Ovih dana obeležavamo 150. godišnjicu Pariske komune koja je poživela ravno dva meseca i 10 dana (od 18. marta do 28. maja 1871). Posle neslavnog poraza Francuske u ratu protiv Nemačke, s nemačkim trupama pred vratima prestonice, Parižani su preuzeli grad i munjevito organizovali život izvan koordinata postojeće državne vlasti. Nakon sloma Pariske komune (i takozvane „krvave nedelje“ u kojoj je pogubljeno mnoštvo komunara), francuska vlada je sprovela istragu o uzrocima pobune: „Istragom je utvrđeno da je glavni uzrok ustanka bio nedostatak vere u Boga i da se taj problem mora smesta rešiti. Potrebna je moralna obnova čiji će ključni segment biti deportacija 4.500 komunara u Novu Kaledoniju, sa dvojakim ciljem: država se nada da će komunari civilizovati ostrvske Kanake, ali i da će izloženost životu u prirodnom poretku vratiti komunare na stranu ‘dobra’.“
Očigledna je kontradikcija: odluka implicira priznanje Francuske da je korumpirana, pa da bi se komunari vratili „na stranu dobra“ moraju se izolovati sa (nehrišćanskim) divljacima koji su navodno bliži prirodi; istovremeno, oni će civilizovati divlje Kanake. Kako? Francuskom korupcijom? Nadajmo se da je efekat bio suprotan: prognani komunari osetili su solidarnost sa kolonizovanim Kanacima… Nije li slična nedoslednost na delu kod mnogih koji su danas nezadovoljni našom korumpiranom civilizacijom i koji autentičnost traže u manje razvijenim društvima, a koje zapravo kvare jer na njih projektuju sopstvenu, korumpiranu ideju autentičnosti?
S privilegijom naknadne pameti, lako je reći da su komunari napravili gotovo svaku moguću grešku i da su bili osuđeni na propast. Ipak, oni označavaju radikalno nov početak: Pariska komuna je bila prva radnička vlada u istoriji, prvi put su moderni radnici preuzeli vlast, što je dovoljno da i za nju važi ono što je Hegel rekao o Francuskoj revoluciji:
„Otkako je Sunce na nebu i otkako planete kruže oko njega, nije se videlo da se čovek usredsređuje na glavu, to jest na misao i da stvarnost izgrađuje prema njoj. Anaksagora je prvi rekao da νοῦς vlada svetom; ali, tek je sada čovek napredovao do saznanja da misao treba da vlada duhovnom stvarnošću. To je, dakle, bilo divno duhovno svitanje. Svi misleći ljudi učestvovali su u slavljenju te epohe. Uzvišeno osećanje prožimalo je ljude u to vreme; duhovni zanos prostrujao je svetom.“1
Međutim, dok je Francuska revolucija izazivala uzvišena osećanja u javnosti širom Evrope (setimo se slavnog Kantovog opisa), Parisku komunu je većina dočekala s užasom. Posle poraza Komune, „prosvetljeni“ pisci od Žorž Sand do Gistava Flobera pratili su suđenja komunarima da svojim očima osmotre primerke degenerisane humanosti, Niče je Komunu odbacio kao poslednju pobunu robova itd. Časni izuzetak bio je stari Viktor Igo koji je zahtevao amnestiju uhapšenih komunara.
Kontinuitet između Francuske revolucije i Komune nalazi se na jednom drugom nivou. Prosvećena javnost je s entuzijazmom pratila prvu fazu Francuske revolucije; oduševljenje se pretvorilo u užas kada su revoluciju preuzeli jakobinci. 1789 – da, 1793 – ne! Na nivou političke dinamike, Komuna je bila ponavljanje 1793. ali ne do kraja. Nešto se desilo s Komunom, čega nije bilo 1793.
