Jednom smo u sentimentalni prtljažnik spakovali onaj Džonijev tramvaj koji nas je opismenio, a taj tramvaj je od one najplementijie vrste tramvaja – jedan od onih što, kada ti se jednom ukaže, više te nikad ne ostavlja samog.
Piše: Bojan Marjanović
Leta u malim gradovima se vuku drugačije nego u velikim. Leto je, jasno, samo po sebi lenjo, leto je dugo i toplo, znaju to svi ljubitelji Pola Njumena i Nena Belana, temeljna je to istina dovedena na nivo ofucanog frazeologizma. Ipak, veliki grad daje letu svojim paklenim prevozom, turističkim instant-Vavilonom i poluzanimljivim festivalskim satarašima makar neki, kakav takav, privid dinamičnosti. U malim gradovima – kao što je grad u kome sam rođen i u kome provodim makar neko parče svog udarnički pošteno zarađenog letnjeg odmora – taj period između juna i septembra vuče se sporo, kao učitavanje YouTube snimka na nekom bednom, ukradenom WiFi-u. Dani manje ili više liče jedan na drugi, utorci su gotovo četvrtci, pošten čovek lako pomeša ponedeljak i petak, a sredu od nedelje razlikuju samo oni koji idu na stalni od 7 do 3 posao i koji s gorčinom gledaju na nas koji koristimo godišnje odmore. Vučeš se tako leti sa prijateljima po ulicama – ako već u tom trenutku nemaš devojku, prijatelji mogu biti zadovljavajuća opcija, jer, jebiga, zbilja je tužno biti sam na ovako divan i sunčan dan - zabadaš po klupama, klampaš ustaljenim, dobro poznatim šetačkim rutama, presecaš vreme konzervama piva i pljeskavicama, polulitarskim flašama koka kole i kutijama keksa. Šećeš svoju facu, jednostavno govoreći. I razgovoraš. Pričaš, blebećeš, trtljaš, satima, popodnevima i večerima, danima ne zaklapaš usta kao navijen. Ti i tvoji prijatelji ste već odavno pretresli sve relevantne teme – jebali ste mater kapitalizmu, Evropskoj uniji, religijskim fanaticima, lokalnim vlastodršcima i elitističkoj paščadi po sedam hiljada puta. Saslušali ste jedne druge i analizirali sve porodične i ljubavne drame. Izigravali ste međusobno amaterske Sigmunde Frojdove. Čak se malo šta više i o sportu ima reći. Svakodnevice su analizirane do u najsitniji detalj, a, opet, vremena za razgovor ima još puno, vreme odmora nije gotovo. Tada na scenu stupaju oni metarazgovori u kojima moji prijatelji i ja pokazujemo da smo istinska High Fidelity deca, podjednako verna i Hornbijevom romanu i najboljem filmu u kojem glumi Džon Kjuzak. Naime, likovi iz tog romana/filma stalno nabrajaju Top 5 omiljenih pesama ovog ili onog benda, Top 5 omiljenih pesama za ovo ili ono raspoloženje, te tako prekraćuju vreme i hrane svoje sujetice formirane na usamljeničkom proždiranju pop kulture.
