Kao što smo govorili pre skoro pola veka, ne moraš biti meteorolog da bi znao kako vetar duva u Egiptu: uvek duva ka Iranu. Čak i ako vojska uspe da stabilizuje situaciju, sama ta pobeda mogla bi izazvati eksploziju fašizma, poput Homeinijeve revolucije, koji će protutnjati Egiptom za koju godinu. Od takvog nas ishoda može sačuvati samo široka svetska koalicija posvećena borbi za slobodu i demokratiju, kao i za društvenu i ekonomsku pravdu.
Pošto je egipatska vojska odlučila da prekine mat poziciju i ukloni protest islamista iz javnog prostora, što je rezultiralo stotinama mrtvih, zamislimo najpre kakav bi džumbus nastao da je takvo krvoproliće priređeno recimo u Iranu. Još je važnije vratiti se korak unatrag i obratiti pažnju na odsutnu treću stranu u ovom nedovršenom sukobu: gde su demonstranti koji su zauzeli trg Tahrir pre dve i po godine? Nije li njihova uloga sada neobično nalik ulozi Muslimanskog bratstva tokom Arapskog proleća 2011 – ulozi pasivnih posmatrača?
Vojnim udarom u julu – kada je vojska, najpre uz podršku onih koji su zbacili Mubarakov režim pre dve godine, razvlastila demokratski izabranog predsednika i vladu – krug je u izvesnom smislu zatvoren: protestanti koji su svrgli Mubaraka 2011. zahtevajući demokratiju, pasivno su podržali vojni udar koji je demokratiju ukinuo. O čemu se tu radi?
Preovlađujuće tumačenje koje je, između ostalih, ponudio Fransis Fukujama, kaže ovako: pokret koji je zbacio Mubaraka uglavnom je bio izraz revolta obrazovane srednje klase, u kome su siromašni radnici i seljaci bili svedeni na ulogu (blagonaklonih) posmatrača. Ali kada su vrata demokratije otvorena, nastavlja ova teorija, Muslimansko bratstvo čiju društvenu bazu čini siromašna većina, pobedilo je na izborima i sastavilo vladu u kojoj moć drže muslimanski fundamentalisti. Zbog toga se prvobitni pokret sekularnih demonstranata okrenuo protiv nove vlade, spreman da podrži čak i vojni udar.
Ovako pojednostavljeni pogled ignoriše ključni element pokreta: eksploziju heterogenih organizacija (studentskih, ženskih, radničkih itd) kroz koje je egipatsko građansko društvo počelo da artikuliše svoje interese izvan okvira državnih i verskih institucija. Ova široka mreža novih društvenih oblika, daleko više od samog svrgavanja Mubaraka, osnovni je zgoditak Arapskog proleća. To je proces koji još uvek traje i, nezavisno od velikih političkih promena kao što je vojni udar protiv Muslimanskog bratstva; on zahvata dublje od versko/liberalne podele.
Paralela koju bi ovde trebalo povući naspram egipatstkog ustanka nalazi se u neuspeloj Zelenoj revoluciji u Iranu 2009-2010. Zelena boja koju su preuzele pristalice nelegalno pobeđenog predsedničkog kandidata Huseina Musavija i povici “Allahu Akbar!” koji su noću odjekivali Teheranom, jasno su ukazivali da su učesnici smatrali da svojim postupcima ispravljaju posledice naknadne korupcije Homeinijeve revolucije iz 1979. Ovaj povratak na revolucionarne korene nije bio samo programski; on je takođe za sobom povlačio saosećajno jedinstvo naroda i sveobuhvatnu solidarnost. Kroz kreativno samo-organizovanje improvizovali su nove načine da artikulišu protest u jedinstvenoj mešavini spontanosti i discipline, poput svečanog marša više hiljada ljudi u potpunoj tišini. Tu je na delu bio popularni ustanak obmanutih partizana Homeinijeve revolucije: Musavijevo ime označavalo je povratak u život upravo onog narodnog sna koji je omogućio revoluciju.
Homeinijeva revolucija iz 1979. ne može se, dakle, svesti na prevlast tvrde islamističke struje. Bila je mnogo više od toga. Činjenica da je Zelena revolucija 2011. morala biti ugušena pokazuje da je Homeinijeva revolucija bila autentičan politički događaj, privremeni otvor kroz koji su pokuljale dotad neviđene snage društvenih promena, trenutak u kome je “sve izgledalo moguće”. Kada je islamski establišment preuzeo političku kontrolu, usledilo je postepeno zatvaranje mogućnosti.