Mada je Marks hvali kao „konačno otkriven način“ za prevazilaženje države i emancipaciju proletarijata, tj. kao preteču „diktature proletarijata“, Komuna ga je u stvari iznenadila. Zaboravljamo da su marksisti bili manjina u Komuni: svojom trijumfalnim tumačenjem Komune u Građanskom ratu u Francuskoj, napisanim tokom i neposredno nakon Komune, Marks je izveo re-aproprijaciju događaja u kom je anarhistička, prudonistička i bakunjinistička većina marginalizovala njegove pristalice. Sem toga, narodnu bazu Komune nisu činili samo radnici, već i umetnici, sitni posednici itd. Ličnost koju su komunari smatrali za svog vođu bio je Luj Ogist Blanki, francuski revolucionarni socijalista koji je više brinuo za samu revoluciju nego za društvo koje će iz nje nastati. Za razliku od Marksa, Blanki nije verovao u centralnu ulogu radničke klase, niti u narodne pokrete: mislio je da revoluciju treba da izvede mala grupa, koja bi silom uspostavila privremenu diktaturu. Ovaj period tranzicione tiranije omogućio bi izgradnju osnove novog poretka, posle čega bi vlast bila predata narodu. Ukratko, Blanki je bio lenjinista avant la lettre.
Adolf Tijer, vršilac dužnosti francuske vlade u metežu nakon ratnog poraza od Nemačke, svestan pretnje koju predstavlja Blanki, naložio je njegovo hapšenje 17. marta 1871. Nekoliko dana kasnije izbila je pobuna u kojoj je uspostavljena Pariska komuna, dok je Blanki u odsustvu izabran za predsednika. Komunari su bili spremni da oslobode svoje zarobljenike ukoliko Tijerova vlada pusti Blankija, ali je ponuda odbijena. Sam Marks, uprkos kritici Blankija, bio je ubeđen da je Blanki vođa kakav je potreban Komuni. Blanki nije bio fokusiran na program revolucije; planirao je osnivanje organizovane grupe koja bi srušila državu i preuzela vlast. Ne čudi to što je Lenjin zaigrao na snegu u dvorištu Kremlja kada je vlast boljševika izdržala dan duže od Komune! Ali da li je boljševički režim pravi naslednik Komune? Tačno, svoju vladavinu su legitimisali sloganom „Vlast sovjetima (lokalnim većima)!“ – a onda su ih brže bolje raspustili.
Dakle, zašto je Komuna iznenadila Marksa? Šta je naučio iz nje? Pre Komune, zamišljao je revoluciju kao skup mera koje izvodi centralna vlast: nacionalizacija banaka, besplatna univerzalna zdravstvena zaštita i obrazovanje itd (pobrojano na kraju Komunističkog manifesta). „Iznenađenje“ Komune bilo je lokalno samoorganizovanje naroda, pokušaj demokratije odozdo, iz lokalnih veća, sa aktivnim učešćem ljudi. Za razliku od komunara, jakobinci nisu učinili ovaj korak koji bi, u njihovom slučaju, značio ukidanje nacionalne skupštine – zbog čega su izgubili vlast već na sledećem skupštinskom izjašnjavanju.
Da li nam Komuna može biti uzor danas? Kada se preovlađujući oblik predstavničke politike isprazni, može li se našem političkom angažmanu udahnuti nov život kroz direktno buđenje ljudi? Da, ali teška lekcija istorije glasi da problem sledi tek kada narodno oduševljenje treba pretočiti u delotvornu političku organizaciju sa jasnim programom.
Setite se „haotičnog“ decentralizovanog karaktera protesta „Žutih prsluka“ bez vođa u Francuskoj. Moglo bi se reći da je upravo u tome bila njihova snaga: raskrinkali su jaz između iskustva građana i predstavničke politike. Umesto jasnog činioca koji državnoj vlasti isporučuje zahteve i time sebe nudi kao partnera u dijalogu, imamo polimorfni narodni pritisak, dok ljude na vlasti hvata panika od pomisli da se taj pritisak ne može lokalizovati u jasnom oponentu, već ostaje verzija onoga što je Negri zvao mnoštvenost. Ako takav pritisak može da se izrazi u konkretnim zahtevima, ti zahtevi nisu ono zbog čega se zapravo protestuje… Međutim, u nekom trenutku se histerični zahtevi moraju prevesti u politički program (inače nestaju). Zahtevi demonstranata su izraz dubljeg nezadovoljstva samim poretkom liberalno-demokratskog kapitalizma u kom se zahtevi mogu ispuniti samo kroz proces parlamentarne predstavničke politike. Drugim rečima, protesti sadrže dublji zahtev za drugačijom logikom ekonomsko-političke organizacije, a tu je za operacionalizaciju potreban novi vođa.
