U poslednje vreme slušamo o „kliničkoj smrti NATO-a“ pa i rasturanju EU, o mogućem savezu Nemačke i Rusije – vrlo interesantne vesti. Ne samo da su vesti interesantne, interesantni su i komentari međutim isuviše njih ima pogrešan pristup, ekonomski, koji jeste izuzetno bitan u „normalnom“ vremenu ali koji postaje marginalan u vremenu sveopšte krize. Da budem još malo precizniji: jesmo li mi ovde ratovali zbog ekonomije? Tačno je da je počelo odbijanjem Slovenije da uplaćuje carinu u savezni budžet i „upadanjem“ republičkih banaka u savezni platni promet ali reći da su ti ratovi imali ekonomske uzroke je isto kao i tvrdnja NATO-a da je raketni štit u Rumuniji „odbrana od iranskih pa čak i severnokorejskih raketa!?!“

U Evropi se sada vodi borba za dominaciju – i političku i ideološku, vojnu, ekonomsku… svaku moguću. Ali ta borba traje odavno zato se ne može pravilno razumeti ako se posmatra samo sadašnji momenat i trenutne vesti.

Alat zvani NATO


Tramp je u svojoj predizbornoj kampanji mnogo puta rekao kako je NATO nepotreban Americi. Posle izbora je promenio retoriku ali je krenuo sa sprovođenjem onoga što je govorio. Da li je toliko glup da ne zna kako će države reagovati ako im se nameću višestruko veće obaveze. Nemačka, Japan i mnoge druge ni po “starom cenovniku” nisu želele okupatora na svojoj teritoriji – kakvo li će raspoloženje biti kada se nameti za nekoliko puta uvećaju? Ali ni to nije dovoljno, da bi Tramp bio siguran da će se odnosi pokvariti započinje i druge ekonomske ucene kao i kazne u milijardama dolara (nemačka banka, WV). U narodu postoji izreka: “to samo majka može da voli”. Mnogi prave veliku grešku pripisujući ove poteze Trampovoj gluposti, neobrazovanosti… Sve je to deo mnogo većeg plana.

NATO pakt je formiran da bi SAD i Engleska zadržale vojnu dominaciju na Zapadu. To je osnovni razlog i da bi ga ostvarili morali su imati dovoljno dobro opravdanje a imali su i više nego dobro – obuzdavanje SSSR-a koji je prilično agresivno širio svoju ideologiju a koja je bila smrtna opasnost za sve vlasti (i ne samo vlasti) Zapada. Dakle, ideologija je bila osnovna opasnost a ne vojna (iako je i ona bila vrlo realna) kako je to stanovništvu Zapada prikazivano. Ako se ovo shvati, posebno prva rečenica, onda je jasno zašto se NATO nije rasformirao raspadom SSSR-a ali i dalje nije lako objasniti šta se sada događa – „zar SAD i Engleska više ne žele dominaciju?“

Naravno da SAD i dalje žele dominaciju, isuviše su vremena, novca, uticaja… uložili i ulažu da bi se svega odrekli. Radi se o promeni taktike a ne strategije.

Nikada SAD nisu previše računale na vojnu pomoć „saveznika“. Na koga da računaju? Na Nemačku koju drže pod okupacijom? Na Japan koga su „počastvovali“ nuklearnim probama? Na Italiju čiji su vojnici bili „poznati po hrabrosti“? Ne, SAD-u je trebao pristup teritoriji i izgradnja vojnih baza a po završetku Hladnog rata i „međunarodna podrška“ da bi postali „svetski policajac“ – podrška „međunarodne zajednice“ za sve kriminalne poduhvate koje su sprovodili.

