare učesnica i učesnika pokreta, moguće je upoznati ne samo njihovu viziju, nego i potencijalne probleme i poteškoće na koje bi on mogao naići u budućnosti, te globalne izazove sa kojima se suočava levica danas. Ovaj članak izložiće snage i potencijalne nedostatke Možema, reći nešto više o društvenim grupama koje jesu ili mogu biti pokretači promene, te o političkom i ideološkom nasleđu prethodnog veka, čiji “bauk” kruži nad istočnoevropskom levicom.
Kako možemo?
Najveća snaga Možema je, bez sumnje, strateško razmišljanje, što je fenomen koji se retko viđa na levici u Evropi nakon 1989. godine. Možemo je zapravo zasnovano na dugoročnom strateškom planiranju, čiji krajnji cilj je osvajanje izvršne vlasti elektoralnim putem, u okvirima postojećeg parlamentarnog i kapitalističkog sistema. Najambiciozniju viziju iznosi Urša Raukar, koja očekuje da za osam godina Možemo pobedi na izborima i formira vladu (184). Sredstvo ovog planiranog uspeha su, pre svega, lokalne inicijative građana, poput borbi za parkove i druga javna dobra, protiv zagađenja, ili za poboljšanje uslova života i kvaliteta javnih usluga. Možemo kroz te inicijative i borbe pokušava da poveže neposredna iskustva ljudi sa širim društvenim problemima – poput nejednakosti ili klimatskih promena.
Možemo nisu “aktivisti”, ni u pogrdnom smislu Andreja Plenkovića, ni u pozitivnom smislu koji oni sami pokušavaju dati toj reči. “Aktivizam” je spontana i individualna reakcija na politička dešavanja bez dubljeg sadržaja i bez dugoročnog plana za promenu, koja se obično svodi na “podizanje svesti”. Ono čime se Možemo bavi nije aktivizam, nego organizovanje – formiranje trajnih, nezavisnih i alternativnih društvenih struktura, njihovo umrežavanje i, u konačnici, ostvarivanje željenih promena.
Bajruši stavlja Možemo u kontekst poslednje tri decenije evropske politike. Pritom se ne radi samo o konfuziji nastaloj među političkim radikalima nakon kolapsa socijalizma, nego i o mnogo skorijem krahu reformističke socijaldemokratije, koja je svoju radničku bazu zamenila profesionalnom srednjom klasom i prihvatila osnovne postulate neoliberalizma.1 Možemo je, dakle, deo talasa novih (ili izmenjenih postojećih) političkih opcija širom Evrope nastalih nakon 2008. godine, koje pokušavaju da zauzmu prostor diskreditovane socijaldemokratije, poput nemačkih Zelenih, britanskih Laburista pod Corbynom, i naravno, španskog Podemosa. Jedina politička opcija iz ovog “zeleno-levog” vala koja se ne pominje je ona koja je najviše poletela i najniže pala – grčka Siriza. Umesto da služi kao opomena, Siriza se jednostavno ignoriše.
Mnoge druge kontradikcije postojećih zelenih i levih stranaka nećemo pronaći u knjizi. Iako se za neoliberalno skretanje evropske socijaldemokratije više puta eksplicitno optužuje nemački SPD pod Gerhardom Schröderom (82, 198), nigde se ne spominje da su nemački Zeleni, koji se ubrajaju pod političke uzore Možema, takođe bili saučesnici ovog procesa, odnosno da su u dve vlade za redom podržavali SPD-ove tržišne reforme i razaranje nemačke države blagostanja. Jeremy Corbyn, kojeg Tomašević navodi kao političku inspiraciju (27), doživeo je katastrofalan elektoralni poraz krajem 2019. godine, a njegov pokret je sasvim rasturen. Svakako bi čitalaštvu pored saznanja da Tomašević voli Corbyna bilo zanimljivo i to kako on vidi Corbynov poraz, te šta bi uradio da sam izbegne takav scenario.