Žuti prsluci u Francuskoj jasno su artikulisali iskustvo koje je bilo nemoguće prevesti ili transponovati u okvire institucionalne predstavničke politike, usled čega je njihovo specifično iskustvo isparilo onog trenutka kada je Makron pozvao demonstrante na dijalog i zatražio da svoje pritužbe formulišu u jasan politički program. Nije li se upravo to desilo i sa Podemosom u Španiji? Čim su prihvatili igru partijske politike i ušli u vlast, postali su gotovo nerazaznatljivi od socijalista potvrđujući nefunkcionalnost predstavničke demokratije.
Kriza liberalne demokratije traje decenijama. Pandemija kovida samo je pojačala pritisak na osnovne premise funkcionalne demokratije. Poverenje na kom počiva demokratija najbolje opisuje čuvena izreka pripisana Linkolnu: „Možete varati sve ljude neko vreme i neke ljude sve vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme“. Ovaj iskaz u pesimističnom tonu govori: samo u retkim, izvanrednim trenucima većina živi u istini; veći deo vremena žive u ne-istini, dok je samo manjina svesna istine. A rešenje svakako ne treba tražiti u nekoj vrsti „istinitije“ demokratije, koja bi premostila jaz između „stvarnog“ naroda i njihovih političkih predstavnika i bila još inkluzivnija za sve manjine. Radije treba napustiti same okvire liberalne demokratije, što je upravo ono čega se liberali najviše plaše.
Rešenje nije ni da samoorganizovano i mobilisano građansko društvo (Podemos, Žuti prsluci…) direktno preuzme i zameni državu. Direktna vladavina mnoštva je iluzija koja se, po pravilu, mora održavati jakim državnim aparatom. Treba skupiti hrabrosti i izvesti hegelijanski zaokret: ako nijedna predstavnička politika ne može adekvatno da obuhvati ono na šta se odnosi (istinsku volju naroda, ono što ljudima zaista treba i što žele), onda ovaj permanentni neuspeh ukazuje da problem leži upravo u onome što ljudima zaista treba i što žele.
Setimo se Trampovog govora na inauguraciji 2017: „Današnja ceremonija ima vrlo posebno značenje, jer ovo danas nije običan transfer vlasti sa jedne administracije na drugu, ili sa jedne partije na drugu, već povratak vlasti iz Vašingtona vama, narodu“. Dosad su vladale elite, ali „sad će se to sve promeniti, ovde i sada, jer ovaj trenutak je vaš trenutak – pripada vama. Pripada svakome ko je danas ovde okupljen i svima koji gledaju, širom Amerike. Ovo je vaš dan“. Te reči nisu samo jeftina demagogija, već ukazuju na grešku u samoj ideji direktne vlasti naroda. U blankističkom smislu, ti ljudi su pokušali da preuzmu vlast jurišom na Kapitol u januaru 2021. Naravno, „narod“ je u ovom slučaju činila bela srednja klasa, čije su privilegije bile ugrožene. Ipak, postoji dublja kriza predstavničke politike, koja je takođe opipljiva u francuskom slučaju protesta Žutih prsluka. Kada su pozvani na dijalog sa vladom, taj dijalog je kompletno propao, jer dve strane naprosto nisu govorile istim jezikom.