Tako, jedne julske večeri, bio je neki gluvi utorak ili četvrtak, malo pre ponoći, stojimo jedan od mojih najboljih prijatelja i ja ispred nekakvog roštiljskog fast fooda. Opkolili smo visoki, ali površinski mali crveni Coca-Cola sto, kasapimo zubima neku mrtvu životinju. Nema nikave ženske osobe na vidiku – izuzev nama potpuno nezanimljive sredovečne radnice koja polusklopljenih očiju slaninom podmazuje roštiljske rešetke – te bez griže savesti gutamo tone crnog luka i tucane paprike, ne obraćamo sasvim pažnju da li su nam se po uglovima usana zaustavile kapljice majoneza ili pavlake i, u suštini, izgledamo kao dva vrlo neprivlačna kretena koja nikada ne bi mogli dobiti stipendiju nekog progresivnog univerziteta. Međutim, između nas se zahuhtao još jedan od tih besmislenih razgovora za ubijanje vremena – pokušavali smo da odredimo najbolje pesme najboljih jugoslovenskih bendova. Kod Idola smo se lako složili da je to Rusija, oko Indexa i Zabranjenog pušenja smo nešto duže većali, ali smo na kraju stigli do rešenja u vidu pesama Budi kao more i Srce, ruke i lopata. Haustor nas je već podelio, ja sam se odlučio za Neobičan dan, on za Tajni grad, a kod Bijelog dugmeta razdor se još i udvostručio (ja glasao za U vrijeme otkazanih letova i Meni se ne spava, on za Ipak poželim neko pismo i Za Esmu). Ipak, iako se bez trenutke zadrške slažemo da je, kada se sve zbroji i oduzme, Azra najveći bend koji je pevao na jeziku koji se, nažalost, ne zove jugoslovenski, nikako nismo mogli da izaberemo njihovu najbolju pesmu. Zapravo, od te večeri intezivno razmišljam o rečenici koju je moj prijatelj, između dva zalogaja, promumlao „Jebiga, kako ja da izaberem jednu Džonijevu pesmu, kada on sa devedeset posto svojih pesama govori o mom životu?“
Stvarno, kako je to moguće da je jedan zagrebački gitarski pesnik iz doba dekadentnog, posttitovskog socijalizma svojim pesamama opisao život dvojice nekoliko decenija mlađih momaka koji plutaju u epohi razapetoj između postratnog, nacionalističkog grča i nadolazećeg neoliberalnog, tehnokratskog terora? Podsticaj za iznalaženje odgovora na ovo mudrosersko i kompleksno transepohalno pitanje našao sam, zapravo, u intervju jednog drugog važnog umetnika, pisca Roberta Perišića. Naime, on na jednom mestu ovako veli „Džoni mi je nešto otvorio, neki rastrzani govor, drukčije ambicije ovog jezika, neke likove.“ Upravo su taj „rastrzani govor“ i „drukčije ambicije“, zapravo, ono što je i nas dvojicu vezalo za Azru. Džoni nam je podario jednu sasvim specifičnu „upotrebu“ jezika, te smo – vodeći se divno nepravilnim zakonitostima te upotrebe – kroz nju naučili da razumevamo stvarnost. Život ti se dešava nemilosrdno slatko, lutaš njim kao loptica u fliperu, odbijaš se na sve strane i tek s vremena na vreme zastaneš i zatražiš od tog neumornog manijaka zvanog život tajm aut, pa onda pokušaš samom sebi da odgovoriš na pitanje „Jebote, šta mi se sve ovo dešava?“ Iščašena logika Azrinih pesama je toliko duboko usađena u nas da to što ti se dešava, zapravo, objašnjavaš jezikom koji ti je dao Džoni Štulić.
