Priča o Peng Šuej otkriva prinudu održavanja imidža autoritarnih režima, nasuprot insistiranju na transparentnosti javne sfere u zapadnim zemljama. Nijedan od ovih pristupa ponaosob nije dovoljan za rešavanje krupnih svetskih problema.

Mediji su podrobno izveštavali o ovom događaju. Vodeća kineska teniserka Peng Šuej, objavila je 2. novembra podužu poruku na svom nalogu na kineskoj društvenoj mreži Weibo, u kojoj je bivšeg zamenika premijera i visoko rangiranog člana kineske komunističke partije Džanga Gaolija optužila za seksualni napad.

To je prvi put da je član viših ešalona komunističke partije javno optužen za seksualni delikt. Optužba je skrenula pažnju na pokret #MeToo u Kini, dok je teniserkin post uklonjen u roku od 20 minuta, a svaki pomen te teme cenzurisan na svim kineskim društvenim i tradicionalnim medijima. Peng je zatim nestala iz javnosti.

Dok je širom sveta rasla zabrinutost za njenu bezbednost, državni mediji su kao odgovor objavili neke neuverljive demantije i objašnjenja, što je samo produbilo misteriju. A onda je priča dobila novi zaplet. Džang je bio deo grupe suprotstavljene predsedniku Si Đipingu, pa se sad sugeriše da su čitav slučaj inscenirali Sijevi saveznici kako bi se otarasili protivnika – rečju, sve su nas namagarčili. Možda je prava misterija to što je teniserkina objava uklonjena tek posle 20 minuta, taman koliko je bilo potrebno da vest dospe do svetskih medija.

Ova tužna anegdota – gde su sve moje simpatije uz Peng – ne govori samo o represiji nad ženama u autoritarnom društvu. Ona otkriva i jednu čudnu osobinu komunističkih režima: opsesiju imidžom koji se mora održavati po svaku cenu.

Dok je Deng Sjaoping bio živ, mada se već bio povukao sa mesta generalnog sekretara komunističke partije, desilo se da je sklonjen jedan od viših pripadnika nomenklature. Kao zvaničan razlog čistke medijima je saopšteno da je službenik odao državnu tajnu tokom razgovora sa stranim reporterom. Htelo se pokazati da je Deng još uvek vrhovna vlast koja odlučuje o svemu. Ironija je u tome što je to bila opštepoznata stvar: svi su znali da je on i dalje glavni.

Logika nedodirivog imidža – mada svi znaju da je to samo privid – ekstremno je prisutna u Severnoj Koreji. S vremena na vreme do nas stignu iščašene vesti iz severnokorejskih medija o tome kako su ptice plakale kad je Kim Džong Il umro, ili kako njihov vođa ne vrši veliku nuždu.

Kad čujemo takve priče pomislimo da se ljudi tamo sigurno potajno smeju tim budalaštinama ili da su im mozgovi toliko isprani da stvarno veruju u njih.

Ali mnogo je uverljivija treća mogućnost – šta ako te priče propagira režim ne kao doslovne istine, već kao folklorne legende kojima se iskazuje poštovanje prema vrhovnom autoritetu (iako znamo da su izmišljene)?

Ovakvo robovanje imidžu naravno ima svoju cenu. Pre par godina, jedna mlada Severnokorejka koja je prodavala stvari na buvljaku – što se toleriše, ali nije baš po zakonu – stavila je novac u plastičnu kesu i zakopala ga u svojoj bašti.

Policija je to otkrila, žena je uhapšena i osuđena… za šta? Ne za delatnost na crnom tržištu, niti za nelegalne finansijske transakcije, već zbog nečeg sasvim drugog – plastična kesa je propuštala, pa su se novčanice natopile vlagom i propale. A na novčanicama je slika vođe, pa je žena osuđena za nepoštovanje autoriteta.

Režim imidža prvi put je ustanovljen za vreme Staljina. Staljinistički režim bi panično reagovao kad god bi se javila pretnja imidžu vođe. Mediji nisu smeli da izveštavaju ni o najmanjem neuspehu. U sovjetskim medijima nije bilo vesti o kriminalu, prostituciji, protestima građana ili radnika. Staljinizam je karakterisala upravo veza sirovog, brutalnog terora i potrebe da se po svaku cenu sačuva imidž bezgrešne vlasti.

U takvom poretku zabranjene su i same zabrane. U Staljinovo vreme nije samo bilo zabranjeno kritikovati Staljina, već je bilo zabranjeno i javno obznaniti tu zabranu. Nešto slično se ponavlja i u slučaju Peng Šuej. Od zvaničnih izvora nismo čuli čak ni izravno poricanje seksualnog napada. Umesto toga imamo poricanje nečega što se ne izriče, već se samo aludira na „te glasine“ ili „ono o čemu se priča“.