U odgovor na poznatu karakterizaciju marksizma kao “islama 20. veka” Pjer-Andre Tagijev, sekularizujući apstraktni fanatizam islama, primećuje kako se ispostavlja da je islam zapravo “marksizam 21. veka”, budući da se nakon pada komunizma nastavlja na njegov nasilni antikapitalizam. Ne potvrđuju li, međutim, nedavni preokreti muslimanskog fundamentalizma upravo uvid Valtera Benjamina da je “svaki uspon fašizma svedočanstvo neuspele revolucije?” Uspon fašizma je neuspeh levice: dokaz da je postojao revolucionarni potencijal, nezadovoljstvo, koji levica nije bila u stanju da mobiliše. A zar se isto ne može reći i za današnji takozvani “islamo-fašizam”? Zar se uspon radikalnog islama ne može dovesti u vezu sa nestankom sekularne levice u muslimanskim zemljama? Kada se Avganistan prikazuje kao tvrdokorna islamska fundamentalistička zemlja, ko se još seća da je to pre 40 godina bila zemlja sa snažnom sekularnom tradicijom, uključujući moćnu komunističku partiju koja je tamo došla na vlast bez pomoći Sovjetskog saveza?
Čak i u slučaju očigledno fundamentalističkih pokreta, treba paziti da nam ne promakne njihova socijalna komponenta. Talibani su, na primer, u glavnim medijima uobičajeno prikazani kao fundamentalistički islamisti koji svoju vlast sprovode terorom. Kada su na proleće 2009. zauzeli dolinu Svat u Pakistanu, Njujork tajms je izvestio da su režirali “klasni revolt koji je koristio duboke podele između male grupe bogatih zemljoposednika i njihovih najamnika bez zemlje”. Ako su, međutim, “koristeći” muku seljaka Talibani “upozorili na rizike u Pakistanu, koji je i dalje pretežno feudalna zemlja”, šta sprečava liberalne demokrate u Pakistanu, kao i u Sjedinjenim državama, da na sličan način “iskoriste” ovu muku i pokušaju da pomognu kmetovima bez zemlje? Ali nisu, i tužna je posledica da su feudalne snage u Pakistanu “prirodni saveznici” liberalne demokratije.
I to nas vraća na Egipat: daleko od toga da je vojska neutralan, benevolentni posrednik i garant socijalne stabilnosti, ona je akter i oličenje određenog društvenog i političkog programa – grubo govoreći, to je program integracije u globalno-tržišni, prozapadni, autoritarni kapitalizam. Kao takva, intervencija vojske potrebna je utoliko što većina nije spremna da “demokratski” prihvati kapitalizam. Nasuprot sekularnoj viziji vojske, Muslimansko bratstvo nastoji da nametne fundamentalističku versku vladavinu. Obe ove ideološke vizije isključuju ono za šta su se zalagali demonstranti Arapskog proleća: ekonomsku solidarnost i pravdu; demokratiju aktivnih, angažovanih građana.
Mada su (skoro) svi oduševljeno podržali demokratsku eksploziju na trgu Tahrir, polako je započela skrivena borba za preuzimanje smisla protesta. Na Zapadu, zvanični krugovi i većina medija proslavljali su trg Tahrir kao sličan “prodemokratskim” plišanim revolucijama u istočnoj Evropi: želju za zapadnom liberalnom demokratijom, želju da se bude kao Zapad. Ali sublimni trenuci nacionalnog jedinstva ne bi trebalo toliko da nas fasciniraju. Radije treba da obratimo pažnju na ono što se dešava sledećeg dana. Kako će se ova emancipatorska eksplozija prevesti u novi društveni poredak? Poslednjih decenija svedočili smo čitavoj seriji emancipatorskih narodnih eksplozija koje je potom preuzeo globalni kapitalistički poredak, bilo u svom liberalnom (od Južne Afrike do Filipina), bilo u fundamentalističkom obliku (Iran).
Kao što smo govorili pre skoro pola veka, ne moraš biti meteorolog da bi znao kako vetar duva u Egiptu: uvek duva ka Iranu. Čak i ako vojska uspe da stabilizuje situaciju, sama ta pobeda mogla bi izazvati eksploziju fašizma, poput Homeinijeve revolucije, koji će protutnjati Egiptom za koju godinu. Od takvog nas ishoda može sačuvati samo široka svetska koalicija posvećena borbi za slobodu i demokratiju, kao i za društvenu i ekonomsku pravdu.
Izvor: 6yka