A kakav je to jezik? Radije bih prvo, zapravo, rekao kakav to jezik nije. Štulićev jezik nije jezik nekakvog mesijanstva kakvo mu se prečesto pripisuje. Iz njegove poezije se ne može iščitati kompletna mudrost život, a ne može se iz nje iščitati ni da je on „još onda sve znao šta će nam se desiti, a mi ga budale nismo slušali“. Dosadne su to i jalove mistifikacije kojima su doprineli dokoni novinari, ali, bogami, pojedinim javnim istupima i Štulić lično. Takođe, mora se reći da taj jezik ipak nije ni jezik Štulića kao najzrelijeg jugoslovenskog rokenrol političkog komentatora. Najčešće se, zapravo, kada se govori o Štuliću, na prvo mestu stavljaju ti njegovi direktni politčki istupi kroz pesme. Jasno je što je to tako, naprosto, Džoni je svojom pojavom redefinisao pojam ozbiljne angažovane pesme u jugoslovenskoj pop muzici, te „Poljska u mom srcu“, „3N“, „Nedeljni komentar“, „Tko to tamo pjeva“ i mnoge druge i dan-danas stoje kao nezaobilazne tačke za svakoga ko bi želeo da se interesuje za to kako se pop muzika na našem jeziku može pevati uz dlaku društvenog konteksta u kom nastaje. Te pesme su, zaista, vrlo živopisna slika propadajućeg socijalizma iz osamdesetih godina, vremena kada se jugoslovenstvo održavalo tek krhkim pop kulturalnim (a u biti, kapitalističkim) sponama i vremena u kojem su suštinski poražene plemenite socijalističke ideje na kojima je ta država, između ostalog, i počivala. Te pesme su kao serija Bolji život i filmovi Lepe Brene, samo date u negativu, pa ono što se kroz te konfekcijske proizvode javlja kao, na ovaj ili onaj način, romantizovana slika epohe, kod Štulića se pojavljuje kroz stihove kao što su slobodnih mjesta ima samo tamo gdje šljakeri rade, svi bi u birokraciju, tamo su bolje plaće ili klinci zure u TV i to po cijeli dan, oči su im četvrtaste kao ekran. Međutim, Štulićeve takve pesme ostaju pesme svog vremena, vremena koje ima i sličnosti sa današnjim trenutkom, ali ga odlikuju i brojne razlike. Uostalom, nije li i sam Štulić još 1993. u intervju za Feral Tribune na pitanje da li će se vratiti i nastaviti da svira rekao sledeće reči „Neću. Nemam više s kim, ni protiv koga. Ja sam se uvijek mjerio sa generacijom od prije pedeset godina. S Titom i njegovima. Danas se nemam tući protiv koga. Ovi sada to su pizde. Ne mogu se tući s pizdama.“ Pa, dakle, ako je Štulić ipak – po svojim osobinama koje se u javnom prostoru najčešće apostrofiraju – jedan važan, ali ipak pesnik određenog istorijskog konteksta, kako onda onaj moj prijatelj i ja ipak tvrdimo da život osećamo štulićevskim jezikom?
Taj jezik se, zapravo, formirao u Štulićevim pesmama koje nisu eksplicitno političke – u onom delu njegovog opusa koji bih ja, iz nekoliko razloga, nazvao narodnim. Naime, nije nevažna činjenica da je Štulić na samom početku svoje karijere svirao sevdah, a da danas, kada mu je sve ravno do dna u zemlji tulipana, na internet kači snimke svojih interpretacija pesama kao što su Jesen u mom sokaku, Ramo, Ramo, druže moj i Karanfil se na put sprema. Nisu to, jasno, najbolje njegove faze, ali su vrlo korisne u razumevanju toga zašto je njegova najbolja faza (koja počinje od prvog Azrinog albuma, a završava se sa dvostrukim Filigranskim pločnicima) najbolja. Pa, naime, Štulić je vrlo dobro razumeo formu rokenrol pesme koja je, u svojoj biti, narodna – narodna u smislu da referiše na životne okolnosti koje su shvatljive i prepoznatljive što širem krugu ljudi. Dok se, recimo, veći deo beogradske rokenrol scene iz osamdesetih godina (a taj trend se nastavlja i do današnjih dana) gušio u nekakvoj preteranoj estetizaciji rokenrol izraza, u nekakvim kvaziumetničkim, pretencioznim slikama, Štulić je tim svojim prvim albumima protutnjao kroz gradski život kao jedan veliki poetski tramvaj na čijoj liniji je mnoštvo stanica na kojima u taj tramvaj ulaze i napuštaju ga Ćera, Krvava Meri, Marina, Lada, Miki, Mirna, Kipo, neimenovani srednjoškolski profesor nekih lijevih prava i mnogi drugi, imenovani i neimenovani junaci iz Štulićevih pesama. Međutim, nije tramvaj zvani Džoni u naše slušalačko iskustvo uveo samo te likove – on nam je podario jednu specifičnu