Masovna primena veštačke inteligencije (AI) postavlja pred ekonomiste možda jedinstven zadatak kakvog u proteklih pet ili šest decenija nije bilo. Veštačka inteligencija je višenamenska tehnologija i njene efekte, iz današnje perspektive, prilično je teško ili nemoguće predvideti. Ako se pitate da li će doći do skoka nezaposlenosti zbog uvođenja AI agenata, nema mnogo smisla da se obraćate ekonomistima rada. Oni mogu odgovoriti na pitanje da li će neka specifikovana tehnologija dovesti do rasta nezaposlenosti i da li će rast minimalne zarade proizvesti viškove radne snage, ali ne mogu mnogo reći o efektima nove tehnologije opšte namene jer je širina njene moguće primene i uticaja na tražnju za radnom snagom takva da to niko ne može znati. Možda će biti uključena u 90% ljudskih aktivnosti, kao električna energija, ili će propasti, pa će se sve naše nade i strahovi pokazati kao promašeni.
To znači da nema smisla tragati za konačnim i konkretnim odgovorima, jer su nam u ovoj fazi, verujem, nedostupni. Bolje je ustanoviti skup smislenih pitanja u vezi s mogućim posledicama, a onda skicirati novi svet koji bi otuda mogao da nastane.
Prvo smisleno pitanje je da li će AI dovesti do povećanja ukupne proizvodnje ili će ona ostati na manje-više istom nivou, uz promenu udela u radu mašina (uključujući i veštačku inteligenciju, koja jeste neka vrsta mašine) i žive radne snage. Drugim rečima, da li će AI biti tehnologija koja uvećava ukupnu proizvodnju ili samo menja odnos između faktora proizvodnje, to jest, živu radnu snagu zamenjuje kapitalom, ali pritom ne donosi brojne nove robe i usluge niti znatan rast proizvodnje postojećih roba i usluga. Veći deo ovog teksta sam diktirao. Nisam ga pisao na kompjuteru, kao što obično činim, niti na papiru, kao što sam radio pre dvadesetak godina. Međutim, ni tehnologija obrade teksta na kompjuteru ni mašinsko diktiranje nisu proizveli veći broj eseja. Produktivnost je verovatno uznapredovala, u smislu da čitljiv esej nastaje za kraće vreme, ali to je otprilike sve što se promenilo. Ali višenamenska tehnologija informacione revolucije učinila je ovaj tekst pristupačnim većem broju ljudi. U tom smislu je došlo do povećanja ukupnog blagostanja (pod uslovom da čitanje ne izaziva bes i nezadovoljstvo kod čitalaca).
Drugo povezano pitanje glasi da li će AI doneti rast produktivnosti definisane kao proizvod po jedinici rada žive radne snage. Zdrav razum i procesi zamene radne snage veštačkom inteligencijom, kao i prethodni primer, upućuju na zaključak da će AI povećati proizvodnju po jedinici žive radne snage. U nekim slučajevima dramatično. Da bismo izbegli takav zaključak, moramo pretpostaviti da će AI izazvati pad ukupne proizvodnje u istoj meri u kojoj se očekuje da će zameniti živu radnu snagu. To ne zvuči uverljivo. Shodno tome, može se sa sigurnošću zaključiti da će ukupna proizvodnja u odnosu na ukupan angažman žive radne snage porasti.
Treće pitanje je da li će AI stvoriti značajan višak populacije. Radije koristim termin višak populacije nego neutralniji termin visoka nezaposlenost jer bolje odražava moguće posledice nove tehnologije opšte namene. Ona bi mogla stvoriti klasu ljudi koje nije moguće zaposliti jer njihove veštine pripadaju nekom prošlom vremenu. To su veštine i znanja koja su u svetu AI tehnologija nepotrebna ili zahtevaju „prekvalifikaciju“ koja može trajati pet ili više godina. U svakom slučaju, na srednji i duži rok takvi ljudi su populacioni višak. Ako taj višak postane veliki, na primer 15 ili 20 odsto radne snage, to može stvoriti politički problem. Onda se postavlja pitanje kako taj problem rešiti. Mogao bi se rešavati u okviru postojećeg sistema socijalne zaštite i naknada za nezaposlene, s tim što bi se pomoć isplaćivala godinama, a ne šest ili devet meseci kao danas. Ili rešenje može biti, kako mnogi tvrde, univerzalni osnovni dohodak. Oba rešenja zahtevaju promenu u organizaciji i finansiranju sistema socijalne zaštite. Moraćemo da se pomirimo s mogućnošću da neki ljudi neće raditi ni dan u životu ili da će raditi veoma malo u nekim manje poželjnim zanimanjima.
