Nečasni pojedinci mogu imati različita uverenja, ali sistematsko izluđivanje (gaslighting), to jest insistiranje da je gore dole ili crno belo ubedljivo je više rasprostranjeno na desnoj strani spektra.
The Stanford Daily je prošle nedelje objavio zanimljivu priču o konzervativnom istoričaru Niallu Fergusonu sa Huver instituta na Stenfordu. Iako ružna, sama priča nije toliko važna koliko nam potvrđuje činjenicu koju malo ko, a posebno mediji, želi da prizna: konzervativni diskurs je ogrezao u nepoštenju.
Pritom zaista mislim na konzervativni diskurs. Nečasni pojedinci mogu imati različita politička uverenja, ali sistematsko izluđivanje (gaslighting), to jest insistiranje da je gore dole ili crno belo ubedljivo je više rasprostranjeno na desnoj strani političkog spektra. Mnogi ne priznaju da je ova asimetričnost jedan od bitnih uzroka naših problema.
Mediji previđaju nepoštenje konzervativaca, ali mada mnogi novinari izbegavaju da laž nazovu pravim imenom, uz tendenciju da bez komentara u naslovima prenose lažne vesti (za koje tek u prilogu saznajemo da su lažne) – javnost ipak postepeno sagledava pravi stepen iskvarenosti Trumpove vlade.
Mediji su skloni da Trumpove laži predstavljaju kao nešto izuzetno i nečuveno, iako su njegov običaj da laže 7 puta na dan, kao i njegove stalne tvrdnje da je žrtva (tačnog) izveštavanja samo nastavak dugogodišnjeg trenda u konzervativnom pokretu.
Nema suštinske razlike između Trumpa i Fox Newsa, koji decenijama izveštava lažno i pristrasno istovremeno napadajući vodeće medije zbog navijanja za liberale. On se ne razlikuje od republikanaca koji su optuživali demokrate za fiskalnu neodgovornost, a sada kritikuju kongresnu kancelariju za budžet koja upozorava da će smanjenja poreza uvećati deficit.
Republikansko nepoštenje je vidljivo i u univerzitetskim kampusima, što nas vraća na priču s početka ovog teksta.
Ferguson je jedan od onih konzervativnih intelektualaca koji zaziru od studentskih aktivista. On smatra da je levica u kampusima „najveća pretnja“ slobodi govora u Trumpovoj Americi. Na Stenfordu je vodio program Važni razgovori (Cardinal Conversations), gde je svoje sagovornike pozivao da se „izjašnjavaju o spornim pitanjima“.
Jedan od njih bio je i Charles Murray, poznat po osporavanoj knjizi u kojoj govori o urođenim intelektualnim razlikama između crnih i belih ljudi. Zato ne čudi što je njegov nastup izazvao proteste studenata. Ferguson je onda pozvao studentske aktiviste desne orijentacije da se „ujedine protiv ovih boraca za pravdu i samelju ih“. Čak je predložio da se „istraži delovanje“ jednog studenta levičara. Studenta!
Ferguson se posle izvinio, ali više u stilu „žao mi je što se tako osećate“ nego u duhu pravog izvinjenja. On je tom prilikom izrazio žaljenje zato što među profesorima istorije ima malo registrovanih republikanaca, što je po njegovom mišljenju dokaz pristrasnosti pri zapošljavanju i neprijateljske atmosfere na fakultetima.
Šta se tu zaista događa? Istina je da među američkim istoričarima ima malo samoproklamovanih konzervativaca – ali tako je i u egzaktnim, „prirodnim naukama“ poput fizike i biologije.
Zašto ima tako malo konzervativnih naučnika? Možda zato što akademska karijera više privlači liberale nego konzervativce. (Nema mnogo liberala u policiji ili, suprotno Trumpovom uverenju, u FBI-u.) Pored toga, naučnici nerado sebe nazivaju konzervativcima jer u modernoj Americi biti konzervativan znači svrstati se u grupu koja poriče klimatske promene i teoriju evolucije. Možda to važi i za istoričare.
Tu treba primetiti da su tvrdnje konzervativaca da brane slobodu govora i otvoreni razgovor neiskrene. Konzervativci ne žele da se ideje procenjuju na osnovu odgovarajućih kriterijuma, nezavisno od politike; oni žele da idejama koje njima odgovaraju bude posvećeno (bar) jednako vreme kao i liberalnima, bez obzira na njihovu intelektualnu vrednost.
Konzervativne grupe su uključene u sistematske pokušaje da se visokom obrazovanju nametnu politički kriterijumi. Znamo, na primer, da su braća Koch davala donacije da bi kontrolisala zapošljavanje na bar dva univerziteta.
Šta to znači za nas ostale? Pre svega sledeće: ako je vaš posao da informišete ljude, u okviru obrazovnog sistema ili novinarstva, nemojte dozvoliti desničarima da vas, kako kaže Ferguson, „samelju“.
Ovih dana su univerziteti i medijske kuće pod stalnim pritiskom da budu popustljivi prema Trumpu i da poštuju desničarske stavove. Ljudi koji to zahtevaju tvrde da se zalažu za jednake uslove za sve. Važno je da ispravno razumemo ovaj argument. On ne podrazumeva poštenje, već samo sticanje moći.
