Poglavlje iz nove knjige Noama Chomskog: Ko upravlja svetom?
U januaru 2015, Bilten atomskih fizičara je pomerio kazaljke Sata sudnjeg dana na tri minuta do ponoći, što je nivo opasnosti nezabeležen u poslednjih 30 godina. U obrazloženju Biltena za ovo pomeranje navedene su dve glavne pretnje opstanku ljudske vrste: nuklearno oružje i „nekontrolisane klimatske promene“. U saopštenju se osuđuju svetski lideri koji „ne deluju dovoljno brzo i u obimu potrebnom da se građani zaštite od moguće katastrofe“, čime se u opasnost dovode „sva ljudska bića na planeti, jer lideri ne obavljaju svoju najvažniju dužnost – obezbeđivanje i očuvanje zdravlja i vitalnosti ljudske civilizacije“.
Događaji koji su potom sledili daju povoda da se kazaljke pomere još bliže času sudnjeg dana.
Krajem 2015, svetski lideri su se okupili u Parizu na skupu posvećenom problemu „nekontrolisanih klimatskih promena“. Gotovo da ne prođe dan a da se ne pojave novi dokazi o tome koliko je klimatska kriza ozbiljna. Navešću gotovo nasumično odabran primer. Studija Laboratorije za mlazni pogon agencije NASA objavljena neposredno pred konferenciju u Parizu iznenadila je i uznemirila naučnike koji proučavaju arktički ledeni pokrivač. Studija pokazuje da je veliki grendlandski glečer Zaharija Istrom „2012. godine izašao iz faze glaciološke stabilnosti i ušao u fazu ubrzanog nestajanja“, što je neočekivan i zloslutan razvoj događaja. U pitanju je glečer koji sadrži „dovoljno vode da, ako se otopi, globalno podigne nivo mora za 46 centimetara. Glečer u ovoj fazi gubi pet milijardi tona mase godišnje. Sav taj led završava u vodama severnog Atlantika.“
Ipak, malo je onih koji su poverovali da će svetski lideri u Parizu zaista „delovati dovoljno brzo i u obimu potrebnom da se građani zaštite od moguće katastrofe“. I da su nekim čudom pokušali da to učine, efekti bi bili ograničeni iz razloga koji su posebno zabrinjavajući.
Kada je sporazum u Parizu odobren, francuski ministar spoljnih poslova Laurent Fabius, domaćin ovog susreta, izjavio je da je to „pravno obavezujući“ dokument. Možemo se nadati da je tako, ali na putu mu stoje mnoge prepreke koje treba podrobnije ispitati.
Među brojnim medijskim izveštajima sa konferencije u Parizu možda najvažnija zapažanja bila su skrivena na kraju obimne analize objavljene u Njujork tajmsu: „Pregovarači su pokušali da donesu pravno obavezujući sporazum koji bi pravnu snagu stekao ratifikacijom od strane vlada zemalja učesnica. Ali u ovom slučaju to nije moguće zbog SAD. Sporazum bi pao već na prvoj prepreci na Kapitol hilu, gde mu je potrebna dvotrećinska većina u Senatu koji kontrolišu republikanci. Zato se umesto obavezujućih i odozgo nametnutih ciljeva nude preporuke i planovi koji bi se dobrovoljno izvršavali“. A doborovoljni planovi su siguran put do neuspeha.
„Zbog SAD“. Tačnije, zbog Republikanske partije koja postaje ozbiljna pretnja opstanku ljudske vrste.
Slični zaključci se ponavaljaju u jednom drugom članku iz Tajmsa. Na kraju dugog teksta u kome se hvale postignuća skupa, autor zaključuje da sistem ustanovljen na konferenciji „u velikoj meri zavisi od stavova budućih svetskih lidera koji će sprovoditi usvojene politike. U SAD, potencijalni republikanski kandidati za predsedničke izbore 2016. javno osporavaju naučna otkrića o klimatskim promenama i kritikuju Obamine politike u toj oblasti. Vođa republikanaca u Senatu Mitch McConnell, koji je predvodio napad na klimatsku agendu predsednika Obame, izjavio je: ‘Pre nego što otvore šampanjac da proslave, njegovi partneri van zemlje treba da znaju da se njihov plan ne može sprovesti zbog domaćih planova energetskog razvoja, zbog činjenice da je verovatno nezakonit, da je polovina država već pokrenula postupke na sudu da ga blokira i da je Kongres glasao protiv’.“
U periodu ekspanzije neoliberalizma u poslednjoj generaciji, obe partije su se pomerile udesno. Današnji demokrati liče na nekadašnje „umerene republikance“. U međuvremenu, Republikanska partija se pomerila toliko udesno da je praktično nestala sa političkog spektra i ušla u nešto što ugledni konzervativni politički analitičari Thomas Mann i Norman Ornstein opisuju kao stanje „radikalne pobune“, čime je praktično napustila polje uobičajene parlamentarne politike. Usled pomeranja udesno, rešenost Republikanske partije da zaštiti bogatstvo i privilegije je toliko ekstremna da njen politički program više ne privlači stare glasače, pa je ona prinuđena da potraže novu bazu: evangelističke hrišćane koji čekaju drugi dolazak Hrista, nativiste koji strahuju da „oni“ dolaze da nam oduzmu zemlju, nereformisane rasiste, ljude sa velikim životnim problemima koji ne shvataju prave uzroke tih problema i druge slične grupe koje su lak plen za demagoge i koji se rado priključuju radikalnoj pobuni.
