Savršena pljačka banke. Sve otkada su se u trinaestom veku moćne firentinske porodice Peruci, Moci i Bardi provukle kroz usku rupu u papinskim zakonima o kamatarenju, pa nudeći zajmove uz osiguranje povrata otvorile prve moderne banke, punih evo osam stotina godina svi kriminalci sveta planiraju savršenu pljačku.
Istorija savršene pljačke banke pamti upravo genijalne mastermajndove. U januaru 1995., recimo, izvesni Mekartur Viler negde je pročitao kako špijuni kao nevidljivu tintu koriste ceđeni limun, i nekoliko dana kasnije upao u filijalu Melon Benk u predgrađu Pitsburga naoružan poluautomatskim pištoljem i lica prekrivenog limunovim sokom, ubeđen da je nevidljiv za nadzorne kamere. Pa sledećih dvadeset pet godina u zatvorskoj ćeliji razmišljao gde je tačno pogrešio. Upravo, eto, na osnovu novinske priče o genijalnom pljačkašu iz Pitsburga, profesor socijalne psihologije na Sveučilištu Kornel Dejvid Daning sa svojim je studentom Džastinon Krugerom razvio slavnu teoriju o samopouzdanju budala, danas poznatu kao Daning-Krugerov efekat.
Savršena pljačka banke. Najbliže tome verovatno je bio Fernando Arauho, slobodni umetnik iz Buenos Airesa. Njegov motiv nije bio novac, već upravo izazov: da li je zaista moguća savršena pljačka? Onda je okupio tim i izveo ono što se danas naziva “El robo del siglo” – Pljačka veka.
Usred bela dana – mislim bukvalno usred, u podne 13. januara 2006. – Fernando je sa četvoricom naoružanih saradnika bučno upao u filijalu Banko Rio u San Isidru, bogataškom kraju Akasusa nedaleko Buenos Airesa, i uzeo dvadesetak talaca. U roku od nekoliko minuta banku su, razume se, okružili kombiji svih argentinskih televizija i cela divizija policije sa dugim cevima, uspostavivši kontakt s vođom bande, koji je očajnički počeo da postavlja nebulozne uslove. Bilo je glupo tačno koliko je izgledalo: ideja da usred bela dana u poslovnicu najveće argentinske banke u bogatom kraju upadnu kao krdo slonova u staklarsku radnju, pa onda uzmu taoce panično u direktnom televizijskom prenosu tražeći izlaz, bila je tek nešto malo sofisticiranija od mazanja lica limunovim sokom.
Sem što je upravo to i bio Fernandov plan.
Posle više od šest časova pregovora, pljačkaši su iznenada prekinuli svaku komunikaciju. Policija se pitala šta se dešava, i još tri sata kasnije konačno odlučila da uđe u banku. Kad su, međutim, upali unutra, zatekli su samo dvadeset troje talaca, plastične dečje puške, ispražnjen trezor i poruku – “To je samo novac”. Od pljačkaša nije bilo ni traga. Ni u poslovnici, ni na katu, ni krovu, ni u podrumu. Kao da su u zemlju propali.
Dok su inspektori ispitivali taoce – jer jedino razumno objašnjenje bilo je da su pljačkaši među njima – policija je grozničavo pretresala zgradu banke, otkrivši naposletku iza jednog teškog ormana u trezoru veliku rupu i tunel koji je vodio ravno u cev džinovskog kanalizacijskog sistema Buenos Airesa. Do tada je, dabome, već odavno bilo kasno.
Dramatični prenos uživo iz Akasusa i policijsku intervenciju u Banko Rio Fernandova banda je uz smeh i pivo gledala na televiziji, deleći naručene pice i plen od dvadeset miliona dolara.
Mesecima ranije – shvatili ste sad i vi, kao i policija Buenos Airesa – Fernando je, naime, sa drugovima kopao tunel od kanalizacijske cevi do trezora u podrumu banke, sve dok nije stigao nadomak zida, pa onda 13. januara bučno banuo u poslovnicu. Svih šest časova dramatičnog televizijskog prenosa policijske opsade, talačke krize i iscrpljujućih pregovora Fernando i društvo zapravo su mirno u podrumu otvarali kasete, pa vreće s novcem – lako probivši onu rupu nadomak tunela – prenosili do gumenog čamca u kanalizacijskoj cevi, da bi na kraju izvana zatvorili rupu ormanom i nestali. Doslovno, eto, propali u zemlju.
“El robo del siglo” bilo je Fernandovo umetničko remek delo, savršena pljačka banke, ali na kraju je ipak i on završio iza rešetaka. Na sve je, naime, računao, osim na onaj jedan klišej, odviše bolno banalan za takav genijalan plan: kao u svakom mafijaškom filmu – baš kao da ga je Martin Skorsiz napisao i režirao – jedva mesec dana posle pljačke jedan iz bande sa svojim je delom plena pobegao ljubavnici, i ljubomorna žena, šta će, prijavila je debila policiji.
Da, fak. I ja sam popizdeo, kao i vi i Fernando.