dioptriju kroz koju gledamo svet u kome živimo, a pre svega grad kao jedan frankenštajnski organizam sastavljen od ljudi, naznaka prirode i glomaznih ljudskih veštačkih dostignuća. Mogućnost da precizno verbalizujemo prizore grada i života u njemu stekli smo tako što smo naše gradove (zvali se oni Zagreb ili Beograd, Užice ili Mostar, Sarajevo ili Banjaluka) posmatrali kroz prozor tog Džonijevog tramvaja. Njegove skice gradskog života (u tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi, pritisnuti poslom, mukom, svako svoje dupe čuva, pazi), ulica (nekih poderanih ulica na kojima vidimo bljesak mokrih tračnica), devojaka na njima (gledaj moju malu kako ide niz ulicu, primećuješ li boju na njenom obrazu, danas je prvi dan u proljeću, a ona uživa kao da je posljednji), noći (koje su frajerske i uvijek na smetnji, koje su samo na smetnji), pa čak i pukog, besciljnog kretanja po gradu (ovo je dan kad sam bezuspješno slagao sve bircuze u niz i hodao ulicama, znam dobro taj film, plazio sam po nogama i to do kasno u noć, a vidjeh se na drugoj strani, hej Džoni boy) – te skice su upravo gradivno tkivo onog džonijevskog jezika zbog koje je moj prijatelj te vrele julske ili avgustovske noći rekao da Džoni svojim pesmama opisuje njegov život. Džoni je napisao taj čitav niz sjajnih narodnih pesama jer je odlučio da nema potrebe sedeti na nekakvim kilavim, buržoaskim visinama provincijalnih Njujorka i Londona, već da se rokenrol rađa na ulicama i u sobama u kojima žene sa toplim usnama zauzimaju kraljevski dio dok se tresu kao razjebani taksi. Štulić je, faktički, svojim pesamama sišao u narod i na taj način oplemenio svoje pesme, ali i oplemenio taj narod svojim ogromnim darom. Zato je, zapravo, danas Štulić manje-više dobrodošao i na onim kućnim žurkama na kojima se forsira Miroslav Ilić, ali i na onim žurkama na kojima je fokus na Ekatarini Velikoj. Dobro, na prvoj će se možda prostodušne rmpalije grliti i pevati da ih voljela nije nijedna, dok će na ovim drugim estete svakorazne praviti mudre face dok razmišljaju o tome i da rijeka nije bila rijeka u samom početku, te da nije nužno da ne bude ponornica do kraja, ali i jedna i druga slika su Štulić, te ni jedna ni druga nisu više ili manje prizor koji se da videti tokom vožnje na onoj dugačkoj tramvajskoj liniji.
I zato, dok hodamo malim gradovima leti i velikim gradovima zimi (a svakako važi i obratno), Štulićeva perspektiva je tu da nam pomogne da savladamo lepote i strahove koji pulsiraju tim ulicama. Štulić nam je pomogao da i mi, njegovi slušaoci, skupimo hrabrosti da kao mali dođemo u grad i samom sebi damo nadimak. Taj čin samonadimkovanja vrlo je važan. To je, u suštini, čin samoidentfikacije u svetu u kome nas različite represivne instance udaraju po ušima i sapliću, u svetu kome idioti postaju cijenjeni ljudi, a Štulić ti svojim pesmama kaže da je u redu da ti se zbog toga kosa na glavi diže i da se zbog toga strašno ljutiš. Kaže ti Džoni, zapravo, da je upravo ta ljutnja i to dizanje kose na glavi, kao i ona nežna nervoza kad vidiš devojku pred kojom ne želiš, ne želiš da se blamiraš, kaže ti da su upravo te stvari ključne faze u procesu davanja nadimka samom sebi. Svejedno je, naravno, da li se taj nadimak da svesti na jednu reč kao što je to reč Džoni ili je taj nadimak tek metafora za jedan svetonazorski okvir kroz koji gledaš svet. Okvir koji nosiš sa sobom i kada si sam, a okvir koji je možda još i jači kada hodaš sa nekim, kao što smo posle tih pljeskavica moj prijatelj i ja polako krenuli kući, samom se sebi pomalo priviđajući kao dvojica na ulici, sami protiv svih.