Establišment republikanske stranke je nekoliko godina uspevao da suzbije glasove nove baze. Ali to više nije moguće. Već krajem 2015. pripadnici partijskog establišmenta su očajavali jer su se republikanska baza i njeni glasovi oteli kontroli.
Izabrani republikanski zvaničnici i potencijalni predsednički kandidati su prezreli parisku inicijativu i odbili su da prisustvuju skupu. Trojica kandidata koji su vodili u ispitivanjima javnog mnjenja u vreme konferencije – Donald Trump, Ted Cruz i Ben Carson – usvojili su stav evangelističke baze: ljudi ne utiču na globalno zagrevanje, a pitanje je da li ono i postoji.
Ostali kandidati se protive pokušajima administracije da preduzme nešto u vezi sa ovim problemom. Odmah posle Obaminog govora u Parizu u kojem se založio da SAD budu na čelu inicijativa za globalno delovanje, Kongres pod kontrolom republikanaca je blokirao izglasavanje seta pravila o emisiji ugljenika koje je predložila Obamina Agencija za zaštitu životne sredine. Kao što su mediji izvestili, bila je to „jasna poruka za više od 100 svetskih lidera u Parizu, poruka da američki predsednik nema podršku“. U međuvremenu, Lamar Smith, republikanski šef Odbora za nauku, istraživanje svemira i tehnologiju u Predstavničkom domu, nastavlja sveti rat protiv naučnika u državnoj službi koji se usude da pomenu klimatske promene.
Poruka je jasna. Na američkim građanima je velika odgovornost, pre svega za stanje u sopstvenoj zemlji.
U još jednom članku u Njujork tajmsu objavljeno je da „dve trećine Amerikanaca podržava ulazak SAD u obavezujuće međunarodne sporazume za smanjivanje emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte“. U odnosu od pet prema tri Amerikanci smatraju da je klima važnija od ekonomije. Ali to nije bitno. Stav javnosti se ignoriše. I to šalje jasnu poruku Amerikancima. Zato je njihov prvi zadatak da izleče disfunkcionalan politički sistem u kojem je mišljenje većine marginalizovano. Razilaženje državnih politika i stavova javnosti u ovom slučaju ima značajne implikacije za sudbinu sveta.
Naravno, ne treba gajiti iluzije o „dobrim starim vremenima“. Ali događaji koje smo opisali zaista su posledica velike promene. Potkopavanje funkcionalne demokratije je jedna od tekovina neoliberalnog napada na stanovništvo sveta u poslednjoj generaciji. I to se ne događa samo u SAD; u Evropi su posledice možda još teže.
Okrenimo se drugom (i tradicionalno šire poznatom) izvoru briga atomskih fizičara koji podešavaju Sat sudnjeg dana: nuklearnom oružju. Aktuelna pretnja nuklearnog rata opravdala je njihovu odluku da u januaru 2015. pomere kazaljke sata apokalipse za dva minuta bliže ponoći. Ono što se potom događalo još jasnije ukazuje na rastuću pretnju, problem kojem se, po mom mišljenju, ne poklanja dovoljno pažnje.
Kazaljke su poslednji put postavljene na tri minuta do ponoći 1983, za vreme vežbe Vešti strelac koju je organizovala Reaganova administracija; za vreme vežbe simuliran je napad na Sovjetski Savez da bi se ispitali njegovi odbrambeni sistemi. Nedavno otvaranje ruskih arhiva je pokazalo da su se Rusi osećali ugroženima i da su bili spremni da odgovore na napad, što bi značilo samo jedno: kraj.
Više detalja o tim rizičnim vežbama i o tome koliko je svet bio blizu katastrofe saznali smo od američkog vojnog i obaveštajnog analitičara Melvina Goodmana, nekadašnjeg šefa jednog odeljenja u CIA i višeg analitičara u Kabinetu za odnose sa Sovjetskim Savezom. „Pored mobilizacije za vojne vežbe koje su uznemirile Kremlj“, piše Goodman, „Reagan je odobrio neobično agresivne vežbe u blizini granice u kojima je u nekoliko navrata narušen teritorijalni suverenitet Sovjetskog Saveza. Rizični potezi Pentagona su uključivali i slanje američkih stratških bombardera preko Severnog pola da bi se testirali sovjetski radarski sistemi i pomorske vežbe napada na Sovjetski Savez u kojima su brodovi zalazili tamo gde nikada ranije nisu. Iznenadni pomorski napadi na Sovjetski Savez su simulirani i u drugim tajnim operacijama.“
Znamo da je svet izbegao verovatnu nuklearnu katastrofu zahvaljujući odluci ruskog oficira Stanislava Petrova da višim oficirima ne prenese obaveštenje automatizovanog sistema za otkrivanje napada na Sovjetski Savez o registrovanom raketnom napadu. Tako Petrov zauzima počasno mesto, uz komandanta ruske podmornice Vasilija Arhipova koji je u presudnom trenutku Kubanske krize 1962. odbio da ispali nukelarna torpeda, kada se podmornica našla na meti napada američkih razarača koji su sprovodili karantin.