Poglavlje o formiranju Možema počinje nabrajanjem uspeha španskog Podemosa u vladi sa socijalistima u zadnjih godinu dana, poput moratorijuma na iseljenja i produženja rokova za otplatu stambenih kredita (122-123). Međutim, svi nabrojani uspesi predstavljaju samo vanredne pandemijske mere. Iako relativno impresivni za standarde socijaldemokratije danas, pre manje od pola veka bili bi politike koje su prihvatljive čak i strankama desnog centra. Ako je Podemos trebao da bude radikalni otklon od neoliberalizma i nova politička paradigma koja će zaustaviti klimatske promene, to se svakako još uvek nije dogodilo. Svi ovi veoma ozbiljni nedostaci nove levice u većim i bogatijim kapitalističkim zemljama postavljaju ozbiljna pitanja o potencijalu Možema u okvirima Hrvatske. To su pitanja koja se nisu našla u knjizi, a koja i članstvo i rukovodstvo Možema moraju sebi postavljati, i na njih naći odgovore.
Kroz celu knjigu, prisutna je tenzija između globalnog i lokalnog. Dok i autor knjige i članovi Možema konstantno pričaju o globalnim gorućim problemima, poput ekonomske krize i klimatskih promena, istovremeno saznajemo da je Tomašević već naučio da ne može promeniti svet, ali može makar Hrvatsku (27). Ovo je opšta odlika politike u Evropi danas: deklarativno opterećena globalnim problemima, ali strukturno i mentalno nesposobna da izađe iz okvira zastarelih, nemoćnih i prevaziđenih institucija nacionalne države. Uz svu priču o “novoj levici”, teško je odupreti se utisku da ipak ne treba dizati ruke od nekih tekovina “stare levice” poput internacionalizma. Internacionalizam nije apstraktna lepa želja o tome kako Srbi i Hrvati treba da se vole i da budu dobri susedi, nego artikulisanje vizije globalne političke transformacije zarad rešenja globalnih problema.
Slične kontradikcije iznose i sami vodeći ljudi Možema. Sandra Benčić, koja kroz Centar za mirovne studije ima višegodišnje iskustvo rada sa izbeglicama, svakako je svesna zločina protiv čovečnosti koje Evropska unija čini nad izbeglicama na svojim granicama. Papa Franjo nazvao je izbegličke kampove “koncentracionim logorima“, a Human Rights Watch smatra EU direktno odgovornom za zlostavljanje izbeglica u Libiji, na kojem profitiraju libijska vlada i privatne kompanije. Uprkos tome, Benčić kaže da je “u načelu” EU dobra ideja sa nizom problema (69). Ostaje nejasno kako bi tačno, na nivou EU i u okviru institucija EU, te međunarodnih ugovora za koje je Republika Hrvatska vezana članstvom u EU i NATO, Možemo mogao promeniti stanje stvari, bilo da se radi o nejednakosti između država članica (koju Benčić takođe prigovara ovoj organizaciji) ili o mučenjima i maltretiranjima izbeglica na njenim granicama.
Mnogi konkretni politički predlozi Možema deluju vrlo privlačno. Zahvaljujući Zeleno-lijevoj koaliciji, u hrvatskom javnom prostoru se napokon mogu čuti konkretni problemi ljudi umesto apstraktnih naglabanja o “Domovinskom ratu” ili “anti-korupciji” (postoji li neko ko je “pro” korupcija?) koji su obeležili izgubljene tri decenije hrvatske državnosti. Tako Zeleno-lijeva koalicija pokreće pitanja poput progresivnog oporezivanja, smanjivanja nejednakosti, suzbijanja siromaštva i obespravljenosti radništva u privatnom sektoru (164-165). Najdalje u tim predlozima definitivno ide Danijela Dolenec, koja je ujedno i članica Akademskog savjeta Možemu bliskog Instituta za političku ekologiju (IPE). U proglasima tog instituta, ali i u javnim nastupima Dolenec, mogu se čuti ideje kao što su “ekosocijalizam” i “prevladavanje kapitalizma” (73).
Međutim, i tu nailazimo na jedan očigledan paradoks, a to je da se iz knjige jasno vidi da se u Možemu ne bi svi složili sa ovakvim idejama. Iako se priča o “prevladavanju kapitalizma”, Možemo se istovremeno zalaže i za “društveno poduzetništvo” (93) i “zeleno poduzetništvo” (187). Ideološke fraze o poduzetništvu nikada nisu objašnjene u njihovom odnosu prema “prevladavanju kapitalizma”, niti je sasvim jasno na koji način “poduzetništvo” treba da ublaži ili pak zaustavi globalnu klimatsku krizu prouzrokovanu kapitalističkim načinom proizvodnje.