To, naravno, nije tačno, jer niti smo bili sami, niti smo baš bili protiv svih. Pre svega, jednom smo u sentimentalni prtljažnik spakovali onaj Džonijev tramvaj koji nas je opismenio, a taj tramvaj je od one najplementijie vrste tramvaja – jedan od onih što, kada ti se jednom ukaže, više te nikad ne ostavlja samog.
tacno
Piše: Bojan Marjanović
Leta u malim gradovima se vuku drugačije nego u velikim. Leto je, jasno, samo po sebi lenjo, leto je dugo i toplo, znaju to svi ljubitelji Pola Njumena i Nena Belana, temeljna je to istina dovedena na nivo ofucanog frazeologizma. Ipak, veliki grad daje letu svojim paklenim prevozom, turističkim instant-Vavilonom i poluzanimljivim festivalskim satarašima makar neki, kakav takav, privid dinamičnosti. U malim gradovima – kao što je grad u kome sam rođen i u kome provodim makar neko parče svog udarnički pošteno zarađenog letnjeg odmora – taj period između juna i septembra vuče se sporo, kao učitavanje YouTube snimka na nekom bednom, ukradenom WiFi-u. Dani manje ili više liče jedan na drugi, utorci su gotovo četvrtci, pošten čovek lako pomeša ponedeljak i petak, a sredu od nedelje razlikuju samo oni koji idu na stalni od 7 do 3 posao i koji s gorčinom gledaju na nas koji koristimo godišnje odmore. Vučeš se tako leti sa prijateljima po ulicama – ako već u tom trenutku nemaš devojku, prijatelji mogu biti zadovljavajuća opcija, jer, jebiga, zbilja je tužno biti sam na ovako divan i sunčan dan - zabadaš po klupama, klampaš ustaljenim, dobro poznatim šetačkim rutama, presecaš vreme konzervama piva i pljeskavicama, polulitarskim flašama koka kole i kutijama keksa. Šećeš svoju facu, jednostavno govoreći. I razgovoraš. Pričaš, blebećeš, trtljaš, satima, popodnevima i večerima, danima ne zaklapaš usta kao navijen. Ti i tvoji prijatelji ste već odavno pretresli sve relevantne teme – jebali ste mater kapitalizmu, Evropskoj uniji, religijskim fanaticima, lokalnim vlastodršcima i elitističkoj paščadi po sedam hiljada puta. Saslušali ste jedne druge i analizirali sve porodične i ljubavne drame. Izigravali ste međusobno amaterske Sigmunde Frojdove. Čak se malo šta više i o sportu ima reći. Svakodnevice su analizirane do u najsitniji detalj, a, opet, vremena za razgovor ima još puno, vreme odmora nije gotovo. Tada na scenu stupaju oni metarazgovori u kojima moji prijatelji i ja pokazujemo da smo istinska High Fidelity deca, podjednako verna i Hornbijevom romanu i najboljem filmu u kojem glumi Džon Kjuzak. Naime, likovi iz tog romana/filma stalno nabrajaju Top 5 omiljenih pesama ovog ili onog benda, Top 5 omiljenih pesama za ovo ili ono raspoloženje, te tako prekraćuju vreme i hrane svoje sujetice formirane na usamljeničkom proždiranju pop kulture.