Drugi nedavno otkriveni primeri dopunjuju ovu zastrašujuću istoriju. Ekspert za nuklearnu bezbednost Bruce Blair izveštava da su „SAD bile na ivici odluke o pokretanju strateškog napada 1979, kada je video snimak korišćen za obuku greškom emitovan preko sistema za otkrivanje napada. Savetnik za nacionalnu bezbednost Zbigniew Brzezinski je primio dva poziva te noći i već se spremao da podigne slušalicu da bi ubedio predsednika Cartera da odmah odobri odgovor punom snagom, kada je telefon zazvonio treći put i kada je stiglo obaveštenje o lažnoj uzbuni.“
Taj nedavno objavljen primer podseća nas na incident iz 1995, kada se putanja američko-norveške rakete sa naučnom opremom poklopila sa mogućom putanjom nuklearne rakete. Obaveštenje je prosleđeno predsedniku Borisu Jeljcinu koji je trebalo da odluči da li da odobri nuklearni napad.
Blair navodi i druge primere iz svog iskustva. U jednom slučaju, za vreme rata na Bliskom istoku 1967, „posada nosača aviona sa nukleranim naoružanjem je greškom dobila naredbu za napad umesto naredbe za izvođenje vežbe“. Nekoliko godina kasnije, početkom 70-ih, Strateška vazdušna komanda u Omahi je „poslala naredbu za vežbu… kao naredbu za stvarni raketni napad“. U oba slučaja šifre se nisu poklopile: ljudskom intervencijom napadi su sprečeni. „Ali razumete šta hoću da kažem“, kaže Blair. „Takve greške su bile česte.“
Blair je naveo ove primere reagujući na nedavno objavljen izveštaj vazduhoplovca Johna Bordnea. Bordne je bio u američkoj vojnoj bazi na Okinavi u oktobru 1962, u vreme Kubanske krize i velikih napetosti u Aziji. Američki sistem uzbunjivanja u slučaju nuklearnog napada bio je podignut na nivo pripravnosti DEFCON 2, jednu stepenicu ispod nivoa DEFCON 1 koji dozvoljava trenutno lansiranje raketa. Na vrhuncu krize, 28. oktobra, posada jedne rakete je dobila naredbu da lansira projektil, ponovo greškom. Odlučili su da to ipak ne urade i sprečili mogući nuklearni rat i time se pridružili Petrovu i Arhipovu u panteonu ljudi koji su prekršili protokol i tako sačuvali svet.
Kao što primećuje Blair, incidenti takve vrste nisu bili retki. U jednoj novijoj ekspertskoj studiji navedeno je na desetine lažnih uzbuna u svakoj godini u razmatranom periodu od 1977. do 1983; u studiji se navodi da ih je svake godine bilo od 43 do 255. Autor istraživanja Seth Baum dolazi do primerenog zaključka: „Nuklearni rat je crni labud koga nikada nećemo videti, osim u onom deliću sekunde kada nas bude ubijao. Ako ne učinimo ništa da otklonimo taj rizik, izlažemo se velikoj opasnosti. Ovo je pravi trenutak da nešto preduzmemo, trenutak dok smo još živi.“
Ovi izveštaji, kao i nalazi iz knjige Erica Schlossera Komandovanje i kontrola, uglavnom se odnose na sisteme u SAD. Greške u ruskim sistemima su sigurno još češće. Da ne pominjemo opasnosti od sistema drugih država, na primer Pakistana.
Ponekad pretnje nisu bile posledica greške, već avanturizma, kao u slučaju vežbe Vešti strelac. Najekstremnji primer je Kubanska kriza 1962, kada je opasnost od katatsrofe bila veoma stvarna. Zapanjuje način na koji se upravljalo tom krizom, kao i njena uobičajena istorijska tumačenja.
Imajući na umu tu zastrašujuću predistoriju, treba ispitati i aktuelne debate o strategiji i strateškim planovima. Naročito zloslutno izgleda studija STRATCOM-a iz Klintonove ere objavljena 1995, „Glavni elementi odvraćanja u periodu posle Hladnog rata“. Autori se tu zalažu da SAD zadrže pravo prvog udara, čak i protiv zemalja koje nisu nuklearne sile. U studiji se objašnjava da se nukelarno oružje ionako neprestano koristi, jer se „svaka kriza i svaki sukob odvijaju u njegovoj senci“. Tako se učvršćuje predstava o iracionalnosti i osvetoljubivosti kojom se zastrašuje svet.
Aktuelna doktrina je analizirana u vodećem članku u časopisu Međunarodna bezbednost, jednom od glavnih foruma za pitanja strateške doktrine. Autori objašnjavaju da SAD žele da zadrže „strateški primat“ – to jest, da se zaštite od uzvratnih udara. To je logika Obamine „nove trijade“ (jačanje flote podmornica i arsenala kopnenih raketa i strateških bombardera), uz razvoj defanzivnih raketnih sistema koji treba da onemoguće uzvratni udar. Autori upozoravaju da bi zbog inistiranja SAD na strateškom primatu, Kina mogla odlučiti da odustane od politike „uzdržavanja od prvog udara“ i da pojača svoje kapacitete za odvraćanje. Autori veruju da se to ipak neće dogoditi, ali to nije izvesno. Očigledno je da sadašnja doktrina uvećava rizik u regionima u kojima ima napetosti i sukoba.