Savršena pljačka banke, eto, ipak ne postoji. Ako genijalni argentinski umetnik nije uspeo, ko može?
Čitajući pre dvadeset godina novinske priče o Pljački veka u Buenos Airesu, to se zapitao i jedan dvadesetsedmogodišnji Beograđanin, Davor Macura se zvao mladić. Kopanje tunela i gacanje u kanalizaciji njemu nisu bili opcija. Nema tih para, da je hteo da kopa kanale i gaca po govnima zaposlio bi se on u Beogradskom vodovodu i kanalizaciji. Kako nema tih para, eno Fernando kroz vodovod i kanalizaciju izvukao dvadeset miliona dolara? Jeste, ali to je pičkin dim. Davor je hteo više: ovako ugrubo, on je računao barem četiristo miliona, plus-minus. Dolara? Jok, evra. Evro je jači, ne bi se čovek zajebavao za četiristo miliona dolara. A samo jedna banka u Srbiji ima te pare. Zove se Narodna banka Srbije.
Četiristo miliona evra iz Narodne banke Srbije, to bi bila pljačka! Fernandova Pljačka veka u usporedbi sa tom ne bi bila ni pljačka meseca. Po Ginisovoj knjizi rekorda, recimo, najveća u istoriji bila je pljačka Dar Es Salam Investment Benk u Bagdadu 2007., kada su dvojica zaštitara iz trezora iznela dvesta pedeset miliona evra. Bezmalo dvostruko veća, Davorova pljačka ne bi tako bila ni Pljačka veka ni Pljačka milenija, nego Pljačka cele finansijske istorije čovečanstva.
Dugo je onda naš junak lomio glavu kako da to izvede, sve dok mu na pamet nije pala fantastična ideja. Kao i sve fantastične ideje, na pamet mu je pala sasvim slučajno: dok je planirao noćnu pljačku Narodne banke i razmišljao kako da preko noći otvori vrata zgrade na Savskom vencu – pajserom, pištoljem ili dinamitom – rešenje mu se samo kazalo. Kako da preko noći otvori banku? Odgovor je bio u samom pitanju. I bio je bolji od Fernandovog plana: nije, vidite, umešnost da kopaš kanale i gacaš po govnima da bi izvukao pare, već je umešnost da drugi kroz vodovod i kanalizaciju donesu pare tebi.
Plan je počeo da realizuje sledeće godine, otvorivši 2008. u Zemunu malu, neuglednu menjačnicu Alta, jednu od bezbroj takvih kakve je po Beogradu otvarao svaki ulični švercer deviza. Malo-pomalo, posao je išao, i Davor je uskoro postao predsednik Udruženja menjača Srbije. Trenutak koji je čekao stigao je 2012., kada su na vlast došli njegovi drugari radikali iz Srpske napredne stranke: Davorova je menjačnica od Narodne banke Srbije dobila dozvolu za obavljanje transakcija i uskoro za pet miliona evra kupila državni paket akcija u Jugoslovenskoj banci za međunarodnu ekonomsku saradnju. Nekad moćni JUBMES postao je tako Davorova privatna Alta Banka.
Bio je to ključni deo njegovog plana o noćnoj pljački. Jedva koju godinu od onog malog kioska za menjanje para u Zemunu – praktički dakle preko noći – Davor je otvorio banku.
Dalje je bilo lako. Alta Banka volšebno je dobila ugovore sa svim naprednim državnim firmama, od Elektroprivrede i Naftne industrije Srbije preko Srbijagasa i Telekoma do Ministarstva unutrašnjih poslova i same Srpske pravoslavne crkve, koja je u Davorovoj banci imala čak dvadeset dva računa. Onda je poslovni račun u Alta Banci konačno otvorilo i Javno komunalno preduzeće Beogradski vodovod i kanalizacija, i Davoru je zaigrao brk. Duvaj ga, Fernando: kroz cevi džinovskog sistema vodovoda, kanalizacije, nafte, gasa, struje i telekoma, naš je mastermajnd – guverneru i viceguvernerima Narodne banke pred nosom! – u depou Alta Banke sakupio celih trista devedeset miliona evra u kešu.
I kada je prošle subote, nakon poraza Aleksandra Vučića na izborima, policija sa dugim cevima u direktnom televizijskom prenosu upala u zgradu Alta Banke, bilo je odavno već kasno: unutra su zatekli samo dvadesetak prestrašenih zaposlenika, prazan trezor i poruku “To je samo novac”, ispisanu na poleđini računa iz Merkatorovog supermarketa preko puta, 69,99 dinara za pola kilograma limuna.
Savršena pljačka banke ne postoji? Nemate vi pojma, braćo draga. Već evo nedelju dana Davor Macura mirno u pritvoru čeka da ga izvedu pred istražnog sudiju: ni policija ni pravosuđe, dabome – baš kao ni guverner ni sva četiri viceguvernera Narodne banke Srbije – nikad u životu nisu čuli za neverovatni Daning-Krugerov efekat.