Tako, jedne julske večeri, bio je neki gluvi utorak ili četvrtak, malo pre ponoći, stojimo jedan od mojih najboljih prijatelja i ja ispred nekakvog roštiljskog fast fooda. Opkolili smo visoki, ali površinski mali crveni Coca-Cola sto, kasapimo zubima neku mrtvu životinju. Nema nikave ženske osobe na vidiku – izuzev nama potpuno nezanimljive sredovečne radnice koja polusklopljenih očiju slaninom podmazuje roštiljske rešetke – te bez griže savesti gutamo tone crnog luka i tucane paprike, ne obraćamo sasvim pažnju da li su nam se po uglovima usana zaustavile kapljice majoneza ili pavlake i, u suštini, izgledamo kao dva vrlo neprivlačna kretena koja nikada ne bi mogli dobiti stipendiju nekog progresivnog univerziteta. Međutim, između nas se zahuhtao još jedan od tih besmislenih razgovora za ubijanje vremena – pokušavali smo da odredimo najbolje pesme najboljih jugoslovenskih bendova. Kod Idola smo se lako složili da je to Rusija, oko Indexa i Zabranjenog pušenja smo nešto duže većali, ali smo na kraju stigli do rešenja u vidu pesama Budi kao more i Srce, ruke i lopata. Haustor nas je već podelio, ja sam se odlučio za Neobičan dan, on za Tajni grad, a kod Bijelog dugmeta razdor se još i udvostručio (ja glasao za U vrijeme otkazanih letova i Meni se ne spava, on za Ipak poželim neko pismo i Za Esmu). Ipak, iako se bez trenutke zadrške slažemo da je, kada se sve zbroji i oduzme, Azra najveći bend koji je pevao na jeziku koji se, nažalost, ne zove jugoslovenski, nikako nismo mogli da izaberemo njihovu najbolju pesmu. Zapravo, od te večeri intezivno razmišljam o rečenici koju je moj prijatelj, između dva zalogaja, promumlao „Jebiga, kako ja da izaberem jednu Džonijevu pesmu, kada on sa devedeset posto svojih pesama govori o mom životu?“
Stvarno, kako je to moguće da je jedan zagrebački gitarski pesnik iz doba dekadentnog, posttitovskog socijalizma svojim pesamama opisao život dvojice nekoliko decenija mlađih momaka koji plutaju u epohi razapetoj između postratnog, nacionalističkog grča i nadolazećeg neoliberalnog, tehnokratskog terora? Podsticaj za iznalaženje odgovora na ovo mudrosersko i kompleksno transepohalno pitanje našao sam, zapravo, u intervju jednog drugog važnog umetnika, pisca Roberta Perišića. Naime, on na jednom mestu ovako veli „Džoni mi je nešto otvorio, neki rastrzani govor, drukčije ambicije ovog jezika, neke likove.“ Upravo su taj „rastrzani govor“ i „drukčije ambicije“, zapravo, ono što je i nas dvojicu vezalo za Azru. Džoni nam je podario jednu sasvim specifičnu „upotrebu“ jezika, te smo – vodeći se divno nepravilnim zakonitostima te upotrebe – kroz nju naučili da razumevamo stvarnost. Život ti se dešava nemilosrdno slatko, lutaš njim kao loptica u fliperu, odbijaš se na sve strane i tek s vremena na vreme zastaneš i zatražiš od tog neumornog manijaka zvanog život tajm aut, pa onda pokušaš samom sebi da odgovoriš na pitanje „Jebote, šta mi se sve ovo dešava?“ Iščašena logika Azrinih pesama je toliko duboko usađena u nas da to što ti se dešava, zapravo, objašnjavaš jezikom koji ti je dao Džoni Štulić.
A kakav je to jezik? Radije bih prvo, zapravo, rekao kakav to jezik nije. Štulićev jezik nije jezik nekakvog mesijanstva kakvo mu se prečesto pripisuje. Iz njegove poezije se ne može iščitati kompletna mudrost život, a ne može se iz nje iščitati ni da je on „još onda sve znao šta će nam se desiti, a mi ga budale nismo slušali“. Dosadne su to i jalove mistifikacije kojima su doprineli dokoni novinari, ali, bogami, pojedinim javnim istupima i Štulić lično. Takođe, mora se reći da taj jezik ipak nije ni jezik Štulića kao najzrelijeg jugoslovenskog rokenrol političkog komentatora. Najčešće se, zapravo, kada se govori o Štuliću, na prvo