„Dobro a kako onda SAD planiraju da zadrže dominaciju ako se NATO raspada?“


NATO je moćna vojna alijansa ali je njen spektar delovanja mnogo širi od upotrebe sirove snage. SAD je nametnula svoje viđenje društvenih odnosa svim „saveznicima“ i kao batinom mahala nad onima koji nisu kleknuli pred njima. Bilo im je neophodno da „međunarodna zajednica“ potvrdi verodostojnost svih „false flag“ operacija  jer se tako odgovornost pri mogućim problemima delila. Ne samo to, kada se prevara otkrila (Irak) bila je opravdana jer je “demokratski svet” to smatrao opravdanim. Demokratija, ljudska prava… su bili univerzalni alat kojim su oblikovali svet po želji. Ali vreme se promenilo, protivnici su naučili pravila igre i nekada svemogući alat postaje smetnja jer ga protivnici isto tako ako ne i bolje koriste. Nema veze – sada se menjaju pravila igre, sada NATO više nije neophodan.

Uspon fašizma


Ako je protivnik preuzeo demokratiju (pre svega insistiranje na zakonu) onda primeni suprotno. Na suprotnoj strani je fašizam ali nije zgodno koristiti taj izraz, decenijama je korišten kao strašilo, bolje je nazvati ga nacionalizmom uz slogan „America first“ i širiti nacionalizam svuda koji je mnogo zahvalniji od demokratije – domokratija je morala na silu da se „uteruje“ a nacionalizam buja kao korov.

Već na završetku Hladnog rata Vašingtonu je bilo jasno da će „demokratija“ prestati da bude glavna poluga (mada je i danas koriste iako je skroz „pohabana“) i da im treba nešto drugo, po mogućstvu provereno. I već tada vidimo uspon nacionalizma koji je u početku držan pod kontrolom da bi sada bivao proglašavan „jednom od osnovnih vrednosti“ (America first).

Nacionalizam sam po sebi ne mora biti maligan, naprotiv ali je njim strašno lako manipulisati. Kada se ljudi okupe oko te ideje onda su spremni da im se nametne bilo šta: iako je Tramp počeo da uzdiže nacionalizam u SAD-u, njegovi protivnici se ujedinjuju u „cilju zaštite države“ (dakle opet vrsta nacionalizma) pri čemu idu tako daleko da priznaju postojanje “duboke države” – entiteta koji radi u suprotnosti sa odlukama legalne vlasti. Šta to znači – poništavanjem odluka legalne vlasti se poništava i volja naroda koji je tu vlast izabrao! Tada se nameće logično ali suštinsko pitanje: KO BIRA TE PARALELNE ORGANE  VLASTI??? Čitaocima ovog portala ne treba odgovarati na ovo pitanje, dovoljno je malo znanja iz istorije da bi se prepoznao obrazac uspona fašizma. Još uvek smo na početku tog procesa ali nije problem odrediti kako će se on razvijati.

Oni koji duže prate geopolitiku primetiće bitnu tendenciju: SAD su ranije napadale one “koji ugrožavaju druge (demokratija)” ili “mogu biti pretnja njima i drugima (oružje za masovno uništenje)” da bi sve češće koristile argument “ugrožavanja interesa SAD-a” – može se primetiti da napad na nekog zbog “ugrožavanja interesa SAD-a” ne može nikako da se opravda demokratskim načelima i zato se demokratija kao alat praktično potpuno napušta, demokratija ustupa mesto najgrubljoj sili. Najočigledniji primer ove prakse je nepoštovanje zakona, i domaćeg i međunarodnog. Za domaći je već pokazan primer “duboke države” a na međunarodnom polju se može videti povlačenje SAD iz raznih međunarodnih sporazuma, pretnja drugim državama bez pravnog ili bilo kog drugog osnova, optuživanje bez ikakvog dokaza… I sigurno ne bi stali na optužbama i pretnjama da se nisu pojavili drugi, moćni igrači. Ali ti drugi, moćni igrači će biti idealno opravdanje za dalje razvijanje fašizma u SAD.