Možemo se više puta u knjizi hvali različitošću unutar pokreta, koji okuplja širok dijapazon ljudi na levici. Međutim, teško je videti kako se, recimo, vizija Dolenec i IPE uklapa sa vizijom Ive Špigela, za kog “ravnopravnost” zapravo znači “ravnopravnost na tržištu” (136). Dok IPE priča o “prevladavanju kapitalizma”, Špigel priča o “restrukturiranju kapitalističkog modela razvoja”, Dolenec je pionirka ideje odrasta (degrowth) u hrvatskim političkim i intelektualnim krugovima, odnosno smatra da privredu ne treba orijentisati ka ekonomskom rastu nego ka ograničenju iskorištavanja resursa, skraćenom radnom vremenu i univerzalnom osnovnom dohotku (74). Za Špigela, napredak društva meri se upravo suprotno: “unapređivanjem materijalnog statusa” koji se izražava “kroz BDP ili neku drugu mjeru”. (136) Ostaje pitanje, ako je za Špigela Radnička fronta “preradikalna” (što je kontekst u kom se prvi put pojavljuje o knjizi), misli li to isto o Dolenec? Da li su “preradikalni” i koalicioni partneri iz Nove ljevice, koja je po svom programu “postkapitalistička”?
Ko može?
Pitanje koje se nužno postavlja (uz opasnost da autor ovih redova bude žigosan kao pristalica onih ideja koje se u knjizi o “novoj ljevici” smatraju “starom ljevicom”) jeste da li je gorenavedena razlika između zelenog kapitalizma i njegovog prevladavanja svetonazorska ili klasna. Na kraju krajeva, priča o Možemo počinje sukobom sa kapitalističkom klasom – odnosno sa vazda aktuelnim Tomislavom Horvatinčićem i njegovim političkim zaštitnikom Milanom Bandićem. Uprkos mitologiji Glasa poduzetnika i kolumnista Indexa, centralni društveni antagonizam nije između države i “poduzetnika”, nego između kapitala i rada. Sprega države i domaćeg kapitala u uslovima kapitalističke periferije je ekonomski najracionalniji vid sticanja profita pred konkurencijom krupnog inostranog kapitala. Ona nije nikakva anomalija “korumpirane” hrvatske države tobože okaljane socijalističkim nasleđem, nego viševekovna odlika funkcionisanja kapitalizma na ovim prostorima. Kao što je još pre dvadesetak godina pokazao sociolog i teoretičar svetskih sistema, Andrew C. Janos, države Srednje i Istočne Evrope su i u 19. veku, mnogo pre socijalizma, imale svoje bandiće, vučiće, orbane, hdz-ove i sns-ove.
Nije sasvim jasno kako se Možemo odnosi prema antagonizmu rada i kapitala, niti kako ga artikuliše. Dolenec se u prošlosti bavila odnosom klasnog položaja i glasačkih navika stanovništva Hrvatske, a Karin Doolan nedavno je predstavila rezultate svog velikog istraživanja koje je dalo klasnu sliku hrvatskog društva. Međutim, u javnim nastupima Možema (i u Bajrušijevoj knjizi) reč “klasa” se pominje dosta retko. Zbog toga pitanje ko čini Možemo i ko podržava Možemo ostaje neodgovoreno. Ovo je naročito značajno ako se uzme u obzir da je političke uzore Možema na “novoj levici”, poput Sandersa i Corbyna, odlikovala podrška srednje, a ne radničke klase. Pitanje podrške srednje klase koja proživljava društvenu pokretljivost prema dole je potencijalno jedno od najznačajnijih pitanja “nove levice”, koje za sada ostaje bez odgovora, kako u domaćem, tako i u međunarodnom kontekstu.
Međutim, mnogi momenti u knjizi upućuju na to da je Možemo organizacija razočarane srednje klase, a ne radništva. Momenat razočarenja SDP-om, na primer, nije njegova izdaja radništva u vreme Račana, nego spoznaja da pad HDZ-a neće rezultirati finansijskom potporom razvoju nezavisne kulturne scene (25). Zagreb je naš! je, po Tomaševićevim rečima, predstavljao spoj “aktivističke ekipe” i “ljudi iz akademskih krugova” (85). Ruku na srce, kao što je već primetio Jerko Bakotin, knjiga sasvim izostavlja studentsku borbu 2009. godine kao jedan od formativnih momenata nove levice, mada ni bunt univerzitetski obrazovanog stanovništva ne upućuje na neku aktivnu političku participaciju radničke klase.