Isto važi za širenje NATO kapaciteta na istok, čime se krše usmena obećanja data Mihailu Gorbačovu posle raspada Sovjetskog Saveza, kada je Gorbačov pristao da ujedinjena Nemačka postane članica NATO-a – što je zaista veliki ustupak, ako se ima u vidu istorija prošlog veka. NATO se odmah proširio na teritoriju Istočne Nemačke. U narednim godinama NATO se proširio do same granica Rusije, a sada se razmatra čak i uključivanje Ukrajine, koja je geostrateški veoma važna za Rusiju. Možemo zamisliti kako bi reagovale SAD da Varšavski pakt kojim slučajem još uvek postoji i da mu se već pridružio najveći deo Južne Amerike, a sada se za članstvo kandiduju Meksiko i Kanada.
Osim toga, Rusija vrlo dobro zna, kao i Kina (i američki stratezi), da su odbrambeni raketni sistemi SAD u blizini ruske granice zapravo oruđa prvog udara koja treba da osiguraju strateški primat – bezbednost od uzvratnog udara. Ali mete tih sistema, naravno, ne mogu pouzdano znati da li su mete. A militantne reakcije Rusije se u NATO tumače kao pretnja Zapadu.
Jedan poznati britanski ekspert za Ukrajinu govori o „sudbonosnom geografskom paradoksu“: da NATO postoji da bi upravljao rizicima koje proizvedi svojim postojanjem.
Pretnje su trenutno veoma stvarne. Na sreću, obaranje ruskog aviona od strane turskog F-16 u novembru 2015. nije dovelo do međunarodnog incidenta, a moglo je. Avion je bio u misiji bombardovanja ciljeva u Siriji. Iznad turske teritorije koja se proteže u sirijsko kopno proveo je svega 17 sekundi, očigledno u preletu prema Siriji, gde se i srušen. Obaranje ovog aviona je bilo veoma nesmotren i provokativan potez koji nije mogao proći bez posledica.
Rusija je objavila da će njene bombardere ubuduće pratiti lovci i da će u Siriji instalirati sistem protiv-vazdušne odbrane poslednje generacije. Rusija je takođe uputila raketnu krstaricu Moskva naoružanu dalekometnim protiv-vazdušnim raketama u blizinu sirijske obale „da bi mogla da uništava vazdušne mete koje predstavljaju pretnju našim avionima“, izjavio je ministar odbrane Sergej Šojgu. Sve ovo liči na pripremanje pozornice za moguće fatalne sukobe.
Tenzije narastaju i na granici između NATO-a i Rusije, uključujući vojne manevre na obe strane. Ubrzo posle pomeranja kazaljki Sata sudnjeg dana bliže ponoći, američki mediji su objavili da su „borbena vozila SAD paradirala kroz estonski grad koji ulazi na teritoriju Rusije, što je simboličan čin koji pokazuje koliko su ulozi obe strane visoki u času najveće napetosti u odnosima između Zapada i Rusije od kraja Hladnog rata“. Nešto pre toga, jedan ruski vojni avion je bio na nekoliko sekundi od sudara sa danskim civilnim avionom. Obe strane uvežbavaju brzu mobilizaciju i upućivanje snaga na granicu koja deli NATO i Rusiju. I obe strane „veruju da rat više nije nezamisliv“.
Ako je tako, to znači da su obe strane izgubile razum, jer rat može doneti samo totalno uništenje. Već decenijama je široko prihvaćeno mišljenje da bi prvi udar neke od nuklearnih supersila verovatno uništio i napadača, čak i ako druga strana ne bi uspela da uzvrati. Za to bi bili dovoljni efekti nuklearne zime.
Ali to je svet u kome živimo već 70 godina. Rezonovanje koje je dovelo do nastanka takvog sveta je neobično. Kao što se vidi, bezbednost najšire populacije nije na vrhu liste prioriteta kreatora politika. Tako je od najranijih dana nulearnog doba, kada u centrima za razvoj politika nije bilo pokušaja – čak ni predloga – da se potencijalna nuklearna pretnja eliminiše, što je tada možda i bilo moguće. I to se nastavlja do našeg vremena, kao što smo upravo videli.
To je svet u kome smo živeli i u kome živimo. Nuklearno oružje sa sobom nosi neprekidnu pretnju trenutnog samouništenja, ali za nju bar načelno znamo kako se kontroliše, a možda čak i eliminiše, što je obaveza koju su nuklearne sile prihvatile (i odmah zanemarile) Sporazumom o neširenju nukleranog naoružanja. Pretnja globalnog otopljavanja ne deluje tako brzo, ali na duži rok ne obećava ništa dobro i moguće je da će naglo eskalirati. Ne znamo da li raspolažemo kapacitetima potrebnim da izađemo na kraj sa ovom pretnjom, ali nema sumnje da će se daljim odlaganjem problem samo uvećavati.
Ukoliko ne izvršimo značajnu promenu kursa, izgledi za dugoročni opstanak nisu veliki. Dobili smo veliku odgovornost i veliku šansu.
