Jasno je da je strah razlog zašto Evropljani podižu zidove na svojim granicama i time se sve više izoluju od ostatka sveta. Dok krilatica o slobodi, jednakosti i bratstvu polako pada u zaborav, Evropa se nažalost sve više pretvara u mesto kojim vladaju verski i nacionalni identiteti.ž
Čitav život sam proveo na granici Evrope. Sa prozora moje kuće ili sa posla gledao sam je sa druge strane Bosfora. I kad god sam razmišljao o Evropi ili moderni, uvek sam se, kao i mnogo ljudi iz ostatka sveta, osećao pomalo kao provincijalac.
Kao i milioni ljudi koji ne žive na zapadu i iz daljine posmatraju Evropu, dao sam se u potragu za sopstvenim identitetom. U toku tog procesa često sam se pitao: šta meni i svima nama znači Evropa? A budući da je moj grad Istambul, mesto gde Evropa počinje ili se možda završava, moja razmišljanja o njoj uvek su bila nešto intenzivnija i postojanija od razmišljanja drugih koji žive van nje.
Potičem iz jedne od mnogih istambulskih porodica koje pripadaju višem srednjem sloju, koje su potpuno usvojile sve sekularne reforme Kemala Ataturka, osnivača turske republike. Za nas, koji smo tokom druge polovine 20. veka vodili takav život, Evropa je bila više od mesta gde se može naći posao, više od trgovinskog partnera ili mesta odakle dolaze investicije. Evropa je za nas bila svetionik civilizacije.
Ovde želim da naglasim jednu važnu stvar. Turska tokom svoje istorije nikada nije bila kolonija neke zapadne sile. Nikada nismo osetili represiju imperijalizma. To nam je kasnije omogućilo da slobodno sanjamo o državi u evropskom stilu, bez naviranja negativnih sećanja ili osećanja krivice.
Pre osam godina sam pokušao da uverim svoju publiku da bismo svi imali koristi od ulaska Turske u Evropsku uniju. Oktobra 2004. odnosi između Turske i EU dostigli su svoj istorijski vrhunac. Javno mnjenje i veliki deo medija u Turskoj nadali su se da će uskoro početi zvanični pristupni pregovori između Turske i EU. Neke turske novine optimistično su spekulisale o tome da bi pregovori mogli da se okončaju u narednih deset godina, a da bi 2014. Turska mogla da postane punopravna članica EU. Neki mediji su pisali bajke o privilegijama zemalja članica i velikom prilivu investicija i neslućenog bogatstva iz fondova EU, koje će Turci osetiti čim uđu u Uniju, kao Grci koji su nakon ulaska imali veliki skok na lestvici životnog standarda. Neki su pisali o tome da bismo i mi uskoro mogli da živimo udobno kao Evropljani.
Istovremeno, u samoj Uniji su ojačali konzervativni i nacionalistički glasovi protiv pristupa Turske, posebno u Francuskoj i Nemačkoj. Našao sam se usred ove debate i počeo da pitam sebe (a i druge) šta Evropa stvarno znači.
Ako su evropske granice verske, mislio sam, onda je Evropa hrišćanska civilizacija. U tom slučaju za Tursku, čije je stanovništvo 99% muslimansko, tamo nema mesta iako geografski pripada Evropi.
Ali da li su Evropljani zadovoljni tom uskom definicijom svog kontinenta? Konačno, nije hrišćanstvo ono što je od Evrope stvorilo svetao primer za druge narode sveta, već je to bio čitav niz socijalnih i ekonomskih transformacija i iz njih proizašlih ideja. Ta neuhvatljiva snaga zbog koje je Evropa tokom poslednjih dvesta godina postala magnet za ostatak sveta je, prosto rečeno – njena modernost. Kako nas uče istorijske knjige, moderna je isključivo evropski proizvod: renesansa, prosvetiteljstvo, francuska i industrijska revolucija. A pokretačka snaga iza ovih promena nije bila verska već „sekularna“.
Kada se pre nekoliko godina razgovaralo o tome da li Turska treba da pristupi EU, govorio sam: „Samo ako poštuje principe slobode, jednakosti i bratstva“. „Ali poštuje li Turska te principe?“, pitali su me mnogi, sasvim opravdano. Tako je počela debata, opet od početka. Tog perioda se danas sećam sa nostalgijom. Sa koliko smo samo strasti ovde u Turskoj, a i u Evropi, raspravljali o tome koje su to evropske vrednosti.
Danas, dok se Evropa bori sa krizom, a o daljem proširenju EU se sve manje govori, malo nas se uopšte trudi da o ovim temama razmišlja ili govori. Nažalost, i podrška pristupanju Turske Uniji je opala. To je donekle posledica i toga što je danas sloboda govora u Turskoj, kao i ranije, prilično nerazvijena. Ali najvažniji razlog je bez ikakve sumnje veliki priliv muslimanskih imigranata sa severa Afrike i iz Azije u Evropu, koji u mnogim Evropljanima pojačavaju sumnju i strah od pristupanja većinski muslimanske zemlje Evropskoj uniji.
Jasno je da je strah razlog zašto Evropljani podižu zidove na svojim granicama i time se sve više izoluju od ostatka sveta. Dok krilatica o slobodi, jednakosti i bratstvu polako pada u zaborav, Evropa se nažalost sve više pretvara u mesto kojim vladaju verski i nacionalni identiteti.
