(Ne)osvojiva praznina stvarnosti.
Šta je savremnost? Ako je Euripid bio savremenik ratova, a veći deo života svedočio je sukobima, onda je on kao pisac tragedija savremenik svoga doba baš sa stanovišta slutnje onog nadolazećeg. Šta posle ratova? Šta posle nasilja? Taj pogled koji čovek – doduše tek pojedinci – ima prema onom nadolazećem koje crpi, kako bi Agamben rekao, ne iz svetlosti, nego iz tame svoga doba, taj pogled ga čini savremenim. Savremenik nije tumač svoga doba, nego onaj ko iz tmine nazire svetlo. Euripid je zato istinski savremenik svoga doba jer niko bolje od njega nije pronikao u mrak rata i mrak čoveka, ne u smislu krajnjeg pesimizma, nego kao mogućnost ozdravljenja. U povodu prevoda Euripidovih tragedija Anne Carson piše o proročkom iskustvu pesništva. Ono što se prostire u daljinu, što sluti novu realnost to je uskomešanost tragike života. Naše doba obiluje informacijama i konstrukcijama stvarnosti, dok osećanje života stoga postaje sve teže podnošljivo, pa nas od potpunog kraha spašava još pesničko iskustvo života koje pruža jedan drugačiji pogled, dovoljno dubok da postanemo svesni savremene otuđenosti od života. Pesnici su, dakle, možda i jedini savremenici našeg doba. Oni uspevaju da istaknu euripidovske tačke ključanja i da uz pomoć reči svet učine podnošljivim. Heidegger je to znao, zato je detaljno razotkrio bit pesništva videći ga kao možda jedinu odbranu od nadirućeg, agresivnog tehnološkog doba kome reči više ne da nisu važne, nego se transformišu tako da postaju šifre. Ko ne zna šifru, on nije savremenik. Ali istinski savremenik ne koristi šifre, nego ispod svake šifre razotkriva reč, živu reč života, dijalog.
Pojam daljine ključan je za razumevanje pitanja savremenosti. Daleko je ono što ostalo iza nas, o čemu slutimo iz arhivske perspektive, ali i ono još neproživljeno što se razvejava u maglinama budućnosti. Između te dve daljine nalazi se savremenost i u njoj savremenik. Walter Benjamin u fragmentarnoj knjizi Jednosmerna ulica, koju piše nedugo posle Prvog svetskog rata i finansijskog sloma Nemačke, daje filozofsku i književno teorijsku analizu epohe posredstvom udaljavanja. Njegova teza o tome da se ono udaljeno prožima nežnom užarenošću radikalizovana je tezom da postojanje odsutnosti omogućava samospoznaju prisutnosti. Ako neko umre, nama bliska osoba, posle nekoliko meseci zapazićemo da sa njom želimo nešto važno da podelimo, i premda je nema u našem prisustvu, postajemo svesni da se to neizrecivo moglo razviti ,,jedino zahvaljujući tek njenoj odsutnosti’’. Otuda se i savremeno doba pred nama otvorilo kao odsutnost onog višeg smisla prošlosti koji pred nama iskrsava kao neosvojiva praznina. Odsutnost je, dakle, iskra jed(i)ne istinske mogućnosti.
