Od osnivanja američkih Federalnih rezervi (Fed) pre više od jednog veka, svaki veliki kolaps finansijskog tržišta bio je namerno izazvan političkim motivima centralne banke. Situacija ni danas nije drugačija, pošto je jasno da Fed koristi svoje kamatno oružje kako bi razbio ono što predstavlja najveći spekulativno-finansijski mehur u istoriji čovečanstva, i to mehur koji su same Federalne rezerve stvorile. Svetski razorni događaji uvek počinju negde na periferiji, kao u slučajevima austrijskog Kreditanštalta iz 1931. godine ili propasti Liman bradersa septembra 2008. godine. Odluka Feda od 15. juna da uvede najveći pojedinačni skok kamatnih stopa za poslednjih 30 godina (u trenutku kada se finansijska tržišta već urušavaju) garantuje globalnu depresiju, pa i gore od toga.
Obim „jeftinog kreditnog“ mehura koji su Fed, Evropska centralna bnka (ECB) i Banka Japana stvorili kupovinom obveznica, te držanjem nultih ili čak negativnih kamatnih stopa bez presedana već 14 godina, je nezamisliv. Finansijski mediji ovo zataškavaju svakodnevnim izveštavanjem o besmislicama, dok se svetska ekonomija priprema za tzv. „stagflaciju“ ili recesiju. Ono što sledi u mesecima pred nama, osim ukoliko ne dođe do neke dramatične promene politike, biće najgora ekonomska depresija u istoriji čovečanstva. Hvala vam globalizacijo i Davose.
Kako je sve počelo
Politički pritisci iza globalizacije i pravljenja Svetske trgovinske organizacije (STO) iz trgovinskih pravila Breton Vudsa i Marakeškog sporazuma od 1994. godine, omogućili su da se napredna industrijska proizvodnja sa Zapada, a naročito SAD, preseli preko mora, odnosno „autsorsuje“ (engl. „outsource“ – označava premeštanje proizvodnje ili poslovnih aktivnosti iz matične zemlje u neku drugu zemlju, uglavnom sa nižim poreskim, proizvodnim i personalnim izdacima, prim.prev.) kako bi se proizvodnja stvorila u državama ekstremno niskih prihoda. Nijedna država nije pružala više pogodnosti krajem 1990-ih nego Kina. Kina se pridružila STO 2001. godine, i od tada je upliv kapitala sa Zapada u kinesku proizvodnju zapanjujući. Isto važi i za gomilanje dolarskog duga Kine. Sada ta svetska finansijska struktura, bazirana na rekordnim dugovima, počinje da se raspada.
Kada je Vašington namerno dopustio finansijski kolaps Liman bradersa septembra 2008. godine, kinesko rukovodstvo odgovorilo je panično i omogućilo kredite bez presedana lokalnim vladama koji su umumpani u izgradnju infrastrukture. Nešto od toga bilo je delimično korisno, poput mreže brzih pruga. Nešto od toga bilo je totalno traćenje para, poput izgradnje praznih „gradova duhova“. Za ostatak sveta, istorijski rekordna potražnja Kine za resursima poput čelika, uglja, nafte, bakra i sličnih bila je dobrodošla. Time su ublaženi strahovi od globalne recesije. No, potezi američkih Federalnih rezervi i ECB nakon 2008. godine, kao i njihovih korespondirajućih vlada, nisu ničim doprineli rešavanju problema sistemskih finansijskih zloupotreba od strane vodećih svetskih privatnih banaka sa Volstrita, iz Evrope i Hong Konga.
Niksonova odluka iz avgusta 1971. godine da svetsku rezervnu valutu – dolar – odvoji od zlata, otvorila je kapije globalnih novčanih tokova. Sve permisivniji zakoni koji su favorizovali nekontrolisane finansijske spekulacije u SAD i inostranstvu usvajani su na svakom ćošku, počev od Klintonovog ukidanja Glas-Stigola (misli se na istoimeni zakon iz 1931. kojim je komercijalno bankarstvo bilo odvojeno od investicionog bankarstva, prim. prev.) na zahtev Volstrita novembra 1999. godine. To je omogućilo stvaranje megabanaka koje su toliko ogromne da ih je vlada označila „prevelikim da bi propale“. Bila je to prevara u koju je društvo poverovalo, spasavajući ih stotinama milijardi dolara novca poreskih obveznika.
Od krize iz 2008. godine, Fed i druge velike svetske centralne banke stvorile su kredit bez presedana, tzv. „helikopterski novac“, kako bi spasavale velike finansijske institucije. Zdravlje realne ekonomije nije bilo cilj. U slučaju Feda, Banke Japana, ECB i Banke Engleske, za proteklih 14 godina u bankarski sistem je upumpano ukupno 25 biliona dolara preko kupovine obveznica kroz „kvantitativna olakšanja“, kao i sumnjivih aktiva poput hipotekarnih hartija od vrednosti.
