Nevidljiva nova sirotinja

On bi mogao da bude nagrađivani pesnik pritisnute srednje klase. Stoji pred vama u izgužvanom odelu, obešenog lica i peva o otplatama hipoteke, eksternalizaciji poslova i pretnjama o tehnološkim viškovima. On je bard Velike recesije, trubadur krize koja nas je slomila 2008. a koja se, istinu govoreći, spremala decenijama ranije.

Njegovo ime je Itan Lipton i on je njujorški dramaturg, tekstopisac i izvođač čija će predstava Bez izlaza (No Place to Go) uskoro završiti izvođenje u Londonu. To je neobično veče u malom, intimnom pozorištu: samo Lipton i tri muzičara pričaju priču kroz muziku i monologe, čoveka čija će kancelarija uskoro biti premeštena negde daleko i sa sobom odneti i njegov posao. Britkog humora, uz džez, žali za gubitkom, ne samo posla koji je trebalo da "uvek bude tu", već i svega onoga što je taj posao donosio - druženje u kancelariji, dnevni rituali i ono najosnovnije "mesto na koje se ide ujutru".

To je tipično njujorška predstava - bejgls i bejzbol utakmice, iako se svakako obraća široj Americi gde plate stagniraju od 1970., gde je prosečni prihod pao za 19 posto od tada i gde ideja o stalnom i sigurnom poslu sada deluje čudno. Lipton je Vili Loman 21. veka, čija je pesma, elegija o prolaznosti američkog sna, ta koja je generacijama i generacijama govorila da će im biti bolje nego njihovim roditeljima ako budu vredno radili i igrali po pravilima.

Predstava je takođe aktuelna i u Britaniji. Zaista, Liptonove pesme pogađaju svako bolno mesto ove pritisnute srednje klase. Suočavajući se sa tim da je postao tehnološki višak, priznaje da je sanjao da će obezbediti za svoju suprugu neke finije stvari. "Mislim na dobre stvari. Mislim na penziju. Mislim na plaćena bolovanja."

Kako niko od njih dvoje ne zarađuje dovoljno, zna da ih uskoro čeka sudbina "bumerang-generacije": odavno su se odselili daleko od roditeljske kuće, a sada se tamo vraćaju. Jedna pesma počinje sa: "Kada se uselimo kod mojih ostarelih roditelja, koji su srednja klasa i koji su uštedeli tako što su kupili svoj dom, nekada kada je dom bio nešto što je srednja klasa sebi mogla da priušti..."

Ono što predstavi daje naboj je jednim delom i to što je jako retka. Čitave legije kancelarijskih radnika, bilo da još uvek imaju posao ili su na ivici da ga izgube, se retko, i na jako kratko, nalaze u centru pozornice pred publikom. Malo je opera o Beriju iz računovodstva, tek je nekoliko tragedija o Kler iz marketinga. Oni možda nisu heroji, ali su svakako ostali neopevani.

Umesto toga, direktan odgovor umetnika na period posle kraha iz 2008. je bio usmeren ka krajevima spektra, pre nego na sredinu. Oni koji žive u siromašnim kvartovima su dobili svoje priče. Uz mnoge pohvale ispričao ih je Kanal 4 (Run ili Top Boy), film Sebični div ili Plan B u svojoj post-protestnoj himni Opasan kraj (Ill Mannors). U međuvremenu, kritičari su primetili da romani iz perioda posle kraha, kao što su to Kapital Džona Lančestera ili Jedna nedelja u decembru Sebastiana Foksa, obiluju likovima koji dolaze sa višeg kraja lestvice - izuzetno bogati, bilo da su finansijeri ili fudbaleri iz prve lige - i imigrantima i drugim likovima koji se negde na dnu bore za goli opstanak. Možda će najbolji umetnički izraz ovog našeg perioda krize i mera štednje biti serija koja uopšte nije smeštena u naše vreme: Daunton Ebi, koja slika svet sačinjen od onih na spratu i onih u prizemlju, gotovo bez ikoga u sredini.