mestu stavljaju ti njegovi direktni politčki istupi kroz pesme. Jasno je što je to tako, naprosto, Džoni je svojom pojavom redefinisao pojam ozbiljne angažovane pesme u jugoslovenskoj pop muzici, te „Poljska u mom srcu“, „3N“, „Nedeljni komentar“, „Tko to tamo pjeva“ i mnoge druge i dan-danas stoje kao nezaobilazne tačke za svakoga ko bi želeo da se interesuje za to kako se pop muzika na našem jeziku može pevati uz dlaku društvenog konteksta u kom nastaje. Te pesme su, zaista, vrlo živopisna slika propadajućeg socijalizma iz osamdesetih godina, vremena kada se jugoslovenstvo održavalo tek krhkim pop kulturalnim (a u biti, kapitalističkim) sponama i vremena u kojem su suštinski poražene plemenite socijalističke ideje na kojima je ta država, između ostalog, i počivala. Te pesme su kao serija Bolji život i filmovi Lepe Brene, samo date u negativu, pa ono što se kroz te konfekcijske proizvode javlja kao, na ovaj ili onaj način, romantizovana slika epohe, kod Štulića se pojavljuje kroz stihove kao što su slobodnih mjesta ima samo tamo gdje šljakeri rade, svi bi u birokraciju, tamo su bolje plaće ili klinci zure u TV i to po cijeli dan, oči su im četvrtaste kao ekran. Međutim, Štulićeve takve pesme ostaju pesme svog vremena, vremena koje ima i sličnosti sa današnjim trenutkom, ali ga odlikuju i brojne razlike. Uostalom, nije li i sam Štulić još 1993. u intervju za Feral Tribune na pitanje da li će se vratiti i nastaviti da svira rekao sledeće reči „Neću. Nemam više s kim, ni protiv koga. Ja sam se uvijek mjerio sa generacijom od prije pedeset godina. S Titom i njegovima. Danas se nemam tući protiv koga. Ovi sada to su pizde. Ne mogu se tući s pizdama.“ Pa, dakle, ako je Štulić ipak – po svojim osobinama koje se u javnom prostoru najčešće apostrofiraju – jedan važan, ali ipak pesnik određenog istorijskog konteksta, kako onda onaj moj prijatelj i ja ipak tvrdimo da život osećamo štulićevskim jezikom?
Taj jezik se, zapravo, formirao u Štulićevim pesmama koje nisu eksplicitno političke – u onom delu njegovog opusa koji bih ja, iz nekoliko razloga, nazvao narodnim. Naime, nije nevažna činjenica da je Štulić na samom početku svoje karijere svirao sevdah, a da danas, kada mu je sve ravno do dna u zemlji tulipana, na internet kači snimke svojih interpretacija pesama kao što su Jesen u mom sokaku, Ramo, Ramo, druže moj i Karanfil se na put sprema. Nisu to, jasno, najbolje njegove faze, ali su vrlo korisne u razumevanju toga zašto je njegova najbolja faza (koja počinje od prvog Azrinog albuma, a završava se sa dvostrukim Filigranskim pločnicima) najbolja. Pa, naime, Štulić je vrlo dobro razumeo formu rokenrol pesme koja je, u svojoj biti, narodna – narodna u smislu da referiše na životne okolnosti koje su shvatljive i prepoznatljive što širem krugu ljudi. Dok se, recimo, veći deo beogradske rokenrol scene iz osamdesetih godina (a taj trend se nastavlja i do današnjih dana) gušio u nekakvoj preteranoj estetizaciji rokenrol izraza, u nekakvim kvaziumetničkim, pretencioznim slikama, Štulić je tim svojim prvim albumima protutnjao kroz gradski život kao jedan veliki poetski tramvaj na čijoj liniji je mnoštvo stanica na kojima u taj tramvaj ulaze i napuštaju ga Ćera, Krvava Meri, Marina, Lada, Miki, Mirna, Kipo, neimenovani srednjoškolski profesor nekih lijevih prava i mnogi drugi, imenovani i neimenovani junaci iz Štulićevih pesama. Međutim, nije tramvaj zvani Džoni u naše slušalačko iskustvo uveo samo te likove – on nam je podario jednu specifičnu dioptriju kroz koju gledamo svet u kome živimo, a pre svega grad kao jedan frankenštajnski organizam sastavljen od ljudi, naznaka prirode i glomaznih ljudskih veštačkih dostignuća. Mogućnost da precizno verbalizujemo