Osim toga, sadašnja epidemija “narodnog bunta” širom planete može da se nazove svime osim spontanim. Do sada su napadali državu po državu “obojenim revolucijama” a sada se ponašaju kao da više nemaju vremena ili je u pitanju jednostavan plan – zapaliti celu planetu ali da izgleda kao da oni nisu krivi. Možda je ipak ovo drugo, možda je to najbolje objašnjenje za odsustvo ozbiljnijnijih vojnih akcija od strane SAD.

EU u novim okolnostima


Kako je nastala EU – “Nemačka okupila evropske države na osnovu ekonomskog interesa…” Da, to je tačno ali se sve odvija u doba najveće snage SAD-a. Može li iko da zamisli da je EU formirana a da SAD nije stajala iza svega?

EU je kreirana kako SAD ne bi morala da komanduje svim državama pojedinačno već je to Nemačka radila za njih. Sada Nemačka oseća da se klima menja, počinje da odbija poslušnost ali to prestaje da bude bitno: SAD više ne brine previše za zakone ali zato gradi infrastrukturu za kretanje svojih oružanih snaga kroz Evropu, dovlači naoružanje i vojsku, opet gradi “rusku pretnju” kao izgovor za preuzimanje Evrope… Sada joj više odgovara razjedinjena Evropa, suprotstavljene države koje će lako okrenuti jedne protiv drugih ali u njihovu korist – Poljska je idealan primer. U takvim okolnostima biće dovoljna jedna oštrija epizoda sa Rusijom kao izgovor velikog premeštanja američke vojske u Evropu, američke vojske a ne NATO trupa koje bi se mogle zapetljati u nebrojene administrativne probleme pa čak i iskusiti opstrukciju “saveznika”. I tako, iako Francuska i Nemačka žele da se oslobode “američkog zagrljaja” u obliku NATO, one samo rade u korist svoje štete uzdajući se u međunarodno pravo…

Približavanje Nemačke Rusiji


Dok su Nemački industrijalci mogli da uživaju blagodeti globalizacije saradnja sa Rusijom nije bila proritet – ceo svet im je bio na raspolaganju. Ali globalizacija se zaustavlja, Istočna Evropa je već “oglodana” a Rusija postaje sve interesantnija i zbog sirovina ali i kao tržište. Normalno je da se ti industrijalci bune protiv sankcija Rusiji i ne samo to već i da žele mnogo širu saradnju. Šta će im SAD, oni su kolonizatori i jaka konkurencija – izbaciti ih iz igre bi bilo “dve muve (ustvari mnogo muva) jednim udarcem”. Da li je moguće da SAD nisu svesne šta može da se dogodi? Nije moguće – ako se neko seća mape prisluškivanja država od strane NSA onda se sigurno seća da najaktivnije nije prisluškivano stanovništvo SAD što bi bilo logično. Nije najaktivnije prisluškivana ni Rusija ni Kina. Bila je to Nemačka koja je bila sva “crvena”. I onda smo mogli naslutiti o čemu se radi ali sad je kristalno jasno. Vašingtonu je naveća opasnost u Evropi “prebeg” Nemačke na stranu Rusije ali kako su takve mogućnosti svesni pre samih Nemaca (Nemci uprkos jakoj obaveštajnoj službi nisu mogli znati za prelazak Vašingtona “iz demokratske u fašističku” fazu) šanse za tako nešto su minimalne. To bi se moglo dogoditi jedino uz krajnju neopreznost Vašingtona i napuštanja međunarodnog prava od strane Moskve. Za Moskvu bi taj manevar bio od tolikog značaja da bi se možda i odlučio na avanturu ali očekivati da to Vašington prespava je – bajka.

Iako smo mi na Balkanu na sopstvenoj koži doživeli nepoštovanje međunarodnog prava, iako smo bili svedoci mnogih “false flag” operacija, siledžijske “diplomatije”, “ekonomskih egzekucija”… pitanje je da li možemo da zamislimo promene ovakvog kalibra. A ako mi ne možemo kako bi mogli stanovnici razvijenog, umrtvljenog Zapada?

logično