Da li je tu onda rešenje neka vrsta povratka Komuni i njenoj viziji i praksi direktne demokratije? Kako da se odnosimo prema „lažnoj“ masi na Kapitolu i „autentičnoj“ masi Žutih prsluka? Možda je ono čemu danas svedočimo, sa politikom „post-istine“, dovršetak čitave tradicije istinite i autentične narodne volje, kojom se obično manipuliše koja se pogrešno predstavlja u ime adekvatne predstavničke politike kojoj bi trebalo da težimo. Trampovski populizam neće biti poražen na tvrdnji da on zapravo ne predstavlja ljude, da pravoj narodnoj volji treba omogućiti da se izrazi izvan tog populizma. Sama činjenica da narodnom voljom može da se „manipuliše“ na tako temeljan način znak je njenog fantazmatskog karaktera. U hegelijanskom maniru, kritika predstavničke politike trebalo bi stoga da se okrene ka kritici onoga što bi predstavnička politika trebalo da predstavlja.
Da bismo shvatili ovu poentu, trebalo bi da izvučemo paralele ne između Komune i današnjih prilika, već između današnjice i Francuske revolucije 1848. Setimo se Marksovog zasluženo slavnog opisa političke pozicije seljaka kao klase iz njegovih spisa o revoluciji 1848:
„Parcelni seljaci čine ogromnu masu čiji članovi žive u istim uslovima, ali ne stupaju u raznolike odnose među sobom. Njihov način proizvodnje izolira ih jedne od drugih mjesto da ih dovodi do međusobnog odnosa. […] Tako se velika masa francuske nacije formira prostim sabiranjem istoimenih veličina, kao što krumpiri u vreći čine vreću krumpira. […] Oni sebe ne mogu zastupati, njih mora drugi da zastupa. Njihov zastupnik ujedno mora biti njihov gospodar, autoritet iznad njih, neograničena vlast koja ih štiti od ostalih klasa i koja im šalje odozgo kišu i sunce. Politički utjecaj parcelnih seljaka nalazi, dakle, svoj krajnji izraz u tome što izvršna vlast sebi podređuje društvo.“2
Nije li isto bilo u Egiptu kada su protesti Arapskog proleća, sa zahtevom za adekvatnu predstavničku politiku, zbacili Mubarakov režim i doneli demokratiju? I nisu li onda ti nepredstavljeni izašli na birališta i na vlast doveli Muslimansku braću, dok su učesnici u narodnim protestima, pretežno obrazovana omladina srednje klase, i njihova agenda slobode, bili marginalizovani? Problem predstavničke politike danas eskalira i u razvijenim zapadnim zemljama. Čitav sloj nema svoje predstavnike, čak aktivno odbija da bude predstavljen, jer samu formu predstavničke politike opaža kao lažan. Ako se i mobilišu, to će biti pod zastavom populističkog vođe.
Ovo je možda najsažetija definicija populizma: pokret onih koji ne veruju u predstavničku politiku. Reči kojima je Marks opisao proteste francuskih seljaka 1848 – „njihov ulazak u revolucionarni pokret, simbol nezgrapno lukav, lupeški naivan, budalasto uzvišen, sračunato praznovjerje, patetična burleska, genijalno besmislen anahronizam, svjetskohistorijska lakrdija, nerješiv hijeroglif za razum civiliziranih — taj simbol je očigledno imao fizionomiju klase koja u okviru civilizacije predstavlja barbarstvo“3 – savršeno odgovaraju jurišu na Kapitol 2021. „Revolucionarni“ napadači bili su nezgrapno lukavi (misleći da su svojom retorikom sve obmanuli), lupeški naivni (jer Trampa vide kao otelovljenje narodne slobode), budalasto uzvišeni (jer se pozivaju na tradiciju očeva države koju je američka administracija izneverila), promovisali su sračunato praznovjerje (nisu stvarno verovali u teorije zavere na koje su se oslanjali), izveli su patetičnu burlesku (imitirajući revolucionarni žar), izrazili genijalno besmislen anahronizam (u odbrani starih američkih vrednosti slobode)… Kao takvi, zaista su bili „nerešiv hijeroglif“: ekspolozija antiprosvetiteljskog varvarstva, koja je razotkrila skrivene antagonizme naše civilizacije.