prizore grada i života u njemu stekli smo tako što smo naše gradove (zvali se oni Zagreb ili Beograd, Užice ili Mostar, Sarajevo ili Banjaluka) posmatrali kroz prozor tog Džonijevog tramvaja. Njegove skice gradskog života (u tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi, pritisnuti poslom, mukom, svako svoje dupe čuva, pazi), ulica (nekih poderanih ulica na kojima vidimo bljesak mokrih tračnica), devojaka na njima (gledaj moju malu kako ide niz ulicu, primećuješ li boju na njenom obrazu, danas je prvi dan u proljeću, a ona uživa kao da je posljednji), noći (koje su frajerske i uvijek na smetnji, koje su samo na smetnji), pa čak i pukog, besciljnog kretanja po gradu (ovo je dan kad sam bezuspješno slagao sve bircuze u niz i hodao ulicama, znam dobro taj film, plazio sam po nogama i to do kasno u noć, a vidjeh se na drugoj strani, hej Džoni boy) – te skice su upravo gradivno tkivo onog džonijevskog jezika zbog koje je moj prijatelj te vrele julske ili avgustovske noći rekao da Džoni svojim pesmama opisuje njegov život. Džoni je napisao taj čitav niz sjajnih narodnih pesama jer je odlučio da nema potrebe sedeti na nekakvim kilavim, buržoaskim visinama provincijalnih Njujorka i Londona, već da se rokenrol rađa na ulicama i u sobama u kojima žene sa toplim usnama zauzimaju kraljevski dio dok se tresu kao razjebani taksi. Štulić je, faktički, svojim pesamama sišao u narod i na taj način oplemenio svoje pesme, ali i oplemenio taj narod svojim ogromnim darom. Zato je, zapravo, danas Štulić manje-više dobrodošao i na onim kućnim žurkama na kojima se forsira Miroslav Ilić, ali i na onim žurkama na kojima je fokus na Ekatarini Velikoj. Dobro, na prvoj će se možda prostodušne rmpalije grliti i pevati da ih voljela nije nijedna, dok će na ovim drugim estete svakorazne praviti mudre face dok razmišljaju o tome i da rijeka nije bila rijeka u samom početku, te da nije nužno da ne bude ponornica do kraja, ali i jedna i druga slika su Štulić, te ni jedna ni druga nisu više ili manje prizor koji se da videti tokom vožnje na onoj dugačkoj tramvajskoj liniji.
I zato, dok hodamo malim gradovima leti i velikim gradovima zimi (a svakako važi i obratno), Štulićeva perspektiva je tu da nam pomogne da savladamo lepote i strahove koji pulsiraju tim ulicama. Štulić nam je pomogao da i mi, njegovi slušaoci, skupimo hrabrosti da kao mali dođemo u grad i samom sebi damo nadimak. Taj čin samonadimkovanja vrlo je važan. To je, u suštini, čin samoidentfikacije u svetu u kome nas različite represivne instance udaraju po ušima i sapliću, u svetu kome idioti postaju cijenjeni ljudi, a Štulić ti svojim pesmama kaže da je u redu da ti se zbog toga kosa na glavi diže i da se zbog toga strašno ljutiš. Kaže ti Džoni, zapravo, da je upravo ta ljutnja i to dizanje kose na glavi, kao i ona nežna nervoza kad vidiš devojku pred kojom ne želiš, ne želiš da se blamiraš, kaže ti da su upravo te stvari ključne faze u procesu davanja nadimka samom sebi. Svejedno je, naravno, da li se taj nadimak da svesti na jednu reč kao što je to reč Džoni ili je taj nadimak tek metafora za jedan svetonazorski okvir kroz koji gledaš svet. Okvir koji nosiš sa sobom i kada si sam, a okvir koji je možda još i jači kada hodaš sa nekim, kao što smo posle tih pljeskavica moj prijatelj i ja polako krenuli kući, samom se sebi pomalo priviđajući kao dvojica na ulici, sami protiv svih.
To, naravno, nije tačno, jer niti smo bili sami, niti smo baš bili protiv svih. Pre svega, jednom smo u sentimentalni prtljažnik spakovali onaj Džonijev tramvaj koji nas je opismenio, a taj tramvaj je od one najplementijie vrste tramvaja – jedan od onih što, kada ti se jednom ukaže, više te nikad ne ostavlja samog.
tacno