6yka
The Stanford Daily je prošle nedelje objavio zanimljivu priču o konzervativnom istoričaru Niallu Fergusonu sa Huver instituta na Stenfordu. Iako ružna, sama priča nije toliko važna koliko nam potvrđuje činjenicu koju malo ko, a posebno mediji, želi da prizna: konzervativni diskurs je ogrezao u nepoštenju.
Pritom zaista mislim na konzervativni diskurs. Nečasni pojedinci mogu imati različita politička uverenja, ali sistematsko izluđivanje (gaslighting), to jest insistiranje da je gore dole ili crno belo ubedljivo je više rasprostranjeno na desnoj strani političkog spektra. Mnogi ne priznaju da je ova asimetričnost jedan od bitnih uzroka naših problema.
Mediji previđaju nepoštenje konzervativaca, ali mada mnogi novinari izbegavaju da laž nazovu pravim imenom, uz tendenciju da bez komentara u naslovima prenose lažne vesti (za koje tek u prilogu saznajemo da su lažne) – javnost ipak postepeno sagledava pravi stepen iskvarenosti Trumpove vlade.
Mediji su skloni da Trumpove laži predstavljaju kao nešto izuzetno i nečuveno, iako su njegov običaj da laže 7 puta na dan, kao i njegove stalne tvrdnje da je žrtva (tačnog) izveštavanja samo nastavak dugogodišnjeg trenda u konzervativnom pokretu.
Nema suštinske razlike između Trumpa i Fox Newsa, koji decenijama izveštava lažno i pristrasno istovremeno napadajući vodeće medije zbog navijanja za liberale. On se ne razlikuje od republikanaca koji su optuživali demokrate za fiskalnu neodgovornost, a sada kritikuju kongresnu kancelariju za budžet koja upozorava da će smanjenja poreza uvećati deficit.
Republikansko nepoštenje je vidljivo i u univerzitetskim kampusima, što nas vraća na priču s početka ovog teksta.
Ferguson je jedan od onih konzervativnih intelektualaca koji zaziru od studentskih aktivista. On smatra da je levica u kampusima „najveća pretnja“ slobodi govora u Trumpovoj Americi. Na Stenfordu je vodio program Važni razgovori (Cardinal Conversations), gde je svoje sagovornike pozivao da se „izjašnjavaju o spornim pitanjima“.
Jedan od njih bio je i Charles Murray, poznat po osporavanoj knjizi u kojoj govori o urođenim intelektualnim razlikama između crnih i belih ljudi. Zato ne čudi što je njegov nastup izazvao proteste studenata. Ferguson je onda pozvao studentske aktiviste desne orijentacije da se „ujedine protiv ovih boraca za pravdu i samelju ih“. Čak je predložio da se „istraži delovanje“ jednog studenta levičara. Studenta!
Ferguson se posle izvinio, ali više u stilu „žao mi je što se tako osećate“ nego u duhu pravog izvinjenja. On je tom prilikom izrazio žaljenje zato što među profesorima istorije ima malo registrovanih republikanaca, što je po njegovom mišljenju dokaz pristrasnosti pri zapošljavanju i neprijateljske atmosfere na fakultetima.
Šta se tu zaista događa? Istina je da među američkim istoričarima ima malo samoproklamovanih konzervativaca – ali tako je i u egzaktnim, „prirodnim naukama“ poput fizike i biologije.
Zašto ima tako malo konzervativnih naučnika? Možda zato što akademska karijera više privlači liberale nego konzervativce. (Nema mnogo liberala u policiji ili, suprotno Trumpovom uverenju, u FBI-u.) Pored toga, naučnici nerado sebe nazivaju konzervativcima jer u modernoj Americi biti konzervativan znači svrstati se u grupu koja poriče klimatske promene i teoriju evolucije. Možda to važi i za istoričare.
Tu treba primetiti da su tvrdnje konzervativaca da brane slobodu govora i otvoreni razgovor neiskrene. Konzervativci ne žele da se ideje procenjuju na osnovu odgovarajućih kriterijuma, nezavisno od politike; oni žele da idejama koje njima odgovaraju bude posvećeno (bar) jednako vreme kao i liberalnima, bez obzira na njihovu intelektualnu vrednost.
Konzervativne grupe su uključene u sistematske pokušaje da se visokom obrazovanju nametnu politički kriterijumi. Znamo, na primer, da su braća Koch davala donacije da bi kontrolisala zapošljavanje na bar dva univerziteta.
Šta to znači za nas ostale? Pre svega sledeće: ako je vaš posao da informišete ljude, u okviru obrazovnog sistema ili novinarstva, nemojte dozvoliti desničarima da vas, kako kaže Ferguson, „samelju“.
Ovih dana su univerziteti i medijske kuće pod stalnim pritiskom da budu popustljivi prema Trumpu i da poštuju desničarske stavove. Ljudi koji to zahtevaju tvrde da se zalažu za jednake uslove za sve. Važno je da ispravno razumemo ovaj argument. On ne podrazumeva poštenje, već samo sticanje moći.
6yka