Kvantitativno ludilo
Ovde su stvari počele da postaju zaista loše. Najveće banke Volstrita, kao što su Džej Pi Morgan-Čejz, Vels Fargo, Sitigrup ili londonske HSBC i Barklej, pozajmile su milijarde svojim vodećim korporativnim klijentima. Pozajmljivači su zauzvrat iskoristili novostečenu likvidnost, i to ne kako bi investirali u nove tehnologije za proizvodnju ili rudarstvo, nego kako bi naduvali vrednost akcija svojih kompanija. To je tzv. „otkup akcija“ (eng. „stock buy-backs“), inače poznat i kao „maksimizovanje vrednosti vlasnika deonica“.
Blek rok, Fideliti, banke i drugi investitori obožavali su ovaj besplatni provod. Od početka Fedovih olakšanja 2008, do jula 2020, nekih pet biliona dolara investirano je u takve otkupe akcija, što je napravilo najveću koncentraciju tržišta akcija u istoriji. U tom procesu došlo je do finansijalizacije svega. Korporacije su isplatile 3,8 biliona dolara na ime dividendi u periodu od 2010. do 2019. godine. Kompanije poput Tesle, koje nikada nisu napravile profit, postale su vrednije od Forda i Dženeral motorsa zajedno. Kriptovalute poput bitkoina dostigle su ukupnu tržišnu vrednost od preko bilion dolara do kraja 2021. godine. Kako je Fedov novac slobodno tekao, banke i investicioni fondovi uletali su u investicije visokog rizika i visokog profita, poput obveznica najnižeg kreditnog rejtinga (smeće kategorije) ili mesta koja su tek dospevala na kartu dužničkih tržišta, poput Turske, Indonezije i – o da – Kine.
Era kvantitativnih olakšanja i nultih kamatnih stopa Feda, koja je nastupila nakon 2008. godine, dovela je do apsurdne ekspanzije američkog državnog duga. Od januara 2020. godine, Fed, Banka Engleske, Evropska centralna banka i Banka Japana upumpale su devet biliona dolara u kredite sa gotovo nultim kamatnim stopama u svetski bankarski sistem. Od promene Fedove politike septembra 2019. godine, Vašingtonu je omogućeno da uveća javni dug za neverovatnih 10 biliona dolara za manje od tri godine. Onda je Fed ponovo tajno spasao Volstrit kupovinom 120 milijardi dolara obveznica američkog trezora i hipotekarnih hartija od vrednosti mesečno, stvarajući tako džinovski mehur obveznica.
Bezumna Bajdenova administracija počela je da deli bilione dolara tzv. stimulativnog novca kako bi se borila protiv nepotrebnih karantinskih zatvaranja ekonomije. Američki federalni dug skočio je sa upravljivih 35 odsto BDP-a 1980. godine na preko 129 odsto BDP-a danas. To su učinili mogućim Fedova kvantitativna olakšanja, kupovine biliona dolara američkog državnog i hipotekarnog duga i gotovo nepostojeće kamatne stope. Međutim sada je Fed počeo sve to da demontira, te da kvantitativnim zatezanjem i rastom kamatnih stopa povlači likvidnost iz ekonomije. Ne radi se o tome da je smotani Fed pogrešno procenio inflaciju; ovo je urađeno namerno.
Okidač kolapsa
Nažalost, Fed i ostali centralni bankari lažu. Podizanje kamatnih stopa nema za cilj da izleči inflaciju, nego da nametne globalni reset kontrole svetske imovine i bogatstva, bilo da se radi o nekretninama, farmama, sirovinama, industriji ili čak vodi. Fed dobro zna da inflacija tek počinje da čereči svetsku ekonomiju. Ono što je unikatno je da sada širom industrijskog sveta diktat zelene energije po prvi put uzrokuje inflatornu krizu, što Vašington, Brisel i Berlin namerno ignorišu.
Svetske nestašice đubriva, rastuće cene prirodnog gasa i gubici u snabdevanju žitom usled globalnih suša, astronomskih cena đubriva i goriva, te rata u Ukrajini, garantuju da ćemo, makar tokom ove žetve u septembru i oktobru imati i dodatnu eksploziju cena hrane i goriva. A ove nestašice su rezultat smišljenih politika.
Štaviše, daleko gora inflacija je izvesna, usled patološkog insistiranja vodećih svetskih industrijskih ekonomija predvođenih Bajdenovom administracijom, na anti-ugljovodoničnoj agendi. Tu agendu ilustruje zapanjujuća budalaština američkog ministra energetike koja glasi: „kupujte električne automobile“ kao rešenje za eksploziju cena benzina.