Drugi naziv za ovaj antiprosvetiteljski trend kojim se odlikuje naše vreme jeste „era post-istine“. Jedan slučaj u američkom pravnom sistemu iz marta 2021. prikazaće nam suštinu ovog uvrnutog fenomena. Kompanija Dominion Voting Systems podnela je tužbu za klevetu protiv protrampovske desničarske pravnice Sidni Pauel, zbog njenih izjava da je kompanija koja proizvodi mašine za elektronsko glasanje, korišćenih u nekim okruzima na izborima 2020, glasove date Trampu prebacila za Bajdena (uz tvrdnje da je ta ista kompanija povezena sa režimom pokojnog Huga Čaveza iz Venecuele). Reakcija odbrane na tužbu više je nego zanimljiva: u novom podnesku sudu, ona tvrdi da razumni ljudi ne bi poverovali da su izjave o postizbornoj prevari istinite:
„I sama tužba karakteriše predmetne izjave kao ‘besmislene optužbe’ i ‘bizarne tvrdnje’. U više navrata se one označavaju kao ‘suštinski neverovatne’ pa čak i ‘nemoguće’. Takva karakterizacija navodno klevetničkih tvrdnji dodatno podržava stav odbrane da razumni ljudi ne bi prihvatili takve izjave kao činjenice, već bi ih smatrali samo za tvrdnje koje treba ispitati na sudu.“
Po toj logici, izjave su klevetničke (i podložne tužbi) samo ako ih bar neki razumni ljudi shvate ozbiljno. Kako su sporne izjave okarakterisane kao ‘bizarne’ i ‘neverovatne’ tj. da ih nijedna razumna osoba ne može uzeti za ozbiljno, onda one ne predstavljaju klevetu i nisu podložne tužbi. Mogli bismo zamisliti odbranu Hitlera u takvom maniru: njegova ideja boljševičko-jevrejske zavere toliko je bizarna i neverovatna da je nijedna razumna osoba ne bi shvatila ozbiljno. Problem je samo to što su milioni umrli zbog te bizarne ideje. A nešto slično (mada, naravno, ne iste težine) važi i za Sidni Pauel: tvrdnje poput njenih mobilisale su milione, dovele SAD na ivicu građanskog rata i uzrokovale mnoge smrti.
Pitanje je, dakle, ako je Pauel bila svesna da će njene izjave svi razumni ljudi smatrati besmislenim i lažnim, zašto je to govorila? Da bi manipulisala i zavela nerazumnu masu mobilisanjem naših iracionalnih nagona? Stvari su ovde nešto složenije: da, Pauel je bila svesna da nema racionalnu osnovu za svoje klevete, svesno je širila neistine, ali je pala u sopstvenu zamku i identifikovala sa s onim što je znala da nije tačno. Nije bila manipulatorka koja se izuzima iz svojih laži: bila je upravo u istom položaju kao njene „žrtve“.
Klevete koje je izgovorila Sidni Pauel imaju status glasine, ali su to glasine uzdignute u javni diskurs. Glasine se ne bave činjeničnom istinom umesto privida; oba su izvan činjenične istine (da sačuvamo privid dostojanstva, spremni smo da prećutimo istinu). Anonimne glasine su isključene iz javnog prostora i ostaju neobično delotvorne čak i kada nisu istinite. Obično se iznose u sledećoj formi: „Ne znam da li je ovo stvarno istina, ali čuo sam (ili, radije, u bezličnom obliku „priča se“) da je X uradio to i to“. Ekstreman primer širenja glasina u obliku njihovog poricanja, dala je jedna od glavnih ruskih TV mreža, Kanal jedan, u redovnom segmentu svog večernjeg dnevnika Vremya, posvećenog teorijama zavere o korona virusu. Stil izveštavanja je dvosmislen: naizgled opovrgava teorije, ali ostavlja gledaoce s utiskom da tu možda ima neko zrno istine. Tako se poruka (mračne zapadne elite i naročito SAD su nekako krivi za pandemiju) propagira kao sumnjiva glasina: previše je ludo da bi bilo istina, ali ipak, ko zna… Suspenzija činjenične istine ne potire njeno simboličko dejstvo. Pauel je primer nove ere gde glasine otvoreno cirkulišu u javnom prostoru i formiraju socijalne spone. Njen modus poricanja razlikuje se od tradicionalnog koji uzima u obzir javno dostojanstvo ličnosti („Znam da naš vođa ima privatne grehe, ali ponašaću se kao da ih nema da bih sačuvao njegovo dostojanstvo“): „Mada ja u stvari ne znam da li su ove glasine istinite, širiću ih kao da jesu“.