U januaru 2015, Bilten atomskih fizičara je pomerio kazaljke Sata sudnjeg dana na tri minuta do ponoći, što je nivo opasnosti nezabeležen u poslednjih 30 godina. U obrazloženju Biltena za ovo pomeranje navedene su dve glavne pretnje opstanku ljudske vrste: nuklearno oružje i „nekontrolisane klimatske promene“. U saopštenju se osuđuju svetski lideri koji „ne deluju dovoljno brzo i u obimu potrebnom da se građani zaštite od moguće katastrofe“, čime se u opasnost dovode „sva ljudska bića na planeti, jer lideri ne obavljaju svoju najvažniju dužnost – obezbeđivanje i očuvanje zdravlja i vitalnosti ljudske civilizacije“.
Događaji koji su potom sledili daju povoda da se kazaljke pomere još bliže času sudnjeg dana.
Krajem 2015, svetski lideri su se okupili u Parizu na skupu posvećenom problemu „nekontrolisanih klimatskih promena“. Gotovo da ne prođe dan a da se ne pojave novi dokazi o tome koliko je klimatska kriza ozbiljna. Navešću gotovo nasumično odabran primer. Studija Laboratorije za mlazni pogon agencije NASA objavljena neposredno pred konferenciju u Parizu iznenadila je i uznemirila naučnike koji proučavaju arktički ledeni pokrivač. Studija pokazuje da je veliki grendlandski glečer Zaharija Istrom „2012. godine izašao iz faze glaciološke stabilnosti i ušao u fazu ubrzanog nestajanja“, što je neočekivan i zloslutan razvoj događaja. U pitanju je glečer koji sadrži „dovoljno vode da, ako se otopi, globalno podigne nivo mora za 46 centimetara. Glečer u ovoj fazi gubi pet milijardi tona mase godišnje. Sav taj led završava u vodama severnog Atlantika.“
Ipak, malo je onih koji su poverovali da će svetski lideri u Parizu zaista „delovati dovoljno brzo i u obimu potrebnom da se građani zaštite od moguće katastrofe“. I da su nekim čudom pokušali da to učine, efekti bi bili ograničeni iz razloga koji su posebno zabrinjavajući.
Kada je sporazum u Parizu odobren, francuski ministar spoljnih poslova Laurent Fabius, domaćin ovog susreta, izjavio je da je to „pravno obavezujući“ dokument. Možemo se nadati da je tako, ali na putu mu stoje mnoge prepreke koje treba podrobnije ispitati.
Među brojnim medijskim izveštajima sa konferencije u Parizu možda najvažnija zapažanja bila su skrivena na kraju obimne analize objavljene u Njujork tajmsu: „Pregovarači su pokušali da donesu pravno obavezujući sporazum koji bi pravnu snagu stekao ratifikacijom od strane vlada zemalja učesnica. Ali u ovom slučaju to nije moguće zbog SAD. Sporazum bi pao već na prvoj prepreci na Kapitol hilu, gde mu je potrebna dvotrećinska većina u Senatu koji kontrolišu republikanci. Zato se umesto obavezujućih i odozgo nametnutih ciljeva nude preporuke i planovi koji bi se dobrovoljno izvršavali“. A doborovoljni planovi su siguran put do neuspeha.
„Zbog SAD“. Tačnije, zbog Republikanske partije koja postaje ozbiljna pretnja opstanku ljudske vrste.
Slični zaključci se ponavaljaju u jednom drugom članku iz Tajmsa. Na kraju dugog teksta u kome se hvale postignuća skupa, autor zaključuje da sistem ustanovljen na konferenciji „u velikoj meri zavisi od stavova budućih svetskih lidera koji će sprovoditi usvojene politike. U SAD, potencijalni republikanski kandidati za predsedničke izbore 2016. javno osporavaju naučna otkrića o klimatskim promenama i kritikuju Obamine politike u toj oblasti. Vođa republikanaca u Senatu Mitch McConnell, koji je predvodio napad na klimatsku agendu predsednika Obame, izjavio je: ‘Pre nego što otvore šampanjac da proslave, njegovi partneri van zemlje treba da znaju da se njihov plan ne može sprovesti zbog domaćih planova energetskog razvoja, zbog činjenice da je verovatno nezakonit, da je polovina država već pokrenula postupke na sudu da ga blokira i da je Kongres glasao protiv’.“
U periodu ekspanzije neoliberalizma u poslednjoj generaciji, obe partije su se pomerile udesno. Današnji demokrati liče na nekadašnje „umerene republikance“. U međuvremenu, Republikanska partija se pomerila toliko udesno da je praktično nestala sa političkog spektra i ušla u nešto što ugledni konzervativni politički analitičari Thomas Mann i Norman Ornstein opisuju kao stanje „radikalne pobune“, čime je praktično napustila polje uobičajene parlamentarne politike. Usled pomeranja udesno, rešenost Republikanske partije da zaštiti bogatstvo i privilegije je toliko ekstremna da njen politički program više ne privlači stare glasače, pa je ona prinuđena da potraže novu bazu: evangelističke hrišćane koji čekaju drugi dolazak Hrista, nativiste koji strahuju da „oni“ dolaze da nam oduzmu zemlju, nereformisane rasiste, ljude sa velikim životnim problemima koji ne shvataju prave uzroke tih problema i druge slične grupe koje su lak plen za demagoge i koji se rado priključuju radikalnoj pobuni.