Razni momenti u knjizi odišu svojevrsnim elitizmom, mada je svakako najgori primer toga pesma podrške Zelenoj akciji i Pravu na grad, koju je napisao Mile Kekin, a koja sadrži degutantne stihove “Vodi nas krezuba masa s pravom glasa” (57). Takvo razmišljanje sigurno ne odražava mišljenje većine u Zeleno-lijevoj koaliciji, ali jeste posledica jednog štetnog srednjoklasnog prezira kakav ljudi poput Tomaševića inače u knjizi osuđuju.
Naravno, usled odsustva ozbiljnijih empirijskih podataka, ne treba previše nagađati o klasnom sastavu biračkog tela ili aktivističke baze Možema. Dolenec kaže da su dobrim delom birači Možema, kao i birači SDP-a, obrazovani, urbani, i u dobi od 35 do 55 godina. Među njima je dosta zaposlenih u javnom sektoru, poput zdravstva ili obrazovanja, te je više žena nego muškaraca (189). Iako se često ponavlja kliše da je SDP, kao i druge socijaldemokratske partije, napravio otklon od radničke i približio se srednjoj klasi, a Možemo predstavlja obrt ovog trenda, čini se da Možemo zapravo nije povratak radničkoj klasi, nego političko pregrupisavanje srednje klase koju je SDP takođe uspeo da otuđi svojim desnim politikama. Čak i ako je program Možema napisan sa fokusom na ekonomske probleme radne većine Hrvatske, u praksi njihov uspon deluje više kao sukob vlasnika ekonomskog i političkog kapitala sa sopstvenicima kulturnog kapitala, bez aktivnog učešća radništva.
Ko je mogao?
Najveća mana Bajrušijeve knjige je ideološki antikomunizam. On naročito bode oči jer je ničim izazvan, i ne deli ga većina intervjuisanih članica i članova Možema, koji se prema socijalističkoj Jugoslaviji uglavnom odnose pozitivno. Pritom, antikomunizam se nikada nije pokazao efektivnim sredstvom razuveravanja paranoika koji za svakim ćoškom vide mahinacije socioekonomskog sistema koji u Hrvatskoj ne postoji već trideset godina. Primera radi, svako ko ima dovoljno smisla za humor da prati glasila desničarskih nevladinih organizacija kao što je narod.hr mogao je videti da su Možemo (i Bajrušija) nakon objavljivanja knjige svakako opisali kao “komuniste”.
Autor ovih redova, za razliku od autora knjige, je istoričar. Međutim, ovde se ne radi o pedanteriji moje struke, nego o (ne)prepuštanju određenih osnovnih pretpostavki javne političke debate desnici. Nakon 30 godina ideološke propagande, percepcija marksizma u Hrvatskoj javnosti je na nivou Malog Johnnyja iz Arkanzasa koji 1952. godine zamišlja zle komuniste-varvare s istoka, a ova knjiga te stereotipe samo učvršćuje. Nerazumevanje i karikiranje marksizma i komunizma ne samo što razoružava levicu pred desničarskim optužbama za “totalitarizam”, nego je i ostavlja bez odgovora na mnoge od kontradikcija sa kojima se Možemo suočava, a koje su bile predmet prvog dela ovog teksta.
Bajruši od samog početka uverava čitalaštvo da nema razloga za brigu, jer Možemo nema nikakve veze sa komunizmom i “bivšom državom”, što je eufemistički naziv za hrvatskog Lorda Voldemorta, Jugoslaviju (12).2 knjizi, koji predstavlja kratku istoriju levice u Hrvatskoj u poslednjih vek i po, počinje apologijom po kojoj se ona “ne može vezati isključivo uz komunistički pokret” (193), a prvi pomen komunističkog sistema vezan je, naravno, za “represiju”. To je vrlo zanimljiv odabir kada se radi o režimu koji je po svim parametrima po kojima se u knjizi meri vrednost zeleno-lijeve koalicije (jednakost, iskorenjivanje siromaštva, ekonomski rast, ženska prava, dobri međunacionalni odnosi) ostvario ubedljivo najveći uspeh od svih režima koji su vladali na teritoriji današnje Hrvatske tokom 20. veka.