Na današnjem populističkom zapadu, čini se da smo se našli na suprotnom kraju spektra. Tradicionalno (ili bar po našem retrospektivnom razumevanju tradicije), besramna opscenost je uspešna subverzija koja služi podrivanju vladarske dominacije, udaru na lažno dostojanstvo vladara. Sećam se iz svoje mladosti 60-ih godina prošlog veka kako su studenti na demonstracijama koristili opscene reči i gestove da bi posramili figure na vlasti i time denuncirali njihovo licemerje.

Međutim, ono što imamo danas sa eksplozijom javne opscenosti nije nestanak autoriteta, figura gospodara, već njihov prisilni povratak. Zapravo imamo nešto što je do pre par decenija bilo nezamislivo – opscene gospodare. Kontrateža toj opscenosti je politički korektan diskurs u kome su, kao u staljinizmu, zabranjene same zabrane. Kada se nešto cenzuriše ne priznaje se da je to učinjeno iz ideoloških razloga, već se nudi neutralno objašnjenje.

Tako je list Gardijan 5. septembra objavio dugačak razgovor sa teoretičarkom Džudit Batler. Dva dana kasnije iz teksta su nestali pitanje i odgovor u kome je Batler radikalne feministkinje koje isključuju transrodne osobe (tzv. terfice od TERF, Trans Exclusionary Radical Feminist) označila kao fašistkinje. Na dnu intervjua je dodata napomena u kojoj je pisalo: „Ovaj tekst je izmenjen 7. septembra 2021. usled razvoja događaja nakon što je razgovor vođen.“

Nije bilo konkretnih detalja (objašnjenja šta se to desilo što bi moglo da problematizuje principijelni odgovor Džudit Batler) ali tekst je očito cenzurisan zbog pritiska terfica. Taj razlog je trebalo prikriti da postupak ne bi bio protumačen kao ideološka cenzura.

Težak je izbor između očuvanja imidža i javne opscenosti, a ulozi su veoma visoki. U osnovi je to lažni izbor – obe strane su u krivu, obe opcije izviru iz dezintegracije velikog Drugog u društvu, skupa običaja i vrednosti koji određuje osnovne odlike pristojnosti u našim socijalnim interakcijama. Kada se dezintegriše veliki Drugi, ostaje izbor između opscenosti i terora grupne prisile.

Pre više godina, kineski socijalni teoretičar koji je poznavao ćerku Denga Sjaopinga ispričao mi je zanimljivu anegdotu. Kada je Deng bio na samrti, posetio ga je sledbenik i pitao šta bi izdvojio kao svoje najveće postignuće, očekujući da to bude ekonomsko otvaranje koje je dovelo do naglog razvoja Kine.

Na njegovo iznenađenje, Deng je odgovorio: „Bilo je to kad je rukovodstvo odlučilo da otvori ekonomiju, a ja sam odoleo iskušenju da idem do kraja i otvorim politički život za višepartijsku demokratiju“. (Prema nekim izvorima, ta mogućnost je bila realna u nekim partijskim krugovima, jer odluka da se očuva partijska kontrola nije bila jednoglasna.)

Treba odoleti liberalnom snatrenju o tome kako bi demokratska Kina brže napredovala ekonomski. Možda baš demokratija generiše nestabilnosti i tenzije koje ometaju ekonomski progres na zapadu. Možda je kapitalistički napredak moguć samo u društvu kojim dominira jaka autoritarna vlast.

Može biti, ali Kini ipak nedostaje nešto drugo. U slavnom Kantovom eseju „Šta je prosvećenost?“ on kontrastira javnu i privatnu upotrebu uma. Privatno ne znači nečiji individualni prostor nasuprot zajedničkim strukturama, već upravo komunalno-institucionalni poredak partikularnih identifikacija, dok je javno transnacionalna univerzalnost rezonovanja.1

Zato Kantova formula prosvetiteljstva nije „Ne povinuj se, misli slobodno!“, niti „Ne povinuj se, misli i buni se!“, već „Misli slobodno, izrazi svoje mišljenje javno i povinuj se!“ U ovom trenutku, to naročito važi za vakcinalne skeptike: diskutujte, obznanite svoje sumnje, ali povinujte se pravilima javnih vlasti. Bez takvog praktičnog konsenzusa, polako ćemo se pretvoriti u društvo tribalnih frakcija, kao što se već i dešava u mnogim zapadnim zemljama. S druge strane, bez prostora za javnu upotrebu uma, država se izlaže opasnosti da bude samo jedna od instanci privatnog rezonovanja.

Na početku pandemije smo videli kakvu cenu društvo plaća kad nema javnog prostora za um. Ućutkivanjem naučnika koji su otkrili virus Kina je izgubila dragoceno vreme da ograniči zarazu na manji lokalni incident. Zbog Peng Šuej treba da postavimo slično pitanje – zašto je politička borba, koja je trebalo da se vodi na otvorenom, morala biti prerušena u seksualni skandal?

Naš osnovni problem danas, kada je višepartijska demokratija očito sve manje sposobna da odgovori na krupne izazove kao što je globalno zagrevanje, glasi: možemo li održati prostor za javnu upotrebu uma bez višepartijskih demokratija u zapadnom liberalnom smislu?

pescanik