Establišment republikanske stranke je nekoliko godina uspevao da suzbije glasove nove baze. Ali to više nije moguće. Već krajem 2015. pripadnici partijskog establišmenta su očajavali jer su se republikanska baza i njeni glasovi oteli kontroli.
Izabrani republikanski zvaničnici i potencijalni predsednički kandidati su prezreli parisku inicijativu i odbili su da prisustvuju skupu. Trojica kandidata koji su vodili u ispitivanjima javnog mnjenja u vreme konferencije – Donald Trump, Ted Cruz i Ben Carson – usvojili su stav evangelističke baze: ljudi ne utiču na globalno zagrevanje, a pitanje je da li ono i postoji.
Ostali kandidati se protive pokušajima administracije da preduzme nešto u vezi sa ovim problemom. Odmah posle Obaminog govora u Parizu u kojem se založio da SAD budu na čelu inicijativa za globalno delovanje, Kongres pod kontrolom republikanaca je blokirao izglasavanje seta pravila o emisiji ugljenika koje je predložila Obamina Agencija za zaštitu životne sredine. Kao što su mediji izvestili, bila je to „jasna poruka za više od 100 svetskih lidera u Parizu, poruka da američki predsednik nema podršku“. U međuvremenu, Lamar Smith, republikanski šef Odbora za nauku, istraživanje svemira i tehnologiju u Predstavničkom domu, nastavlja sveti rat protiv naučnika u državnoj službi koji se usude da pomenu klimatske promene.
Poruka je jasna. Na američkim građanima je velika odgovornost, pre svega za stanje u sopstvenoj zemlji.
U još jednom članku u Njujork tajmsu objavljeno je da „dve trećine Amerikanaca podržava ulazak SAD u obavezujuće međunarodne sporazume za smanjivanje emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte“. U odnosu od pet prema tri Amerikanci smatraju da je klima važnija od ekonomije. Ali to nije bitno. Stav javnosti se ignoriše. I to šalje jasnu poruku Amerikancima. Zato je njihov prvi zadatak da izleče disfunkcionalan politički sistem u kojem je mišljenje većine marginalizovano. Razilaženje državnih politika i stavova javnosti u ovom slučaju ima značajne implikacije za sudbinu sveta.
Naravno, ne treba gajiti iluzije o „dobrim starim vremenima“. Ali događaji koje smo opisali zaista su posledica velike promene. Potkopavanje funkcionalne demokratije je jedna od tekovina neoliberalnog napada na stanovništvo sveta u poslednjoj generaciji. I to se ne događa samo u SAD; u Evropi su posledice možda još teže.
Crni labud koga nikada nećemo videti
Okrenimo se drugom (i tradicionalno šire poznatom) izvoru briga atomskih fizičara koji podešavaju Sat sudnjeg dana: nuklearnom oružju. Aktuelna pretnja nuklearnog rata opravdala je njihovu odluku da u januaru 2015. pomere kazaljke sata apokalipse za dva minuta bliže ponoći. Ono što se potom događalo još jasnije ukazuje na rastuću pretnju, problem kojem se, po mom mišljenju, ne poklanja dovoljno pažnje.
Kazaljke su poslednji put postavljene na tri minuta do ponoći 1983, za vreme vežbe Vešti strelac koju je organizovala Reaganova administracija; za vreme vežbe simuliran je napad na Sovjetski Savez da bi se ispitali njegovi odbrambeni sistemi. Nedavno otvaranje ruskih arhiva je pokazalo da su se Rusi osećali ugroženima i da su bili spremni da odgovore na napad, što bi značilo samo jedno: kraj.
Više detalja o tim rizičnim vežbama i o tome koliko je svet bio blizu katastrofe saznali smo od američkog vojnog i obaveštajnog analitičara Melvina Goodmana, nekadašnjeg šefa jednog odeljenja u CIA i višeg analitičara u Kabinetu za odnose sa Sovjetskim Savezom. „Pored mobilizacije za vojne vežbe koje su uznemirile Kremlj“, piše Goodman, „Reagan je odobrio neobično agresivne vežbe u blizini granice u kojima je u nekoliko navrata narušen teritorijalni suverenitet Sovjetskog Saveza. Rizični potezi Pentagona su uključivali i slanje američkih stratških bombardera preko Severnog pola da bi se testirali sovjetski radarski sistemi i pomorske vežbe napada na Sovjetski Savez u kojima su brodovi zalazili tamo gde nikada ranije nisu. Iznenadni pomorski napadi na Sovjetski Savez su simulirani i u drugim tajnim operacijama.“
Znamo da je svet izbegao verovatnu nuklearnu katastrofu zahvaljujući odluci ruskog oficira Stanislava Petrova da višim oficirima ne prenese obaveštenje automatizovanog sistema za otkrivanje napada na Sovjetski Savez o registrovanom raketnom napadu. Tako Petrov zauzima počasno mesto, uz komandanta ruske podmornice Vasilija Arhipova koji je u presudnom trenutku Kubanske krize 1962. odbio da ispali nukelarna torpeda, kada se podmornica našla na meti napada američkih razarača koji su sprovodili karantin.