Naravno, niko neće reći da je realsocijalistički režim u SFRJ bio “demokratski”, svakako ne u savremenom smislu te reči. Međutim, cela knjiga zasniva se na veoma ozbiljnim sistemskim propustima realkapitalizma i realdemokratije. Iz izjava članstva Možema, kao i samog Bajrušija, vidi se da se “demokratska” Hrvatska svodi na odlučivanje od strane male grupe ljudi i klijentelističke mreže koju su oni izgradili. Gde se onda nalazi ta imaginarna, idealna demokratija kojoj jugoslovenski komunisti tobože nisu bili dorasli? Zašto napisati dvesto strana o jednom iz korena korumpiranom i pokvarenom sistemu, a onda kritikovati njegovu do sada jedinu istorijsku alternativu tvrdnjom da ta alternativa nije dorasla ideološkim standardima liberalnog kapitalizma koje ni sam liberalni kapitalizam ne ispunjava?
“Marksizam” kakvim ga predstavlja Bajrušijeva knjiga je karikatura. Već na početku svog istorijskog pregleda, autor prihvata kao prirodnu činjenicu da se levica vezuje uz radnički pokret, ali ne objašnjava zašto je to tako, kao što ne objašnjava ni zašto to danas više nije slučaj (194). Stoga nije čudno da autor zdravo za gotovo uzima Špigelovu tvrdnju da je “staro tradicionalno poimanje ‘ljevice’ značilo podršku radnicima protiv ‘zlih kapitalista'” (135). Marksizam se ne oslanja na radničku klasu zato što su radnici “dobri” ili kapitalisti “zli”. Marksizam je, zapravo, bio prvi moderni sistem misli koji je u potpunosti razotkrio proizvoljnost i istorijsku uslovljenost takvih etičkih kategorija.
Radništvo u marksizmu nije nosilac društvene promene iz nekog hrišćanskog sažaljenja ili zbog patnje koja tobože ljude čini dobrima. Naprotiv, radnička klasa smatra se za vozilo promene upravo zato što je njen materijalni položaj u kapitalizmu toliko katastrofalan da ona ima najjasnije izražen interes za menjanje statusa quo – svakako veći nego bilo koji “poduzetnik”. Naravno, možemo da prihvatimo, argumenta radi, da radnička klasa više nije politički faktor (bar u Hrvatskoj – Indija je pre samo par meseci imala najveći generalni štrajk u istoriji čovečanstva). Ali i u tom slučaju, ostaje pitanje: kakav je interes “novih društvenih pokreta” za društvenom transformacijom i koji je njen krajnji cilj? Ako je priča o antagonizmu rada i kapitala “ideološka” kako bismo tek nazvali sasvim proizvoljnu podelu Ivane Kekin na “građansku” i “plemensku” Hrvatsku? (159)
Na samom kraju narativa, Bajruši opisuje male komunističke partije koje su nastale nakon 1991. godine, poput Šuvarovog SRP-a, kao “zakašnjeli marksizam”, a o “novoj ljevici” govori afirmativno kao ljudima koje “marksizam-lenjinizam više nije zanimao, čak im je bio sve odbojniji”. (200) Bakotin je već kritikovao ovo gledište, pišući da je, “što se lenjinizma tiče, to možda i točno, ali Marx i sukob rada i kapitala ostaju presudna mjesta svake lijeve politike vrijedne tog imena”.
Ostaje nejasno zašto dolazi do ovakvog apriornog odbijanja lenjinističkog nasleđa, kako među autorima, tako i među rukovodstvom takozvane nove levice. Čitanje Lenjinove “Države i revolucije”, na primer, možda bi pomoglo razumevanju kako to da čak i najdemokratskija parlamentarna država, koja povremeno nudi ustupke određenim društvenim grupama, uvek završi pod vlašću raznih bandića i horvatinčića. S druge strane, gorepomenuta teorija svetskih sistema jedna je od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih socioloških teorija, a njene temelje udario je boljševik Lav Trocki svojom teorijom nejednakog i kombinovanog razvoja. Možda to nije popularno i politički oportuno da bi se otvoreno izgovorilo u današnjoj javnosti, ali se Tomaševićeva osuda policije koja štiti privatnu svojinu u Varšavskoj ili kritika nejednakog razvoja unutar EU od strane Benčić ne mogu objasniti bez teorijskih temelja koje su udarili Lenjin i Trocki, čak i ako Možemo od izvorne komunističke misli razdvaja nekoliko generacija reinterpretacije kroz sekundarnu akademsku literaturu.