Slično tome, Evropska unija je odlučila da postepeno izbaci iz upotrebe rusku naftu i gas, iako nema realističnu zamenu za njih, a njena vodeća ekonomija – Nemačka – gasi svoj poslednji nuklearni reaktor i zatvara sve više elektrana na ugalj. Nemačka i druge ekonomije EU će za posledicu imati restrikcije struje ove zime, a cene prirodnog gasa nastaviće da skaču. U drugoj nedelji juna, u Nemačkoj su cene gasa skočile za još 60 odsto. I nemačka vlada koju kontrolišu zeleni i zelena agenda „Spremni za 55“ (eng. „Fit for 55“, je naziv politike EU koja ima za cilj da do 2030. godine smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte za 55 odsto, prim. prev.) koju nameće Komisija EU, nastavljaju da forsiraju nepouzdanu i skupu solarnu energiju i energiju vetra nauštrb daleko jeftinijih i pouzdanijih ugljo-vodonika, što garantuje inflaciju bez presedana izazvanu cenama energenata.
FED je povukao kočnicu
Sa Fedovim rastom kamatnih stopa za 0.75 odsto – što je najveće jednokratko povećanje u prethodnih skoro 30 godina – i obećanjima o dodatnim uvećanjima u budućnosti, američka centralna banka je zagarantovala kolaps ne samo američkog dužničkog mehura, nego i dobrog dela svetskog duga od 303 biliona dolara akumuliranog nakon 2008. godine. Podizanje kamatnih stopa nakon 15 godina znači pad vrednosti obveznica. Obveznice, a ne akcije, su srce svetskog finansijskog sistema.
Američke hipotekarne stope duplirale su se za samo pet meseci na preko šest odsto, a prodaja nekretnina već je bila u padu i pre ovog poslednjeg poskupljenja. Američke korporacije rekordno su se zadužile zahvaljujući godinama ultra niskih kamatnih stopa. Nekih 70 odsto tog duga jedva da je klasifikovano malo iznad „smeće“ statusa. Taj korporativni nefinansijski dug ukupno je iznosio devet biliona dolara 2006. godine. Danas premašuje 18 biliona dolara. E sad, veliki deo marginalnih kompanija neće biti u stanju da pokrije stare dugove novim, pa će u narednim mesecima uslediti talas bankrota. Kozmetički gigant Revlon upravo je objavio bankrot.
Visoko spekulativno neregulisano kripto tržište predvođeno bitkoinom raspada se jer investitori shvataju da na njemu nema mera finansijskog spasavanja. Prošlog novembra, vrednost kripto sveta procenjivana je na oko tri biliona dolara. Danas iznosi manje od polovine toga, a uslediće dalji pad. Još i pre poslednjeg Fedovog podizanja kamatnih stopa, vrednost akcija američkih mega banaka opala je za nekih 300 milijardi dolara. A kako je sada zagarantovano da će tržište akcija biti u režimu panične prodaje zbog sve većeg svetskog ekonomskog kolapsa, te banke su osuđene na novu ozbiljnu bankarsku krizu u dolazećim mesecima.
Kako je američki ekonomista Dag Noland nedavno primetio: „Danas postoji masivna ‘periferija’ puna trećerazrenih krš obveznica, pozajmica, kupi sada-plati kasnije aranžmana, automobilskih kredita, pozajmica preko kreditnih kartica, nekretnina, hartija od vrednosti za solarnu energiju, franšiznih pozajmica, privatnih kredita, kripto kredita, DeFi-ja (misli se na decentralizovane finansije, odnosno režim upotrebe finansijskih instrumenata bez oslanjanja na posrednike kao što su brokerske kuće, berze, banke, i tome sl, i to primenom digitalnih ugovora na blokčejnu, prim. prev), itd. Džinovska infrastruktura evoluirala je iz ovog dugog ciklusa kako bi podstakla potrošnju desetina miliona ljudi, istovremeno finansirajući hiljade neekonomičnih preduzeća. ‘Periferija’ je postala deo sistema kao nikada pre. I sada počinje da se urušava“.
Federalna vlada će sada uvideti da je kamatni trošak držanja rekordnog federalnog duga od 30 biliona dolara daleko skuplji. Za razliku od Velike depresije iz 1930-ih, kada federalni dug gotovo da nije ni postojao, danas se vlada, naročito od Bajdenovih budžetskih mera, nalazi na granici svojih mogućnosti. Sjedinjene Države postaju ekonomija trećeg sveta. Ako Fed više ne bude kupovao bilione dolara američkog državnog duga, ko će to činiti? Kina? Japan? Teško.
Demontiranje mehura
Kako Fed sada uvodi kvantitativno zatezanje, povlačeći desetine milijardi dolara u obliku obveznica i drugih efektiva na mesečnom nivou, i podižući ključne kamatne stope, finansijska tržišta počinju da gube vrednost. Ovo će verovatno biti nestabilan proces, jer će ključni igrači poput Blek Roka i Fidelitija nastojati da kontrolišu ovaj raspad za svoje ciljeve. Ali smer je jasan.