Dio govora Orhana Pamuka na prijemu Sonning nagrade za evropsku kulturu.
Süddeutsche Zeitung, 28.10.2012.
Izvor: 6yka
Čitav život sam proveo na granici Evrope. Sa prozora moje kuće ili sa posla gledao sam je sa druge strane Bosfora. I kad god sam razmišljao o Evropi ili moderni, uvek sam se, kao i mnogo ljudi iz ostatka sveta, osećao pomalo kao provincijalac.
Kao i milioni ljudi koji ne žive na zapadu i iz daljine posmatraju Evropu, dao sam se u potragu za sopstvenim identitetom. U toku tog procesa često sam se pitao: šta meni i svima nama znači Evropa? A budući da je moj grad Istambul, mesto gde Evropa počinje ili se možda završava, moja razmišljanja o njoj uvek su bila nešto intenzivnija i postojanija od razmišljanja drugih koji žive van nje.
Potičem iz jedne od mnogih istambulskih porodica koje pripadaju višem srednjem sloju, koje su potpuno usvojile sve sekularne reforme Kemala Ataturka, osnivača turske republike. Za nas, koji smo tokom druge polovine 20. veka vodili takav život, Evropa je bila više od mesta gde se može naći posao, više od trgovinskog partnera ili mesta odakle dolaze investicije. Evropa je za nas bila svetionik civilizacije.
Ovde želim da naglasim jednu važnu stvar. Turska tokom svoje istorije nikada nije bila kolonija neke zapadne sile. Nikada nismo osetili represiju imperijalizma. To nam je kasnije omogućilo da slobodno sanjamo o državi u evropskom stilu, bez naviranja negativnih sećanja ili osećanja krivice.
Pre osam godina sam pokušao da uverim svoju publiku da bismo svi imali koristi od ulaska Turske u Evropsku uniju. Oktobra 2004. odnosi između Turske i EU dostigli su svoj istorijski vrhunac. Javno mnjenje i veliki deo medija u Turskoj nadali su se da će uskoro početi zvanični pristupni pregovori između Turske i EU. Neke turske novine optimistično su spekulisale o tome da bi pregovori mogli da se okončaju u narednih deset godina, a da bi 2014. Turska mogla da postane punopravna članica EU. Neki mediji su pisali bajke o privilegijama zemalja članica i velikom prilivu investicija i neslućenog bogatstva iz fondova EU, koje će Turci osetiti čim uđu u Uniju, kao Grci koji su nakon ulaska imali veliki skok na lestvici životnog standarda. Neki su pisali o tome da bismo i mi uskoro mogli da živimo udobno kao Evropljani.
Istovremeno, u samoj Uniji su ojačali konzervativni i nacionalistički glasovi protiv pristupa Turske, posebno u Francuskoj i Nemačkoj. Našao sam se usred ove debate i počeo da pitam sebe (a i druge) šta Evropa stvarno znači.
Ako su evropske granice verske, mislio sam, onda je Evropa hrišćanska civilizacija. U tom slučaju za Tursku, čije je stanovništvo 99% muslimansko, tamo nema mesta iako geografski pripada Evropi.
Ali da li su Evropljani zadovoljni tom uskom definicijom svog kontinenta? Konačno, nije hrišćanstvo ono što je od Evrope stvorilo svetao primer za druge narode sveta, već je to bio čitav niz socijalnih i ekonomskih transformacija i iz njih proizašlih ideja. Ta neuhvatljiva snaga zbog koje je Evropa tokom poslednjih dvesta godina postala magnet za ostatak sveta je, prosto rečeno – njena modernost. Kako nas uče istorijske knjige, moderna je isključivo evropski proizvod: renesansa, prosvetiteljstvo, francuska i industrijska revolucija. A pokretačka snaga iza ovih promena nije bila verska već „sekularna“.
Kada se pre nekoliko godina razgovaralo o tome da li Turska treba da pristupi EU, govorio sam: „Samo ako poštuje principe slobode, jednakosti i bratstva“. „Ali poštuje li Turska te principe?“, pitali su me mnogi, sasvim opravdano. Tako je počela debata, opet od početka. Tog perioda se danas sećam sa nostalgijom. Sa koliko smo samo strasti ovde u Turskoj, a i u Evropi, raspravljali o tome koje su to evropske vrednosti.
Danas, dok se Evropa bori sa krizom, a o daljem proširenju EU se sve manje govori, malo nas se uopšte trudi da o ovim temama razmišlja ili govori. Nažalost, i podrška pristupanju Turske Uniji je opala. To je donekle posledica i toga što je danas sloboda govora u Turskoj, kao i ranije, prilično nerazvijena. Ali najvažniji razlog je bez ikakve sumnje veliki priliv muslimanskih imigranata sa severa Afrike i iz Azije u Evropu, koji u mnogim Evropljanima pojačavaju sumnju i strah od pristupanja većinski muslimanske zemlje Evropskoj uniji.
Jasno je da je strah razlog zašto Evropljani podižu zidove na svojim granicama i time se sve više izoluju od ostatka sveta. Dok krilatica o slobodi, jednakosti i bratstvu polako pada u zaborav, Evropa se nažalost sve više pretvara u mesto kojim vladaju verski i nacionalni identiteti.
Dio govora Orhana Pamuka na prijemu Sonning nagrade za evropsku kulturu.
Süddeutsche Zeitung, 28.10.2012.
Izvor: 6yka