Između “aktivizma” i “ozbiljne politike“
Plenkovićeva kritika Možema kao “aktivista” zadnjih pola godine ušla je u novinarski žargon. Neki misle da je potvrđena, a drugi kritikuju Plenkovića i smatraju da je pogrešio. Međutim, ta izjava je bila samo deo Plenkovićeve rečenice. Naime, on je suprotstavio “politički aktivizam” Možema aktivnosti HDZ-a, koji “želi donijeti konkretan potez”. Poruka je jasna – postoji razlika između “ideala” i “stvarne politike”, koja operiše u okvirima uskog i zakonom definisanog statusa quo. “Demokratija” je, u suštini, sužavanje političkog polja do te mere da niko ne može da ga odgura previše u levo ili desno.
Pre julskih izbora, Možemo je lako mogao da ismeva ovakve tvrdnje HDZ-a. Ako njihova popularnost nastavi da raste, pritisak da se politički program žrtvuje zarad sistemski ograničenih “konkretnih poteza” rašće sa njom. Naravno, on već postoji, i njime su motivisane sve utešne poruke o tome kako Možemo nema nikakve veze sa komunizmom i Jugoslavijom. Raskid sa Radničkom frontom, takođe bi trebalo čitati, između ostalog, i u tom ključu. Neoliberalizam se već decenijama održava tako što sistematski smanjuje očekivanja. Osnova toga je medijski pritisak na biračko telo, od kojeg se očekuje da razlikuje “ozbiljne” ciljeve od onih “neozbiljnih” i “preradikalnih”, uz obaveznu implikaciju da je korenita promena društva ne samo nemoguća, nego i pogubna. To je, između ostalog, bio i jedan od glavnih problema Tomaševićevog uzora, Jeremyja Corbyna, koji je bio meta negativne medijske kampanje bez presedana u Velikoj Britaniji.
Možemo već sada deluje izrazito otvoreno za kompromise. Problem s kompromisima ne leži u tome što njihovo odbijanje navodno sprečava postizanje “konkretnih poteza”, nego naprotiv, to što prihvatanje kompromisa sprečava konkretne poteze. Problem sa Možemom nije taj što je Lenjin pre sto godina rekao da je socijaldemokratija u bankrotstvu. Problem sa Možemom je što je očigledno da je današnja, savremena socijaldemokratija u bankrotstvu – bilo da se radi o Sirizi, Podemosu, Sandersu, Corbynu, Moralesu, Chavezu ili pak Mitterandu osamdesetih. Svi ti projekti su propali, a ne izgleda kao da Možemo ima odgovor šta uraditi drugačije. Naprotiv, čini se da se kreće istom putanjom. Između proklamovane globalne i radikalne društvene promene i pritisaka dnevne politike nalazi se dubok jaz. Svaka “nova levica” od šezdesetih na ovamo na kraju je poklekla. Pored toga, ni jedna od njih nije posegla za istorijski najjačim oružjima levice pred napadima kapitala – revolucijom i internacionalizmom.
Ako smo svi svesni da nas u skoroj budućnosti čeka globalna klimatska i ekonomska katastrofa, zar je toliko teško usuditi se otvoreno reći da se ti globalni problemi apsolutno moraju rešavati globalno? I da bismo, ako zamišljamo zaustavljanje apokalipse, mogli početi i da zamišljamo svet bez njenog uzroka – kapitalizma? Ako se domaća levica ugleda na svetske političke trendove, trebala bi da počne od citata ubijenog brazilskog sindikalca i ekologa, Chica Mendesa: “Ekologija bez klasne borbe je samo baštovanstvo.”
- “Neoliberalizam” je jedna od onih reči koje se toliko često koriste da više nemaju jasno značenje. Bajruši ga u svojoj knjizi ne definiše. Autor ovih redova preferira definiciju koju je prvi formulisao Pierre Bourdieu, a koja kaže da je neoliberalizam “program uništavanja kolektivnih struktura koje bi mogle ometati čistu logiku tržišta.” [
] - Dolenec, koja inače ne zazire od asocijacije sa idejama socijalizma, je još kreativnija, pa Jugoslaviju naziva “razdobljem kada smo imali ideju vlastitog razvoja i puta” (76). []