Drugi nedavno otkriveni primeri dopunjuju ovu zastrašujuću istoriju. Ekspert za nuklearnu bezbednost Bruce Blair izveštava da su „SAD bile na ivici odluke o pokretanju strateškog napada 1979, kada je video snimak korišćen za obuku greškom emitovan preko sistema za otkrivanje napada. Savetnik za nacionalnu bezbednost Zbigniew Brzezinski je primio dva poziva te noći i već se spremao da podigne slušalicu da bi ubedio predsednika Cartera da odmah odobri odgovor punom snagom, kada je telefon zazvonio treći put i kada je stiglo obaveštenje o lažnoj uzbuni.“
Taj nedavno objavljen primer podseća nas na incident iz 1995, kada se putanja američko-norveške rakete sa naučnom opremom poklopila sa mogućom putanjom nuklearne rakete. Obaveštenje je prosleđeno predsedniku Borisu Jeljcinu koji je trebalo da odluči da li da odobri nuklearni napad.
Blair navodi i druge primere iz svog iskustva. U jednom slučaju, za vreme rata na Bliskom istoku 1967, „posada nosača aviona sa nukleranim naoružanjem je greškom dobila naredbu za napad umesto naredbe za izvođenje vežbe“. Nekoliko godina kasnije, početkom 70-ih, Strateška vazdušna komanda u Omahi je „poslala naredbu za vežbu… kao naredbu za stvarni raketni napad“. U oba slučaja šifre se nisu poklopile: ljudskom intervencijom napadi su sprečeni. „Ali razumete šta hoću da kažem“, kaže Blair. „Takve greške su bile česte.“
Blair je naveo ove primere reagujući na nedavno objavljen izveštaj vazduhoplovca Johna Bordnea. Bordne je bio u američkoj vojnoj bazi na Okinavi u oktobru 1962, u vreme Kubanske krize i velikih napetosti u Aziji. Američki sistem uzbunjivanja u slučaju nuklearnog napada bio je podignut na nivo pripravnosti DEFCON 2, jednu stepenicu ispod nivoa DEFCON 1 koji dozvoljava trenutno lansiranje raketa. Na vrhuncu krize, 28. oktobra, posada jedne rakete je dobila naredbu da lansira projektil, ponovo greškom. Odlučili su da to ipak ne urade i sprečili mogući nuklearni rat i time se pridružili Petrovu i Arhipovu u panteonu ljudi koji su prekršili protokol i tako sačuvali svet.
Kao što primećuje Blair, incidenti takve vrste nisu bili retki. U jednoj novijoj ekspertskoj studiji navedeno je na desetine lažnih uzbuna u svakoj godini u razmatranom periodu od 1977. do 1983; u studiji se navodi da ih je svake godine bilo od 43 do 255. Autor istraživanja Seth Baum dolazi do primerenog zaključka: „Nuklearni rat je crni labud koga nikada nećemo videti, osim u onom deliću sekunde kada nas bude ubijao. Ako ne učinimo ništa da otklonimo taj rizik, izlažemo se velikoj opasnosti. Ovo je pravi trenutak da nešto preduzmemo, trenutak dok smo još živi.“
Ovi izveštaji, kao i nalazi iz knjige Erica Schlossera Komandovanje i kontrola, uglavnom se odnose na sisteme u SAD. Greške u ruskim sistemima su sigurno još češće. Da ne pominjemo opasnosti od sistema drugih država, na primer Pakistana.
„Rat više nije nezamisliv“
Ponekad pretnje nisu bile posledica greške, već avanturizma, kao u slučaju vežbe Vešti strelac. Najekstremnji primer je Kubanska kriza 1962, kada je opasnost od katatsrofe bila veoma stvarna. Zapanjuje način na koji se upravljalo tom krizom, kao i njena uobičajena istorijska tumačenja.
Imajući na umu tu zastrašujuću predistoriju, treba ispitati i aktuelne debate o strategiji i strateškim planovima. Naročito zloslutno izgleda studija STRATCOM-a iz Klintonove ere objavljena 1995, „Glavni elementi odvraćanja u periodu posle Hladnog rata“. Autori se tu zalažu da SAD zadrže pravo prvog udara, čak i protiv zemalja koje nisu nuklearne sile. U studiji se objašnjava da se nukelarno oružje ionako neprestano koristi, jer se „svaka kriza i svaki sukob odvijaju u njegovoj senci“. Tako se učvršćuje predstava o iracionalnosti i osvetoljubivosti kojom se zastrašuje svet.
Aktuelna doktrina je analizirana u vodećem članku u časopisu Međunarodna bezbednost, jednom od glavnih foruma za pitanja strateške doktrine. Autori objašnjavaju da SAD žele da zadrže „strateški primat“ – to jest, da se zaštite od uzvratnih udara. To je logika Obamine „nove trijade“ (jačanje flote podmornica i arsenala kopnenih raketa i strateških bombardera), uz razvoj defanzivnih raketnih sistema koji treba da onemoguće uzvratni udar. Autori upozoravaju da bi zbog inistiranja SAD na strateškom primatu, Kina mogla odlučiti da odustane od politike „uzdržavanja od prvog udara“ i da pojača svoje kapacitete za odvraćanje. Autori veruju da se to ipak neće dogoditi, ali to nije izvesno. Očigledno je da sadašnja doktrina uvećava rizik u regionima u kojima ima napetosti i sukoba.
