Po svim standardnim indikatorima koji mere dostignuća prema stepenu ostvarenja predviđenih ciljeva, rat koji Rusija vodi protiv Ukrajine je neuspešan. Ukrajina je militarizovanija nego ikada. Trenutno je verovatno jedna od najmilitarizovanijih zemalja na svetu. Bezbednost Rusije se značajno pogoršala: ne samo da se Nato nije vratio na položaje iz 1997, već je napredovao i dodatno se konsolidovao. Zapad je jači nego pre ovoga rata. Da li to znači da je Putinov plan propao?
Možda da, a možda i ne. Jer pravi ciljevi njegove „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini možda nisu oni koji su saopšteni, već neki sasvim drugi.
Suverenitet ili visoki prihodi
Da bih ispitao kakvi bi to ciljevi mogli da budu, vratiću se na svoj rad koji je oktobra 1996. objavljen kao radni dokument Svetske banke, a kasnije u uređenom izdanju (dostupnom ovde), koji sam nedavno rezimirao na Tviteru. Rad je prilično složen jer se bavi ekonomskim i političkim silama zbog kojih zemlje stvaraju saveze i konglomerate ili se opredeljuju za secesiju, ali je njegov osnovni model jednostavan. Zemlje (i njihovi lideri) teže u pravcu dva dobra: suverenitetu i bogatstvu. Suverenitet znači slobodu za donošenje političkih i ekonomskih odluka, što manje ograničenih interesima drugih zemalja; bogatstvo znači visok nivo prihoda (visok BDP po glavi stanovnika). Problem je u tome što su ta dva cilja u uzajamnoj vezi ravnoteže. Zemlje mogu postati bogate samo ako postanu manje suverene, odnosno više globalno integrisane. Biti bogat zahteva trgovinu, razvijanje tehnologije zajedno sa drugima, slanje ljudi u inostranstvo da nauče nove veštine, konsultacije sa strancima, pa čak i njihovo zapošljavanje. Sve to podrazumeva mnogo veću međuzavisnost privreda i poštovanje međunarodnih normi i pravila u pogledu trgovine, prava intelektualne svojine, unutrašnje ekonomske politike, konvertibilnosti valuta i slično.
Uzmimo dva ekstremna primera: Severnu Koreju i Belgiju. Severna Koreja je praktično nesputana u ekonomskom i političkom odlučivanju: može da pravi nuklearne bombe jer nije potpisnica nikakvih sporazuma, može po volji da nameće carine ili zabrani uvoz robe, može da štampa koliko god hoće novca jer se njena valuta ne može zameniti ni za jednu drugu itd. Ali upravo je iz svih tih razloga Severna Koreja vrlo siromašna. Na drugom kraju spektra je Belgija, koja nema sopstvenu valutu, čija je fiskalna politika omeđena pravilima EU (Sporazum iz Mastrihta), a trgovinu joj određuju EU i STO (Pol Krugman, koga sam citirao u radu iz 1996, kaže: „Evropski sporazum iz 1992. nije toliko trgovinski koliko sporazum o koordinaciji politika koje su se istorijski smatrale unutrašnjima.“) EU odlučuje o njenoj spoljnoj politici, a Nato o vojnom angažmanu. Belgija praktično nema autonomiju ili suverenitet unutrašnje politike, ali je bogata zemlja.
Razne zemlje biraju različite odnose ravnoteže između suvereniteta i prihoda. Veličina je takođe važna: Sjedinjene Države će uživati veći suverenitet za dati nivo prihoda jer je reč o velikoj zemlji koja ima svetsku rezervnu valutu, glavni je akter u brojnim trgovinskim pregovorima, predvodi Nato itd. Ali SAD nisu imune na povratne uticaje svoje moći. Trampova odluka da pokrene trgovinski rat sa Kinom za SAD je značio širenje političkog prostora (uključujući i mogućnost nametanja novih carina), ali i verovatno smanjenje prihoda.
