Na pedesetogodišnjicu slavnog rock-festivala Woodstock razgovaramo s Petrom Pecom Popovićem (70), muzičkim kritičarom iz Beograda, nekadašnjim glavnim urednikom magazina ‘Džuboks’ i ‘Rock’, suradnikom Radija 101 i drugih radiostanica, autorom zapaženih knjiga o tradiciji i kulturi svjetske i domaće muzičke scene od 1960-ih do danas.
Kako izgledaju današnji odjeci antologijskog festivala održanog na Woodstocku u kolovozu 1969. godine?
Obeležavanje pedesetogodišnjice Woodstocka izazvalo je jako veliku globalnu pažnju i to je za mene iznenađujuće. Pripadam generaciji čije su uspomene uspešno izbrisane. Svako ko je kasnije izašao na društvenu, kulturnu ili muzičku scenu radio je upravo na tome da bi tu prošlost zaboravio. Zato je neobično da je veća pažnja ove godine posvećena Woodstocku nego pedesetogodišnjici spuštanja čoveka na Mesec pa se pokazalo da je ‘veći korak za čovečanstvo’ bio Woodstock nego taj let Apolla 11. Zašto? Zato što je tada čitava jedna generacija izašla na javnu scenu i došla na Woodstock da se buni protiv rata u Vijetnamu, protiv rasne i spolne segregacije; došli su borci za ljudska prava, ekološki aktivisti i anarhisti – nosioci raznih ideja tada su bili zajedno. Festival na Woodstocku, na kome je bilo 500 hiljada ljudi, imao je više posetilaca nego što je Amerika tada imala vojnika u Vijetnamu.
U čemu je civilizacijski značaj Woodstocka?
Ispostavilo se da ogroman broj različitih ljudi u tim okolnostima može da živi tolerantno. Ne zaboravite da na Woodstocku u ta četiri dana nije bilo niti jednog jedinog incidenta, što je jedinstveno u novijoj istoriji kada je na okupu tako velik broj ljudi. E to je model koji je jedna generacija predstavila svetu. Tog modela su pokušali da se pridržavaju u budućnosti; neki su tim principima ostali verni, a neki su ih izdali. Važno je da su tada bile afirmisane neke vrlo stare, ako hoćete biblijske vrednosti, koje do tada nisu bile predstavljene svetu u ime te nove generacije. Taj novi izraz nije bio doživljavan tek kao jedan muzički pravac nego kao potpuno nova estetika i drugačiji pogled na svet. Muzičari kao Bob Dylan, Leonard Cohen, Pete Townshend iz grupe The Who i mnogi drugi stvarali su muziku koja je ličila na život koji smo živeli. Woodstock je bio kulminacija izraza te generacije.
Džoni u Beogradu
Nova generacija 1950-ih i 1960-ih otkrila je također happening kao umjetnički događaj u kojem svi sudjeluju i osjećaju se dobro…
Mi smo verovali u ‘Like a Rolling Stone’ i ‘Blowin’ in the Wind’, verovali smo u te pesme i vadili iz njih poruke za nas. To su bile marseljeze moje generacije
Rokenrol zaista jeste najveća kulturna tekovina 20. veka. U knjizi ‘Mixed Media’ Bore Ćosića iz 1970. godine, u kojoj govori o umetničkim praksama avangardnih pokreta 1960-ih, on kaže da je rok-festival ‘kutijica čuda u kojoj se dešavaju stvari koje nisu predviđene po scenariju’ i da je to ‘nukleus besklasne države’ u kojoj su svi ravnopravni i ujedinjeni utopijskom idejom slobode. Amerika je imala svoje happeninge koje su organizovali bitnici pod nazivom ‘Be-In’; jedan od poznatijih happeninga održan je u februaru 1967. u parku Golden Gate u San Franciscu, gde je svirao Santana, nastupili su Ferlinghetti i Ginsberg i ti veliki muzičari i pesnici pevali su i govorili ljudima potpuno besplatno. Današnja generacija želi da preispita ideale Woodstocka, njegove posledice, ali i greške i propuštene šanse koje je kasnije pravila generacija koja je bila bliska Woodstocku.
Kada govorite o propuštenim šansama, na što mislite?
Ljudi koji su organizovali Woodstock to su radili radi neke ideje, a generacije nakon njih danas organizuju koncerte radi para. Dovesti ukupno 32 muzička benda i individualna autora, kao što je to bilo na Woodstocku, danas je nemoguće jer nema tog novca za te današnje bendove da bi se tako nešto izvelo. Svaki taj bend danas ima svoje agente, PR službe i menadžere, čije su vlasništvo i posed. Danas imate kompaniju Live Nation koja ima ekskluzivno pravo da organizuje koncerte za 3700 svirača i pevača i koja zato može da ucenjuje i koja ima preko sto svojih festivala u svetu. Svakih 38 minuta negde u svetu počinje jedan njihov koncert. Što se tiče političara, imate onu čuvenu fotografiju Hillary i Billa Clintona u hipi izdanju na rok-festivalu u Kaliforniji krajem 1960-ih. Ne postoji danas u svetu neki lider koji nije bio barem malo opečen tom muzikom ili koji nije voleo nekoga iz te generacije koja se pojavila na Woodstocku. Oni su samo zbog svojih političkih interesa prestali da slede duh tolerancije i šireg pogleda na svet koji je negovala generacija iz 1960-ih.