Ali novčani transferi neće rešiti problem viška populacije. Naivno je verovati da će prosto davanje novca, tek toliko da se preživi, učiniti ljude srećnim. Višak populacije može postati trajni rezervoar nezadovoljnika koje je politički teško kontrolisati, a otvoreni su za eksploataciju od strane političkih preduzetnika raznih vrsta. Sama činjenica da postoji velika grupa ljudi koji nemaju šta da rade i imaju mnogo slobodnog vremena da razmišljaju o pobuni deluje politički destabilizujuće.
Sledeće pitanje je pitanje profita. Malo je ljudi koji ne veruju da će se ukupan profit uvećati kada otpočne široka primena AI. AI je kapital kao i svaki drugi i ljudi koji ga poseduju dobro će zaraditi. Postaće bogati. U nekim slučajevima ekstremno bogati, što će im dati ogroman politički uticaj. Ogromno bogatstvo i politička moć uskog kruga ljudi i veliki populacioni višak predstavljaju izuzetno opasan politički koktel. Nije izvesno da će novi tehno-gospodari uvek nastupati kao jedinstvena klasa. Neki među njima će poželeti da povedu vojsku nezadovoljnika protiv konkurentskih tehno-gospodara. Pad Rimske republike je jedan takav istorijski presedan, borba između oligarhijskih klanova u postkomunističkoj Rusiji drugi.
Ali moje pitanje je da li će profitna stopa porasti ili ne. Veća masa profita zahvaljujući uvođenju veštačke inteligencije ne mora nužno značiti veću ukupnu profitnu stopu, jer ogromni iznosi novog kapitala uloženog u AI mogu nadmašiti ukupan rast profita. Drugim rečima, iznos profita u odnosu na uloženi kapital (π/K) može opasti. To bi bila na prvi pogled paradoksalna situacija: opadanje prosečne profitne stope u ekonomiji koja uvodi AI. Ali tu su na delu dve suprotstavljene sile. Šumpeterovska kreativna destrukcija koju je veštačka inteligencija donela može uništiti vrednost znatne količine kapitala koji u tom slučaju neće više biti upotrebljiv. Tako bi AI učinila za kapital isto što je učinila za rad: stvorila bi višak, onako kako je stvoren višak radne snage. Višak kapitala ne bi više ulazio u obračun prosečne profitne stope, imenitelj K u formuli profitne stope bi se smanjio, pa bi prosečna profitna stopa porasla. Ali imajte na umu da kreativna destrukcija koja bi profitnu stopu održala na visokom nivou podrazumeva velike kapitalne gubitke za ljude koji poseduju „pogrešnu“ vrstu kapitala. Zato nezadovoljnika neće biti samo među ljudima bez posla nego i među osiromašenim bivšim kapitalistima.
Šta se dobija kada sve to saberemo? Gotovo sigurno će doći do uvećanja dela nacionalnog dohotka koji ide u džepove vlasnika kapitala, jer se količina angažovanog kapitala uvećava, a prosečna profitna stopa ostaje manje-više ista. Udeo rada će se smanjiti. Pošto najveći deo kapitala, kao što znamo, pripada ljudima u najvišim segmentima raspodele dohotka, rast udela koji pripada kapitalu produbio bi dohodovnu i imovinsku nejednakost. To je verovatno, ali ne izvesno. Nove tehnologije ovakvih kapaciteta mogu uvećati dohodak od kapitala ne samo na vrhu, za sadašnje vlasnike, nego i za one u srednjem delu lestvice distribucije. U tom slučaju je manje izvesno da će rast udela kapitala nužno i po sebi dovesti do rasta dohodovne nejednakosti.