Walter Benjamin u prvim godinama nakon finansijskog sloma Nemačke uočava nekoliko bitnih odlika svog vremena. Prvo, privatni interesi su jedini individualni pokretači koji od društva prave instinktivnu zajednicu. Svako društvo, prema Benjaminu, koje počiva na temeljima samoljublja i koristoljublja, društvo u kome ,,svaki pojedinačni član gleda jedino na sopstveno, prizemno blagostanje, stropoštava se pred svakom, ma i najočiglednijom opasnošću’’. Sve međusobne veze među ljudima su krajnje banalne jer se te veze sklapaju interesno, pod senkom novca i javnosti. Druga odlika postkonfliktnog vremena o kome svedoči Benjamin je gubitak slobode razgovora. Teme svakog razgovora su ograničene, projektovane, šifrovane, pa se oko svake teme plete mreža koštanja i novca. Zaslepljeni interesom ljudi postaju skloni da stvarnost boje sopstvenim teorijama i pogledima na svet, u kome se ogleda njihova specifično utilitaristička pretenzija. Sve ovo dovodi do treće pojave – gubitka topline u stvarima što posledično znači izostanak svakog duhovnog značenja. Praznina sadašnjeg trenutka za Benjamina je simptom sukoba između odsutne daljine, vremena iz prošlosti gde je duhovno zrenje značilo individualno usavršavanje i nadolazećeg vremena gde će činjenice i slike iskrsnuti kao novo znamenje. Ne čudi, dakle, da Benjamin svoj spis otvara rečima o vladavini činjenica nad ubeđenjima. U okolnostima merkantilnog pogleda na svet jezik zamenjuje slika, a kritiku reklama. Skakavičji oblici pisma, kako piše Benjamin, sugerišu da savremeni čitalac pri svakom susretu sa knjigom upada u ,,strašni kovitlac nepostojanih, živopisno obojenih, sukobljenih slova’’. To je forma neosvojive ekscentrične slikovnosti koja kulminara početkom našeg veka. Šta čini da reklama postane moćnija od kritike? ,,Ne ono što kažu svetleća, neonska, crvena slova, već plamena lokva koja ih odražava na asfaltu.’’
Blizina dalekog i odsutnost kao mogućnost postaju važne teme Benjaminovog shvatanja umetnosti. U čuvenom eseju Umetničko delo u razdoblju njegove tehničke reproduktivnosti (1936) postoji nekoliko teorijskih perspektiva koje ishodište umetnosti usmeravaju ka zahtevu čije zadovoljenje nije ispunjeno. U fusnoti tog pasusa Benjamin se poziva na Bretona koji kaže – ,,Umetničko delo ima vrednost jedino ako trepti od odblesaka budućnosti.” To bi značilo da umetnost ne nastaje samo iz sadašnje optike društvene situacije – a to Benjamin naglašava posebno u slučaju likovnosti i filma – nego iz napetog odnosa prema nadolazećoj formi umetničke performativnosti. Društvena tema nije presudna, nego ono što se ispoljava u temi. U takvim okolnosti umetnost je odraz savremenosti na samom izvoru. Ona je za čoveka modernog doba neka vrsta skloništa. U doba tehničke reprodukcije delo je ranjivo u svojoj netaknutosti što uspostavlja njegovu krajnju autentičnost. U takvim okolnosti umetničko delo gubi izvornu auru i postaje omasovljeno, podložno interpretciji i društvenom učitavanju smisla. Udaljavajuća bit zanosa čuva umetnost celovitom i u sadržini svoje izloženosti uzvišenom.
Vratiti se u prošlost znači doći na područje mitske slike stvarnosti. U pejzažu mita razvija se logos kao njegovo jezgro i razrešenje. Hermann Broch mit i logos vidi kao dve praslike sadržine i forme, ,,dve praslike koje se međusobno odslikavaju i pretapaju do čudesnoga jedinstva”. Čovekova suština, dakle, ispoljava se sa pogledom uprtim u predanje i mitologiju. Mit i logos reprezentuju sliku čoveka u svim njegovim dimenzijama, one su prenosioci dubljeg značenja ljudskih nastojanja. U tom smislu jezik savremenog čoveka je odjek jezika mita i logosa, daljina koja u blizini podaruje novo značenje. Istorija, kao prenosilac znanja o prošlosti, stoji kao zalog razumevanja sadašnjosti. Broch tako dužnost istorije ne vidi u njenom nastojanju da prošlost prenese u sadašnjost, nego u tome da ,,ona mora i samu sadašnjost potopiti u prošlosti, tako da ona i sama u njoj postane minulom budućnošću. Jer tek kroz sjedinjavanje prošlosti s budućnošću otvara se onaj jedinstveni prostor večno trajne sadašnjice, za kojim čezne duša i u kojem bi da se raspline, jer to je prostor bezvremenosti pa otuda i prostor njenoga spokoja”. Istorija postaje proricanje unatrag, a pesništvo nestrpljivo saznanje, nadolazeća reč. U pesništvu se, prema Brochu, lomi duh epohe jer je pesništvo u vremenu ne-celovitosti i ne-duha zapalo u krizu izraza. Pesništvo u novim okolnostima mora da postane etička opomena. Ono mora biti podređeno duhu epohe, njenom jeziku i vremenu, kako bi se uopšte moglo približiti slućenom prorokovanju.