Tko je junak vašeg doba iz 1960-ih?
To je bio Bob Dylan. Najcitiraniji čovek u 20. veku je Shakespeare, a odmah iza njega je Dylan. Ono što je radio Leonard Cohen je mnogo važno, ono što je radio Arsen Dedić na našem jeziku je takođe jako važno, ali Cohen je u 33. godini snimio prvi album, a Dylan je već u 21. godini počeo da menja svet. Iza Dylanovih pesama demonstriralo je hiljade mladih. Kada je Martin Luther King 1963. godine u Washingtonu uzviknuo ‘I have a dream’, pored njega su stajali Bob Dylan i Joan Baez. U obrazloženju Nobelove nagrade Dylanu ne piše da mu se ona dodeljuje za roman, priču ili pesmu, nego za ‘uticaj koji je na društvo izvršio rečima’. Mi smo verovali u ‘Like a Rolling Stone’ i ‘Blowin’ in the Wind’, mi smo verovali u te pesme i vadili iz njih poruke za nas. To su bili principi kojih bismo trebali da se držimo. To su bile marseljeze moje generacije.
Spominjali ste biblijske vrijednosti koje je promovirala generacija iz 1960-ih?
Te vrednosti su svakako razumevanje različitosti, ljubav i poštovanje. U podnaslovu festivala Woodstock stajalo je ‘Tri dana ljubavi’, a ne tri dana greha. Zar nije najveća poruka svih svetih knjiga da volimo bližnjeg svog bez obzira na koji ga način doživeli ili razumeli? A to se dogodilo na Woodstocku. Osim toga, nije za džabe jedna od velikih studija o Dylanu nosila naslov ‘Sedam smrtnih grehova’ zato što je on u svojoj poeziji opevao svih sedam smrtnih grehova na način da to bude poruka protiv gramzivosti i svega onoga protiv čega je bila njegova generacija. Dve trećine onih koji su nastupili na Woodstocku danas nije među živima, ta scena je bila izrešetana smrtima, ali oni koji su nastavili dalje, kao Leonard Cohen na primer, njihova dela su proglašena promotorima tih ljudskih, umetničkih i civilizacijskih vrednosti. Joan Baez je svoj poslednji koncert održala pre par nedjelja u Madridu i tamo je pevala pesmu ‘We Shall Overcome’ (‘Mi ćemo pobediti’), istu onu koju je pevala i 1963. u maršu sa Martinom Lutherom Kingom. Pesma ‘This Land is Your Land’ (‘Ova zemlja je tvoja zemlja’) Woodyja Guthrieja je i danas važnija od američke himne. Njena poruka nije da marširamo sa puškama ili da smo dobili sve ratove, nego da je ovo zemlja za sve nas…
Kada spominjete marševe s puškama i vojne pobjede, kako je izgledala beogradska rock-scena u ratovima 1990-ih?
Znate, meni je pokojni Danilo Kiš jednom prilikom rekao: ‘Kada zagrme topovi, onda se gitare sklanjaju u orman.’ Srećom, kada je počelo Miloševićevo ‘događanje naroda’ i kada je počeo veliki raspad, nisu svi bili spremni da se odreknu prostora u kome su funkcionisali sličan jezik i jedna emocija. Mi smo tu istu emociju prepoznavali i u rokenrolu. Okolnosti tog antiratnog delovanja bile su sužene, jer ne zaboravite da su 1991. kroz Beograd išli tenkovi prema Vukovaru. Ljudi danas ne znaju kako je to delovanje izgledalo pod sankcijama ili za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine. Meni je tužno kada čitam šta neki moji poznanici pišu o Beogradu iz tog vremena. Ili šta pišu o dolasku Džonija Štulića u Beograd 1991. i 1995. godine. Pa nije on došao da podrži Miloševića, jer niko normalan to ne bi mogao, kao što ne bi mogao da podrži bilo kojeg huškača rata; Džoni je 1991. došao da podrži mir, a 1995. je došao u trenutku potpisivanja Daytonskog sporazuma. On je prevodio Homera i Tukidida da balkanske narode upozori na to kakvo je rat zlo i da je to zlo na Balkanu stanovalo uvek na istoj adresi. Ljudi su zaboravili da je u Beogradu bilo jako puno akcija neslaganja i da su ljudi koji su se suprotstavljali ratu bili proglašavani izdajicama.
Kada je počeo rat u Bosni, u našoj kući su bile izbeglice, jedan Hrvat, jedan Srbin, dvoje muslimana i jedna žena koja se na popisu stanovništva izjasnila da je poreklom sa Islanda. O kojem patriotizmu ili izdajstvu ja treba da se izjašnjavam?