Ruski izolacionizam
Imajući na umu ovu ideju ravnoteže između dva poželjna cilja, vratimo se Putinu i njegovom krugu savetnika iz ministarstava sile. Pretpostavimo da su došli do sledećeg zaključka: pokušaji Rusije da se vesternizuje propadaju još od Petra Velikog. Ona nije uspela da sustigne zapad do 1917, a doktrina ekstremne vesternizacije dovela je do smanjenja njene teritorije i nezavisnosti Finske, Poljske itd, kao i do proglašenja jednakosti svih nacija i principa samoopredeljenja u SSSR-u, što je na kraju dovelo do raspada te zemlje 1992. Zatim je usvojila liberalizam, takođe uvezen sa zapada, čiji su rezultati bili dramatično osiromašenje stanovništva, rast smrtnosti i samoubistva i zapanjujuće razmere krađe imovine koju su stvarali milioni građana. Tokom tog perioda Rusija je izgubila sposobnost da sama odlučuje o svojoj politici i slepo je sledila zapad. Otvorila je svoje vojne baze u Kirgistanu Americi, a ništa nije dobila zauzvrat. Pristala je na ograničeno širenje Natoa da bi joj proširenje stiglo do granica. Pridružila se raznim evropskim telima koja su je samo kritikovala. Privatizovala je svoju privredu na predlog zapadnih stručnjaka, ali je sav novac otišao u inostranstvo. Dakle, da bi Rusija povratila svoju ekonomsku i političku autonomiju ona mora odlučno raskinuti sa zapadom. Treba da postane nezavisna evroazijska sila čija će interakcija sa Evropom biti minimalna. Rusija mora krenuti u pravcu suprotnom od onoga koji je zacrtao Petar Veliki početkom 18. veka.
Zapad podiže gvozdenu zavesu
Takav rast suvereniteta uticao bi na smanjenje prihoda. Ali problem je u tome što stanovništvo Rusije ne bi pozdravilo takav raskid sa Evropom, a ni pad svojih prihoda. Zato ruska vlada ne može samoinicijativno da digne novu gvozdenu zavesu. Ali šta ako je podigne zapad kao kaznu Rusiji za nešto što bi se, sa ruske tačke gledišta, moglo smatrati opravdanom politikom? Tu nastupa Ukrajina. Rekonkvista je, u izvesnom smislu, uvek bila popularna u ruskoj javnosti. Ali zapad to ne vidi tako, već uvodi sankcije i gomila troškove na teret Rusije. Zapad će svojom voljom odseći Rusiju od Evrope. Napraviće novu, neprobojnu gvozdenu zavesu. Na taj način cilj odvajanja Rusije od zapada, koji po ovom scenariju priželjkuje rusko rukovodstvo, neće ostvariti Moskva već zapad. Ruski građani neće smatrati svoje vođe odgovornima za poništavanje vizije Petra Velikog. Naprotiv, zapad će biti taj koji je nespreman da prihvati Rusiju kao ravnopravnog partnera i Rusija zato neće imati drugo rešenje nego da postane evroazijska sila, suverena, neometana ugovorima i pravilima i oslobođena zapadnih ideologija marksizma i liberalizma.
Novi brest-litovski sporazum
Ali na duže staze ruski lideri mogu da strahuju od toga da će ruski narod, kada shvati da uz veći suverenitet idu nižu prihodi, pokušati da postigne neki dogovor sa zapadom. Kako to izbeći? Kako učiniti ovaj raskid trajnim? Jedini način je da troškovi povratka zapadu budu izuzetno visoki. Drugim rečima, kada vlade posle Putina počnu da šalju prve znake pomirenja, treba se postarati da račun koji će zapad podneti bude toliko visok da će ga veći deo ruskih elita i javnog mnjenja smesta odbaciti. Nalik brest-litovskom mirovnom sporazumu, ali ovoga puta bez Lenjina koji bi uložio svu svoju moć i autoritet za njegovo prihvatanje. Novi Brest-Litovsk bi mogao obuhvatiti ne samo povlačenje svih ruskih snaga, već i povratak Krima Ukrajini, kao i izručenje oficira odgovornih za ratne zločine, smanjenje ruske vojske, ograničenje vojnih manevara i možda kontrolu nad ruskim nuklearnim programom. Putinova vlada je motivisana da izaziva zapad da gomila zahteve od kojih će teško odustati. Samo brojni i ako je moguće nerazumni zahtevi garantuju da će ih svaka sledeća ruska vlada odbaciti i da će antizapadna politika koju favorizuju Putin i njegovo okruženje dugo opstati.
To ne znači da je aktuelna vlast ravnodušna prema ceni sankcija, ali znači da je spremna da prihvati njihovo pooštravanje sve dok je šteta po prihode od novih sankcija manja od dobitka u suverenitetu. U nekom trenutku, Rusija će odlučiti da je ravnoteža dva cilja otišla dovoljno daleko i tada će ući u pregovore. Ali prvo će se uveriti da je stekla dovoljno prostora da samostalno odlučuje o svojoj politici.
Iz ove perspektive ruskih ciljeva sledi da sankcije i raskid zapada i Moskve nisu samo cena koju plaća Rusija, već pre svega da zapad obavlja ono što aktuelno rukovodstvo u Kremlju veruje da je u fundamentalnom dugoročnom interesu Rusije: prekid svih veza sa zapadom da bi Rusija slobodno sledila sopstveni kurs.