Ali postoji još jedan element koji će sigurno doprineti rastu nejednakosti. To je višak populacije čije će isplate iz budžeta biti mnogo niže od plata koje su ti ljudi nekada primali.
Konačno dolazimo do ključnog pitanja koje se, zapravo, tiče strukture društva: kako bi izgledala ta nova distribucija dohotka? To je tetra društvo, to jest, društvo sastavljeno od četiri klase. Na dnu je višak populacije, lumpenproletarijat ili dokoni heloti bez posla i plate. Da bi se učinili poslušnim i zadržali pod kontrolom mora im se dati hleba i igara. Hleba i igara u današnjem svetu očigledno znači neku vrstu minimalne naknade za nezaposlene uz strimovanje jeftine zabave po ceo dan.
Zatim je tu relativno brojna radnička klasa u sektoru usluga, ljudi angažovani na poslovima koje AI (još) ne može da preuzme. Oni žive od niskih do srednjih plata, neprestano u strahu da će ih AI uskoro zameniti i da će se priključiti lumpenproletarijatu.
Treća klasa su ljudi kakvih ima i danas, a kod kojih su udruženi visok dohodak od kapitala i visok dohodak od rada. To je ono što nazivam homoplutskom klasom koja danas čini oko 3% populacije Sjedinjenih Država: ljudi koji su među prvih 10 odsto kapitalista i prvih 10 odsto radnika za platu. Ta grupa bi mogla da se uveća. Čak i ako trenutno ne drže akcije u novim kompanijama, njihova visoka primanja od rada i kapitala omogućiće im da uvećaju udeo u najprofitabilnijim sektorima i tako ne samo sačuvaju poziciju, nego je i poboljšaju, čime se krug ljudi u ovoj kategoriji širi.
Konačno, na vrhu dohodovne piramide su ekstremno bogati koje već vidimo. Ne samo pet, šest ili deset ekstremnih plutokrata, već možda i hiljade ljudi s ogromnim bogatstvom.
Po elementima kao što su nagli rast dohotka kako se pomeramo ka vrhu i potpuno ravna linija dohotka na dnu, takva društvena piramida podseća na piramidu predindustrijskih društava, onih koja nisu uspela da proizvedu dovoljno veliku srednju klasu. Skica se, naravno, odnosi samo na naprednija i bogatija društva. Možda će neka druga društva – manje napredna u primeni AI – zadržati društvenu i klasnu strukturu kakvu poznajemo.
Zanimljivo je to što bi naprednija i bogatija društva tako mogla izgubiti srednju klasu i postati politički turbulentnija od nekih manje naprednih društava. Jedna od dogmi dvadesetog veka bilo je mišljenje da razvoj (veći ukupni dohodak) i obrazovanje stvaraju snažnu srednju klasu koja je garant političke stabilnosti. Ali možda ta dogma važi samo za određeni tip industrijalizovanih fordističkih društava, a ne generalno za sva društva s visokim ukupnim dohotkom.
U društvima s visokom stopom korišćenja AI, nešto najsličnije srednjoj klasi bili bi radnici u sektoru usluga koje još nije zamenila veštačka inteligencija. Ali njih zapravo ne možemo tretirati kao srednju klasu starog kova jer im je dohodak relativno nizak u poređenju s dve bogatije klase, a položaj im je nesiguran jer svakog časa mogu završiti kao lumpenproleteri.
Nema sumnje da bi takvo društvo, u skiciranom obliku, imalo naglašene odlike distopije. Utopijsko obećanje mašina koje će preuzeti poslove koje su obavljali ljudi i pustiti ih da uživaju u slobodnom vremenu zapravo vodi u društvo ekstremne nejednakosti i politički mnogo nestabilnije nego što bi zagovornici obilja stvorenog veštačkom inteligencijom želeli da verujemo.