Junak našeg doba
Mislim da je jednom prilikom Camus rekao kako će vrijeme pokazati da su najgori nacionalni izdajnici zapravo bili veliki patrioti.
Nisu svuda bile iste okolnosti, ali mi smo u Beogradu početkom 1990-ih imali antiratne proteste i bend Rimtutituki koji je bio sastavljen od članova grupa Ekatarina Velika, Električni orgazam i Partibrejkers, koji su pevali ‘Mir, brate, mir’ i protestovali protiv mobilizacije. Rambo Amadeus je tada na bini Sava centra rekao da neće više da peva dok se bombarduju Vukovar i Dubrovnik i zbog toga je bio kažnjen. Glumac Ljuba Tadić je učestvovao na našem koncertu ‘Ne računajte na nas’ koji smo održali šest dana nakon što je 1992. počeo rat u Sarajevu. Na tom koncertu su sudelovali i novinar Stojan Cerović, glumci Haris Burina i Rade Šerbedžija i mnogi muzičari. Na Trgu republike je bilo 30 hiljada ljudi, Radio-televizija Srbije nije pustila niti jednu sekundu sa tog koncerta, a ja sam pored bine popio suzavac. Ko me je gađao? Ovi što su danas na vlasti.
Mnogi iz te beogradske antiratne generacije više nisu među živima, a mnogi su se raspršili po svijetu…
Kada su počeli ovi ratovi, mnogo članova moje familije je otišlo u inostranstvo, kao što danas svakog sata iz Srbije ode šestero ljudi. Ja sam ostao jer nisam želeo da se odreknem kuće u kojoj sam rođen, ni jezika koji govorim, ni svih svojih prijateljstava. Moja porodica je prošla kroz toplog zeca novije istorije: dva moja rođaka su ubijena u ‘Oluji’ i ja sam išao u Zagreb da identifikujem njihove posmrtne ostatke. Kada je počeo rat u Bosni, u našoj kući su bile izbeglice, jedan Hrvat, jedan Srbin, dvoje muslimana i jedna žena koja se na popisu stanovništva izjasnila da je poreklom sa Islanda. O kojem patriotizmu ili izdajstvu ja treba da se izjašnjavam? To je istorija izbliza i to nas je očeličilo i ubedilo da te vrednosti razumevanja ljubavi i neodricanja od prijateljstava moramo da čuvamo kroz sva iskušenja. Naša kapija je uvek bila otvorena za sve one koji su na bilo koji način ugroženi, kojima je bilo potrebno sklonište, parče hleba ili trenutak razumevanja. Mi znamo cenu toga. Sa time se ne hvalim, ali to spominjem kao naše iskustvo 20. veka.
Jesu li turbulentna iskustva u posljednjih tridesetak godina išta promijenila u vašim pogledima na stvarnost?
Kao mlad čovek verovao sam da svojim radom, od radnih akcija do osnivanja radiostanica, doprinosim nekom zajedničkom dobru i ponosan sam na to, kao što su junaci sa Woodstocka 1969. ili ostrva Wight iz 1970. verovali da su oni nakon toga bolji ljudi i da tu dobrotu moraju da šire u svojoj sredini. Kada smo pravili koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme u Beogradu 1977., verovao sam da radim nešto dobro. Na koncertu je bilo između 70 i sto hiljada ljudi. Jutro nakon koncerta išao sam sa ljudima iz komunalnog preduzeća Gradsko zelenilo na procenu štete. Bilo je uništeno četiri metra žive ograde i dve mladice. A ovi danas u Beogradu kada na demonstracijama brane Kosovo, opljačkaju celu Knez Mihajlovu ulicu. Mi na Hajdučkoj česmi nismo ništa ukrali, mi smo pevali o zajedništvu. Ono što danas ne razumem i nikada neću da razumem jeste kako smo toliko nerazumni da nam još jedanput historija napravi to što je napravila. Kako smo toliko glupi, ne samo moj narod nego i svi drugi, da toliko stradamo? Zašto Balkan mora stalno da bude zemlja krvi i meda?
Na kraju, ako je Bob Dylan za vas bio junak 1960-ih, tko je junak našeg doba?
Nosioci nade u svakom slučaju ne mogu da budu oni koji su nas huškali onda i danas na sve najgore i koji zaluđuju ljude lažnim vestima. Subjektivno, mislim da je naslednik tih vrednosti iz 1960-ih danas Bruce Springsteen jer on peva u ime običnog čoveka iz naroda i govori o njegovoj sudbini na veoma izuzetan način i u svojoj 70. godini. Ali ako me pitate kako ja zamišljam junaka našeg doba, onda je to svakako čovek koji je u stanju da istrpi sve što treba da trpi, ali je spreman da veruje da nije sve izgubljeno. To je čovek koji hoće da kaže svojoj deci kroz svoj primer da vredi živeti, da vredi voleti i razumeti drugačije ljude. Taj čovek zna da sa onim što zaradi neće kupiti jahtu, ali veruje da svojim naporom i žrtvom može svojoj deci omogućiti da budu bolji ljudi.
portalnovosti