Isto važi za širenje NATO kapaciteta na istok, čime se krše usmena obećanja data Mihailu Gorbačovu posle raspada Sovjetskog Saveza, kada je Gorbačov pristao da ujedinjena Nemačka postane članica NATO-a – što je zaista veliki ustupak, ako se ima u vidu istorija prošlog veka. NATO se odmah proširio na teritoriju Istočne Nemačke. U narednim godinama NATO se proširio do same granica Rusije, a sada se razmatra čak i uključivanje Ukrajine, koja je geostrateški veoma važna za Rusiju. Možemo zamisliti kako bi reagovale SAD da Varšavski pakt kojim slučajem još uvek postoji i da mu se već pridružio najveći deo Južne Amerike, a sada se za članstvo kandiduju Meksiko i Kanada.
Osim toga, Rusija vrlo dobro zna, kao i Kina (i američki stratezi), da su odbrambeni raketni sistemi SAD u blizini ruske granice zapravo oruđa prvog udara koja treba da osiguraju strateški primat – bezbednost od uzvratnog udara. Ali mete tih sistema, naravno, ne mogu pouzdano znati da li su mete. A militantne reakcije Rusije se u NATO tumače kao pretnja Zapadu.
Jedan poznati britanski ekspert za Ukrajinu govori o „sudbonosnom geografskom paradoksu“: da NATO postoji da bi upravljao rizicima koje proizvedi svojim postojanjem.
Pretnje su trenutno veoma stvarne. Na sreću, obaranje ruskog aviona od strane turskog F-16 u novembru 2015. nije dovelo do međunarodnog incidenta, a moglo je. Avion je bio u misiji bombardovanja ciljeva u Siriji. Iznad turske teritorije koja se proteže u sirijsko kopno proveo je svega 17 sekundi, očigledno u preletu prema Siriji, gde se i srušen. Obaranje ovog aviona je bilo veoma nesmotren i provokativan potez koji nije mogao proći bez posledica.
Rusija je objavila da će njene bombardere ubuduće pratiti lovci i da će u Siriji instalirati sistem protiv-vazdušne odbrane poslednje generacije. Rusija je takođe uputila raketnu krstaricu Moskva naoružanu dalekometnim protiv-vazdušnim raketama u blizinu sirijske obale „da bi mogla da uništava vazdušne mete koje predstavljaju pretnju našim avionima“, izjavio je ministar odbrane Sergej Šojgu. Sve ovo liči na pripremanje pozornice za moguće fatalne sukobe.
Tenzije narastaju i na granici između NATO-a i Rusije, uključujući vojne manevre na obe strane. Ubrzo posle pomeranja kazaljki Sata sudnjeg dana bliže ponoći, američki mediji su objavili da su „borbena vozila SAD paradirala kroz estonski grad koji ulazi na teritoriju Rusije, što je simboličan čin koji pokazuje koliko su ulozi obe strane visoki u času najveće napetosti u odnosima između Zapada i Rusije od kraja Hladnog rata“. Nešto pre toga, jedan ruski vojni avion je bio na nekoliko sekundi od sudara sa danskim civilnim avionom. Obe strane uvežbavaju brzu mobilizaciju i upućivanje snaga na granicu koja deli NATO i Rusiju. I obe strane „veruju da rat više nije nezamisliv“.
Izgledi za opstanak
Ako je tako, to znači da su obe strane izgubile razum, jer rat može doneti samo totalno uništenje. Već decenijama je široko prihvaćeno mišljenje da bi prvi udar neke od nuklearnih supersila verovatno uništio i napadača, čak i ako druga strana ne bi uspela da uzvrati. Za to bi bili dovoljni efekti nuklearne zime.
Ali to je svet u kome živimo već 70 godina. Rezonovanje koje je dovelo do nastanka takvog sveta je neobično. Kao što se vidi, bezbednost najšire populacije nije na vrhu liste prioriteta kreatora politika. Tako je od najranijih dana nulearnog doba, kada u centrima za razvoj politika nije bilo pokušaja – čak ni predloga – da se potencijalna nuklearna pretnja eliminiše, što je tada možda i bilo moguće. I to se nastavlja do našeg vremena, kao što smo upravo videli.
To je svet u kome smo živeli i u kome živimo. Nuklearno oružje sa sobom nosi neprekidnu pretnju trenutnog samouništenja, ali za nju bar načelno znamo kako se kontroliše, a možda čak i eliminiše, što je obaveza koju su nuklearne sile prihvatile (i odmah zanemarile) Sporazumom o neširenju nukleranog naoružanja. Pretnja globalnog otopljavanja ne deluje tako brzo, ali na duži rok ne obećava ništa dobro i moguće je da će naglo eskalirati. Ne znamo da li raspolažemo kapacitetima potrebnim da izađemo na kraj sa ovom pretnjom, ali nema sumnje da će se daljim odlaganjem problem samo uvećavati.
Ukoliko ne izvršimo značajnu promenu kursa, izgledi za dugoročni opstanak nisu veliki. Dobili smo veliku odgovornost i veliku šansu.
Poglavlje iz autorove nove knjige: Ko upravlja svetom?, Metropolitan Books 2016. Još jedno poglavlje iz ove knjige, „Masters of Mankind“, objavljeno je u dva dela, ovde i ovde. TomDispatch, 12.06.2016. Izvor: Peščanik.net, 30.06.2016.