Pre više decenija, naišao sam na sličnu logiku u žestokoj raspravi s jednim antisemitom koji je tvrdio da su „Protokoli sionskih mudraca“ autentični. Ređao sam uverljive dokaze da je navodni tajni plan za svetsku dominaciju Jevreja fabrikacija carističke tajne policije Rusije stvorena oko 1900. Već i brojne činjenične greške u tekstu ukazuju van svake sumnje da je tekst lažan. Antisemita je, međutim, insistirao da su Protokoli autentični, a dokaze je poricao tvrdnjom da su materijalne greške u tekst uneli sami Jevreji da bi izgledalo da su Protokoli lažni, da ih niko ne uzme za ozbiljno, kako bi neometano sprovodili svoj plan.
Ono što je ludi antisemita zamišljao, Sidni Pauel pokušava da nam uvali kao činjenicu. Ona svoje izjave odbacuje kao bizarne i neverovatne, kao nešto što ne treba shvatiti ozbiljno, dok njene reči i dalje imaju stvarno dejstvo. Tako funkcioniše ideologija u doba post-istine. Danas, usred procesa postepene dezintegracije zajedničkog javnog prostora, više se ne možemo oslanjati na poverenje u ljude, to jest, na poverenje da će ljudi, ako im samo pružimo priliku da razbiju čini ideoloških manipulacija, spoznati suštinsku istinu.
Ovde nas čeka fatalno ograničenje hvaljenog „bezliderskog“ karaktera francuskih protesta i njihovog haotičnog samoorganizovanja: za vođu nije dovoljno da sluša narod i formuliše program zasnovan na onome što ljudi hoće, na njihovim stvarnim interesima. Henri Ford je bio u pravu što nije slušao šta ljudi žele kada je ponudio serijski proizveden automobil. Da ih je pitao šta hoće, ljudi bi rekli: „Boljeg i jačeg konja da vuče zapregu!“ Isto važi i za političkog lidera kakav je danas potreban. Žuti prsluci u Francuskoj hoće boljeg (jačeg i jeftinijeg) konja – u njihovom slučaju, ironično, hoće jeftinije gorivo za svoja vozila. Međutim, treba im pružiti viziju društva u kom cena goriva više nije bitna, isto kao što je automobil obesmislio pitanje cene konjske hrane.
Ovo je naravno samo jedan aspekt bivanja istinskim liderom. Drugi, suprotstavljeni, jeste sposobnost donošenja teških odluka kada se one ne mogu izbeći: koju grupu vojnika žrtvovati na bojnom polju, kog pacijenta ostaviti da umre kad nema dovoljno resursa itd. Ili, kako kaže jedan doktor u TV seriji Novi Amsterdam: „Lideri prave izbore zbog kojih noću ne mogu da spavaju. Ako dobro spavaš, nisi jedan od njih“. Paradoksalno, višak koji se ne može obuhvatiti mehanizmima izborne predstavničke politike svoj adekvatan izraz može naći samo u vođi ili rukovodećem telu koje je u stanju da nametne dugoročni socijalni i ekonomski projekat, neomeđen kratkim periodom između dva ciklusa izbora. Da li to zvuči kao univerzalna militarizacija? Da – predstojeći komunizam će biti ratni komunizam, ili ga neće biti.4
Tako danas treba promišljati nasleđe Komune. Umesto gubljenja u nostalgiji, treba se fokusirati na pitanje kako da zamislimo mobilisanje naroda danas, u uslovima rasute radničke klase ispresecane mnogim sukobljenim interesima. Kao što je Hegel bio duboko svestan, vođa (ili kolektivno rukovodeće telo) ne odražava neki supstancijalni sadržaj koji mu prethodi, rečju, istinsku „volju naroda“. Pravi vođa doslovno STVARA narod kao ujedinjenog političkog činioca iz konfuznog meteža nedoslednih tendencija. Kada je u leto 1953. izbio radnički protest u Istočnom Berlinu, Breht je napisao kratku pesmu „Rešenje“:
Posle ustanka 17. juna,
Sekretar Udruženja književnika naredio je
Da se u Staljinovoj aleji dele leci
U kojima se moglo pročitati da je narod
Proigrao poverenje vlade.