Do kraja prošle godine, investitori su pozajmili gotovo bilion dolara marginalnog duga (eng. „marginal debt“, označava novac koji investitori pozajmljuju od brokera radi kupovine hartija od vrednosti, prim. prev.) kako bi kupili akcije. To se dešavalo na rastućem tržištu. Sada su suprotne okolnosti, a marginalni pozajmljivači primorani su da daju veći kolateral ili prodaju svoje akcije kako bi izbegli insolventnost. To hrani plamen budućeg kolapsa. Sa istovremenim raspadom tržišta akcija i obveznica, u dolazećim mesecima nestaće privatna ušteđevina i penzije desetina miliona Amerikanaca koji su u programima poput 401-k. Automobilske pozajmice preko kreditnih kartica i ostali potrošački dugovi u SAD dostigli su tokom prošle decenije rekordnih 4,3 biliona dolara na kraju 2021. godine. Kamatne stope na te dugove, a naročito one napravljene putem kreditnih kartica, skočiće sada još više sa već visokih 16 odsto. Broj insolventnih u tim kreditnim pozajmicama dobiće astronomske razmere.
Izvan SAD, s obzirom da Švajcarska nacionalna banka, Banka Engleske, pa čak i ECB moraju da prate Fedovo podizanje kamatnih stopa, videćemo globalno gomilanje insolventnosti i bankrote, i to usred divljajuće inflacije koju kamatne stope centralnih banaka neće moći da stave pod kontrolu. Oko 27 odsto svetskog nefinansijskog korporativnog duga drže kineske kompanije, a vrednost toga procenjuje se na oko 23 biliona dolara. Još 32 biliona dolara korporativnog duga drže američke i evropske kompanije. Sada je Kina usred svoje najgore ekonomske krize za poslednjih 30 godina i pokazuje malo simptoma oporavka. Budući da će se SAD – kao najveća mušterija Kine – naći u ekonomskoj depresiji, kineska kriza može samo da se pogorša. To neće biti dobro za svetsku ekonomiju.
Italija, sa nacionalnim dugom od 3,2 biliona dolara ima odnos duga prema BDP-u od 150 odsto. Samo su negativne kamatne stope ECB sprečavale da to eksplodira u novu bankarsku krizu. Sada je ta eksplozija sigurna, uprkos umirujućim rečima Lagardove i ECB. Japan, sa stopom duga od 260 odsto, u najgorem je položaju od svih industrijskih zemalja i nalazi se u klopci nultih kamatnih stopa jer javni dug iznosi preko 7,5 biliona dolara. Jen ozbiljno pada i destabilizuje čitavu Aziju.
Srž svetskog finansijskog sistema, uprkos popularnim uverenjima, nisu tržišta akcija. To su tržišta obveznica – vladine, korporativne i agencijske obveznice. Ovo tržište obveznica gubi vrednost jer su inflacija i kamatne stope nabujali od 2021. godine, kako u SAD, tako i u EU. Globalno, ovo ugrožava nekih 250 biliona dolara vrednu efektivu, što je suma koja se topi sa svakim Fedovim povećanjem kamatnih stopa. Poslednji put smo imali tako ogroman preokret vrednosti obveznica pre 40 godina, u eri Pola Vokera, kada su kamatne stope od 20 odsto korišćene da se „potisne inflacija“.
Kako cene obveznica budu padale, vrednost kapitala banaka takođe će padati. Najizloženije takvom gubitku vrednosti u EU su vodeće francuske banke, zajedno sa Dojče bankom, kao i japanske banke. Smatra se da su američke banke poput Džej Pi Morgan-Čejza za nijansu manje ugrožene u uslovima velikog kraha obveznica. Dobar deo njihovog rizika prikriven je vanbilansnim derivatima i sličnim metodama. Međutim, za razliku od 2008. godine, danas centralne banke ne mogu da ponove još jednu deceniju nultih kamatnih stopa i kvantitativnih olakšanja. Ovog puta, kako su istakli insajderi poput bivšeg direktora Banke Engleske Marka Karnija, koji je to učinio još pre tri godine, kriza će biti iskorišćena da se svet natera da prihvati novu digitalnu valutu centralnih banaka. Biće to svet u kojem se sav novac centralno izdaje i kontroliše. To je ono što tipovi iz Davosa imaju na umu kada govore o „velikom resetu“. Neće biti dobro. Planirani svetski finansijski cunami upravo je počeo.
F. Vilijam Engdal je konsultant za strateške rizike i predavač, diplomirani je politikolog Prinston univerziteta i autor je bestselera o nafti i geopolitici.