Rezultat je zanimljivo razmimoilaženje između ekonomskih činjenica i načina na koji ih kultura prikazuje. Potvrđeno je upravo ove nedelje da većina onih koji žive u siromaštvu zapravo imaju posao, porodice sa jednim ili dva člana koji ih izdržavaju se bore za opstanak jer su njihovi poslovi ili na pola radnog vremena ili su loše plaćeni. (Liptonov lik kaže da ima "stalan posao na pola radnog vremena": "To znači da imam mnogo posla i malo beneficija". ) U četvrtak je Džordž Ozborn rekao Upravi trezora da će još više smanjiti javne rashode tako što će smanjiti budžet za socijalno osiguranje, a to će neminovno značiti da će još više novca biti oduzeto od zaposlene sirotinje. Prema izveštaju Gevina Kelija iz neprofitne organizacije Resolution Foundation, upravo oni koji rade, a žive u siromaštvu, stalno gube pod ovom vladom.

Zašto se onda ovi ljudi, opšte govoreći pritisnuta srednja klasa, tako retko prikazuju na ekranu ili na sceni? Za to je delimično odgovorna vidljivost. Žrtve Velike depresije su bile svima vidljive, nezaposleni koji se guraju u redovima za hleb. Teška situacija u kojoj se nalaze je očigledna. Kada se u klasicima iz tridesetih godina, kao što su to Seti se mog zaboravljenog čoveka (Remember My Forgotten Man) ili Brate, je l' imaš neki dinar?(Brother, Can You Spare a Dime?) pevalo o ljudima koje su zadesila teška vremena, svi su znali na koga se misli. Današnja patnja je manje vidljiva, a zahvaljujući poslovima na pola radnog vremena je i manje apsolutna. Današnji redovi za hleb - Banke hrane su problem učinile opipljivijim za one koji do sad nisu uspeli sasvim da ga razumeju. Međutim, većina i dalje ima poteškoća da zamisli da siromaštvo i posao ne isključuju jedno drugo. Zato Ozborn i može da nastavi da se pretvara da će smanjenja u budžetu socijalnog osiguranja pogoditi samo takozvane džabalebaroše koji leškare uz navučene roletne, a ne zaposlene koji ne uspevaju da sastave kraj sa krajem.

Drugi razlog je svakako priroda posla koji mnogi, ali nikako svi pripadnici pritisnute srednje klase obavljaju. Te pesme iz tridesetih su himne o teškom, fizičkom radu: "Nekada sam gradio železnicu i napravio sam je da radi". Radniku su pridavali izvesnu plemenitost, što je njegovu nevolju činilo još tragičnijom. Isto osećanje je bilo aktuelno i pedeset godina kasnije u filmovima Bili Eliot, Brassed Off i Do gole kože (Full Monty) koji prikazuju pustoš koju je donelo zatvaranje rudnika i proizvodne industrije od strane Margaret Tačer.

Međutim, recesija u periodu posle 2008. nije dobila takav tretman dostojan heroja. Već decenijma se popularna kultura podsmeva kancelarijskim poslovima kroz likove kao što su to Redži Perini i Dejvid Brent. Na izvestan način, to prevrtanje papira se i ne smatra poslom. Čak i Liptonova predstava učestvuje u tom vicu, njegov izmišljeni posao je "pročišćavanje informacija" .

To znači da nemamo spreman refleks, odgovor usađen u kulturu na žrtve ekonomskih problema današnjice. Pre nekoliko decenija smo znali šta osećamo prema onima koji su naviknuti na fizički rad ostali bez posla. Ali šta je sa nesigurnim kancelarijskim radnicima, zaposlenima na pola radnog vremena i onima koji obavljaju poslove ispod svog obrazovnog nivoa? Čak ni naši umetnici ne znaju šta bi sa njima. Oni su negde u sredini i osećaju taj pritisak, izgleda, čak kad je u pitanju i naše saosećanje.

Izvor: h-alter