I da ga može povratiti samo
Udvostručenim radom. Ne bi li
Ipak bilo jednostavnije da vlada
Raspusti narod i
Izabere drugi?5
Ova se pesma obično čita kao sarkastična optužba protiv arogancije Partije. Ali šta ako bismo je razumeli kao realističan opis onoga što se dešava u svakom istinski radikalnom emancipatorskom procesu, u kom vođstvo doslovno ponovo stvara narod, „birajući“ drugi narod kao disciplinovanu političku snagu? Moramo se odreći sna ili nade da će se u nekom trenutku pokreti LGBT+, feminizma, antirasizma, zaštite manjina, radničke borbe, borbe za slobodu govora, protivnika govora mržnje, aktivista slobodnog interneta itd, okupiti u jedan veliki Pokret u kom će trans-feministkinje marširati zajedno sa muslimankama koje se bune protiv zabrane pokrivanja lica; u kom će studenti pogođeni suzbijanjem intelektualnih sloboda izaći na protest zajedno sa radnicima čije plate nisu dovoljne za preživljavanje. Na to je i Badju mislio kada se žalio da su u Turskoj, Egiptu i na protestima Okupacije Vol strita, demonstranti uglavnom pripadali obrazovanoj srednjoj klasi koja ne uspeva da mobiliše tihu radničku klasu. Kada govori o okupaciji Vol strita i Žutim prslucima u Francuskoj, Badju ide korak dalje i tvrdi da je radnička klasa u razvijenom zapadnom svetu već postala deo onoga što je Lenjin nazivao „radnička aristokratija“ sklona rasizmu, korumpirana od vladajuće klase i lišena svakog emancipatorskog potencijala (ne čudi što su mnogi od njih glasali za Trampa!) i da stoga ne pripada savezu koji nam je potreban. Završen je san o slavnom prizoru iz 1968. kada studenti odlaze u Renoovu fabriku da se sretnu s radnicima; radije treba da pokušamo da uspostavimo vezu između prekarnih intelektualaca bez posla, nezadovoljnih studenata i imigranata. U pozadini tih napora vreba očajnička potraga za savremenom inkarnacijom istinski emancipatorskog činioca koji bi zamenio Marksovu radničku klasu. Badjuov kandidat su „nomadski proleteri“.
Sa gubitkom suštinske veze s Narodom, trebalo bi konačno odustati od mita o nevinosti Komune. Kao da su komunari bili komunisti pre Pada („totalitarni“ teror 20. veka), kao da se u Komuni ostvario san o direktnoj saradnji bez otuđenih posredničkih struktura,6 iako su ljudi praktično jeli pacove… Šta ako bi umesto opsesije pitanjem kako prevazići otuđenost od institucija države i iznedriti samo-transparentno društvo, naš zadatak danas trebalo da bude gotovo suprotan: da sprovedemo „dobro otuđenje“, da izmislimo drugačiji modus pasivnosti većine? Formula mobilizacije masa je politička verzija Frojdovog wo es war soll ich werden:7 tamo gde je nekad bila haotična masa, treba da nikne partijska organizacija ili, kako bi Hegel rekao, tamo gde vri haotična narodna supstanca, dobro organizovan subjekt treba da nametne red i usmerenje. No, ovoj formuli danas treba još jedan zaokret: da se sa subjekta vratimo na supstancu – na drugačiju supstancu koju stvara subjekt, na novi društveni poredak u kom možemo boraviti s poverenjem i baviti se svojim životom.
